Stevan Sinđelić Slovenija
Dragi vernici, svi koji ovih dana vršite radosno pripreme za svoju krsnu slavu Svetog Jovana Krstitelja »JOVANJDAN« želimo da u veselju dočekate svoje cenjene goste, te da je srećno proslavite. Neka Vam krsna slava bude na pomoći, a Bog da Vas nagradi srećom, zdravljem, veseljem i ličnim zadovoljstvom. To Vam želi Vodstvo Saveza i Udruženja srpskih književnika Slovenije.
Vernicima i Srpskoj pravoslavnoj crkvi 20. januar je praznik i slava Svetog Jovana Krstitelja.
Sveti Jovan je bio savremenik Hristov i njegov rođak, po telu, jer je majka Jovanova bila tetka majci Isusovoj. Otac Jovanov bio je sveštenik Zaharije, a majci njegovoj bilo je ime Jelisaveta.
Kad se navršilo vreme da se ispune reči anđela Gavrila data Zahariju, Jelisaveta je zaista i rodila sina. Bilo je to 7. jula (24. juna) i taj se dan praznuje pod imenom Ivanjdan. Kada je, po tadašnjem običaju, trebalo izvršiti obrezivanje i dati ime detetu, rodbina počne navaljivati da se detetu da očevo ime; ali najzad upitaše i oca, da čuju da li se on slaže. Zaharije, koji je pre toga bio onemeo, uze jednu tablicu i zapisa:
“Neka mu je ime Jovan!”, i čim je ovo napisao, jezik mu se razveza, te poče govoriti. Zaharije proreče da ce to dete biti prorok, koji će ići pred Bogom i pripremati mu put.
Još od rane mladosti Jovan je želeo usamljenički, pustinjski život. Zato kad odraste, odvaži se i ode u pustinju, u predele oko donjeg toka reke Jordana. Tu, u samoći, sav se predao Bogu i svom pozivu. Živeo je jednostavno: hranio se akridima (bubama sličnim skakavcima) i medom od divljih pčela, a odevao se u haljinu od kostreti, načinjenu od kamilje dlake, preko koje se opasivao kaišem. Visokog rasta, crne kose i brade, mršavog i preplanulog lica od sunca, ulivao je strah svojom pojavom.
Jovan poče otvoreno propovedati i govoriti protiv ljudskih mana i nevaljalstava i pozivati ljude da se kaju i popravljaju. Koliko je njegov izgled bio strašan, jos strašnije su bile njegove reči, kojima je šibao svako zlo.
Kada se Jovan pročuo, počeše kod njega dolaziti ljudi sa svih strana, da ga vide i čuju njegove besede, a mnogi su dolazili da ga pitaju i traže savete. Tako ga neki zapitaše: “Šta treba da radimo pa da zadobijemo milost Božiju?”, a on im odgovori: “Ko ima dve haljine, neka jednu dade onome ko nema ni jednu, a ko ima dosta hrane, neka podeli onome ko nema ni malo”.
Mitari, poreznici, upitaše ga šta njih savetuje, a on im reče: “Ne preopterećujte narod dabžinama, već naplaćujte onoliko koliko je po zakonu”.
Vojnike je podučavao da ne tiranišu, već da štite narod, a naučenjake onog vremena, tzv. fariseje i sadukeje, koji su se mnogo ponosili svojom mudrošću i gospodstvom, prekorevao je rečima:
“Bog se gnjevi na vas! Pokajte se i stvorite rod dobrih dela, a nemojte se ponositi samo time što ste potomci Avramovi, jer vam kažem, da Bog može i od kamenja ovog stvoriti decu Avramovu. Pogledajte! eno sekira stoji kod korena drveta, i svako drvo koje ne radja dobra roda, odseći će se i u vatru baciti!”
Mnogi su mislili da je Jovan obećani Mesija, a neki pomisliše da je on neki od starih proroka, koji je iz mrtvih ustao i oživeo, pa ga upitaše: “Jesi li ti Ilija ili koji drugi prorok?”, a on odgovori: “Nisam, ja sam glas koji viče u pustinji”.
Onima koji ga pitaše: “Jesi li ti Mesija ili drugog da čekamo?”, Jovan odgovori:
“Ja vas krštavam vodom, ali Onaj što ide zamnom, jači je od mene, ja nisam dostojan da mu odrešim kaiša sa Njegove obuće, On će vas krstiti Duhom svetim i ognjem”.
Jovan je krštavao svakoga ko se pokajao u reci Jordanu i to se njegovo krštenje nazivalo u znak pokajanja, ali ne i oproštenja grehova.
U to vreme i Isus je počeo svoje javne propovedi, a kad ga je Jovan prvi put ugledao, reče:
“Gle, kako krotko ide! To je jagnje Božije, koje uze na sebe greh sveta. Bog je hteo da ja svedočim za Njega, i ja velim da je Duh sveti na Njemu i da je On Božji Sin”.
Jovan je imao i svoje učenike Andreja i Jovana Zavedejeva, te oni, čuvši ovakve pohvalne reči Jovanove o Isusu, pođu za Hristom, da čuju njegovu pouku i ocene njenu vrednost. Kada su se uverili da je Isus zaista Bogom obećani mesija, ne samo da su prestali biti Jovanovi učenici i pridružili se Hristu, vec su u društvo Isusovih učenika pridobili i Simona – Petra, brata Andrejinog, i Filipa i Natanaila, nazvanog Vartolomej, i druge.
U to vreme dođe i Isus na Jordan Jovanu da ga krsti, Jovan se začudi pa mu reče: “Ta Ti mene treba da krstiš, a Ti dolazis da ja krstim Tebe?.” Isus mu kratko odgovori da tako treba da bude, te ga Jovan odmah krsti.
Govoriti istinu isto je što i sipati nekome pregršt ljute paprike u oči. “Istina je gorka!” Jovan beše naučio da svakome kaže istinu u oči, ne mareći je li mu pravo ili krivo, i to ga dođe glave.
Razvrat rimskog društva beše u to vreme dostigao vrhunac. Irod Antipa, carski namesnik Galileje i Pereje (dve oblasti u Palestini) ode jednom u goste svome bratu Filipu, koji je takođe bio carski namesnik u drugoj oblasti, i tu se zaljubi u Filipovu zenu Irodijadu, svoju snahu, i ona u njega. Irod otera svoju ženu, koja je bila kći arapskog cara Arete i uze za ženu Irodijadu, koja mu dovede i svoju kćer Salomiju. Sve je ovo bilo još za života Filipova.
Braneći javni moral, Jovan počne protestovati i javno izobličavati ovakav postupak. Irod najpre nije smeo napasti Jovana, jer ga je i sam poštovao, a plašio se i pobune naroda, ali ipak naredi da Jovana uhvate i bace u tamnicu, ne bi li ga uplašio pa pustio. Međutim, Irodijada je Jovana smrtno mrzela i smišljala kako da ga ubije. Jednom pozva Irod na proslavu dana svog rođenja sve svoje vojvode i činovnike i priredi veliko slavlje. Vino se pilo, pesma se orila, a kad su se gosti podnapili vina, odjednom među njih izađe vitka i lepa Salomija, započe da igra i veštom igrom dovede Iroda i njegove goste u takvo raspoloženje, da Irod, razdragan do ludila, obeća da ce joj kao nagradu dati šta god zatraži, ma i pola carstva i svoje obećanje zakletvom potvrdi.
Devojka, ne znajuci šta bi zatražila, ode do svoje majke, a ova se doseti da je zgodan trenutak da se oslobodi svog opasnog neprijatelja, i nauči svoju kćer da zatraži Jovanovu glavu na tanjiru!
Kad je Solomija rekla Irodu sta želi, on se trže i zamisli, htede da odustane od datog obećanja, ali pomisao da se carska rec, makar i ovako lakomislena, ne poriče, naredi da dželat ode u tamnicu i poseče Jovana Krstitelja. Dželat ode i predade devojci glavu Pretečinu na tanjiru, koja je kao dragoceni poklon predade svojoj majci.
Tako je završio svoj život Jovan Krstitelj, na dan 29. avgusta (11. septembra, po novom kalendaru), koga dana je određen praznik pod imenom Usekovanje, tj. Usecenje glave Jovana Krstitelja. Taj dan se provodi u strogoj uzdržljivosti i postu. Ne jede se i ne pije ništa što je crveno, jer ta boja podseća na Jovanovu prolivenu krv.
Sveti Jovan je poslednji veliki prorok. On se naziva Preteča jer se pojavio pre Hrista i počeo pripremati ljude za njegovu nauku. Krstitelj se naziva zato što je krstio Gospoda Isusa Hristosa. Sveti Jovan je primer karaktera čvrste volje, odvažnosti, pravižnosti, istine i poštenja.
Na ikonama se Jovan slika kako krštava Isusa na Jordanu, ili kako stoji i desnom rukom pokazuje na nebo, a u levoj drži dug krstasti stap, preko koga stoji traka sa ispisanim rečima: “Pokajte se jer se približava carstvo nebesko”, ili, u desnoj ruci drži poveći tanjir i na njemu odsečenu glavu, kao simbolični znak svoje smrti.
* * *
Sabor svetog Jovana je 20. januara (7. januara) zato što je, pri krštenju Hristovom, 19. januara (6. januara), posle Boga Oca i Svetog Duha, najvažniju ulogu imao Jovan kao Krstitelj, pa mu se odmah po krštenju dan i posvećuje.
U narodu postoji običaj da se ljudi bratime i kume “po Bogu i svetome Jovanu”, verovatno zato što se Jovan smatra uzorom karakternosti i poštenja.
O Ivanjdanu pletu se venci od ivanjskog cveća, i njima se kite staje, a uoči toga dana čobani pale brezove lile (vatre), pa obilaze torove i ovce gde čuvaju stoku, a zatim se penju na visove i igraju svakojake igre oko tih pobodenih masala. Ovo paljenje masala za Ivanj-dan dovodi se u vezu sa paljenjem badnjaka uoči Božića čime se hoće reći da zimsko, božićno sunce ne sja tako visoko kao letnje, ivandanjsko, niti onako toplo greje. A što se o Ivanj-danu pletu venci od ivanjskog cveća, time se svakako želi pokazati da je priroda u razvoju došla do svoje najviše tačke (na sred leta), i da se priroda time ovenčava, kao što na vence (svadbene) treba da pomišljaju i oni koji su za ovenčavanje, tj. za ženidbu i udaju.
U vence od ivanjskog cveća stavlja se i beli luk, da kuću čuva od groma. Devojke u venac stave i crvenu ružu, da bi bile crvene kao ruža, ili gledaju kroz venac rađanje sunca, da bi bile rumene kao sunce. Kojoj devojci ukradu venac u toku noći, udaće se te godine.
Misli se da je Ivanj-dan tako veliki praznik da se sunce od veličine i straha tri puta ustavi toga dana.