Stevan Sinđelić Slovenija
Pripremio: Saša Gajić
Uvezene “kulturne inovacije” samo prikrivaju disfunkcionalnost elita i njihovu nesposobnost da pruže kreativne odgovore društva koja vode na spoljne i unutrašnje izazove
Njihovi mudrijaši videli su
Električno svetlo na Zapadu,
i dođoše da ga obožavaju.[1]
ŠTA JE TO PSEUDOMORFOZA? Tranzicija bivših realsocijalističkih zemalja protekla je u dvodecenijskom stremljenju koje je podrazumevalo transformaciju društva u skladu sa linearno shvaćenom modernizacijom kao vesternizacijom. Preoblikovanje društava po zapadnom modelu i njihova šira privredno-politička integracija, prikazivana i doživljavana kao neminovni svetski trend, podrazumevala je usvajanje ne samo osnovnih oblika društvenog uređenja i funkcionisanja (višestranački parlamentarizam, podela i kontrola osnovnih grana vlasti, tržišna privreda, privatizacija) i preuzimanje novih tehnologija već i obrazaca ponašanja i mišljenja kao efikasnijih i samim tim, “superiornijih”. Zato se modernizacija ovih prostora, još više od privredne i političke transformacije, pretvorila u jedan kulturni eksperiment.
Ovo temeljno preoblikovanje društva, naroda i pojedinaca, sa svim protivurečnostima koje su iz njega proistekle i sa kojima se svakodnevno suočavamo odvijalo se odozgo nadole, od zatečenih postocijalističkih elita prema narodu. Te su elite, nakon što je marskistička ideološka matrica kojom su se legitimisali, u okviru koje su posmatrali svet i funkcionisali – doživela svoj neslavni kraj, u različitom obimu i sa različitim intenzitetom prigrlila “zapadne načine” kao neporecive osnove daljeg društvenog razvoja. U zavisnosti od zatečenog društvenog stanja i kulturnog nasleđa prethodnih epoha, ovako shvaćena i primenjivana tranzicija dovela je u različitom stepenu i sa različitim posledicama do “pseudomorfoze” elita i kroz nju do – svojevrsne društvene “pseudomorfoze”.
Šta uopšte predstavlja “pseudomorfoza”? Ovaj termin, prvobitno upotrebljavan u mineralogiji, za potrebe kulturno-civilizacijskog istraživanja preuzeo je Osvald Špengler u četvorotomnoj “Propasti zapada” („Untergang das Abendlandes”) [2] kako bi potkrepio svoje teze o kulturnom uticaju gde prazne forme jedne civilizacijske tvorevine bivaju mehanički nakalemljene na drugi kulturno-istorijski tip pritiskajući ga i pri tome stvarajući veštačke, pa i farsične kulturne oblike. Za razliku od kristalnih supstanci koja se užljebljuju u praznine nastale u geološkoj podlozi raspadanjem dotrajalih mineralnih struktura, što ih teraju da preuzimaju oblike svojih prethodnika i samim tim zavaravaju posmatrača koji ne podvrgava njihovu prirodu hemijskoj analizi, u kulturno-istorijskim uticajima ove forme dovode do različitih unutarcivilizacijskih problema: od epigonskih kulturnih tvorevina i mehaničkog sinkretizma do kulturnih rascepa, odvajanja delova struktura od sopstvenih kulturnih temelja i nasilnog nametanja preuzetih “kulturnih formi” koje koče njihov unutrašnji razvoj.
Arnold Tojnbi je u “Proučavanjima istorije” [3] na ovom tragu, a u skladu sa svojom “teorijom izazova i odgovora na njih”, u komparativnom proučavanju kulturno-civilizacijskih tvorevina uočio opasnosti od “mehaničnosti podražavanja” kao izraza raskola u društvenom biću u pojednim kulturama u periodima njihovog civilizacijskog opadanja. Sve ovo se ogleda u pogoršanom funkcionisanju i odnošenju nekada kreativnih, “dominantnih manjina” i naspram spoljnog, ali pre svega naspram “unutrašnjeg proleterijata” – to jest u odnosima elita i većina u društvima unutar velikih kulturno-istorijskih zdanja.
ELITE I PSEUDOMORFOZA Elite ne određuje samo položaj u vršenju vlasti ili uticanju na nju, niti samo posedovanje ličnih vrlina, znanja, osobina i autoritativnih pozicija u organizovanim oblicima društvenog života, već pre svega – vršenje svih ovih uloga na osnovu temeljnih društvenih vrednosti kao izvorišta kultura iz kojih izrastaju svi društveni oblici, sam društveni život. Funkcionalna pozicija predvodnika, “kreativnih manjina” i uzora koje većine slede i oponašaju, ogleda se u sposobnostima elita da na vrednosnim kulturnim osnovama osmišljavaju upravljanje i razvoj društva, da rukovođeni njima odgovaraju na izazove na različite načine, prilagođene prirodi izazova i drugim postojećim okolnostima. Ispunjenjem ovih funkcija jača se društvena kohezija, intenzivira solidarnost (famozna “asabija” Ibn Halduna) [4] i smanjuju razlike i suprotstavljenosti unutar društvenih stratifikacija. Uspešni odgovor elita koji ih objedinjuje sa većinama oko vrednosti kojim se rukovode u nošenju sa izuzetnom teškim, presudnim izazovima što se, po istorijskom pravilu, intenzivno odigravaju na međukultunim, metaetničkim pograničnim područima (“fenomen granice”, krajine, frontier-a) dodvodi ne samo do formalnog društvenog konsenzusa već do osećaja solidarnosti kao polazišta kulturno-civilizacijskog jačanja, društvenog razvoja i prostornog širenja. [5]
Elite dvostruko presudno deluju u sferi kulturnih uticaja: kao čuvari izraza kulture iz koje potiču; i kao oni koji donose i sprovode presudne odluke u suočavanju sa delovanjem spoljnih kulturnih uticaja. U prvom slučaju, onom usmerenom unutar struktura sopstvenog društva i svog kulturnog tipa, elite kao kreativne, dominantne manjine stvaraju i održavaju običajne forme koje simbolički reprezentuju kulturne vrednosti, a koje “nekreativne” većine preuzimaju i oponašaju. Dinamičke pak procese unutar sopstvenih društava elite kreativno preusmeravaju, rekonstruišu postojeće institucionalne izraze kako bi, u novim uslovima, predstavljale pogodan milje za bar približno preklapanje dinamičnih kretanja sa vrednosnim dimenzija kultura i društvenim odnosima u kojima se oni odigravaju. Uspešnost ili neuspešnost odgovora na ove unutrašnje izazove potvrđuje ili opovrgava stvarnu prirodu elite.
Slučajevi “neuspeha samoodređenja” (Tojnbi) u dinamičkim društvenim procesima, samodobitnost, uskogrudo zatvaranje i “petrifikacija” u običajnim, idejnim i institucionalnim formama koje su ranije stvorene a koje postaju nepodesne za pravovaljano rešavanje novonastalih situacija (kao u novozavetnoj metafori “o novom vinu i starim mešinama”) simptomi su krize elita – njihovog “promašaja”, na individualnom polju uzrokovanog porocima i strastima što, nasuprot temeljnim vrednostima, uvek vrebaju ono “ljudsko, suviše ljudsko”, a koji se potom šire na društveni i kulturni plan. Puko održavanje običajnih i institucionalnih formi zarad očuvanja stečenih upravljačkih pozicija, licemerno poigravanje kulturnim vrednostima i (otvoreno ili prikriveno) ponašanje suprotno njima – sve to su simptomi koji pokazuju da “kada elite prestanu da vode, njihova vlast se pretvara u zloupotrebu; mase tada počinju da se bune, dok vlast teži da uspostavi red drastičnom akcijom. Orfej koji je izgubio svoju liru ili zaboravio kako se na njoj svira uzima tada u ruke Kserskov bič, a ishod je stravičan nered”[6] – ukazuje nam Tojnbi opisujući rastočenje, raspad civilizacijskih tvorevina usled gubitka usklađenosti između delova koji sačinjavaju jednu kulturnu celinu, odnosno – sukobe masa, “unutrašnjeg proleterijata”, sa skupinama degenerisanih elita koje pokušavaju da zadrže svoj dominantni položaj.
Drugi slučaj, onaj koji se tiče ponašanja elita u pravcu samoodređenja prema kulturnim uticajima spolja, takođe igra jednako značajnu ulogu “odgovora na izazove”. Strani kulturni uticaj nije samo forma ponašanja i vrednovanja; nije tek ideja, način ili delo – on je neraskidivo vezan sa drugim kulturnim iskustvima i njegovim razvojem; kulturno i društveno je konstituisan u drugim istorijskim i kulturnim uslovima. Njegova “konstrukcija” zbog toga odražava odnose znanja i moći koji odgovaraju drugačijim perspektivama spoznaja, ciljevima i interesnim projekcijama – pa stoga i njegovo nekritičko usvajanje predstavlja “neprirodno kalemljenje”, imitativni pokušaj koji ili ne donosi iste kulturne rezultate kao u matičnim kulturama, već je – ili kontraproduktivan – ili pak dovodi do strukturnog potčinjavanja društva ne samo “uvezenim” vrednostima, već i njihovim originalnim “isporučiocima”.
ODGOVORI NA ZAPADNU MODERNIZACIJU NEZAPADNIH DRUŠTAVA
Hantington je uočio tri vrste kulturne reakcije koja se odigrava opredeljivanjem elita prema ovim uticajima. On ih je vezao za “odgovore na zapadnu modernizaciju”, mada se mogu uopštiti i primeniti na sve istorijski poznate slučajeve međukulturnih uticaja. To su: kulturno odbacivanje (uz svođenje razmene na nivo preuzimanja tehnoloških inovacija), kulturno prihvatanje, i delimično kulturno prihvatanje uz prevrednovanje i delimično kulturno odbacivanje[7]. Dok prvi i treći slučaj govori o (stvarnoj ili umišljenoj) snazi i sposobnosti elita i kultura njihovih društava, drugi nesumnjivo govori o slabosti. Šta nam drugo potreba preuzimanja “uvezenih” formi (pa bile one najbolje i najkreativnije u matičnim kulturama) i njihovo primenjivanje bez “adaptacije”, kazuje nego o nedostataku sopstvene kreativnosti, vrednosne utemeljenosti i neizraslosti u suočavanju sa izazovima koje prete društvima?
Prvi slučaj uočili smo u antičkom hinduskom odbacivanju helenizma, u japanskom i kineskom prvobitnom zatvaranju prema zapadnim uticajima (do “Mejxi” reforme, odnosno Opijumskih ratova), u odbacivanju svih neislamskih uticaja kod fundamentalističkih pokreta (npr. avganistanskih talibana), u međusobnom antagonizmu hindu i islamske kulture (primeri Pakistana i Banglandeša)… Drugi slučaj, onaj koji se tiče nekritičkog usvajanja kulturnih uticaja – može se uočiti od antičkih vremena i procesa helenizacije drevnoegipatske, sirijsko-mesopotamsko-persijske kulture gvozdenog doba sve do pozapadnjačenja nezapadnih društava pri pokušajima njihove modernizacije. Ovaj slučaj se i nalazi u fokusu našeg istraživanja jer su njegove posledice upravo “pseudomorfoza” – ona elita, i kroz nju – ona koja se tiče kultura.
Kako se ogleda ova pseudomorfoza koja nastupa kroz nekritičko preuzimanje kulturnih uticaja? Isprva, preuzetim kulturnim uticajima elite sa pomanjkim kreativnosti i vrednosne utemeljenosti se ponovo legitimišu u nameri da opstanu u dosadašnjoj društvenoj i kulturno-civilizacijskoj ulozi. Međutim, uvezene “kulturne inovacije” samo prikrivaju disfunkcionalnost elita i njihovu nesposobnost da pruže kreativne odgovore društva koja vode na spoljne i unutrašnje izazove. Posredi jedna duboka zabluda – tačnije rečeno, smesa zabune i samoobmane, gde se spoljni uticaj, a zapravo spoljni izazov – predstavlja kao spasonosno “rešenje” kao lek za unutrašnje narušeno stanje ravnoteže. Zatim, pri preuzimanju ovih uticaja, elita, i to ona koja je izgubila svojstva “kreativne manjine” i postala samo “vladajuća manjina”, stvara kulturni amalgam mehaničkim ukrštanjem usvojenih i preostalih originalnih obrazaca ponašanja i vrednovanja. Ovaj kulturni amalgam se dalje, procesima preuzimanja kroz oponašanje, tokom nekoliko generacija postepeno prenose niz društvene lestvice – od elita – aristokratije, vladajućih slojeva, gradskog stanovništva, uglednih profesija i stručnjaka – prema većinama, do svih slojeva naroda. Međutim, suprotno nadanjima, intenzivirano kulturno “kalemljenje” kroz duži vremenski rok produbljuje ne samo uvek pristuni, “prirodni” jaz među generacijama – razliku između mladih, koji su pod jačim uticajem novina usled želje za afirmisanjem kroz oponašanje elita, i starijih, lišenih u pretežnijoj meri tih uticaja u korist držanja proverenog, “onog na šta se naviklo” – već, nedugo potom, i kao “krivo srastanje” što vodi do postepenog nerazumevanja većeg ili manjeg dela društvenih grupa naspram sopstvenih kulturnih osnova i njenih vrednosti.
Prag kada “kulturna smesa” prelazi u “pseudomorfozu” je onaj kada uvezeni obrazci postaju kriterijum ocene svega drugog; kada se sve postojeće, od nasleđenog do stvorenog – posmatra i vrednuje u odnosu na usvojene, uvezene uticaje i kada se uz njihovu “pomoć” ubuduće simulira “kreativnost” koja to više nije. Nadalje, ovaj proces gde društvene elite prednjače u samozavaravanju zarad očuvanja privilegija, vrši dodatno raslojavanje društva. Njegovi glavni delovi – klase, staleži i profesije počinju da se, gledajući od elita naniže, samozatvaraju, uz jačanje oponašanja usvojenih obrazaca kojim ovo zatvaranje (samo)opravdava uz poslovično rabljenje pozicija koje to “zaustavljanje” podrazumeva. Zajednica kulture i osećanja pripadnosti, zajedništva (zajednica “sudbine”) počinje da se dezintegriše, dok u postupno odeljenim društvenim grupacijama sve vrste razlika, od načina razmišljanja i vrednovanja, preko socijalnih, imovinskih i profesionalnih, počinju da se povećavaju i postaju dugotrajne.
POCEPANE NACIJE Negativni rezultati pocepanih zajednica (“podeljene nacije” i “podeljene kulture”) ispoljavaju se u životu društva obuhvaćenog “pseudomorfozom” na svakom koraku: elite i njima podložni slojevi na jednoj a mase stanovništva na drugoj strani više se ne razumeju, ne pronalaze zajednički jezik. Dolazi do inflacije dvostrukih standarda, porasta društvene nepravde, haotičnih pritisaka i otpora, do otežavanja prelaska iz jedne društvene grupe i staleža u drugi. Obuzeto uvezenim obrazcima radi samopravdanja, kulturno stvaralaštvo manjinskih, “viših” slojeva odiše epigonstvom, trećerazrednošću i neverodostojnošću. Ono se agresivno promoviše “dosledonošću” u preteranom oponašanju uzora i sve ostrašćenijem preuzimanju njihovih stavova i ideja. Ovakvo “stvaralaštvo” ne samo da je neuticajno, već, u sklopu sa svim drugim okolnostima vezanim za podele i zatvaranje, sprečava ozbiljno sagledavanje, širenje ili adaptaciju i svih novina koje nadalje pristižu od spolja, ali i svega onog što nastaje odozdo, u “kulturnim temeljima” pocepanog društva koje, barem u smislu javno dostupnog uticaja, bitiše van institucionalnog života, na “marginama sponatnosti”. Kulturna “pseudomorfoza” tada trajno ometa i sprečava saradnju svih društvenih struktura u stvaralačkim delatnostima u najširem smislu te reči.
Društva obuzeta “pseudomorfozom” elita bivaju tako ispunjena su sve većim teškoćama, opterećena raznim dodatnim nedaćama nepoznatim originalnim kulturama koje su im ove uticaje isporučile. Pokušaji reformi kao “odgovori na izazove” po uvezenim obrazcima bez izuzetka su kontraproduktivni i bezuspešni, stvarajući još veću kulturno-civilizacijsku pometnju. Otuđene elite na to odgovaraju još izveštačenijim, “doslednijim” i nasilnijim nametanjem uvezenih formi odnošenja i vrednovanja koje grčevito šire po društvenim vertikalama. Ovakve nasilne aktivnosti vremenom stvaraju obostrana neprijateljstva između njih i “tihe većine”. Rezultati pokazuju da, uprkos namerama, nametnuti “razvoj” po uvezenim obrazcima isti zapravo koči i dugoročno vodi društvo u pravcu njegove delimične ili potpune paralize.
Elita, naravno, primećuje opadanje stvaralaštva i svakojake produktivnosti, “činjenicu da je njegov kulturni eksport razvijen veoma slabo, da se širenje preuzetih novina kod njih odvija veoma usporeno i s teškoćama, da je znatan deo njegovog nacionalnog tela veoma malo ili ni malo uključen u kulturu koju on smatra “najvišom” [8]. Vrednujući po uvezenim kriterijumima, onim koji su i doveli do stanja “ukočenosti”, svojevrsne društvene paralize, elite obuzete “pseudomorfozom” izvlače pogrešan zaključak, pa, na osnovu poraznih rezultata, uzroke tome pronalaze ne u uvezenim formama, već u društvenom i kulturnom tkivu na koji se ove forme “slabo primaju”. Ovome sledi “logičan” zaključak kako su strana kultura i strani narodi “bolji” i “nadmoćniji” nad sopstvenim – jer tamo ovi obrazci uspešnije funkcionišu. Zbog toga elite preuzimaju kao “više” i “bolje” ne više samo forme ponašanja i vrednovanja, već i stranu interesnu istorijsku perspektivu. Nakon toga, prvo prestaju da uvažavaju vrednosti i značaj sopstvene većine, naroda, da bi potom, polako, počeli da ga preziru.
PREZIR ELITE I MASE Prezir dovodi do dvosmernog delovanja – do neskrivenog kulturnog i političkog stavljanja elita u službu pripadnika strane kulture (a koji, pri tome, nepogrešivo tačno razlikuju svoje “prave pripadnike” od epigona i kulturnih “polutana”) čije su “uzorne” obrazce, sa nakaradnim ishodima, usvojili, dok se prema unutra, sa ili bez pomoći “superiornih” spoljnih saveznika, pristupa procesu postepenog gušenja kulture od koje se odvojilo i koja se, sve više i sve direktnije, mrzi. Sve što u njoj protivreči ili dovodi u sumnju nakalemljene kulturne obrazce i vrednosti predstavlja se kao zlo, kao izraz stagnacije i zaostalosti. Ranija dostignuća smatraju se bezvrednim naspram uzora kojima se pristupa sa ostrašćenim idolopoklonstvom, jer se sve što se od njih preuzima smatra “napretkom”.
Sve što odudara od ovih formi smatra se kočenjem i reakcijom, dok se za najveći i najvažniji momenat sopstvene istorije uzima onaj trenutak kada je izvršen odlučujući zaokret prema novim uzorima, onaj čin koji je doveo do kulturne “pseudomorfoze”. Shizofrenost ovog stanja ne ogleda se samo u pocepanosti društva, već i u unutrašnjoj, shizoidnoj pocepanosti duša preoblikovanih “pseudomorfozom”. Naime, uprkos dugotrajnosti procesa usvajanja obrazaca delovanja i mišljenja, i u samim otuđenim elitama i slojevima pod njihovim izraženijim uticajem preostaju neiskorenjene sklonosti “izvorne kulture”, mentalitetske odlike i osećanja koje njihovi zagovornici potiskuju a koje, kako im se čini, ometaju dalje uspešno i brzo usvajanje još novijih uvezenih vrednosti i koje istovremeno, usled primetnog postojanja unutrašnjih tenzija, sprečavaju stvaralačke uzlete i pravovremene odgovore na izazove njihovog psihološkog i društvenog bitisanja. Krajnju dilemu svake kulturne “pseudomorfoze” zato čini ili opredeljenje za pokušaj nivelacije sopstvene kulture i potpuno uključivanje u kulturni krug uzora, ili mirenje sa shizoidim životarenjem u nemilim, bastardnim okolnostima. No, prvi i najčeći izbor elita u “pseudomorfozi” podrazumeva i kontrareakciju, iziskuje tragične sukobe, u kojim se većine, sve svesnije otuđenosti elita, nemogućnosti promena dok su one na vrhovima društvenih zdanja, neumitnosti propadanja i, u krajnjem ishodu, isčeznuća, opredeljuju nasuprot njima ili za kulturni ili, u slučaju krajnje nužde, za revolucionarni rat u vidu svojevrsnog “ustanka kulturnih tradicionalista”.
O TRI MODERNE PSEUDOMORFOZE
RUSIJA Najradikalniji primer kulturne “pseudomorfoze” u modernoj epohi predstavljala je postpetrovska, carska Rusija. Nakon oslobođenja od tatarskog jarma i prvog pokušaja kolonijalne invazije zapadnjaka (tevtonskih vitezova koje je, na Čudskom jezeru, porazio sv. knez Aleksandar Nevski) usledila je i druga invazija sa zapada, ona poljsko-litvanska, za trajanja “smutnog vremena”. Svega stoleće nakon prevladane krize, u vreme Petra Velikog, Moskovsko carstvo ušlo je u specifičan kulturni eksperiment. U početku u želji da vojno i tehnološki ojača u cilju prevencije nove invazije sa zapada, rusko istočno pravoslavlje i celokupni društveni život je “revolucijom odozgo”, od strane same carske vlasti, uvedeno kroz modernizacijsko pozapadnjačenje – pravo u kulturnu “pseudomorfozu”. Cena uspeha bila je strašna: “spoljašnja moć bila je kupljena po cenu potpunog evropskog kulturnog i duhovnog porobljavanja Rusije”, koja je nanosila “najteže udare i razarala sva načela na kojima je počivala njena unutrašnja moć”[9].
Plemstvo je pretvoreno u državne činovnike (navodno “po zaslugama a ne po poreklu”), u dvorsku kamarilu koja je svoju “modernost” iskazivala bestidnošću i upražnjavanjem sablažnjivih ikonoklazama kao celodnevne razonode. Sitno plemstvo je pak regrutovano u sitničavu, podaničku, ambicioznu a nesposobnu birokratiju (“beskičmena aristokratija”[10]) Seljaštvo je bilo podvrgnuto surovom pokmećivanju; vojna organizacija dobila je militarističke crte koje su čak prednjačile nad svojim zapadnim modernim uzorima (Pruskom, Francuskom). Razorena je moskovska patrijaršija a Crkva dovedena u rang službe državnog ministarstva na čijem je čelu bio car, mešavina zapadnjačkog apsolutiste i istočnjačkog cezaropapiste. Na taj način je planski razrušeno vrednosno opredeljenje i životno ispovedništvo vladajućih klasa, oni duhovni i kulturni temelji na kojima je u prethodnim vekovima Rusija podnela nateža iskušenja i izašla iz njih kao pobednik.
Umesto “pogleda na zapad” koji su na ovoj strani, osim napredne tehnologije i dobre organizacije, uviđali i duboka duhovna i psihološka zastranjenja, visok stepen licemerstva i otuđenja koje, korak po korak, od shizme i jeresi idu ka bezbožničkom, samodovoljnom čovekoboštvu, dotadašnje ispovedno usmerenje u višim klasama bilo je zamenjeno idealom opšteevropskog, čisto svetovnog života, bez životnog i versko-kulturnog kolorita. Tako je stvorena “hibridna situacija” iz koje se izrodila “pseudomorfoza” elita, duboko otuđenje upravljačkih slojeva koje ga je sve više odvajalo od naroda, prostodušnih masa koje su i dalje živele na temeljima pređašnje kulture, a čiji se jaz uvećavao gotovo tri veka.
Društvo je, gotovo stalno, bespotrebno uvlačeno u dinastičke ratove na zapadu. Elita je u Rusiji i narodu videla samo resurs, materijal za ciljeve “moćne evropske imperije”, koja je samo nominalno bila ruska i pravoslavna. Zapravo, ona je bila “ruska i pravoslavna” baš koliko je, recimo, u 20. veku Nemačka Demokratska Republika (“istočna Nemačka”) stvarno bila demokratska. Carizam je pretvoren u zapadnjačku apsolutističku monarhiju čija je ideološke oblande često manipulisale formama tradicionalnih odnošenja i ruskom predstavom “baćuške cara”, onom sa kojom se saosećao i koju je i dalje prepoznavao običan narod. Vremenom, predstava o pravoslavnom caru i njegovom izvornom pozvanju, bledele su u narodnoj svesti i gubila na značaju. Istovremeno, viši slojevi društva su se sve revnosnije oduševaljavali uvezenim idejama individualne slobode, parlamentarizma, progresa i sl.
Posledično su nastajale i različite “partije”, kružoci i udruženja, koja su smerala da reoblikuju “ruski materijal” u skladu sa slepo preuzetim zapadnim obrazcima. Ali, kako su ove ideje bile različite, i unutar samih elita rađali su se sukobi i ideološke tenzije. Jedno im je bilo ajedničko – najdublji prezir prema svemu ruskom kao prema nečemu primitivnom, “varvarskom”, što ne ide pod ruku i nije u skladu sa “novom pariskom modom”, dok su se prema ruskim ljudima, uprkos umišljenoj humanosti koju su blazirano oponašali, odnosili kao prema “poludivljim budalama koje motkom treba naučiti kako da budu Evropljani” [11]. Otpor ovakvom kulturnom prevaspitavanju doveo je postepeno do polarizacije između “zapadnjaka” i “slovenofila” kao svojevrsnim polovima “kulturnog rata”.
Usled dugotrajnosti kulturne hibridizacije, “nepozapadnjačena”, odnosno tek malčice “pozapadnjačena” ogromna većina naroda je, pod pritscima “kulturnog rata”, postepeno gubila veze sa svojim kulturnim osnovama i vrednostima, sa prošlošću, tako da se u njoj, a nasuprot “pseudomorfozi” elita, izdiferencirao jedan sloj “poluinteligencije”. Ova “poluinteligencija” je istovremeno prezirala i stari način života i njegove vrednosti, ali i pozapadnjačene elite. Usvojivši, i to u krajnje uprošćenom vidu, samo neke uvezene zapadne ideje, grupe poluinteligencije” su ih propagirale masama čiji je otpor višim slojevima tako dobio usmerenje ka raznim ideološkim indoktrinacijama.
Na početku 20. veka “pseudomorfoza” elita, uhvaćena u klješta industijalizacije, edovšenosti socijalne transformacije i visokog populaciog rasta, nije uspela da homogenizuje i konsoliduje rusko društvo, nego je vodila pravo u društveni slom. “Kulturna asimetrija između vropeizovanih gornjih slojeva i i većine naroda koji je živeo u okvirima tradicionalnih vrednosti bila je dopunjena rastućom socijalnom fragmentiranošću društva.”[12] Fitilj na buretu baruta prestavljalo je nerešeno agrarno pitanje, koje je, usled agrarne prenaseljenosti, aktiviralo seljaštvo u svojoj izvornoj težnji za vlasništvom nad zemljom i slobodom. Međutim, carska vlast nije smogla snage i odlučnosti da izvrši eksproprijaciju spahijske zemlje, poseda 105 hiljada pozapadnjačenih veleposedničkih familija, koje su sebično čuvale i dekadentno parazitirale na ovim privilegijama, i umesto toga skretale svu pozornost na preoblikovanje vlasti kroz oponašanje zapadnih uzora u ograničenu, ustavnu monarhiju britanskog tipa.
To im je i pošlo za rukom u jeku Prvog svetskog rata, u trenutcima ekonomske, vojne i socijalne kataklizme. Izvršena je Februarska revolucija a samodržac Nikolaj II primoran na abdikaciju od strane svog neposrednog okruženja. No, pokušaji “pseudomorfoziranih” elita u narednih pola godine samo je uvećao haos i sukobe koji su doveli do ekstremnih revolucionarnih vrenja i potpunog sloma društvenog sistema. U opštoj pometnji, vlast je revolucionarnim prevratom prigrabila mala, ekstremistička ali dobro organizovana grupa fanatičnih boljševika, koja je zavela strahovladu i revolucionarni teror. Potonji građanski rat i strani intevencionizam odneli su milionske živote i doveli do trajnog i temeljnog uništenje pozapadnjačene, “pseudomorfozirane” elite koja je pustila duh iz boce što ju je ubrzo stajalo – glave.
Tragedija “sovjetizacije” nekada carske Rusije time nije bila završena, već udvostručena. Sa jedne strane, “makavejski” otpor narodih masa povela je grupa revolucionarnih zaverenika po rigidnom modelu ideologije koja je takođe uvezena od spolja, sa zapada, tako da je, težeći da u korenu izmeni celokupan kurs društvenog otuđenja i eksploatacije, u novom ideološkom ruhu – zapravo sledila stari revolucionarni kurs.
Komsomolstvo, antireligiozna shvatanja, mišljenje o ruskom narodu kao materijalu koga silom treba preoblikovati u “novog, sovjetskog čoveka”, sve je to predstavljalo novu verziju težnji Petra Velikog koje su dva veka ranije bile izvedene na relativnom uskom krugu društvenih elita, odnosno plemićkog staleža, a koje se ovaj put činjene nad celim narodom.
I spoljna politika kao da je oponašala predrevolucionarne “elite”: samo je sada, umesto u “svete alijanse” i dinastičko ispomaganje u ratovima na zapadu, rasipan ogroman novac za evolucionarne pokrete u dalekim zemljama, za subverzivne delatnosti i održavanje na vlasti sumnjivih despotskih režima koji su im se ideološki dodvoravali. Ukratko, “usvajajući ideologiju zapada i koristeći je da ospore zapad, Rusi su u određenom smislu postali bliži zapadu više nego bilo kada u svojoj istoriji.” [13]
Par decenija posle revolucije, nakon početnih privrednih uspeha, sovjetsko ideološko megalomanstvo koje je smeralo da preuzme baklju “progresa” od zapadnih ideoloških takmaca, potrošilo je sav entuzijazam narodnih masa i potonulo u stagnaciju, sistemsku korupciju i totalnu kompromitaciju ideoloških floskula koje ni jedna “perestrojka” više nije mogla da oživi. Sistem se urušio iznutra, i trebalo je da prođe cela decenija njegovog sunovraćivanja uz pokušaje kopiranja konkurentskog, liberalnog kapitalističkog obrazca koje se takođe razvilo u desktruktivnu pljačkašku privatizaciju, da bi došlo do reakcije u pravcu golog samoodržanja predvođenu od koliko-toliko svesnijeg dela preostalih društvenih elita. Preokret i oporavak je otpočeo na prelazu u novi milenijum, i to ne više slepim preuzimanjem kulturnih i ideoloških obrazaca koji vode put još novijeg vida “pseudomorfoze” društva, već više u kombinovanju i adaptaciji spoljnih uticaja sa onim što je preživelo od tradicionalnih vrednosti u ruskom društvu. Kako je stepen razaranja, i to viševekovni, bio stravičan – tako su i rezultati kulturne “restauracije” do sada polovični, mada primetno obećavajući.
IRAN Još od vremena šaha Nazir Al Dina [14] i njegovih naslednika novovekovni Iran (Persija) postepeno se od dela interesne sfere zapadnih sila pretvarao u klasičnu koloniju sa kompradorskom elitom (“lakeji u službi nevernika”) [15] i njenim poslovičnim pozapadnjačenjem. Rani oblici “makabejskog” otpora sa pojačanom socijalnom omponentom uočljivi su još u pobunama 1890. godine (nakon uspostavljanja britanskog monopola nad trgovinom duvanom) i 1905. godine, koje su, tek uz pomoć stranog intervencionizma, sa mukom ugušene. Ipak, “pseudomorfoza” elita svoje trajno uobličenje dobija tek sa dolaskom na vlast nove dinastije Pahlavi, čiji je rodonačelnik, Reza Kan, inače biši kozački oficir, bio čovek najdublje opčinjen zapadnom tehnologijom, inžinjerstvom i organizacijom, tako da je preduzeo sve moguće mere kako bi postao persijski Kemal Ataturk, veliki modernizator. Dok je zemlja grcala pod stegom stranih korporacija i kolonijalnih interesa kojima je bilo podređeno sve, od ekspolatacije nafte do saobraćajne infrastrukture[16], Reza Kan se odvažio da pokrene reformski kulturološki eksperiment, po receptima zapadnjačkog “nation buildinga”, i od šiitske muslimanske Persije “izmisli” modernu iransku naciju na navodnim kulturnim osnovama drevne Ahamenidske Persije (jasno začinjene uticajima nacističkog pseudonaučnog “arijevskog mita” koji je u to vreme bio na zapadu veoma popularan).
Time je ne samo pokušano da se izvrši potiskivanje i ignorisanje hiljadu i tri stotine godina persijskog šiitskog islama kao osnove posebnog kulturno-civilizacijskog kruga, već i da se zemlja izčupa iz regionalnog islamskog okruženja i zatvori za svu kulturnu komunikaciju, sem prema zapadu. U spoju sa vugarnom “zapadomanijom” (kako ju je tada nazivao jedan od vodećih iranskih mislilaca, Jalal Al Ahmed), sa zasipanjem samo najprizemnijim vidovima zapadne kulture i jeftinom, uvezenom robom koja je služila da zaseni prostotu najširih, izuzetno siromašnih slojeva društva, ovaj recept “pseudomorfoze” koji je simulirao “povratak najdrevnijim korenima” predstavljao je zapravo kulturno ogoljavanje, zatiranje kulturnog nasleđa koje je dovodilo do dvostrukog otuđenja – i od islamske kulture i od ozbiljnije zapadnjačke kulturne produkcije. Ogrnuta drevnom koncepcijom vladara kao nosioca “fareha” (duhovne sile muževnosti), odnosno “zizule” (božije senke), skorojevićka dinastija Pahlavi u stvari predstavljala je surovu orijentalnu despotiju u službi kolonijalnih gospodara.
Nakon neuspeha socijalne i narodne revolucije premijera Mosadeka koji je pokušao da nacionalizuje naftnu industriju što se završilo državnim udarom 1953. godine (pučem su rukovodili operativci CIA-e vođeni izvesnim Kermitom), na vlast je instaliran sin Reze Kana, Šah Reza Pahlavi. “Pseudomorfoza” kompradorskih elita sada je dobila radikalne razmere praćene strahovladom vojno-policijskih snaga i tajne službe Savaka kroz čija su mučilišta, obučena i rukovođena stranim instruktorima, prošle stotine hiljada Iranaca. Kulturni rascep je iz godine u godinu dobijao je razorne dimenzije. “Ljudi su ostajali bez korena … obraćaju se prvenstveno nama zato što osećaju da modernizacija i toliko hvaljeni razvoj ne donose duševni mir”[17]- tvrdio je o posledicama modernizacijskih stremljenja tadašnji pretendent na ulogu duhovnog vođe, inače “liberalni” ajtolah Šarijat Madari.
Pokušaj zapadnjačke modernizacije odozgo pod nazivom “bela revolucija” predstavljao je krajnji izraz ovog procesa koji je intenziviran nakon još jedne neuspele narodne pobune, one iz 1963. godine. “Bela revolucija” bila je osmišljena oko nekoliko nespornih i društveno najprihvatljivijih ciljeva: ukidanja kmetstva, podržavljenja šuma, davanja biračkog prava ženama i nemuslimanima, kao i omogućavanja prava učešća radnika u profitima preduzeća.
Što zbog loše organizacije, što zbog korupcije i mehaničkog, neprilagođenog okolnostima sprovođenja pre svega agrarne reforme, “bela revolucija” doživela je neslavan kraj i totalnu kompromitaciju. U uslovima u kojima su oslobođeni bezemljaši morali da nadniče ili se zadužuju kod bivših zemljoposednika i stranih zajmodavaca kako bi obrađivali zemlju koju bi dobijali u arendu, sve u situaciji demografske eksplozije i masovnih migracija iz opustelih sela u gradske sirotinjske četvrti, u poslovičnom izigravanju deljenja profita preduzeća radnicima, pod potpunom medijskom kontrolom i represijom javne i tajne policije, opšte pravo glasa nije značilo ljudima gotovo ništa. Vidljivi bilans “bele revolucije se ogledao pre svega u novim hapšenjima, ubistvima neistomišljenika, odnosno svih onih koji pružaju otpor reformama, ili u bizarnim proklamacijama umišljenog vladara koji je svom narodu “darivao” staropersijski kalendar umesto islamskog, koji je samo razjarivao većinsko šiitsko stanovništvo i pojačavao otpor radikalne, ilegalne opozicije.
Režim se vremenom otuđio i od svojih spoljnih nalogodavaca, nošen megalomanskim planovima o naoružavanju masovne armije kupovinom najnovije opreme od obe hladnoratovske supresile ili o otvaranju čak šest nuklearnih elektrana, a sve zahvaljujući povećanom prilivu petrodolara usled skoka cena barela nafte nakon naftne krize 1974. godine. U takvim uslovima, bila je samo potrebna iskra za požar pobune. 1979. godine otpor se upalio u gradu Komu, nakon intrevencije policije koja je naočigled šiitskog klera (Kom je vodeći islamski univerzitetski centar u Iranu) ubila jednog od sinova radikalnog kritičara režima, ajtolaha Homenija, verskog vođe koji se nalazio u egzilu u vremenu posle pobune 1963. godine a čije je klevetanje u režimskim medijima bilo povod za proteste.
U februaru 1979. godine usledili su protesti u Tabrizu gde je vojska ubila stotinak demonstranata, da bi, tokom letnjih meseci, serija pobuna bila nasilno ugušena a vanredno stanje uvođeno u mnogim gradovima. Septembarski opšti štrajk u gradu Džalehu predstavljao je prekretnicu, jer su se industrijskim radnicima priključile i radikalne, zabranjene islamističke grupacije (npr. “muxahedin halk”), dok je oficijelno versko vodstvo postalo nesporni prevodnik sveopšteg otpora. Krvoproliće u Džalehu dodatno je inspirisalo tradiciju šiitskog samožrtvovanja, a šahu donelo epitet Šaha Jesida, prototipa tiranskog, otpadničkog kalife iz šiitske tradicije. Od gandijevskih protesta, preko jurišanja nenaoružanih civila na bajonete i tenkove, šiitski “Makavejci” prešli su u fazu uličnih borbi. Trebalo je još da se odigraju milionski protesti u prestonici, da Teheran bude u plamenu, da bi šah bio prinuđen na abdikaciju i napuštanje zemlje. Nakon toga je usledio trijumfalni povratak Homeinija, kao nespornog idejnog vođe islamske revolicije, u zemlju. Homeinijevim ustoličenjem u Teheranu završena je početna etapa radikalne “revolucije tradicionalista”, a iranski vid pseudomorfoze” elita bio je u najvećoj meri zbrisan sa lica zemlje.
TURSKA Posle neuspeha tanzimatsih reformi posledih sultana i raspada Otomanskog carstva, u Turskoj je izveden najradikalniji pokušaj pozapadnjačenja i sekularizacije jedne islamske zemlje. Odbacujući koncept islamskog multietničkog carstva u cilju stvaranja homogene nacionalne države sekularnog tipa, sve uz ubijanje i proterivanje maloazijskih hrišćana (Grka i Jermena), turske elite predvođene Mustafa Kemalom Ataturkom svrgnule su sultana i uspostavila republikanski sistem kopirajući zapadna društva. Ataturk je ukinuo kalifat, razorio tradicionalno obrazovanje u odvojenim verskim školama, uveo jedinstveni sistem javnog obrazovanja i zabranio šerijatsko pravo zamenivši ga prepisanim švajcarskim pravnim kodeksom. “Nadmećući se sa Petrom Velikim, on je zabranio nošenje fesa zato što je to simbol religijskog tradicionalizma, ohrabrio ljude da nose šešire i naredio da se turski jezik piše latiničnim, a ne arapskim pismom”. [18] Na taj način su mlađi naraštaji i njihova “nova kultura” odsečeni od istorijskih izvora i onemogućeni da se upoznaju sa ogromnom količinom tradicionalne literature pisane arapskim aflabetom.
Kulturna “pseudomorfoza” kroz sistematsko pozapadnjačenje trebala je da prestavlja osnovu ekonomskog razvoja i obnove društvenog života Turske. Oni su definisani kao “šest strela kemalizma”: republikanizam, revolucionarnost, laicizam, državnost, nacionalizam i narodnjaštvo, uz pomoć kojih je od islamskog stanovništva pokušano stvoriti “tursku političku naciju”.
Kao i u drugim slučajevima, pseudomorfoza” elita i društva, nakon početnih uspeha, suočila se sa sve jačim, nepremostivim otporima. Poslednje tri decenije primetno je bujanje islamskog revivalizma i reislamizacije turskog društva odozdo, koje su sekularne vlasti sa naporima, uz pomoć vojne hunte kao “poslednjeg stuba odbrane” republikanske Turske i strane strateške pomoći (vojno-obaveštajne i one ekonomske, koja se ogledala u permanentnom davanju milijardi dolara) suzbijale periodičnim vojnim udarima koji su sprečavali da islamski pokreti, sve uspešniji na parlamentarnim izborima, potpuno osvoje vlast i ponište učinke kemalističke revolucije.
Specifičnost verske i etničke heterogenosti Turske samo je komplikovala situaciju: decenijski gerilski otpor Kurda je gušen bez trajnog uspeha, dok je sama složenost unutar turskog sunitskog islama, sve uz jako šiitsko i sufističko prisustvo (bektaši, alavije i sl.) i postojanje mnogobrojnih redova i bratstava (tarikata) porodilo nekoordinisan “podzemni” otpor turskim pozapadnjačenim elitama. U političkoj sferi, islamistički otpor kulturnoj “pseudomorfozi” počeo je da se uočava još od sedamedesetih godina 20. veka sa usponom proislamskog Mili Selameta (Partije nacionalnog spasa), a zatim i Erbakanovog Refaha (Partije blagostanja) krajem osme decenije, kao i njegovog naslednika, sada već rasformirane partije Fazilet (“vrlina”), a potom i radikalnih islamista iz Anadolije (“turski hezbolah”). Poslednji vojni udar krajem devedesetih godina oborio je sa vlasti proislamistički nastrojenog Nexmetina Erbakana, ali tursko-islamističkoj sintezi, koja je od osamdesetih godina neizdrživo napredovala i postala sve prihvaćenija i u višim i obrazovanijim slojevima, sekularne vlasti nisu mogle da kontrapozicioniraju adekvatnu alternativu koja je na liniji sa ciljevima kemalističke revolucije.
Islamističko-turska sinteza, umesto “makavejske”, “revolucionarne”, primenila je strategiju “mimikrije” radi gramšijevskog hoda kroz institucije vlasti do njihovog potpunog zauzeća. Erdoganova partija AKP, pod uticajem ideologa Gulena, koji je izrastao u jednu od najuticajnijih muslimanskih mislilaca našeg vremena, preobrazila se u nešto umereniju partiju tursko-islamske sinteze koja podseća na zapadnoevropske hrišćanske socijaldemokrate, odnosno ima oblik muslimanske socijaldemokratije.
Prestavljajući svežu alternativu korumpiranoj vlasti kemalističkih elita, Erdoganov AKP je trijumfovao na izborima 2002. godine, i, nakon obećanja stranim strateškim saveznicima da neće menjati spoljnopolitički kurs zemlje, formirao vladu. Poput Refaha i Fazileta, Erdoganov AKP se pokazao kao savremena i dobro organizovana politička partija, sa jasnom dimenzijom socijalnog aktivizma i privlačenja sitnog i srednjeg preduzetničkog sloja (tkz. “anadolski tigrovi”), ali i radničke klase i srednjeg sloja u urbanim centrima koji se ubrzano vraća religioznom življenju. Uspon AKP naročito je vidljiv u privlačnosti islamskog tradicionalizma za univerzitetsku omladinu i obrazovanije žene koje su duboko razočarane u globalizacijski modernizam i isprazni hedonostički konformizam. Izgrađena je i čitava mreža proislamskih medija koje više nisu pod čeličnim zagrljajem kemalističke cenzure, i koji su, šta više, veoma uticajni i mnogo nepristrasniji, otvoreniji od oficijelnih, državnih medija (npr. novine “Jeni Safak” ili televizijski “Kanal 7”) gde se spajaju profesionalizam i preduzetništvo sa porivima ka reislamizaciji.
Identični proces tursko-islamske sinteze vidljiv je u spoljnoj politici, sa njenim potpunim preobražajem u pravcu “neoosmanizma” koga konceptualno osmišljava i sprovodi aktuelni ministar spoljnih poslova Ahmet Davutoglu [19]. Cilj ove “tihe revolucije” je postupno zaposedanje svih društvenih struktura uz formalno zadržavanje kemalističkog komponete kao dela turske istorije, a koju u praksi treba potpuno razvlastiti i ispuniti islamskim sadržajima. Bez obzira da li će sekularne elite tiho popustiti ili pružiti poslednji, grčeviti premda nesumnjivo bezuspešni otpor, sasvim je očigledno da su njihovi dani u perspektivi odbrojani, i da mogu – ili pasti šapatom, ili nestati pod udarom “coup de grace”-a tusko-islamskih “Makavejaca”.
[1] Bridges R., The Testament of Beauty, I-II, 594-595
[2] Špengler Osvald, Propast Zapada, Kristali, Beograd, 1990
[3] Tojnbi Arnold, Proučavanja istorije, CID, Podgorica, 2002
[4] Ibn Khaldun, Muqaddimah: An Introduction to History, Pantheon books, New York, 1958
[5] Videti o ovome izuzetnu studiju imperijalnih životnih ciklusa kod Turčin Piter, Rat i mir i rat, Portalibris, Čačak, 2006
[6] Tojnbi Arnold, Proučavanja istorije, CID, Podgorica, 2002, str. 241
[7] Hantington Semjuel, Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, CID, Podgorica, 1998 str. 79
[8] Trubeckoj Nikolaj, Evropa i čovečanstvo, Logos, Beograd, 2004, str. 47-48
[9] Trubeckoj Nikolaj, Nasleđe Džingis Kana, Brimo, Beograd, 2002, str. 46
[10] Koja je bila toliko beskičmena i dekadentna da je do besa dovodila i jednog pravog zapadnog dekadenta, homoseksualnog barona de Kustina.
[11] Trubeckoj Nikolaj, Nasleđe Džingis Kana, Brimo, Beograd, 2002, str. 49
[12] Živanov Sava, Pad ruskog carstva, Nolit, Beograd, 2007, str. 106
[13] Hantington Semjuel, Sukob civilizacija, CID, Podgorica, 1997, str. 158
[14] Koji je 1872. godine ustupio Britancima prava esploatacije poljoprivrednih dobara, rudinka i fabrika.
[15] Gerhard Švajcer, Iran, Razmeđa istoka i zapada, Metafizika, Beograd, 2006, str. 211
[16] Čak su i glavni putni pravci, građeni duž linije sever-jug, umesto pravcem istok-zapad kako bi to nalagalo prilagođavanje geografskim datostima – prostiranju planina, klanaca i dolina, bili podređeni ne samo stranom izvozu nafte iz južnih lučkih gradova, već i da bi Enlezi, u slučaju opasnosti, mogli da intervenišu i za manje od dva dana okupiraju ceo Iran, sve do granice sa Rusijom.
[17] Švajcer Gerhard, Iran, Razmeđa istoka i zapada, Metafizika, Beograd, 2006, str. 246
[18] Hantington Semjuel, Sukob civilizacija i preoblikovanje svetskog poretka, CID, Podgorica, 1998, str. 161
[19] Više o tome kod Tanasković Darko, Neoosmanizam, povratak Turske na Balkan, Službeni glasnik, Beograd, 2010