Stevan Sinđelić Slovenija
2x Pripremila: Zorica Dragović
Vreme je stalo. Zašto? Ne znamo. Rekli su nam da mora da stane. U stvari rekli su nam da treba da stane.
U tom zaustavljenom vremenu zaustavili su i naša razmišljanja, našu logiku. Zaustavili su naš životni, umni impuls. Zaleđenog pokreta, promrzlog razmišljanja ljudi su samo udisali i izdisali. Udisali su trulež, izdisali su ljudskost svoje duše.
Zaleđeni u životu bez življenja ljudi su gledali kako im se raspada država u kojoj su se rađali, odrastali i svoje rođeno odgajali. Ljudi su gledali kako se raspadaju i ruše sve tvorevine njihovog rada. Gledali su kako kultura nestaje i na njeno mesto dolazi produkt zapadne kulture.
Tako zamrznuti, ljudi su videli kako vlastela njihovog nacionalnog identiteta gazi svoje nacionalno obeležje i prihvata identitet zapadne kulture, onu kulturu koja je nikla bez istorijske kulture. Kapsula na zapadnom kontejneru otvorila se nad Srbijom. Smeće bezistorijskog otpada prosuto je nad Srbijom. Iz kontejnera je ispadao nemoral, bezumlje, mržnja, opijum, radijacija, hemija za uništenje nacije i nacionalne istorije. Bilo je tu svega onog što poput rđe nagriza jedno postojanje. Samo vrećice sa dolarima nisu tu bile. One su se posebnim putevima slale u posebne srpske ruke. Zadatak tih posebnih srpskih ruku bio je da opravdaju svoju kupljenost od zapadne vlastele.
I moramo priznati, te posebne srpske ruke, ti mali crvi srpskih tela, opravdali su svoju prodanost. Opravdali su svaki dolar koji je u njihovu izdaju uložen.
Vreme se pokrenulo. Zašto? Zato što je došao trenutak da se srpski ljudi odmrznu, pokrenu. Došao je trenutak da im zapadna vlastela i mali srpski crvi pokažu kakvo je sad njihovo državno i versko uređenje.
Prva slika koja je došla do odmrznutog sprskog uma, bila je ta da se život podelio na vlast politike i vlast vere.
Jedni kroje u sprskom parlamentu, drugi u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.
Kako su zanati počeli da izumiru još u vremenu komunizma, tako su i ovi krojači pokazali neukost u svom krojačkom radu.
Tu i jeste bol istine. Ni jedni ni drugi nisu neuki, da jesu glas naroda bi dopro do njih i njihove neukosti i slušajući taj glas usmerili bi dela svoje duše ka narodnom odelu.
Narodna bol i potiče iz saznanja da su i jedni i drugi mnogo učeni, od Zapada dobro obučeni.
Srpsko postojanje je poteklo iz dva izvora, Boga i Kosova. Probijajući korito svog života, gradeći tok svog postojanja, Srbi su dali i svoju krv i svoj znoj. Dali su i svoju ljudskost da im u vodi srpskog postojanja sem krvi i znoja drugo ništa ne postoji.
Odmrznutog uma, pokretnih očiju, pogled su prvo spustili na svoja dva izvora. Pogleda zamućenog od bola ugledaše dve strašne slike. Na jednoj slici episkopi su zatrpavali izvor Boga, na drugoj političari izvor Kosova.
Na slici zatrpanog Božijeg izvora stoji potpisa autora – Vatikan.
Na drugoj slici zatrpanog kosovskog izvora stoji potpis autora – Zapadno Evropska Unija, a svaki punoletan Srbin zna šta može da donese Unija(ćenje).
Najamni radnici, gazeći nogama po zemlji zatrpanih izvora, podigoše pogled sa utabanih stopa svog rada i ugledaše odmrznute ljude kako ih pogledom svoje duše uhvatiše na delu. Sukobiše se tad dve strane. Na jednoj ratuju obučene zapadne marionete, na drugoj opustošeni srpski potomci. U jednima pulsira žila Zapada, u drugimažila Boga i Kosova.
Jedni pljuju na žuljeve svojih ruku i nadaju se pobedi, drugi skupljaju snagu da pljunu na usahle ruke svog postojanja i nadaju se odbrani. Osmeh zuba pokazuju oni koji se nadaju u pobedu jer u jednoj godini srušiše Kosovo i nadaju se rušenju svetosavske vere. Osmeh suza pokazuju oni koji se uzdaju u odbranu jer mnogo godina je čuvano Kosovo i svetosavska vera.
Čija će pobeda biti? Na papiru zapadnih novčanica biće onih koji pokazuju osmeh zuba, na zavetu odgovornosti biće onih koji kroz osmeh suza znaju da se samo može i mora živeti kroz Boga i Kosovo.
Nacija kroz osmeh suza upućuje poslednju poruku najamnim radnicima koji tabaju na zatrpvanju Božijeg izvora.
Ta poruka glasi:
„Braćo episkopi, kada budete odlučivali koga ćete od tri kandidata za patrijarha izabrati, odredite sebi strog post do dana Sabora, odredite sebi najstrožije molitveno pravilo, kelije svoje napuštajte samo po strogoj potrebi. Oprostite jedni drugima sve. Tražite da i vama bude oprošteno. Praštajte u suzama i iskrenom pokajanju (nije vas zavadio narod, zavadili ste se sami). Pre početka posta i strogog molitvenog pravila ispovedite se prvo, ispovedite i najamanji impuls svojih sagrešenja, pa tako očišćene duše uđite u post i strogo molitveno pravilo. Ispovedite se ponovo pred pričest. Ispovedite svoje misli u tom strogom postu, ispovedite svoju revnost u strogom molitvenom pravilu. Ako ne nađete jačeg od vas, ko će poneti tu vašu ispovest i znati da li ste za pričest ili ne, ispovedite se pred Gospodnjim Raspećem i pred ikonom Svetog Save. Ili najbolje, ispovedite se pred slikom jasenovačke dece. Gledajući u strahotu slike nad nedužnim, nejakim bićima bićete najbliži Bogu i najbliži istini ljudskog sagrešenja.
Ako vas ta slika ne natera na iskreno pokajanje, ako vas ne natera na slogu i ljubav prema svom srpskom narodu, onda izboru novog patrijarha nemojte pristupiti. Operite poput Pilata ruke i ne primajte na sebe sudbinu koja će čekati srpski narod ako se patrijarh bude birao kroz ljudsku ambiciju (vatikansko slikarstvo)“. (Z.D)
Naciji kroz osmeh zuba, najamnim radnicima koji zatrpaše kosovski izvor, upućujemo poslednju poruku. Ta poruka nije srpska već jevrejska, ali potiče od onih koji su uvek težili ka imanju, tom težnjom davno izgubili sebe i pravo na svoj nacionalni mir.
Težina tih reči pripadaće uvek onima koji se prodaju za imanje. Naša poruka njima glasi:
„Da Bog da, imali pa nemali“…Narodu, iz čijeg semena potiče i moje postojanje poručujem da ljubavlju prema Bogu, Svetom Savi i crvenilu kosovskih božura, zagrejemo svoju promrzlu dušu, pokrenemo svoj zaleđeni um, i da snagom svojih pokreta ne dozvolimo da Lazareva kletva bude na nama, našoj deci i deci naše dece.
Z.D.Vreme je stalo. Zašto? Ne znamo. Rekli su nam da mora da stane. U stvari rekli su nam da treba da stane.
U tom zaustavljenom vremenu zaustavili su i naša razmišljanja, našu logigku. Zaustavili su naš životni, umni impuls. Zaleđenog pokreta, promrzlog razmišljanja ljudi su samo udisali i izdisali. Udisali su trulež, izdisali su ljudskost svoje duše.
Zaleđeni u životu bez življenja ljudi su gledali kako im se raspada država u kojoj su se rađali, odrastali i svoje rođeno odgajali. Ljudi su gledali kako se raspadaju i ruše sve tvorevine njihovog rada. Gledali su kako kultura nestaje i na njeno mesto dolazi produkt zapadne kulture. Tako zamrznuti, ljudi su videli kako vlastela njihovog nacionalnog identiteta gazi svoje nacionalno obeležje i prihvata identitet zapadne kulture, onu kulturu koja je nikla bez istorijske kulture.
Kapsula na zapadnom kontejneru otvorila se nad Srbijom. Smeće bezistorijskog otpada prosuto je nad Srbijom. Iz kontejnera je ispadao nemoral, bezumlje, mržnja, opijum, radijacija, hemija za uništenje nacije i nacionalne istorije. Bilo je tu svega onog što poput rđe nagriza jedno postojanje. Samo vrećice sa dolarima nisu tu bile. One su se posebnim putevima slale u posebne srpske ruke. Zadatak tih posebnih srpskih ruku bio je da opravdaju svoju kupljenost od zapadne vlastele.
I moramo priznati, te posebne srpske ruke, ti mali crvi srpskih tela, opravdali su svoju prodanost. Opravdali su svaki dolar koji je u njihovu izdaju uložen.
Vreme se pokrenulo. Zašto? Zato što je došao trenutak da se srpski ljudi odmrznu, pokrenu. Došao je trenutak da im zapadna vlastela i mali srpski crvi pokažu kakvo je sad njihovo državno i versko uređenje. Prva slika koja je došla do odmrznutog sprskog uma, bila je ta da se život podelio na vlast politike i vlast vere.
Jedni kroje u sprskom parlamentu, drugi u Srpskoj Pravoslavnoj Crkvi.
Kako su zanati počeli da izumiru još u vremenu komunizma, tako su i ovi krojači pokazali neukost u svom krojačkom radu.
Tu i jeste bol istine. Ni jedni ni drugi nisu neuki, da jesu glas naroda bi dopro do njih i njihove neukosti i slušajući taj glas usmerili bi dela svoje duše ka narodnom odelu.
Narodna bol i potiče iz saznanja da su i jedni i drugi mnogo učeni, od Zapada dobro obučeni.
Srpsko postojanje je poteklo iz dva izvora, Boga i Kosova. Probijajući korito svog života, gradeći tok svog postojanja, Srbi su dali i svoju krv i svoj znoj. Dali su i svoju ljudskost da im u vodi srpskog postojanja sem krvi i znoja drugo ništa ne postoji.
Odmrznutog uma, pokretnih očiju, pogled su prvo spustili na svoja dva izvora. Pogleda zamućenog od bola ugledaše dve strašne slike. Na jednoj slici episkopi su zatrpavali izvor Boga, na drugoj političari izvor Kosova.
Na slici zatrpanog Božijeg izvora stoji potpisa autora – Vatikan.
Na drugoj slici zatrpanog kosovskog izvora stoji potpis autora – Zapadno Evropska Unija, a svaki punoletan Srbin zna šta može da donese Unija(ćenje).
Najamni radnici, gazeći nogama po zemlji zatrpanih izvora, podigoše pogled sa utabanih stopa svog rada i ugledaše odmrznute ljude kako ih pogledom svoje duše uhvatiše na delu. Sukobiše se tad dve strane. Na jednoj ratuju obučene zapadne marionete, na drugoj opustošeni srpski potomci. U jednima pulsira žila Zapada, u drugimažila Boga i Kosova.
Jedni pljuju na žuljeve svojih ruku i nadaju se pobedi, drugi skupljaju snagu da pljunu na usahle ruke svog postojanja i nadaju se odbrani. Osmeh zuba pokazuju oni koji se nadaju u pobedu jer u jednoj godini srušiše Kosovo i nadaju se rušenju svetosavske vere. Osmeh suza pokazuju oni koji se uzdaju u odbranu jer mnogo godina je čuvano Kosovo i svetosavska vera.
Čija će pobeda biti? Na papiru zapadnih novčanica biće onih koji pokazuju osmeh zuba, na zavetu odgovornosti biće onih koji kroz osmeh suza znaju da se samo može i mora živeti kroz Boga i Kosovo. Nacija kroz osmeh suza upućuje poslednju poruku najamnim radnicima koji tabaju na zatrpvanju Božijeg izvora.
Ta poruka glasi:
„Braćo episkopi, kada budete odlučivali koga ćete od tri kandidata za patrijarha izabrati, odredite sebi strog post do dana Sabora, odredite sebi najstrožije molitveno pravilo, kelije svoje napuštajte samo po strogoj potrebi. Oprostite jedni drugima sve. Tražite da i vama bude oprošteno. Praštajte u suzama i iskrenom pokajanju (nije vas zavadio narod, zavadili ste se sami). Pre početka posta i strogog molitvenog pravila ispovedite se prvo, ispovedite i najamanji impuls svojih sagrešenja, pa tako očišćene duše uđite u post i strogo molitveno pravilo. Ispovedite se ponovo pred pričest. Ispovedite svoje misli u tom strogom postu, ispovedite svoju revnost u strogom molitvenom pravilu. Ako ne nađete jačeg od vas, ko će poneti tu vašu ispovest i znati da li ste za pričest ili ne, ispovedite se pred Gospodnjim Raspećem i pred ikonom Svetog Save. Ili najbolje, ispovedite se pred slikom jasenovačke dece. Gledajući u strahotu slike nad nedužnim, nejakim bićima bićete najbliži Bogu i najbliži istini ljudskog sagrešenja. Ako vas ta slika ne natera na iskreno pokajanje, ako vas ne natera na slogu i ljubav prema svom srpskom narodu, onda izboru novog patrijarha nemojte pristupiti. Operite poput Pilata ruke i ne primajte na sebe sudbinu koja će čekati srpski narod ako se patrijarh bude birao kroz ljudsku ambiciju (vatikansko slikarstvo)“. (Z.D) Naciji kroz osmeh zuba, najamnim radnicima koji zatrpaše kosovski izvor, upućujemo poslednju poruku. Ta poruka nije srpska već jevrejska, ali potiče od onih koji su uvek težili ka imanju, tom težnjom davno izgubili sebe i pravo na svoj nacionalni mir.
Težina tih reči pripadaće uvek onima koji se prodaju za imanje. Naša poruka njima glasi:
„Da Bog da, imali pa nemali“…Narodu, iz čijeg semena potiče i moje postojanje poručujem da ljubavlju prema Bogu, Svetom Savi i crvenilu kosovskih božura, zagrejemo svoju promrzlu dušu, pokrenemo svoj zaleđeni um, i da snagom svojih pokreta ne dozvolimo da Lazareva kletva bude na nama, našoj deci i deci naše dece.