Ne dam bre Slavku Drašković

Pripremio dopisnik: Radovan B. Milić

Prva vest. Na zgradi u beogradskoj ulici Vase Čarapića, u kojoj se nalazi kancelarija za dijasporu osvanuli su pogrdni grafiti upereni protiv direktorke kancelarije Slavke Drašković. Druga vest. Kancelarija za saradnju sa dijasporom povukla je sporni konkurs, objavljen 30. aprila, čime je i zaustavljena bura oko nameštanja radnih mesta u ovoj vladinoj instituciji. A onda je usledilo bezbroj drugih kao što su: 400.000 državnih para za Slavkin Kongres, 600.000 dinara beogradskom Udruženju za razvoj poljioprivrede u Dalmaciji URPD,  700.000  privatnoj firmi »Danilo Kiš« iz Ljubljane, 400.000 za FOSDI, GEPS-u  400.000 tek toliko da se ne naljuti FOSDI i URPD, beogradskom Udruženju Građana – demokratska inicijativa Knin DIK 150.000,  časopisu Mostovi iz Ljubljane koji se i ne štampaju 600.000, beogradskom udruženju Matici iseljenika i Srba u regionu  200.000 dinara. Pričaju još i da je dala nekom fudbalskom klubu 400.000, a beogradskom udruženju umetnika Union ART  samo 200.000.
Čitajući sve te i druge svakodnevne napade na ovu »jadnu« damu, dođe mi da puknem od muke. Niko bre da stane u odbranu ove žene. Niko da je zaštiti, da poturi svoja leđa, svoju čast i obraz, ne bi li koliko toliko sačuvao  autoritet  direktorke Vladine Kancelarije. Kao da mi imamo sto takvih Slavki, pa hajde da po ovoj pljujemo kako se kome navrne. Kao da nam do ove nimalo nije stalo. Niko da ustane i kao što to dolikuje Srbima da je zaštiti pa da kaže kako ona možda nije ni želela to radno mesto. Niko da se zapita,  nisu li je tu gde je danas, možda preko veze postavili drugi. Niko da shvati jačinu moć i silu uticaja Amerike pred kojom popušta i predsednik države Srbije i prvi podpredsednik Vlade, a nekmoli žena, i kao da niko ne zna da su lobiranja, veze i interesi snažniji od »nežne ženske duše«, i da je ona htela ne htela »morala« doći na čelo te kancelarije. Pričaju da ima visoku platu, da je njena plata 160.000,00 dinara, da mnogo putuje, da mnogo troši, da više zarađuje od P.p. srpske Vlade Aleksandra Vučića.
Pitam ja vas, a vi mi odgovorite iskreno: za koliko bi vi pristali da vam svake noći »obesni i drski kriminalci« na fasadi zgrade u kojoj »časno« zarađujete svoje male dinarčiće, raznim bojama ispisuju neprimerene grafite kao što su:”Namešteni tenderi”, “Namešteni konkursi »Slavka lopovka«, “Ostavke” i “Nećete nas ućutkati”.  Šta bi vi u tom slučaju radili?
E ne dam bre! Ne dam Slavku Drašković! Optužuju je da je samo od julskog konkursa i od 30. miliona dinara namenjenih jačanju veza matične države i Srba u regionu, preko devet miliona razdelila u Srbiji i to nekim patuljastim udruženjima bez članova, a da im je od novembarskog konkursa opet dala preko 3. miliona. Kažu da zloupotrebljava budžetska sredstva, da je raspoređivanje para iz ove Kancelarije vrlo sumnjivo. Zameraju joj da preko budžetske linije 481, umesto civilnog sektora, finansira sportska udruženja, verske zajednice i političke stranke, a da zanemaruje dijasporu kojoj su konkursi namenjeni. Žale se organizacije iz rasejanja i smatraju da  u načinu raspodele ima propusta, da su narušeni i objavljeni kriterijumi konkursa, da sve to dovodi u pitanje dobronamernost, pa sumnjaju i u moralnost Slavke Drašković. Optužuju je da ide toliko daleko i da je odobrila 200.000 za popravku krova  parohiji Lijevanjskoj, pa dodaju da joj to nije prvi put, i da bi takvi građevinski radovi morali biti predmet javnih nabavki, pitajući se da li su za te radove bili raspisivani javni tenderi.
Većinski deo Srba iz Slovenije, članovi Saveza srpske dijaspore  su letos u Ljubljani zahtevali njenu nepozivu ostavku, pa posle toga ti isti dođu i u Kancelariju za dijasporu, da joj to isto i u lice ponove. Nije njoj lako. Junak je naša Slavka, nego šta! Baš joj se divim. Da sam ja bio na njenom mestu, i ja bih makar na desetak minuta morao napustiti sastanak sa tim Srbima, ne bih li uzeo tabletu za umirenje, pre nego što bi mi svu istinu sasuli u oči. A možda je to i uradila, samo bi trebalo pitati nekoga od prisutnih sa tog sastanka. Baš su čudni ti Srbi iz Slovenije. Nikako ih ne mogu razumeti. Oni ne shvataju da je Slavka kao i Šojić iz »Belu ladju«  zbunjena i iznenadjena takvim optužbama i zahtevima. Da je po vrh svega i uplašena u to sam siguran sto posto. O tome mi je lično pričala i lično mi se požalila, rekavši mi da je pred sam dolazak tih »beslemaća« iz Ljubljane, dobila poruku iz Slovenije »da se čuva, jer joj dolaze oni opasni«. Zašto je to baš meni rekla ne znam, osim što mogu predpostaviti. Zar joj u tom slučaju može biti lako? Samo još da je rekla i ko joj je takvu poruku uputio, razbistrila bi i jedan vrlo važan događaj iz 2011. godine.
Kao što bi svaki iskren čovek rekao svom prijatelju,  rekao sam i ja njoj da ona možda i ne zna šta rade i kakvu joj jamu kopaju njeni podčinjeni, zajedno sa rukovodiocima Saveza srpskih društava i nekim Danilom Kišom iz Slovenije, a za koje ona misli da su joj iskreno naklonjeni. To sam joj rekao kao čovek čoveku,  ne želeći da je previše tešim, jer nismo bliski, a ona je ipak direktor Vladine Kancelarije.
Ne znam zbog čega, ali tog momenta sam se setio anegdote, koju joj nisam pričao, a za koju kažu da je istinita, pa evo da je podelim i sa vama. 
Slobodan Milošević je imao neograničeno poverenje u najbližu saradnicu Goricu Gajević. Jedino je njoj verovao, a ona mu je uvek govorila samo laži, čuvajući na taj način svoju poziiciju kod njega. Govorila mu je kako ona dolazi sa terena, i da je narod zadovoljan sa njim, kako su radnici zadovoljni stanjem u državi, kako nemaju nikakve zamerke na njegov rad i vladanje i da ovako može vladati još sto godina.  Ali, kao što su u svakoj takvoj raboti kratke noge, tako se i on, tek 5. oktobra uverio da ga je Gorica lagala, i da u stvari narod nije  zadovoljan, da su se radnici Srbije digli na proteste i da zahtevaju njegovu smenu. Bilo je već kasno. Besan, shvativši njenu obmanu, dograbio je pikslu i zavitlao je ka Gorici Gajević. Da li ju je i pogodio, anegdota ne govori, ali istorija beleži da je nekoliko dana posle toga priznao poraz, ljut zbog laži najbližih saradnika koji su ga doveli do gubitka vlasti. Između ostalog, bio je kriv i po komandnoj odgovornosti.
Bojim se da tako ne prođe i naša Slavka, za koju verujem da svom rasejanju želi sve najbolje. Da nije tako, ne bi ona  u konkursnoj  izjavi postavila uslov i obavezu koja se mora podpisati pre nego što se uloži projektna dokumentacija, da niko od članova udruženja koja konkurišu na raspisu za sredstva nije niti sme biti ni u kakvom sukobu interesa (rodbinskim, poslovnim ili drugim odnosima koji mogu da impliciraju na sukob interesa) sa zaposlenima ili radno angažovanima licima u Kancelariji Vlade. 
Dijaspora i u tome vidi kancelarisko ismejavanje kompletnog rasejanja i izvrgavanje ruglu, tvrdeći, da bi Slavka Drašković, ako zaista ima iskrene namere, morala postaviti uslov u izjavi, koju bi zaposleni u Kancelariji podpisali, da se niko od zaposlenih ili radno angažovanih lica u Kancelariji Vlade ne sme naći u nikakvom sukobu interesa  (rodbinskim, poslovnim ili u drugim odnosima koji mogu da impliciraju na sukob interesa sa odgovornim licima ili članovima udruženja koji konkurišu za sredstva.
Šta vredi što bi Slavka Drašković zapisala to ovako ili onako, kada papir trpi sve, i kada je ni najbliži saradnici ne slušaju. Pa valjda ne veruje da će je slušati odgovorna lica koja ulažu svoje projekte za finansiranje iz državnog budžeta. Zna dijaspora i kažu da poseduju i slike, da su njeni saradnici u predvečerje samog raspisivanja konkursa 7. oktobra bili gosti »odgovornog lica« na splavu Vodenica, a da su odmah nakon završetka konkursa, tom licu odobrena sredstva za dva projekta. 
Saslušavši sve primedbe i sabirajući činjenice o radu i postupanju zaposlenih iz Vladine kancelarije za dijsporu, morao sam da prihvatim zaključak i moju ličnu odluku da više ne »branim« Slavku Drašković. Rasejanje me je uverilo a i sam sam se uverio, da Slavka Drašković ne postupa dobro, da omalovažava dijasporu, da je nastavila sa praksom podela, da diže u nebo one koji joj kleče, da ih bogato plaća novcem siromašnih i da ne govori istinu. Suprotno tome  kažnjava  one koji joj govore istinu u lice, za njeno, a i naše dobro. Bojim se da će se uskoro naći u situaciji da i ona  gađa pikslom svoje saradnike iz Kancelarije, ali i one iz Saveza srpskih društava Slovenije, Danila Kiša i Štajerske zajednice, jer kada bude ustanovila da su je oni lagali zbog pridobijanja lične koristi, ostaće joj jedino da pikslom gadja samu sebe i svoj  lik u ogledalu.
Srpska Evropsko azijska i svetska dijaspora je nezadovoljna radom Kancelarije Vlade Srbije za saradnju sa dijasporom i Srbima regiona. Te organizacije ni malo neće biti iznenađene u koliko na nekom novom konkursu primete da je Slavka Drašković sredstva namenjena civilnim udruženjima dijaspore dodelila privatnom molerskom preduzeću koje bi bilo spremno na dvadesetčetvoročasovno dežurstvo ispred Kancelarije da po hitnom postupku premažu sve novonastale, ali istinite grafite o (ne)radu Slavke Drašković.