O međunarodnoj literarnoj nagradi i priznanjima »Zlatno pero«

Predsednik stručne komisije
prof. Milenko Vakanjac

Ideja, o pokretanju međunarodne literarne nagrade Zlatno pero kojom želimo u Savezu srpske dijaspore dati podsticaj mladim stvaraocima, kako u srpskoj dijaspori, tako i našoj matici, potekla je od gospodina Saše Gajića. Mada smo mnogo pre pokretanja spomenute nagrade dosta diskutovali, kako i na koji način stvoriti određen oblik koji bi bio privlačan za naše mlade stvaraoce, bilo je i dosta rezerviranosti, pogotovo ako znamo da su se i u našoj matici dosta proredili ili sasvim presušili oblici literarnih priznanja, kao svojevrsnog putokaza mladim stvaraocima. Naša je situacija, upravo u tom pogledu, mislim na situaciju u srpskoj dijaspori, dosta specifična.

Treba pre svega imati u vidu da oćuvanje i negovanje srpskog jezika zahteva pre svega višestruki napor. Kao prvo, treba ukazati na činjenicu da su asimilacija i samo školovanje u različitim jezičkim i kulturnim okruženjima u dijaspori, vremenom, neminovno učinili svoje. Ni najmanje nije ohrabrujuća činjenica, kada govorimo o oćuvanju i negovanju srpskog jezika, jezička srodnost, ako polazimo od naše, konkretne situacije u Republici Sloveniji. Jezička srodnost, u našem slučaju, čak je i otežavajuća okolnost, pošto, možda i nehotice pridonosi efikasnoj jezičkoj asimilaciji. Neka tome dodamo i poražavajuće stanje, u kome pripadnicima srpske etničke zajednice nije omogućena ni elementarna školska nastava na srpskom jeziku.

Sve su to argumenti koji su nas vodili ka pokušaju stvaranja, unutar naše organizacije, Saveza srpske dijaspore Slovenije, jedne skromne kulturne institucije koja bi svojim delovanjem ipak pokušala udariti temelje određenoj tradiciji, i koja bi barem u početku, što je i razumljivo, bila mnogo skromnija i elementarnija, ako govorimo o njenom dometu ili kriterijima koje bi mogli primeniti na njen rad. Naravno da bi, na samom početku njenog delovanja bilo isuviše ambiciozno praviti bilo kakva poređenja, sa sličnim institucijama u našoj matici, u kojoj je literarno stvaralaštvo, uz funkcionisanje normalnih i organskih jezičkih tekovina srpskog jezika, nešto što se podrazumeva. Kao što je bilo već rečeno, naše su ambicije skromnije. Literarno stvaralaštvo, bez obzira o kom se obliku tog stvaralaštva radilo, ipak zahteva jednu višestruku jezičku i kulturnu povezanost sa maternjim jezikom, bez opterećenja koje donose jezičke strukture, koje proistiću iz asimilacije kroz školski sistem okruženja ili nemušte forme svakodnevne, porodične ili prijateljske komunikacije. Takav oblik jezičke komunikacije jednostavno ne može imati kvalitet koji bi odgovarao stepenu jezičkih mogućnosti srpskog jezika. Taj kvalitet treba jednostavno negovati, njegov je osnovni princip praćenja svih jezičkih formi, a ne možda kao jedinu adekvatnu jezičku formu uzimati, onu jezičku formu koja je pristupačna kroz elektronske medije. Bilo bi nesuvislo optuživati elektronske medije, kao naš svakodnevni kontakt sa srpskim jezikom, za rastakanje i degradaciju srpskog jezika, mada bi se moglo uputiti na račun elektronskih medija mnogo zamerki. Ipak i spomenute zamerke, manje su zlo, nego potpuni gubitak osećaja za srpsku jezičku formu i specifiku, što nažalost primećujemo iz dana u dan, u okruženjima u kojima se nalazi srpska dijaspora, bez obzira o kom se jezičkom ili kulturnom okruženju radi.

U svakom slučaju na literarnu nagradu Zlatno pero treba gledati kao na projekat u nastajanju ali i na mogućnost okupljanja oko oćuvanja srpskog jezika koji čini suštinu našeg identiteta. Gubljenjem jezičkog identiteta, gubi se i sve ostalo povezano sa jezičkim identitetom. Međutim, teško je predvideti, obzirom na nepovoljne okolnosti, kako će biti ubuduće prihvaćena naša inicijativa. Sudeći prema odazivu i nebi trebali biti isuviše veliki pesimisti ali to su tek nagoveštaji, nama pokretačima spomenute inicijative pretstoji dug put i mnogo upornog rada, kako bi naša incijativa bila shvaćena kao ozbiljan pokušaj održavanja našeg jezičkog identiteta.

Ipak, budućnost će biti kriterij našeg rada. Koliko možemo očekivati od te budućnosti, zavisi pre svega od nas samih, mada na uspeh ili neuspeh našeg rada, utiču i mnoge druge okolnosti koje mi, isključivo sopstvenim snagama, ne možemo stvoriti. Ono što možemo, barem u ovom trenutku, sasvim je jasno. Želimo sačuvati srpsku reč u okolnostima koje prete njenim nestajanjem!