Presuda Evropskog suda čovekovih prava protiv Slovenije

Veliki senat Evropskog suda čovekovih prava, u svojoj presudi od 26.juna 2012, u slučaju Kurić i ostali (Mustafa Kurić, Ana Mezga, Tripun Ristanović, Alija Berisha, Ilfan Sadiku Ademi i Zoran Minić) protiv Slovenije, odlučio je protiv Republike Slovenije, zbog kršenja prava izbrisanih u 8.članu (pravo na zaštitu privatnog i porodičnog života), 13.člana (pravo na efikasno pravno sredstvo), i 14.član (zabrana diskriminacije) Evropske konvencije o čovekovim pravima.

Sud je prihvatio presudu i državi Sloveniji odredio; da u godini dana pripremi poseban mehanizam priznavanja odšteta za nematerijalnu štetu u visini 20 hiljada evra na osobu. Sud je takođe priznao pravo na povrat troškova postupka u visini 30 hiljada evra.

Presuda je definitivna i na istu nije moguća žalba.

Spomenimo još i to. Advokat izbrisanih, pred Evropskim sudom čovekovih prava, bio je talijanski advokat Andrea Sakuči (Andrea Saccucci) koji smatra kako će visina odštete, spomenutoj šestorici predstavljati polazišnu tačku za određivanje iznosa odštete, svim izbrisanim. Prema Sakučijevom mišljenju, slovenačka vlada to neće moči izbeći, pošto se mogu ostali izbrisani, u suprotnom slučaju, obratiti sudu (Evropskom sudu čovekovih prava), a koji će ponovo odlućiti na isti način.

Na našoj internetnoj stranici, Saveza srpske dijaspore Slovenije, u tekstu Rađanje države (25.10.2011), prof. Jovane Vujičić, dat je opširan i dokumentovan prikaz kompletnog istorijata vezanog za problematiku tkzv. Izbrisanih.

 

 

Piše: prof. Jovana Vujičić

 

 

U ljubljanskom Dnevniku (22.10.2011) objavljen je intervju sa dr. Nežom Kogovšek Šalamon pod naslovom Ne samo strah pred vojno, temveč nacionalizam( Ne samo strah od rata, nego i nacionalizam). Autor razgovora, novinar Uroš Škerl Kramberger, uradio je intervju povodom doktorske disertacije dr. Neže Kogovšek Šalamon koju je ista odbranila na Pravnom fakultetu u Ljubljani pod naslovom Pravni vidiki izbrisa iz registra stalnega prebivalstva ( Pravni vidici brisanja iz registra stalnog stanovništva). Mada će možda zvučati neuverljivo i preterano, ali prva asociacija koja mi se javila povodom čitanja spomenutog intervjua, i nisu bili ”pravni vidici” kako ih naziva dr.Kogovšek Šalamonova, nego američki film glasovitog redatelja D.W. Griffitha (D.W.Grifita) The Birth of Nation (Rađanje nacije) iz 1915.godine.

I u slučaju D.W. Griffita, i prilikom raspada nekadašnje zajedničke države, nisu se rađale isključivo, i samo države. Rađale su se i ”veličanstvene nacionalne ideje” estetski nalik onoj, sa čuvene slike Sandra Boticellija (Sandra Botičelija) (1446-1510) La nascita di Venera (Rađanje Venere) iz palate Uffici(Ufiči) u Firenci. Iz morske školjke pred nas izlazi Venera. Prozračno žensko telo umotano u svoju kosu, sa pratnjom i estetskom porukom, kako je shvaćena u renesansnom periodu, stvarno ubeđuje u rađanje nečeg novog. Plašim se, ništa posebno estetsko, ne bi se moglo pronaći u poruci D.W. Griffita, sem možda uvreženih rasističkih stereotipa. U Americi, tek posle građanskog rata između Severa i Juga, nastalo je ono što poznajemo danas kao državnu formu SAD. Normalno da delo D.W. Griffita, američki filmski teoretičari, a i ostali doživljavaju različito, jedni još uvek zanosno ističu romantičke ideje Abrahama Lincolna (Ejbrehema Linkolna) i njegovih sledbenika koje su isticali pre svega oslobađanje robova na Jugu.

Drugi (teoretičari) opet, u prvi plan stavljaju vrlo realističku, ustvari marksističku interpretaciju, sukoba industrijski razvijenog, kapitalističkog Severa, sa robovlasničkom strukturom Juga.
No, to bi bile moguće, istorijske asociacije, kako na Sandra Botičelija, tako i na D.V.Grifita, bez ambicije da ih se u bilo kom smislu primeni na doktorsku disertaciju dr. Kogovšek Šalomonove, pošto i naručioci Botičelijevejeve slike, Lorenzo i Pierfrancesco di Medici ( Lorenco i Pjerfrančesko di Mediči), nisu bili jedino renesansni mecene, nego i ljudi koji su sem već spomenutog renesansnog estetskog senzibiliteta, vladali takođe i renesansnim ”senzibilitetom” ratovanja i političkih intriga, toliko poznatih upravo u vreme procvata renesansnih gradova kao što su bili pre svega: Firence, Venecija, Genova i ostali. I nije slučajno da se uz slikarska remek dela javlja i jedan Niccolo Machiavelli (Nikolo Makjaveli) sa svojim delom Il Principe  (Vladar).

Bila bi iluzija, kada bi prihvatali raspad nekadašnje zajedničke države, isključivo u smislu tumačenja, i ”tumačenja” političkih elita, koje su posle raspada, u novostvorenim državama preuzele vlast. Prihvatanje njihovih ”tumačenja”, u ”estetskom smislu”, više bi potsećalo na Botičelijevo Rađanje Venere, nego na okrutno uklanjanje ljudi ”nepodobne” nacionalne pripadnosti, sa njihovog teritorija. Ne radi se toliko da su njihova ”tumačenja” uzroka i samog raspada nekadašnje države data u jednostranom obliku, kao uzvišen čin koji je doprineo ostvarenju; recimo hrvatskog ”hiljadugodišnjeg sna” ili u slovenačkom primeru ”programa Zedinjene Slovenije” (Ujedinjene Slovenije) ili možda ”ostvarivanje prava naroda na saoopredeljenje” ili možda ”istorijskog shvatanja o padu berlinskog zida” itd, itd. Sva ta ”tumaćenja” su u suštini podložna određenoj mitologiji, dapače ne uvek nacionalnoj, ali u većini slučajeva ta se mitologija svodi na striktno isticanje nacionalnog, kao jedine odrednice novonastalih država. I ne treba puno tražiti argumente za taj stav.

Dovoljno je zaviriti u svaki od pojedinačnih ustava, novonastalih država, i njihovo određivanje suštine novih državnih tvorevina. Oslonac tog određivanja, nije država građana koji žive na određenom teritoriju, nego je država shvaćena iskljućivo kao država, u kojoj je je dominantna jedna nacija. ”Voljom” te nacije, dešava se sve, što predstavlja i determiniše, tu državu. Naravno da ”volju nacije” ne treba razumeti kao poetsku metaforu, to ponajmanje. ”Volju nacije” treba ustvari prevesti iz poetske metafore u jezik prava, zakonodavstva i sličnih, konkretnih realiteta koji omogućuju funkcionisanje države. I još nešto, takođe van poetskih metafora. Političkim elitama koje su preuzele vlast posle raspada nekadašnje zajedničke države, bile su jasne najmanje dve stvari. Prvo, da vlast i moć, nužno povlače za sobom i primenu nasilja, kako bi se sve ”ostale” koji ne pripadaju armiji koju čini ”volja nacije”, uteralo strah u kosti i privolelo ih na prihvatanje nove realnosti.
Drugo, da ”volja nacije” nije održiva bez ”objekta” na kome će se demonstrirati moć, nova realnost. Dr. Kogovšek Šalamon negde na početku svog intervjua konstatuje, kada se naime pitala: kako je uopšte došlo do brisanja ljudi iz centralnog registra stanovništva Slovenije, da se ustvari našla pred dilemom; da li odgovor na to pitanje, uopšte mogućno tražiti unutar prava? Istražujući fenomen ”izbrisanih” došla je do zaključka, kako odgovor na to pitanje treba potražiti pre svega u drugim oblastima nauke, i to u politologiji i sociologiji. I tako je došla do saznanja, kako je sam čin brisanja ljudi iz centralnog registra stanovništva Slovenije, bio u stvari: totalitaran, nacionalistički i rasistički,     a ne toliko uvetovan pretnjama ratnog konflikta, u što su nas ubeđivali predstavnici nove (nacionalno svesne) političke elite. Zanimljivo je takođe, kako dr. Kogovšek Šalamon, u svom istraživanju nikako nije uspela pronaći i identifikovati dve ključne informacije.

Ko je ustvari ”autor” donošenja uredbe o brisanju ljudi iz centralnog registra stanovništva Slovenije, odnosno ko su ”autori” statističkog etničkog čiščenja Slovenije? Traženje odgovora na to pitanje, među činovnicima koji su vršili tehnički deo brisanja (sklanjanje dokumentacije iz evidencije, uništavanje ličnih dokumenata, brisanje podataka i slično!), bio je zaludan posao, pošto su se činovnici strogo držali procedure i pravnih upustva koja su proizlazila iz Zakona o državljanstvu i Zakona o strancima, prilikom brisanja iz centralnog registra stanovništva Slovenije. Druga, takođe zanimljiva informacija, koju takođe nikako nije uspela odgonetnuti je sledeća: u svakoj državi, pa zvala se ona i Slovenija, postoji odgovornost i konsekvencije za sprovođenje tako masovnog ”krojenja sudbine” ljudi, kao što se na početku devedesetih godina prošlog veka desila u Sloveniji.

Zna se, ko su bili u Sloveniji od 16.5.1990 do 14.5.1992, u vreme proglašenja odvajanja Slovenije od nekadašnje zajedničke države, njeni rukovodeći (politički) ljudi. Mada se u to vreme taj organ nije zvao vlada Republike Slovenije, nego Izvršno veće, a predsednik tog Izvršnog veća bio je Lojze Peterle, a sekretar unutrašnjih poslova, znači političar direktne eksekutive provođenja brisanja ljudi iz centralnog registra stanovništva Slovenije, bio je Igor Bavčar. Predsednik države bio je Milan Kučan, a predsednik slovenačkog parlamenta (Državnog Zbora) dr. Franc Bučar. Postoji, o tim dešavanjima, još jedan zanimljiv diplomski rad, i to Urbana Zupana sa Fakulteta društvenih nauka iz Ljubljane, iz 2006. godine i to pod naslovom Pravna ureditev izbrisa iz registra prebivalcev Slovenije ( Pravno uređenje brisanja iz registra stalnog stanovništva
Slovenije). Zupan slično, kao i dr. Kogovšek Šalamonova ”traga” za pravnim osnovama na osnovu kojih je obavljeno brisanje i dolazi do sledećeg saznanja, a to saznanje je ustvari i jedino relevantno.Zupan o tome piše:” Slovenački parlament je 25.6. 1991 prihvatio Temeljnu ustavnu povelju o samostalnosti i nezavisnosti Republike Slovenije i time je formalno pravno izašao iz bivše zajedničke države. Istog dana stupaju na snagu i Zakon o državljanstvu Republike Slovenije (ZDRS) i Zakon o strancima (Ztuj) koji su neposredno uticali na sudbinu izbrisanih stanovnika Slovenije”.
Postoji još i dokumentovano svedoćenje, jednog od stvaraoca slovenačke države, dr. Franca Bučara, prvog predsednika slovenačkog parlamenta. Svedočenje nosi naziv Izjava o dobrim namerama, a dato je još 1990 godine. Dakle pre donošenja Temeljne ustavne povelje o samostalnosti i nezavisnosti Republike Slovenije, kao i Zakona o državljanstvu i Zakona o strancima. Deo, spomenute Izjave o dobrim namerama, glasi:
” Slovenačka država garantuje talijanskoj i mađarskoj narodnosti i u samostalnoj republici Sloveniji sva prava, kako su određena Ustavom i zakonima kao i međunarodnim aktima koje je sklopila i koje priznaje SFRJ.” i dalje ”Isto tako garantuje (slovenačka država!) svim pripadnicima drugih naroda i narodnosti, pravo na svestran kulturni i jezički razvoj, a svima sa stalnim boravkom u Sloveniji da mogu steći državljanstvo Slovenije, ako to žele!”
Da svemu tome, možda kao kuriozitet dodamo i to da je dr. Bučar autor knjige kojoj je dao naslov Rađanje države, štampana kod izdavačke kuća Didakta-2007.godine. Nije zgoreg pomenuti i nastavak ili možda (dublje) tumaćenje naslova spomenute Bučarove knjige, a on tako poetski zvuči:
Ispred praga narodove smrti, u vlastitu državnost!
Da li je maliciozno tumačenje, ako samo podsetimo da je Izjava o dobrim namerama data još godine 1990, znači pre donošenja Temeljne povelje o samostalnosti i nezavisnosti Republike Slovenije koju je izglasao slovenački parlament 25.6.1991 godine kao i Zakona o državljanstvu i Zakona o strancima? Takođe je, barem neobičan, i redosled ispunjavanja ”volje (slovenačkog) naroda”, kada govorimo o proglašenju same nezavisnosti slovenačke države. I to još pre zvaničnog proglašenja nezavisnosti. Prvo imamo dakle: donošenje Zakona o plebiscitu o samostalnoj i nezavisnoj Sloveniji (1990), sledi Izjava o dobrim namerama (1990), pa sam Plebiscit (26.12.1990), pa donošenje Temeljne povelje o samostalnosti i nezavisnosti Republike Slovenije (25.6.1991), pa hitno donošenje Zakona o državljanstvu i Zakona o strancima i šestomesečni rok do kada treba podneti zahtev za primanje u slovenačko državljanstvo. Posle tih šest meseci automatski je usledilo brisanje iz registra stalnog stanovništva Slovenije.
Verovatno je, u celoj toj zavrzlami; zakona, povelja, patetike, skidanja jednih zastava i ponovnog podizanja novih, najinteresantniji sam epilog. Ustavni sud Republike Slovenije, od dec.1992 do aprila 2003, doneo je niz odluka kojima je poništio one delove, bilo Zakona o državljanstvu, kao i Zakona o strancima koji su ustvari omugućili provedbu brisanja iz registra stanovništva Slovenije. Prema Zupanu, mogućnost primanja u državljanstvo Republike Slovenije, iskoristilo je 170 hiljada ljudi, a prema Mag. Matevžu Krivicu, bivšem ustavnom sucu, i čoveku koji je mnogo, ako ne i najviše uradio na tome da se barem do neke mere ispravi nepravde i torture kojima su bili izloženi izbrisani. Broj od 30 hiljada ljudi pao je pod sankcije koje su usledilile posle isteka šestomesečnog roka za podnošenje molbe za prijem u slovenačko državljanstvo.

Mada je Mag. Krivic u svojim brojnim istupima u slovenačkoj javnosti, isticao kako je brisanje ljudi iz registra stalnog stanovništva Slovenije, bilo velika mrlja na savesti slovenačke države koja je u svakom slučaju odgovorna za brisanje ljudi iz registra stanovništva Slovenije, ipak je dopuštao mogućnost da pojedinci zbog ”aljkavosti” nisu blagovremeno podneli molbe za prijem u slovenačko državljanstvo i time pali pod udar izbrisa.
Dr. Kogovšek Šalamonova u svojoj doktorskoj disertaciji došla je do nešto drugačijih saznanja koja se kose sa spomenutom ”aljkavošću”. Tako, naprimer, dr. Kogovšek Šalamonova tvrdi kako je prilikom mnogih svojih svedočenja koja je sakupila došla i do sledećeg. Još pre 1991, postajao je spisak ljudi,a nisu to bili samo oficiri JNA, nego i ”ljudi koji su javno iznosili svoju skepsu prema osamostaljenju (Slovenije)”. Dr. Kogovšek Šalamonova tvrdi da su u sastavljanju spiska sarađivale bezbednostno-obaveštajne službe, prema podacima na spisku se nalazilo od 200 do 700 ljudi. Znači spisak nepoželjnih je postajao pre 1991, i nije obuhvatao samo pripadnike JNA, nego i ljude kji suse protivili osamostaljenju Slovenije. U razgovoru kojeg je vodila sa novinarom Dnevnika, Urošem Škerlom Krambergerom, postavljeno je i pitanje: ako je na spomenutom spisku (crnoj listi) bilo najviše 700 ljudi, zašto je onda došlo do brisanja više od 20 hiljada ljudi?

Dr. Kogovšek Šalamonova na to pitanje decidirano odgovara: ” To je centralno pitanje. Kako su mogli izjednačiti pripadnike JNA, o kojima su sakupljali obaveštajne podatke, sa hiljadama ljudi koji su bili obični radnici u fabrikama? Upravo to ukazuje na totalitarnost tog čina kao i nato da nije bio prisutan isključivo strah od rata koji je počeo, u Jugoslaviji koja se raspadala, nego i nacionalistička ideologija koja je želela odstraniti određenu grupu ljudi. Učinili su sve da su ti ljudi na kraju nestali sa slovenačkog teritorija. Još i danas, više od polovine izbrisanih, je u inostranstvu i u Sloveniji nemaju uređen status.” Njenom odgovoru treba dodati još samo, unatoč (brojnim) odlukama Ustavnog suda Republike Slovenije.

Veoma je ”plastičan” i primer takozvanog ”izvoza izbrisa u Makedoniju”. Dr. Kogovšek Šalamon
navodi kao primer i slovenački ”izvoz tehnologije izbrisa” u Makedoniju. Slovenački činovnici bili su savetnici u makedonskom izbrisu, koji je prema dr. Kogovšek Šalamonovoj, bio čak i rigorozniji od slovenačkog, pošto je obuhvatao više ljudi. Savetnici iz Slovenije ponudili su Makedoncima slovenački Zakon o strancima kog su Makedonci bukvalno prepisali. Indikativan je i njen odgovor na pitanje: ipak takvu meru (mišljen je izbris), nisu izmislili Slovenci. Ove godine i u Izraelu vlast je tajno brisala iz evidencije Palestince, isto se dešavalo u baltičkim zemljama (Litva, Latvija i Estonija) posle raspada Sovjetskog Saveza..

”Oduzimanje pravnog statusa idealno je sredstvo dehumanizacije pojedinaca. Kada nekome oduzmeš pravni status, trpeće teške posledice, mada su(te posledice) na prvi pogled, sasvim zakonite. Čoveka možeš tako proterati, oduzeti mu možeš svojinu, možeš ga uskratiti za njegova socijalno-ekonomska prava i to sve u skladu sa akonodavstvom!”
Mada je svaka od sudbina izbrisanih ponaosob, i tragična, i prepuna vređanja ljudskog dostojanstva, ipak je potrebno spomenuti i još nešto, značajno pre svega za pripadnike srpske etničke zajednice u Sloveniji. Kao što je već spomenuto, slovenačka zvanična terminologija, kao što je to uradila sa ustavnom ”klasifikacijom” na ”autohtone” i ”neautohtone” manjine, i u slučaju izbrisanih počela je koristiti ”jedinstven termin” za pripadnike naroda i narodnosti nekadašnje SFRJ. Do 1990, ipak je postojala određena nacionalna ”klasifikacija” (Srbi, Hrvati, Makedonci, Crnogorci itd), posle 1990, došlo je do jedinstvenog sabiranja svih, u termin Neslovenci. Znači, čovek ne postoji više kao pripadnik određene nacije (Srbin, Hrvat, Makedonac, Crnogorac), nego može u Sloveniji postojati samo, kao nešto, što nije Slovenac. Kada je netko proglašen Neslovencem, njemu je oduzeta mogućnost da se izjasni, kako to sam želi, nego je strpan u veliku kolektivnu korpu subjekata koji ni ne zaslužuju da se njihovo nacionalno izjašnjavanje prihvati kao suštinsko određenje, ili ako hočete, kao sastavni deo njihovog individualnog identiteta. Zašto ističem značajnost tog problema za pripadnike srpske etničke zajednice u Sloveniji? U vreme, kada je bio slovenački ministar unutrašnjih poslova Andrej Šter (bio je ministar unutrašnjih poslova Slovenije u periodu od 1994-1997. godine),postavljeno je i pitanje o nacionalnoj pripadnosti izbrisanih. Šterov je odgovor bio da većinu čine pripadnici srpske nacionalnosti. Znalo se to i ranije, ali Šter je, kao ministar unutrašnjih poslova bio najkompetentniji da to i ozvaniči.

Politička elita u našoj matici, bilo leva ili desna nije bitno, nije preterano brinula, ako sam precizan, uopšte nije brinula o sudbini izbrisanih pripadnika srpske nacionalnosti u Sloveniji. Verovatno je postojala (politička) procena, kako bi potezanje pitanja izbrisanih, moglo poremetiti dobre odnose između Slovenije i Srbije. A teško bi bilo poverovati, kako nisu bili obavešteno o sudbini onih Srba koji su izbrisani u Sloveniji, i silom prilika bili prinuđeni napustiti Sloveniju. Bilo je, i još uvek postoji niz tragičnih životnih priča ljudi koji su: bilo razdvojeni od svojih porodica; koji su pod stare dane, mada su sav svoj radni vek proveli u Sloveniji, ostali bez penzija,zdravstvene zaštite itd, itd.
Barem dok je još bila dopisnica beogradske Politike iz Slovenije, Svetlana Vasović-Mekina, mogli su se na bezbrojnim primerima koje je opisivala i slala Politici, uveriti, kakvu kalvariju proživljavaju sunarodnici u Sloveniji. Svetlana Vasović-Mekina, ”nagrađena” za je objektivno izveštavanje iz Slovenije, time da je u Politici proglašena , za ”tehnološki višak” i otpuštena sa posla. Još je tragičnija bila sudbina poznatog aktiviste i borca za prava izbrisanih Aleksandra Todorovića koji je iscrpljen od stradanja i teškog života, pokušao izvršiti samoubistvo. Šta reči za kraj, prikaza jedne od epizoda ili bolje ”kolateralne štete” koja se desila na leđima građana nekadašnje zajedničke države? Plašim se da ne baš mnogo. Biće zabeležena u akademskim arhivima, bilo Univerziteta u Ljubljani ili Instituta za pitanja narodnosti iz Ljubljane ili Instituta za regionalne studije iz Maribora, a ponajviše u arhivima Ministarstva za unutrašnje poslove Republike Slovenije. Sve drugo, više ili manje, ostaje prilično mutna i nejasna, zajednička prošlost, države koja se raspala u građanskom ratu, i to sve zbog ”volje naroda”.
Izbrisani, znači ljudi koji su ostali; ili bez posla, ili bez penzije i zdravstvene zaštite, osali su uskraćeni i za takozvane certifikate(vaučere) koje su dobili svi punoletni građani Slovenije. Certifikati bili su neke vrste ”ulaznica” u svet kapitalizma, odnosno njima je kupljena ”saglasnost” svih građana za promenu društvenog sistema koji je usledio. Interesantno je takođe da za podelu certifikata nije bio potreban nacionalni plebiscit ili referendum, kao u slučaju proglašenja nezavisnosti države, nego se promena društvenog sistema jednostavno dobivala na ”poklon u paketu”, zajedno sa certifikatima. Na stranu to, kako je na kraju razlika između nominalne i realne vrednosti certifikata, ličila više na običnu smejuriju i obmanu, pošto je to više tema za ekonomske stručnjake ili možda još više za one kojima je, pomoću jeftine kupovine certifikata bila data šansa za bogaćenje.

Bilo kako bilo, slovenačka država znatno je ”uštedela” na tome da izbrisanim nije podelila certifikate, mada su i oni svojim radom doprineli stvaranju društvene svojine, na osnovu koje je ostvarena podela certifikata. Tragična je bila, i još uvek je, i sudbina takozvanih ”slovenačkih penzionera”, znači ljudi koji su ceo svoj vek proveli radeći u Sloveniji da bi posle raspada zajedničke države, ostali bez svega i bili doslovce proterani. Ali da pođemo redom. Slovenačka je nezavisnost bila proglašena 1991. godine. Protera izbrisanih počinje neposredno posle proglašenja nezavisnosti, odnosno stupanja na snagu Zakona o državljanstvu odnosno Zakona o strancima. Do uspostavljanja diplomatskih odnosa između Srbije, odnosno tada još Srbije i Crne Gore, i Slovenije je došlo 9.12.2000.godine. Godine 2009. 2 delegacije Srbije i Slovenije, odnosno nadležnih Ministarstava za rad i socijalnu politiku (Rasim Ljajić i Ivan Svetlik) uskladili su posle višemesečnih pregovara tekst dvostranog sporazuma o socijalnom osiguranju. Podpisom tog sporazuma bili su uspostavljeni uslovi za isplatu penzija srpskim državljanima koji su radili u Sloveniji, kao i slovenačkim koji su radili u Srbiji, kao i ostvarivanje drugih prava iz naslova socialnog osiguranja (Dnevnik 22.9.2009). Zakon o ratifikaciji sporazuma između Republike Slovenije i Republike Srbije o socijalnom osiguranju kao i administrativnom dogovoru o izvođenju sporazuma između Republike Slovenije i Republike Srbije o socialnom osiguranju, stupio je na snagu, posle usvajanja u Državni zbor (parlamentu) Republike Slovenije 26.3.2010. (Službeni list RS št.30/2010 z dne 13.4.2010). Kako su javili srpski mediji, prve, nikako sve, penzije, srpskim penzionerima, stigle su iz Slovenije, sredinom ove godine. Kako su ti ljudi, izbrisani, preživeli celih 19 godina, bez sredstava za život, znaju najbolje oni sami. Kako je bilo njihovim bližnjim, takođe ne treba posebno razglabati. Srpskoj državi, odnosno predstavnicima njenih političkih elita koje su se smenjivale na vlasti, bilo je potrebno čak 9 godina, računajući vreme od uspostavljanja diplomatskih odnosa da reše taj problem. Sa Hrvatskom, Makedonijom i BiH, Slovenija već davno je sklopila slične sporazume. Da bi tragikomedija bila još veća, predstavnici slovenačkih desničarski političkih partija, pre svega Janševe SDS, plašeći slovenačko biračko telo, vrlo pedantno su izračunali, kakve astronomske svote novaca će morati isplatiti slovenačka država izbrisanim na račun odštete.” Zaboravljajući” pri tome, kakve odluke o pitanju izbrisanih doneo Ustavni sud Republike Slovenije.

Literatura:

Dr.Neža Kogovšek Šalamon: Pravni vidiki izbrisa iz stalnega registra prebivalstva. Doktorska
disertacija, 2011, Univerza v Ljubljani, Pravna fakulteta,
Intervju sa dr. Nežom Kogovšek Šalamon- Ne le strah pred vojno, temveč nacionalizem (Dnevnik 22.10.2911- Uroš Škerl Kramberger),
Urban Zupan: Pravna ureditev izbrisa iz registra prebivalcev Slovenije, diplomski rad, 2006.
Univerza v Ljubljani, Fakuleta za družbene vede,
Izjava o dobrih namenih, 1990, Ljubljana,
Temeljna listina o samostojnosti in neodvisnosti Republike Slovenije (1991),
Zakon o državljanstvu (1991),
Zakon o tujcih (1991) ,

 

Dr. France Bučar: Rojstvo države, Didakta, 2007.

Datum objave: 25.10.2011