VEČNA KUĆA ILI VIŠE OD NJE

Pripremila dopisnica: Zorica Dragović

,,Grob je najveća svetinja i najstarija crkva srpskog naroda. Grob je naša nadjuža i najupornija vera. Još uvek se kunemo kostima i grobovima, još nemamo tvrdjeg oslonca, boljih lekova, ni čvršćih uverenja. Grobovi su nas najviše poučili, okuražili i obodrili. Zbog kostiju ratovale su države, na kostima se države drže, kostima su utvrdjene i ogradjene,, (Matija Bećković)…
…a eto, za politikologe Srbije, grobovi su danas zemunice (bez)vrednih crva, malih gmizavaca koji ogole ljudsko biće brže a sporije, nego što jesu ovi što Srbijom vladaju i oni koji krivca ne nalaze sem u Srbinu.
Kao tužni tifusari pred mirisom Neretve, danas neki novi tifus isparava iz Srbije. Svakojaka bolest srpske oči želatinom steže. Čak i žigosani psi, sa žutom mindjušom na uvetu, besciljno i tromo lutaju ulicama Srbije. Nad malim gradovima i usahlim selima, prvi sumrak dobija lik sablazni. Čuće se samo gde neki koraci i zvuk razredjenog saobraćaja. Jaka je jedino tišina koja nemo ćuti, kao ono pred prasak bombi nevidljivih letilica, kao ona pred ,,milosti,, Milosrdnog andjela. Sve je umorno postalo sem kancera koji neumorno prisvaja srpske živote i ne razbira godine medju njima.
Sem političkih prevara, nemaštine, neradjanja, pljački, nezaposlenosti, ljubavnih prevara, korisnika belog praha i ambrozije, u Srbiji više ništa ne raste, ne lista i cvet ne donosi. Neki koban vakat katanac nad Srbijom zaključava.
Porodilišta pusta, grobovi zaboravljeni, iz usta velikana ,,aforizmi,, izlaze.
•    Patrijarh Irinej: ,,Srbi, izadjite na izbore, od vas sve zavisi,,.
•    Muftija Zukorlić: ,,Srbija i Srbi su na ivici propasti, a srpska elita ćuti,,.
Srbi na Kosovu su primorani da biraju izmedju dva zla. Da od njih sve zavisi, prevruć je kesten koji se njima u srce stavlja, i okrutna odgovornost nezaštićene manjine pred traženjem iz redova raskoši i udobnosti.
Istina, Srbija i Srbi su na ivici propasti, ali nije istina da srpska elita ćuti, jer Srbija danas nema elitu, ima trojanskog konja iz kog izviru svetski a naši prodavci grba, istorije i groba.
Poput lova na veštice, danas se love kosovske duše. Za klizište Srbije našao se krivac u onima koji nemaju kud pa se gone na izbore, i one koji se nedaju goniti.
Poput majke Jugovića, koja se sa rukom sina razgovarala ,,Moja ruko, zelena jabuko, gde si rasla, a gdje l’ si ustrgnuta,, Srbi sa Kosova se sa grobovima predaka razgovaraju i pitaju se šta im je činiti. Ostanu li na Kosovu, ostaju lovina pred lovačkim pohodima. Predju li granicu ka Srbiji, jedini prtljag koji mogu poneti je etiketa ,,raseljeno lice,,.
Da li ih Srbi iz trojanskog konja smeju osuditi kako god da odluče?
,,Niko ne može osudjivati moje izbore, niti moje mišljenje…Zato što niko nije probao moje osećaje i moje bolove,, (Mika Antić).
Kao tužni tifusari pred mirisom Neretve, danas neki novi tifus isparava iz Srbije…poput Titanika, Srbija je sa kosovskom posteljicom potonula pred grobovima svojih predaka.
Srbija se u bescenje daje kao i kopile što se iz ruku bacalo, kao i iznutrice pred krvožednim očnjacima…šta izabrati?, ropstvo ili robovanje?…