SRBIJA U OGLEDALU ISTINE

Pripremila: Zorica Dragović

Slobodan Jovanović, političar Kraljevine Jugoslavije, istoričar i književnik, opisao je poluintelektualca pod naslovom ,,O intelektualcu,,.
Svoje kazivanje započeo je ,,Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovjek koji je uredno, pa možda, čak, i s vrlo dobrim uspjehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa.
Bilo usljed njegove urodjene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, nije dobio podstreke za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrijednosti ne razumije i ne ceni. Sve cijeni prema tome, koliko šta doprinosi uspjehu u životu, a uspjeh uzima u ,,čaršijskom,, smislu, dakle sasvim materijalistički. S ostalim duhovnim vrijednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost…,,.
Slobodan Jovanović u svom tekstu, poluintelektualca stavlja u ram istine, kako živi i životima upravlja polučovek. Poput gliste, regeneriše se samo za potrebe svog materijalističkog apetita i zveri koja mu iznova jede ljudsku stranu njegovog bića.
Zver u sebi je izdresirao da ne dira poluintelektualnog čoveka u njemu, ali da slobodno hara srpskim livadama koje su natopljene znojem časti srspkog domaćina.

U današnjoj Srbiji, pa i njenoj Dijaspori, poluintelektualca ćemo naći u kolevci, klupi, ulici, fotelji, parlamentu, oltaru.
Ni kolevka radjanja (današnje Srbije) nije sačuvana od gena poluintelektualca. Čiste kapi iz dojki srpskih rodilja, danas u Srbiji, zatrovane su materijalističkim kapljicama mleka. Od ušća do izvora, mora se čuti samo zveket hoda poluintelektualca.
Poput Panonskog mora, i Srbija polako nestaje. Panonsko more prelio je okean Tetis, a Srbiju okean poluintelektualaca. Vodena bolest kao epidemija širi se srpskim vrlinama. Utapa te vrline u mulje svog korita.
Vidari i gatari, lekari i političari, mitronosci i analitičari, svi poluintelektualnim laktanjem govore da je za srpsku ,,vodenu bolest,, kriv svet. Onaj sa kompasa, koji strelicu okreće na stranu sveta ka kojoj se okreću, obrću, poluintelektualci. U tom obrtu oni stoje u dobiti, samo narod, okrenut i istumban, sve teže čuva ranotežu nogu na kojima stoji.

O srpskoj ,,vodenoj bolesti,, Arčibald Rajs je rekao ,,Bio sam sa vama kada ste bili u nevolji. Delio sam te patnje, i, da bih to mogao, žrtvovao sam sjajan život i lepu karijeru koja je mnogo obećavala. Zavoleo sam vas jer sam na delu video naše ljude iz naroda u bitkama i presudnim trenutcima, kada se prepoznaje istinski karakter neke nacije. Zavoleo sam vas i radi žrtava koje sam radi vas podneo, jer za ljude i stvari se utoliko jače vezujemo ukoliko nas to vezivanje košta života.
Video sam vam, medjutim, i mane, mane koje su se užasno iskazale posle rata.  Neke vaše mane će, ako ih ne otklonite, biti pogubne za vašu naciju.  Ne bih vam bio prijatelj ako ne bih povikao ,,čuvajte se,, i ako vam ne bih, uz vrline, koje su istinski i lepe, ukazao, kao u ogledalu, na vaše loše strane…,,.

Čitaoče, zastani na tren sa čitanjem, jer ni ja ne bih bila prijatelj svojoj nepismenoj glavi i čistoj srpskoj duši u stisnutim grudima, kada ne bih pred vas iznela istinu. Čuvajmo se samih sebe, da bi nas i istina medju nama sačuvala od nestajanja.
Kad se sačuvamo od poluintelektualca u sebi, prisetićemo se čiste kapljice mleka iz dojki majke koja je i danas na rubu naših usana. Kroz te zlatne kapljice, rasli smo iz meseca u mesec, stasavali iz godine u godinu, i sa deset prstiju na ruci branili svaki pedalj grumena zemlje, amaneta srpskih nam predaka.
Naše bake, majke, i gole i bose, i gladne i uplašene, iz srpske zemlje crpile su svaku kapljicu mleka za tiće u svojim ispucalim rukama. Na mrazu, vrelini kamena, u zbegu i pred nišanom, nisu dojkama presušile…da jesu, i Srbija bi tad nestala kao Panonsko more. Osmanski i evropski okean, odavno bi nam presušili korito.

Vladika Nikolaj Velimirović, poluintelektualcima i svim drugim Srbima, česticu svoje duše, moštiju umornih kostiju, ostavio je ove reči ,,Ne kradi državu jer je skupo plaćena. Braća tvoja izginula su u ratovima braneći državu. Oni su položili živote svoje za državu-kako se ti usudjuješ krasti i potkradati tu preskupu imovinu?
Ova je država i njihova koliko i tvoja, i više je njihova, jer su je platili više od tebe; više su uložili u nju nego ti. Ja kažem: država je svojina svih koji leže u grobovima koliko i onih koji igraju po salonima i još vše. Ko dakle krade državu, moroder je isti kao i onaj ko pljačka mrtve. Jer i jedan i drugi udaraju na svojinu mrtvih,,.

Ko je pokrao Srbiju, srpskog domaćina? Ko je oteo cvrkut ptica nad srpskim nebom? Ko je skinuo smeh sa dečijih usana? Ko je zatvorio utrobe radjanja, presušio dojke dojilja? Ko je smanjio žitna polja i razastrao grobna mesta? Ko je izdao srpsku košnicu i njenu rasejanu po svetu decu?…Srbi(n), poluintelektualac, brat, braća po materi, srpskoj krvi.
Ko je prodao lukovicu kosovskog božura? Ko su sokolari (saučesnici) koji su sa nevidljivim pticama grabljivicama, otrovnim bombama, lovili sve pokretno i nepokretno na zemlji Srbiji?…Srbi(n), poluintelektualac, brat, braća po materi, srpskoj krvi.

I, ko je doveo srpskog domaćina do ivice trotoara na kom sedi i prodaje šačicu nečeg za šačicu ničeg čime bi lakše živeo?
Bio je to nekada vredan, pošten, srpski domaćin. Savijen nad njivom, sejao je za sebe i za one kojima su usta u nemoći gladna. Uvek manje ostavljao za sebe a više za braću i sestre u Hristu koji su dali zavet odricanja kada su obukli mantiju na sebe i putem stradanja krenuli. I poput Arčibalda Rajsa i on se odrekao sebe i podignute glave, ponosne šajkače na njoj, hodao kroz srpske svetinje onda kada su tadašnji poluintelektualci bežali od krsta i skrivali sebe u sjaju crvene zvezde.
Vek života je okrenuo svoj točak. Karavan srpstva sa čistog druma krenuo je blatnjavim stazama. Poluintelektualci počeli su da niču kao pečurke posle kiše. Šampinjoni, poput šampiona, zacarili na svim tronovima.
Ostareli, napušteni, usahli domaćin, savijen kao jad sedi na ivici trotoara pred pijacom i tužan, poput prosjaka, prodaje sitne predmete za još manju sitninu.
Osmeli se pogled da podigne samo u visini kolena prolaznika pored njegove podne ,,tezge,,.
Stid sa nadom, da će se nečiji koraci zaustaviti i za sitno sitninu ostaviti, prepliće se u čemeru njegove duše sa pramenom nade i pramenom tuge, kao da pletemo pletenicu od sjajnih vlasi jedrog života i sedim vlasima usahle smokve.

Svi su ga ostavili. Zašto?, zato što je radio, voleo i služio poluintelektualcima. Da jeste, shvatio je dok savijen sedi na trotoaru i prelistava stranice svog života.
Čitaoče, da li želiš da znaš kako izgleda lice starca na ivici trotoara? Sivo od šamara istine i voštano žuto od plamena sveće koja u duši sija. Ni kandilo on ne gasi u svojoj duši, ali gasi svoju dušu. Izdaja, bol i samoća jača od njega.
Uzeti ponos stamenom Srbinu, teže je nego izvući mu srce iz grudi.

Sa brojanicom u ruci, staračka povijena ledja, u sebi plaču nad slikom iz Jevandjelja, onom u kojoj i on vidi sebe da leži pored banje života kao i nesretnik koga je Gospod pitao ,,Zar nema ljudi da ti pomognju?…,, I njegov šapat ,,Ima ljudi, ali nema čoveka,,.

Ljudi u koje je on verovao i čuvao ih od bezberja, ljudi kojima je on služio časti prema državi, svilenih mantija i skupih kravata, bezbrižno šeću tudjim kao svojim. Tom šetnjom, tim laktanjem, njega su gurnuli na ivicu trotoara.
A mi, što pišemo i čitamo napisano, ako nismo poluintelektualci, prebrojmo prste na jednoj ruci i nadjimo zbir istine u kom ćemo imati naša dela, odvojeno od naših htenja i pruženo ljudskom biću da bi ga sačuvali ivice trotoara.

Ne uzimajmo iz humanitarne hrpe da bi se osećali humanitarnim. Uzmimo od sebe i nadjimo one koji u nemanju žive u sabijenom krtičnjaku.
Dotaknimo se prstima svojih usana. Naći ćemo kapljicu mleka majčinih dojki i njenih predaka, naše kolevke ponosnog postojanja.
Razbimo gvozdeni okov u kome nam kuca srce. Pustimo da ponovo njim poteče ljubav i saosećajnost za brata po materi, srpskoj krvi, onog malog i nemoćnog, i istisnimo iz srca obmanu ljubavi i priče o srpstvu.
Pustimo da nam zadrhti ruka, sa punom kašikom u njoj, kada je usnama prinesemo, i, nije sramota u tom trenutku zaplakati uz pomisao koliko ih gladnih i nemoćnih sedi na trotoaru. Onom za koji su se borili naši pretci, i onom, na kom skriveni sede napušteni u uglu svoje duše.
Pobedimo poluintelektualca u nama i krenimo ka nemoćnim i uplakanim.
Samo tad ćemo imati pravo da kažemo da smo Srbi, i samo tad ćemo smeti reći da za usahlu Srbiju dajemo svoj život.

(vozni park ispred Patrijaršije)

(duhovni, i moralom ka narodu okrenuti, srpski velikani)

A NAROD?…SLIKE ĆE REĆI VIŠE OD REČI…