Stevan Sinđelić Slovenija
НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ УДРУЖЕЊА СРПСКИХ КЊИЖЕВНИКА И ЊИХОВИХ ПРИЈАТЕЉА
IGRA
Hajde sa mnom da zaigraš
Igru koju rijetki znaju
Na početku nađi tačku
A izgubi je na kraju
Prvo moraš naći tačku
Iza uha na mom vratu
Tu poljubi i započni
Ovu igru čudnovatu
Tad se vrijeme zaustavi
A poljupci sa tri množe
Nek pravilo isto vrijedi
Na svakom djeliću kože
Namigni mi sa ramena
pa se spusti sve do dlana
Pa uz ruku, pa niz leđa
I eto ti tobogana
Tu pravilo važi ovo
Treba da ti radi mašta
Ako smisliš nešto lijepo
Možeš da mi radiš svašta
Zagolicaj i tabane
Nađi pticu smijalicu
Pa je poslije ti ulovi
Poljupcima na mom licu
Svrati malo i u misli
Upoznaj mi narav ludu
Obavezno tu zastani
Da se snađeš u tom čudu
Ako tada ti pomisliš
Ne mogu bez šašavice
Odmah smjelo kreni dalje
Lako ćeš mi naći srce
Kad u njega sav zaroniš
pretraži mu svaki dio
Ako nigdje nema tačke
Znači da si pobjedio
Autor pesnikinja Biljana Milićević
Глад
Ја не знам боју твојих очију јер храбрости немам
да те погледам у њих онако дрско и смјело,
и зато јасно ми није откуд ми ова чежња
што се ко лопов шуња низ моје врело тијело.
Ни оних пар додира онако овлаш и успут
не могу да их се сјетим јер ми срце ко струна,
сањам да по мом бедру добујеш ко киша по стаклу
хоћу твој зној на себи, једино то се рачуна.
Чула сам осмијех твој, још ми у ушима одзвања
и трепушке ти видим кад њежно очи склопиш,
али ја желим да чујем од страсти дах ти слуђен
кад се у смирај дана са мојим тијелом стопиш!
Не нисам такла то сребро што ти у коси спава
а желим да се уз њег’ ко рђа без срама лијепим,
такни ми уснама врелим очи што свуда те траже
такни бар на тренутак, па сутра нек ослијепим.
Утробу глад ми лови а чежња сапиње душу
од мојих жеља грешних главу окреће Бог,
крива сам и не тражим, ни опрост ни помиловање
страх ме умријећу гладна, врелог додира твог!
Аутор песникиња Силвана Алексић
БОГОЈАВЉЕНСКО ЈУТРО
Знам да нема силе да те врати
у мој живот, најмилија бајко,
зато тражим начин да те видим.
САЊАЛА САМ НОЋАС, ТЕБЕ МАЈКО.
Ноћас си ми спремала постељу
у собици са прозором малим
и ћутке си на њу показала,
САН БИ КРАТАК, УИСТИНУ ЖАЛИМ.
Косу си ми миловала њежно,
понудила јабуком и грожђем.
У зору сам ћутање схватила,
ЖЕЉЕЛА СИ НА ГРОБ ДА ТИ ДОЂЕМ.
Бог се јави, јутро освануло,
крећем, ево, корацима малим
да ти дођем гдје вјечно почиваш
ВОШТАНИЦУ СВИЈЕЋУ ДА УПАЛИМ.
Аутор песникиња Вера Коропкин-Ратковац,
И ТАКО …
Уснама топлим нежно будиш снове
утихле у ноћи кад је љубав свела,
још када би срцу збацила окове
па искрено мене старог заволела.
Васкрсни љубав док још има жара
девојко млада, жељо моја пуста,
да осетим мирис младалачког чара
кад не може укус остарела уста.
И тако, замишљам а туга ме грли
варљива нада искрада се вешто,
лажљиви снови давно су замрли
а сећање бледо тек оживи нешто.
Младост брзо мину, године лете
ту истину горку откривају боре,
успомене само тренутак подсете
како сам драгу љубио до зоре.
Autor pesnik Цвијетин Баја Лобожински
Snovi
Ne tuguj draga, ne plači više
Stegni srce i naprijed kreni
Prolaze dani, jesenje kiše
Sati su tužni, tihi i sneni.
Pogledaj nekad u osvit zore
Gdje nebo i sunce crtaju put
Magiju zlaćanu sjećanja stvore
Dok tijelo treperi k'o tanki prut.
Sjeti se vremena i sretnih dana
Gdje svijašmo misli mi u niti
Al’ opet bijaše previše mana
I nismo mogli iz te čaše piti.
Kad mudrost bude u sijedoj kosi
I ljubavi rađale druge i nove
Naše će sjećanje da im prkosi
Niko nam ne može uzeti snove.
Autor pesnikinja Biljana Dobrilović
Živi leševi
Jeka srca, vrisak duša,
duhovne razdvojenosti,
manjak topline,
nežnosti i bliskosti,
nas, baš sve, tugom boje,
nevidom dave i guše.
Bez ljubavi, izgibosmo,
ali, jedni druge,
nikad, ne zaboravismo.
U žive leševe,
što zemljom ovom,
nazovi hodaju,
zbog straha kukavnog,
od povredjivanja,
sebičnosti, egoizma,
smrtne gordosti,
jadnih i bednih,
hrabrim srcima,
posve stranih,
se pretvorismo.
U veoma tužnu,
komfora dosadnu,
svakodnevnicu,
nepripadnosti,
trulog samovanja,
i bolne odbačenosti,
a lažne sigurnosti,
kao poslušne sluge,
pokorno, uklopismo.
A zapis krvi,
što venama struji,
da se Bogu, ljubavi,
bližnjem svome,
istini i pravdi,
opet vratimo,
zove i opominje…
Autor pesnikinja Čvorović Nataša
~ Fališ mi ~
Fališ mi,
kada sunce kroz kapke
oči promoli,
zracima zlatnim
lice mi umije,
rosno jutro
utopli..
Fališ mi,
za sve što dolazi
da ti pričam,
da se raduješ
kada me sreća zagrli..
Fališ mi,
za jedan korak
do meseca
kada se nespretno
upletem nitima sećanja..
Fališ mi,
kada me ponoć proguta
velikim ustima,
i ispljune u svitanje
onakvu kakva
sam bila nekada..
Fališ mi,
i falićeš
za neka nova nadanja,
nove dane,noći
kada se oči
naviknu na plakanja,
a dlanovi oznoje
od stiska opraštanja..
Autor pesnikinja Nataša Sogić
Плач душе
Нећу вам ништа рећи о песми из ноћи
у тишини таме сам вриском заћутала
хтела сам топли загрљај, до њега доћи
у облацима илузије неста док сам лутала
Нећу вам ништа рећи о рекама суза
ваљда је киша дуго, бесомучно падала
на врелим уснама још печати сласти
у срцу капи обећања, а ја сам се надала
Нећу вам ништа рећи о песми из ноћи
много је туге у њој заборавом заспало
покушах кроз васиону недодира проћи
покоси ме невидом где ми је срце остало
Не тражите да ову песму с вама делим
потребна ми је она тишина ноћне туге
када сам свесна шта немам а јако желим
па ми се у души расплачу године дуге
Аутор песникиња Марина Баошић Чворовић
ТВОЈА ЦАРИЦА
Дошао си да зауставиш време,
сломио си криглу пуну зла.
Сво зло које је било наш терет,
зло је побегло.
Дошао си као Херкулес,
бориш се до краја.
Ти ме браниш, скриваш ме,
као да сам златно перо.
Ти си ми више од Херкула,
ти си мој цар мог срца.
Време поново ради,
прије сам била само принцеза –
сада сам твоја царица Анастасија.
Волим твоју храброст,
волим твоје срце.
Пандорина кутија је поново затворена,
све зло се удаљило од овог света.
Опет је на овом свету радост, љубав.
Аутор песникиња Кристина Вера Брзин
СУЗАНА СА КОСМЕТА
I
Са Космета кад Сузана оде,
Неста виле са Ситнице воде.
Гдје је јутром на обали била,
Молила се , хладну воду пила.
Плачу ријеке, туга из врбака,
Згасну пјесма косовских јунака.
Божур цвјеће само разговара,
Присјећа се Милице , Лазара.
На Космету све су мокре стазе,
Све од суза кад Срби одлазе.
Плакала је и Сузана вила,
Лила сузе кад је одлазила.
Безброј пута окрену се она,
Да запамти Грачанице звона.
И икону од Љевишке драге,
Краљ Дечански да јој дадне снаге.
Оде она уплаканог лица,
Испрати је звијезда Даница.
Мјесец жути за облак се скрио,
Сузану је сузом испратио.
Туга тешка низ Косово поље,
Згасла звона, тужне богомоље.
Нема пјесме, плавога увојка,
Отишла је Сузана дјевојка.
Заплакала икона је света,
Божур пољем престао да цвјета.
Тешки гријеси, стиже болна казна,
Колијевка остала нам празна.
Празне куће, ливаде и горе,
Зли демони за Космет се боре.
II
У ноћима овим тужним, сивим, Отишла сам ал’ још доље живим!
Још умивам своје бијело лице
Хладном водом Лаба и Ситнице.
Даће Господ да се вратим тамо,
У мислима мој ми Космет само.
Сан ми сваки јављају се знаци,
Оклопници, ти свети јунаци.
Пружају ми мач од злата сува,
Да га мајка за сина сачува.
Када дође вријеме боја љута
Скупиће се српчад разасута.
Косметом ће барјак да се вије, Вратиће се срце од Србије.
Бол сву своју молитвом прикривам,
Рађам дјецу и свој Космет снивам.
Молим Бога пред иконом светом,
Да прошетам поново Косметом.
Света земља да се нама врати,
Да се Србин по свијету не пати.
Смилуј нам се о, Господе мили,
Много смо ти Оче прегрешили.
Молимо се сада даном, ноћи,
Милост твоја може нам помоћи.
Са истока Твоја звијезда сија,
Космет био и биће Србија !
Аутор песник Милан М. Тривунчић
НЕЖНИ УБИЦА
Молим те ако ме нађеш
испод жутог листа брезе
на обали некој… далекој
где шеташ своју савест
у крзненој бундици мекој
немој ми будити снове!
Управо сватове китим твоје
кроз мекоту прозирне зоре
и немој никад никоме рећи
да си нашла овај споменик худи
јер овде сам пао љубав бранећи
тугом сакривен од злих људи.
И пусти нек ови вранци Ати
повуку чезе свадбе твоје
а мени ако се песма врати
биће то Реквијем за нас обоје
јер могу само у сновима
предадати се набоју среће и стида
загрлити земљу са пустоловима
не желећи да ми ико ране вида
остави ме да трунем покривен
лишћем
уз музику Цигана весела лица
и знај волео сам те свим својим
бићем
ал сад ме загрли самоћа, тај нежни
убица.
Аутор песник Миладин Дабетић
ПЕСМОМ до НЕБА
Песмом те могу подићи до звезда
Помрачити месец лепотом твојом
Срушити ограде све јаке бедеме
Само да те имам и назовем својом.
Лепотом ћу твојом засенити сунце
Посрамити раскош и горских вила
Ногама ћу босим газити по ватри
Само кад би моја вечна љубав била.
Због младости твоје раја се одричем
Јаке ватре, паклене, нека ме изгоре
Погазићу понос, част и људскост своју
Да бих стобом рујне дочекиво зоре.
Огледало сјајно нек ти небо буде
С’ Богињама светим да се упоредиш
У свемиру целом однесеш победу
Колко си ми лепа и колико вредиш.
Не могу, не умем саградити дворце
Ал те стихом нежним могу опевати
Пред тобом понизно на колена пасти
Да ми твоје срце на љубав узврати.
Аутор песник Боро Живаљевић
Slike Grada
Poslaću ti slike grada
da te malo želja mine,
Vratolomca, starog grada
i Mejdana pokraj Drine.
Znam, teške su te daljine.
I naš stari broji dane
dok pod njime Drina teče,
carina je s obe strane,
oronuo, al’ još spaja,
razdvajati nikad neće.
Znam, ti pamtiš gore dane.
Evo, šaljem jednim klikom
slike našeg divnog grada
i plačem nad svakom slikom,
za suzom se suza niže,
u dlanove moje pada,
da si barem malo bliže
da ne moram da ti šaljem
slike grada.
Autor pesnikinja Gordana Bujila
Дволична Љубав
Тешко је тешко, ах Боже свети
волети страсно а не бити вољен,
због љубави те можда ћу умрети
на згаришту среће болом сломљен.
Испићу чашу до последње капи,
еликсир смрти попићу спретно,
док моја душа за животом вапи
тело ће, знам, умирати сретно.
Нек’ утихну боли који срце ломе
а издахне љубав која срце џара,
ако бљесне икад ти удари громе
и спржи заувек да нестане жара.
А љубав праву, ах Боже свети,
васкрсни хитно и у живот врати,
можда ће још неко овако волети,
можда ће још неко тако умирати.
Autor pesnik Цвијетин Баја Лобожински
Za susednim stolom
Na Bledu u petak ne u sredu
nizao sam po redu uspomene
sa Kranjske gore
kada se uz mene pripijala
kao uz mornara more
tvrdeći da Jadransko miriše
sred februarske zime
ne voli ona skijaške staze
za nju su posteljno meke
obale Ankarana
Na Bledu u petak ne u sredu
kako to konferenciski biva
posle nekoliko krigli piva
smeh se kao pena izliva
pa jezička barijera gasne
a ustvari okolo mene stvari
gube upotrebnu vrednost
i sve baš sve snovari
neku zadovoljnu čednost
Ona je verovatno u Parizu
ili mi je razglednice slala
iz tog snovograda kao da je za nju
na Kranjskoj gori bila parada
ali ja na kongresnom Bledu
gde niš’ više nije u redu
kosu prosedu prstima mrsim
i smešim se sa čudnim bolom
na mladost lepu bašlepu
za susednim stolom
Autor pesnik Jovica Đurić
ОТАЏБИНА
Отаџбина је родна груда
Завичај и земља тврда
Ријеке, ливаде и брда
Села, градови, природа.
Отаџбина је слобода
Кад мирно проводиш дане
Бистри поток и извор вода
И нова зора дође и сване.
Отаџбина су мудри преци
Који су знали да је чувају
Цареви, краљи, витези, свеци
Границе одбране и ојачају.
Отаџбина су храбри војници
Знани и незнани див јунаци
Одважни ускоци и хајдуци
Српски домаћини и тежаци.
Отаџбина су баке и мајке
Честите српкиње и сељанке
Моралне побожне православке
Рађају пјеснике и учењаке.
Отаџбина је љубав и пјесма
Дјеца што се у њој играју
Зато се Отаџбина љуби и воли
Најљепше пјесме њој се пјевају.
Autor pesme Протојереј-ставрофор Момир Васиљевић
~ Zašto plačeš mama~
Bilo je kasno,već se spuštala tama
ona je rekla meni:”Ne odlazi mama”
gledala sam to bespomoćno dete,
a kroz glavu počeše sećanja da lete.
Te ručice male tražile su nešto,
čineći to sporo al'vešto,
i dok je suza padala sama
upitala je:”Zašto plačeš,mama”.
Pogledah opet u okice snene
bile su plave kao i njene,
a obrazi mali,obli i rumeni
probudiše novo osećanje u meni.
“Spavaj mi spavaj,rekoh joj milo,
i nežno je stavih u svoje krilo
spavaj dušo,jer noć je pred nama,
spavaj mirno,kraj tebe je mama”.
Autor pesnikinja Nataša Sogić
Над реком стојим …
Безброј љубави у бисерном оку;
Скривају тајну у таласу Дунава,
Реч није мртво слово на папиру;
Саткана огрлица у ноћи од сна.
Трепери опет вечерњи ваздух;
Руке склопљене чекају завет.
Мало љубави није на одмет,
Вилински коњић пред сенком мре.
О, сва си од бисера, саткана шкољка,
Нежношћу присебна, у води се купаш.
Руке ти ширим, док небо поклањаш,
Мало чистог ваздуха, на овом свету сна.
А у стегнутом часу, са колико љубави,
Мирисаће благост, оне што срцем волим.
Када крик живота овај свет опомиње:
Рађаће се нови свет лепши од снова!
Трепери опет ноћна светиљка успомена
Скривао тајну у дубинама повечерја.
Бисерну огрлицу поклањао девојкама,
На рубу плама љубав се скрила годинама.
О, сва си од бисера, саткана шкољка,
Еуридикин венац носиш од пољубаца;
Над реком стојим заљубљен у несмирају,
Саткан на рубу од нежности и бескраја.
Срећко Алексић песник из Београда.
Miris
Sedim na stepeniku
pokraj gustog žbuna
klasolike cvasti
ljubičaste lavande
mirisom mi priča
da svake
ama baš svake večeri
sanja more
slano jutarnje budjenje
belesasti šljunak
upaljen suncem
borove iglice
čamce koji mirišu
na ribarske mreže
senke galebova
sedim na stepeniku
ne zborim
a u mislima mi
promiču slike
obala mora
odakle sa je otrgao
Autor pesnik Jovica Đurić
NEOSTVARENA ŽELJA
Željela bih ja stazama sreće,
svog djetinjstva i mladosti rane,
prošetati, mirisati cvijeće,
vratit neke uspomene davne.
Brati slatke petrovke jabuke,
trešnje crne a i divlje kruške,
ispod bukve stare dušu odmoriti,
na izvoru hladnu, bistru vodu piti.
Udisati miris breza, vitih jela,
šumske jagode na travku nizati,
slušat’ pjesme sa obližnjih prela,
pod Grmečom srećna kolo zaigrati.
Obilaziti sestre, tetke a i bake,
zastajati kraj kapije svake,
podgrmečko selo očima grliti,
đe i moji pretci snove slatke sniti.
Ljeti u grad sa sestrama poći,
niz korzo se šetati do ponoći,
žubor Sane da mi dušu smiri,
dok s’ Lubice topal vjetrić piri.
Osta srcu neostvarena želja,
pod Grmečom opustila sela,
vile piju sad same vodu sa vrela,
nema više rodbine a ni prijatelja.
Dal’ to Sana bistra za nama tuguje,
dok je hladan vjetrić blago dodiruje,
dal’ i ona ove tihe, zvjezdane noći,
uzdisaje bolne broji u samoći.
Autor pesnikinja Dušica Milentijević
Стиховање на лакмус папиру
Говорим разборито
ко’ дрвеће обгрљено цветом;
и моћан пред речима,
рушим све песничке
баријере у себи и другима,
Живети љубав:
дати јој своје ткиво;
сазревати у стиховању,
певати над бесмртности
наде, над искром:
Рађање је последица Живота,
ништа не постоји узалудно;
свет непрекидно нестаје-
у једној тачки промишљања
и боје разливене у сећањима,
да си ме некада давно волела.
Сунце није истина у капуту
скитнице и његових песама,
у мокрој хартији без слова-
у улици Великих липа и цветова;
које личе на прашњаве излоге,
и око будно гледа погледе –
наивног човека своје судбине.
Пишем, да бих заточио стиховање;
у хартију адлигата и музеја,
одбачен од великих ствари
како су нам вредности мале;
и не знам да докучим Живот,
између Смрти и Љубави-
увек се пробудим преварен од надања;
у нешто непознато на лакмус папиру.
Срећко Алексић песник из Београда.
Насиље над женама
Корен насиља над децом и женама,
крије се у економским неједнакостима,
разлици између полова, традицији, обичајима,
религијским вредностима и ратним сукобима.
Насиље се спроводи на женама,
недопустивим, репресивним методама,
претњама, вређањем, батинама,
одузимањем слободе и присилама.
Све је више насиља над женама,
различитим, застрашујућим неделима,
физичким, сексуалним, психичким,
и тешким вербалним злостављањима.
Насиље над родно слабијим женама,
оставља трауме, страх и последице,
економску штету, болест и патњу,
у душама жена у јавном и приватном животу.
Интересе и достојанство жена штитимо,
обезбедимо сигурност свакој породици,
насиље над женама заувек да престане,
строгим казнама, запретимо злу да нестане.
Аутор песникиња Рада Лотина
Сутра је већ касно
Дозрела је реч
прсти се нижу нитима,
као стаклене перле.
Гугутка гуче у сокаку
на грани багремов цвет;
мелем моје- панонске баке.
По крошњама иња
жамор речи развејава,
уморан пут жеља.
Не знам где сам пошао
и чему се сутра надам,
кроз голо грање боље видим.
Скоро смо посекли грање
и поново је израсла срећа;
бели багрем и туга већа.
Гигутка се свила под облак
док прозрак размрсује конце;
заспалог паука у помрачини.
По крошњама иња паперје
гнездо пева од милине и среће,
сутра је већ касно, да ме она неће!
Срећко Алексић песник из Београда.
На свему ти хвала боже
Боже мили, на свему Ти хвала,
дечица смо Твоја несташна и мала.
Хвала, Боже Теби, даровима свим,
у служби Твојој, незрела још зрим.
Десет су заповести, путоказ за Рај,
у оку ми пламти ока Твога сјај.
Ходим према Теби, остварујем снове,
спремам Ти дарове и плодове нове.
Схватих ко сам, Боже Теби хвала,
нит је памет моја, нит је моја слава.
Схватих Боже, верни Твој сам слуга,
у Теби пронађох, највернијег друга.
Гледам очи своје, ал′ не видим себе,
из њих душа искри, мали делић Tебе.
Сазнала сам ко сам, Боже Теби хвала,
по Твојој промисли, светлост ме изваја.
Хвала Tеби Боже, живот ми је лак,
посут сјајним прахом, жеља Твојих дах.
Док живим за тебе, живећу ја знам,
Теби Господе, живот ћу да дам.
Твоја величина, милост и доброта,
чулима је нашим светлост и лепота.
На свему Ти хвала, с вером живим ја,
у души са Тобом мир и радост сја.
Аутор песникиња Рада Лотина
Мирис земље
О песми мојој, има л’ ко да пише?
Ево ме данас овде, где ме нема
Отац мој тамо још, по мало дише
И земља моја, што уснула дрема.
Та лица драга, што по некад дођу
Ко налет ветра, онако са стране
По неки шапат донесу и прођу
А мени мелем, на убоге ране.
Еј, туго моја у болесно време
Болесна деца сада светом ходе
Задатке нама остављају, теме
А онда оду, мој далеки роде.
Суров свет овај, његова начела
Време је такво, исто ко и људи
Поворке разне, разна су опела
Над свима зора једнако се буди.
Миришеш земљо! Исто, ко и душа
На усуд страшни и на страшне муке
На омче, локве и крваве руке
И на зид онај, што нас крадом слуша.
Има ли неко, да о мени пише ?
Макар реч само – онако, ради реда
Да знам, да мати још увек ми дише
Јер видим, небо још у србље, гледа.
Аутор песник Новица Ђорђевић – Косов
„Сирогојно“
Била једном једна напуштена школа ,
с црним кровом, мокра, скоро сасвим гола,
годинама зјапила, пуста, нема, празна,
грешка је то била, тешка нека казна.
Ватрена стихија кровом је харала,
изгорела греде, црепове срушила,
данима је рањену киша заливала,
ал’ поносна школа није се предала.
Сањала банкаре, добротворе, донце,
чула је да звони бучно школско звонце,
дечицу нежну привила у скуте,
снила професоре и добре и љуте.
Једног дана, изненада, идеја се роди,
шта могу да урадим да се препороди,
не желим више тужну да је гледам,
зашто да школу забораву предам?
Шта би врли писац, већ перо у руку,
свима тада написах ове школе муку.
Пара има – рекох, морамо их наћи,
да ђаци дођу, морамо се снаћи.
Читали новине многи умни људи,
чудили се, чудили, како смо безумни,
„СИРОГОЈНО“ школа у заборав пала,
створила се опет нада нова – мала.
Дође једног дана пуно неимара,
зидара, тесара, молера, бравара,
као војска права по школи се вере,
Улицу Призренску мајстори сви мере.
Очи моје сузе,… Радоснице теку,
Школа пуна ђака, сузице ме пеку.
„СИРОГОЈНО“ школа опет пуна ђака,
душа моја препуна дивних утисака.
Аутор песникиња Рада Лотина
DA SANJAM I VOLIM
Hladno je, kiša, jesen pozna, sumorna,
samoća, tuga, duša je moja umorna.
U grudima teret, kao santa leda da stoji,
u srcu strijepnja, čega se to srce moje boji?
Duboko u duši i boli i tinja, baš kao zgarište,
šta li to duša budna sanja, šta od Boga ište?
Tišina u sobi, samo se nekad frižider javi,
a memorija stara, nemire pravi mi u glavi.
Napolju vjetar, ogoljele grane njiše,
poželjeh u duši proljeće rano, tople proljećne kiše.
Tamo u sjenci, mokri do kože, zagrljeni su dvoje,
suza mi krenu i jecaj tihi, osjetih ruke tvoje.
A onda zvono na starome hramu, odkuca 12 puta,
kraj prozora stojim, gledam u kišu i svjetla blijedo žuta.
Obrisah suze i sklopih ruke, od Boga milost da molim,
za osmjeh na licu, čežnju u srcu, da nekoga sanjam i volim.
Autor pesnikinja Dušanka V. Raca
ХЕРОЈ
Ти си понос ти си наша дика
светли пример историје наше
честитост си храброга војника
злотвори се твог имена плаше.
Ти си пример великог ратника
душа чојства огромног морала
памтиће те Српска Републима
што је спаси од великих зала.
Младић Ратко икона мог доба
На крилима српства јунак јаше
жалиће те борци све до гроба
што те браћа ко марву продаше.
Нису могли да поднесу славу
такву славу да стекну не знају
но јуначку поробише главу
па те светским олошима дају.
У неправди хашког казамата
где ти суде те светске убице
Ти не рече ружну реч за брата
правдом си их пљунуо у лице.
Срећа њина па образ немају
а Бог види каквом правдом суде
драги Боже пород што имају
вјек вјекова проклето им буде.
Аутор песник Боро Живаљевић
Јабланица,
село „вишебоја“
Подно горде планине Торника,
где извире Јабланица река,
путник хрли чио низ речицу,
не бил’ наш'о цркву брвнарицу,
а у цркви села заштитницу,
Пресвету мајчицу, Богородицу.
Јабланица – село „Вишебоја“,
окупља о Тројици одважне и младе,
духа такмичарског и спортскога боја,
да покажу шта знају да раде.
Јабланица , село „Вишебоја“ ,
чувено је данас као Троја,
свих узраста такмичаре позвао,
Драгиша Словић, ратар, ветеринар,
вештине одважних свету објавио,
златоусти Јован Мемедовић, визионар.
Камен с рамена пада као маљ,
скокови у вис, скокови у даљ,
ко ће кога канапом привући,
јуначке крви, канап ће им пући?
Тестером стружу дебла свакојака,
трка на коњима за младиће лака,
вуча трупаца воловима снажним,
успон уз бандеру чини момке важним.
Домаћа радиност -„Нит златнога бора“
плете вунене чарапе и капе важне,
топле прслуке и шалове разне,
џемперима различитог кроја,
Драгица везе боје Златибора,
изложба ће бити на дан „Вишебоја“.
Туристичко друштво „Јабланица“,
доводи туристе, да озаре лица,
нек сачува Бог све лепе девојке,
љубављу да снаже јабланичке момке.
Аутор песникиња Рада Лотина
Робиња Љубави
Звао си ме робињом љубави,
која снове у јаву претвара,
женом која љубав заслужује,
да удахне и дим тога жара…
Шапуто си љепотице моја,
зашто туга квари твоје лице,
опусти се и животу предај,
као свитац ти рашири крилце…
Љубио си њежно до уздаха,
а у срцу јаки грч је био,
зашто онда ти оде од мене,
ја сам жена о којој си снио…
Руке твоје миловаху њежно,
на груди ме привијале јако,
срећна бијах али кратко траја,
као сунце кад залази жаром…
Ево пишем а сјећам се свега,
и да могу опростит ти нећу,
једно дивно али хладно љето,
укро си ми обећану срећу…
Сад сам санта ледног океана,
што по њему плута а и тоне,
сјећати се тебе нећу више,
док последња звона за мном звоне…
Аутор песникиња Милојка Јеловац
Повратна карта
Стигла је јесен
И твој рођендан
Поклонићу ти бродић
Од орахове љуске
Плови ћемо
Небеским сводом
Узећу најсјајније звездице
Од њих ћу ти исплести ланчић
Да сија на твом врату
У свим ноћима
Будућих година.
Ти одлазиш
Али сачекај,
Не иди, на пут
Ево тек да имаш
Док се не снађеш
Мили мој
Прегршт љубави, осмеха
Дубоки уздах
Флашу црног вина
Ког смо заједно пили
Љубећи се и маштали о срећи
Поклонићу ти повратну карту
У једном правцу
Од тебе до мене
Која нема рок трајања.
Аутор песникиња Славка Жакула Станић
Спокој
Када дође треутак растанка
На раскршћу само нама знаном
Спајаће нас невидљива танка
Нит проткана љубављу и раном
Раном, што ти више нећу моћи
Пољубити образе и чело
Ал’ ћу Теби, ја у снове доћи
И имаћу свадбено одијело
Наша љубав вјечно ће да траје
Када пређеш праг небеског раја
Гдје нам Господ нови живот даје
И све свијетли од Божанског сјаја
И опет ћеш сањат’ снове меке
Сањарењу никад нема краја
У капуту од букве ил’ смреке
Гдје се земља с небесима спаја
Аутор песник Ратко Поповић
У петом плану
Још ти нису ојачала крила,
а с поносом кажеш –
овако си замислио живот!
И све што није по твоме,
бацаш у пети план;
можда
и не размишљаш о томе,
па те узалуд подсећају
шта су ти рекли
или зацртали…
Ниси ти манипулатор,
али повремено
око прста окрећеш
(и око сенке)
све што ти близу дође…
Ја пажљиво чекам сутра
да мирно склопим очи,
а још ми у хаосу живот
и да га скупим не могу…
Питам се
по чему ме памте,
ако ме се било ко сећа!
Када би барем хтели
кад-тад да ме пусте
да успомене предам теби –
није их ни било много…
Аутор песникиња Ивана Уна Ненадовић
Загонетко моја
Чиме ли будиш ти у мени страсти
ти чаробни створе, тајанствени
па ми душа изгара, и тијело
сви дамари уздрхте у мени.
Чим те само за тренутак видим
глас ми запне, лице румен лије,
љубавни ми огањ тијелом пламти
грло ријечи рећи не умије.
Срце си ми ранио погледом
шта то крију враголасте очи,
однио си кључе мира мога
па без тебе више нећу моћи.
Са очима твојим кад мој поглед сретнем
немоћна тад сам, срећа ме савлада,
ишчезне дах ми, дрхтим ко прут
чини се јадна, умријећу тада..
Колико дана, колико дана
будиш ми страсти.
Па душа моја спокоја нема.
Када те видим крв ми се груша,
трну ми ноге, стаје ми душа
потајно венем ко листак јесењи.
О, кажи ми, загонетко моја
чиме страсти, ти будиш у мени…
Аутор песникиња Зорка Чордашевић
Звук
Чекамнештодамојеразбијетишине.
Свобићедамибукомодјекује,
садушеразвејеоблакепрашине..
Осим менемузикуникоданечује.
Коракдаускладимс тоновимабића,
Лаганоплешеммеђгомиломљуди.
Слушамих у себидужсвогапутића.
Конечује и схватинекамисечуди.
Свеакордебезгласне у себиухватим.
јаукетугекад у менивриште.
Срцеојачамдасвеприхвати,
јерживотреткодаоноштосеиште.
Нечекамрадоствећ и болиљуте.
Свакијезвукбољиодмуклетишине.
Сузекојетекукадуснезаћуте
дајудасенадушиталожепрашине.
Аутор песникиња Весна Зазић
Апоколипса
Патња душе,
душа осећа пакао на земљи.
Њене сузе су горке од патње,
човек се, у име Сатане
да угуше крик душе.
Догађа се апокалипса:
човек против човека,
животиња против животиње –
свуда:
туга,
сузе,
мржња,
насиље,
похлепа.
Али једног дана ће
доћи пресуда,
када Бог ће судити свако.
Тада земља више неће
бити исто као и сада:
ће само рај и пакао –
они који су
добри и поштени биће на небу,
а они који су
лоши и непоштени биће у паклу.
Бог ће устварити нову земљу,
и благословити је.
Аутор песникиња Кристина Вера Брзин
МОЛИТВА ЗА СПАС СРПСТВА
Устајте синови пали, устајте српски јунаци,
Дигнуте се, нека вас огрију јутарњи сунчеви зраци.
Реците душману клетом зашто сте млади пали,
Српски су хероји животе за српску земљу дали!
Бранили ви сте своје, ви никог нисте били,
Мрзио душман је вас зато што сте живи.
За свету земљу нашу пало је српске браће,
Доста их живот дало, и још много даће!
Истрајат морамо у борби, одличан води се бој,
На бранику српске земље, без страха, Србине, стој.
Не бјежи кад тешко буде, рањеном, помози брате,
Немој се плашити метка, мине и гранате.
Суђена доћи ће сама, побјећи нећеш моћи,
Једном побјећи можеш, ал судбини ти ћеш доћи!
Српство су рајско поље, српство су небеса света
Србин се не боји никог, ратује против цијелог свијета.
Молим се драгом Богу свугдје за српски род,
Нека се рађају Срби, нек му се плоди плод.
Једини Боже наш, Господе што над нама бдиш,
Најтеже кад буде нама, молим се да нас спасиш.
Сачувај славу нашу, огњишта, све српске куће,
Нек мир дође изненада, једном у свануће!
Аутор песник Младен Митровић
ИЗГОРЕЋУ ЗАЉУБЉЕН У ВАТРУ
Над црвеним булкама
дошаптавају се шарени лептири –
страх ме је изгореће крила.
Свици фењере пале
да избегну поље макова,
да не изгоре лудо.
Заљубљени галебови
над морем лете,
да их не изгори ватра љубави.
А ја само твоје изговарам име,
и знам изгорећу лудо
заљубљен у ватру,
макове
и булке,
галебе мој ватрени,
ватро снена.
Аутор песник Пеко Лаличић
Večno
Večno ćeš mi srećo moja, ti posebno biti mila.
Uvek rado ja se sećam, tvojih ruku kao svila.
Dok biserne oči tvoje, sad blistaju svakog trena.
I tad kada nismo skupa, najdivnija ti si žena.
Tvoj magnetni osmeh lica, na daljinu mene prati.
Zgodno telo što ga imaš, samo mojim će se zvati.
Zajedno smo provodili, najdivnije dane sreće.
Srce moje drugu ženu, poželeti nikad neće.
Pljuštali su kao kiša, ti poljupci puni sjaja.
Kao bašta divnih ruža, što cvetaju svakog maja.
Najdivnija ti si žena, dok trenutke sreća čini.
Duša čuva uspomene, još se nadam toj milini.
Uvek ću te ja nositi i u srcu i u duši.
Ti si biser majske zore, koji ne sme da se sruši.
Autor pesme Saša Gajić
TVOJA RUŽA
Ako ti nisam najlepši cvet u bašti,
otrgni me da uvenem ili zgazi,
dalje leti lepši cvet sebi pronađi,
u druge, lepše, nove bašte zagazi.
Ako te moj miris ne opija više,
mirisne ruže ti biraj, traži dalje,
nek duša ti slobodno traži, diše,
uzmi onu koja miriše najdalje.
Ako te jutrom moja biserna rosa,
ne može više srećom napojiti,
ne budi me iz snova, iz zanosa,
nemoj samo trenutno žeđ utoliti.
Ako želiš samo od cveta do cveta,
leteti, po malo svakoj pažnje dati,
ne želim, ne mogu biti deo buketa,
ja mogu samo za jednoga cvetati.
Ja sam ti nežna, osetljiva ruža,
koja ljubav ume pružiti, negovati,
sve daje nesebično i sve pruža,
al se želi uvek samo tvojom zvati.
Zato me ili zgazi, koren isčupaj,
u korov me, trnje negde baci,
ili u iskrenoj ljubavi mojoj uživaj,
zaboravi da postoje drugi cvetnjaci.
Autor pesnikinja Dušica Milentijević
СВЕТОЈ ПЕТКИ
Мајчице,спусти твој поглед благи
који смирује и баш све разуме ,
на све који су ми души драги.
Да их штити срце другачије не уме.
Пречиста,чуварко вере наше,
Која одоле свим искушењима,
смилуј се онима који се покајаше,
уништили су дух телесним хтењима.
Исцелитељко,што молитвом отклањаш боли,
спусти,свете,благодетне руке,
на свакога који се за здравље моли
јер не зна да земаљске ће проћи муке.
Славиће Те,Срби док их буде било
јер си у нама од духовног зачетка.
у муци и радости увек се орило
“Нека нас благослови Света Петка”
Аутор песникиња Весна Зазић
РАДУЈТЕ СЕ ПРИЈАТЕЉИ МОЈИ
Још ћу дуго међу вама мрети
Испијати и пиће и речи
И уткати душу у човеку
Гледајући птицу како лети
Све тежећи неком здравом веку
Још ћу дуго, међу вама мрети.
Још ћу дуго с’ собом вас водати
Међ стихове, као живу везу
Као ону, на вратима резу
Што с’ не може времену подати
Не смем стати, јер морам ходати
Још ћу дуго с’ собом вас водати.
Још ћу дуго певати о смрти
А живот – гле око мене буја
Као пламен, као жива струја
У простору што се вазда врти
Још ћу дуго, певати о смрти.
Радујте се пријатељи моји
Ви немири, ви моји порази
Замном иду, ваших стопа трази
У времену које тек предстоји
Радујјте се, пријатељи, моји.
Аутор песник Новица Ђорђевић – Косов
МЕСЕЧЕВ ПУТ
Упутио се Месец плови плавим сводом
кроз раскош небескога бескраја,
ројеви звезда прате га тихим ходом
у ноћи расцветалога маја.
Звезде се роје по небеском сачу,
ките васиону бисерима сјајним,
падалице ко сузе када очи плачу,
носе много жеља пространством бескрајним.
Тиха ноћ трепери умилном тишином,
лечно на души оставља трага,
упијам је целим својим бићем,
милује ме нежно много ми је драга.
А Месец својим искривљеним краком
пара небеску раскошну ширину,
васиона цела његовим се сјајем
облачи у дивну светлосну тканину.
Како не волети овај нежни бескрај,
како не уживати у његовом сјају,
како целог себе не поклонит небу,
како не бит’ срећан у ноћноме мају?
Аутор песник Miroslav Mišo Bakrač
ЈЕСЕЊА ПОРУКА
Јесен је написала поруку
На листу жутом
ДОЂИ
Блато на путу спекло се као погача
Можеш и у лакованим ципелама
Да прођеш ћилимом од шушња
Којим је босоного дјетињство
Престало да корача
ДОЂИ
Лијеска је гране, к'о руке испружила
Голе до рамена, познати загрљај чека
Стари, умире, ал’ би да поново оживи
Успомене на прсте дјечије и џепове пуне љеља
ДОЂИ
И глог је тужан што те одавно нема
Чува крај себе стручке кантариона
С вјетром извирује према оближњој кривини
Слушајућ блејање оваца и јеку вечерњих звона
ДОЂИ
Ево и зова је погнула остарјеле гране
Лик ти заборавила никако сјећање да га врати
Из плода јој често тамна суза на лист склизне
За чобанином зова засузи као мати
ДОЂИ
На твом путу сиви те камен чека
Годинама стражар, на мразу и сад мрзне
Обрадује га понекад кап овчијег млијека
Кад из набреклог вимена
На хладни образ му кане
ДОЂИ
Птице с којима си јутром звиждукао
Одавно нису са станом у твоме гају
Дошле су нове с тужном пјесмом вечерњом
Јер немају коме пјевати пјесму јутарњу
ДОЂИ
Донеси кофер успомена које од дјетињаства чуваш
Разастри их по трави мекој као свила
И кад их будеш скупљао у кофер да их вратиш
Сјети се да овдје прва љубав се збила
ДОЂИ
Да се мимоиђемо у пролазу нашим путом
Не, ја те не молим, ја те очајно тражим
Док јесен ти пише поруку на листу жутом
Ја стојим и чекам, а јесења киша влажи
Аутор песникиња Сава Гуслов Марчета
ГЛОСА:
САЊАО САМ МАЈКУ
Сањао сам ноћас, тебе мајко,
сан би кратак уистину жалим,
жељела си на гроб да ти дођем,
воштаницу свијећу да упалим.
Аутор песник Таненко Марић
DOMOVINA
Ja nemam drugu domovinu
Samo u ovoj sve je moje
Zato me bole rane njene
Odbolujem stalne nespokoje
Lepota njena u srcu je mome
Jer sva u oko ne može da stane
I plodna polja i dobri ljudi
Volim im sve vrline i mane
Za ovu se zemlju ginulo se hrabro
U njoj se živelo od teškog znoja
Tu su predaka mojih grobovi
Tu je korenje i duša moja
Oduvek je bila na nečijem putu
Oduvek su hteli da je slome, gaze
Zadavali uvek ranu joj ljutu
Al deca je njena dobro paze
Čuvaju joj veru jezik i pismo
Simbole da smo još uvek živi
Da ne damo da nas pokori tuđin
Iako smo im uvek nešto krivi
Nasrću carstva i sile jake
Na ovo malo domovine moje
Carstva se lome i nestaju
A Srbija i Srbi još postoje
Аутор песникиња Gordana Katić
Preko Drine
Volim jednu malu preko Drine,
kad je vidim meni sunce sine.
Gledam Drinu i njene talase,
mislim na nju, a sve manje na se.
Duni vetre s ove strane Drine,
pomiluj je da me želja mine.
Lepi snovi da joj srce smire,
osećanja da joj nose vile.
Nek je jutrom kad osviće zora,
zraci sunca ljube sa prozora.
Dok ne dođem i ja preko Drine,
da je mazim ispod mesečine.
Autor pesme Saša Gajić
ЧЕРЕЗ ДРИНУ
Люблю одну малютку,
что живёт за Дриной,
когда её я вижу,
мне солнце ярче светит.
Когда смотрю на Дрину и волны её сильные,
мечтаю лишь о ней,
что мне она ответит.
Когда ветра на берег Дрины полетят,
Помилуйте её,
чтобы желанья сбылись.
И сердце её сны о счастье посетят,
почувствует, что феи несут её на крыльях…
Пусть этим ясным утром,
когда заря проснётся,
сквозь её окно лучи ласкают солнца.
Пока я не приду на берег Дрины этот,
и буду сам ласкать её под лунным светом.
Превео књижевник Владимир Александрович Бабoшин
21 oktobar 1941
Kragujevac
Prokletnici, uzalud pucate
U srpsku mladost, najlepše cveće –
To srpsko srce u grudima.
Vaš nas zločin pokoriti neće!
U crno zaviste grad i sela
Lelek se majki diže do Boga
Padaju deca kao snoplje
Svaki učitelj kraj razreda svoga
Krvca se razli po zemlji celoj
Crvena klica što slobodu rađa
Zar ste mislili nemani proklete
Da se ovakav zločin prašta
Poleteše u nebo dušice mlade
Što prve slasti života tek dišu
Prve ljubavi i prve strepnje
Domaće zadatke prve pišu
I Bog zaplaka od tuge teške
Zbunjeno gleda na svoje rabe
Nikakve u njima ne vidi greške
Od krvnika su stradali džabe.
Zavlada užas i tuga beskrajna
U celom gradu i okolini
Neverica da postoji neko
Ko takav zločin može da počini
Ipak to stvarnost beše surova
Rana koja ne zarasta dovek
Ostaje večito sećanje i pomen
Dok živi i jedan Srbin i Čovek
Аутор песникиња Gordana Katić
~HALJINA OD ILUZIJA~
Dušo,
kakvu si to haljinu
od iluzija sašila,
pa je nosiš
raskopčanu
da li si dugmad
uz put izgubila,
ostavljajući ih
kao tragove,
da se u istu vratiš..
Je li žig na srcu
još vreo užaren
od tudjih dodira
što su tvoje
otiske obrisali,
i tvojim perom
svoje ime upisali..
Tako nežnu,
tako naivnu
trnovitim putem
usmerili,
a ispod svojih stopa
polje lavande
posadili..
Po trnju
bosa hodaš,
u haljini rašivenoj,
očima srne
čopore vukova vidiš,
a i dalje bi htela,
da iluzije hraniš
kao i usta
nasrtljivih zveri..
Autor pesnikinja Nataša Sogić
ЗАЉУБЉЕНИ ПАР
*********************
ОД ПОЧЕТКА, ПА ТАКО И ДАНАС,
ЊЕНЕ ОЧИ, У СТОПУ МЕ ПРАТЕ,
НИЈЕ НАША, АЛ ЈЕ ДУША ДОБРА,
СВИДЈЕЛА СЕ ОНА МЕНИ БРАТЕ!
НИ ЈА ЛАКО, ОДОЛИТ НЕ МОГУ,
ПА ЈУ ТРАЖИМ И ПО ЦИЈЕЛОЈ ШКОЛИ,
САМО ЈЕДНО ХОЋУ ДА ЈОЈ КАЖЕМ,
КОЛИКО ЈЕ МОЈЕ СРЦЕ ВОЛИ!
ПОРУКЕ МИ ОД ЊЕ УВИЈЕК СТИЖУ,
ЉУБАВНОГ СУ ОНЕ САДРЖАЈА,
КАДА ПИШЕ ПРЕВИШЕ ТЕ ВОЛИМ,
ТО ЈЕ ОНО ШТО НАС ДВОЈЕ СПАЈА!
СУДБИНЕ НАС ИСТЕ ПОГОДИШЕ,
ЊЕНА ДУША, УПЛАКАНА ВЕНЕ,
СВЕ ЗБОГ МАЈКЕ КОЈУ ЈЕ ВОЛИЛА,
А СМРТ ОЦА, ПОГОДИЛА МЕНЕ!
ПОРЕД ДУШЕ, КРАСИ ЈУ ИСКРЕНОСТ,
УЈУТРО СМО МИ У ШИША БАРУ,
ОВУ ПЈЕСМУ ПОСВЕЋУЈЕМ ЈЕДНОМ,
ДО УШИЈУ ЗАЉУБЉЕНОМ ПАРУ!
Аутор песме Милан Дероњић
РЕТКА ВРСТА
Стефана Станивук Веселиновић
Станивук сам, врло ретка врста.
На питоме очи посрнеш неизбежно.
Осмехнем се и завртим око прста,
али буде ти лепо, завртим те нежно.
У глави још не престане да се љуља,
а коса ми дуга и сјајна одлепрша…
У грудима нешто почне да те жуља
и цветић израсте у сред стења и крша.
Кад одем, ко да си гледао сунце.
Мио лик ти пред очима игра, трепери.
У зеницама искре златне две унце.
Снове заузме она што стопира звери.
Врста сам ретка, Станивук. Тако је.
У стопу ме прати заштита предака.
Страсти не прија ништа што млако је.
Распламсам жар између редака.
Станивук сам, врста врло ретка.
Веселе ћуди док глава не полуди.
Уназад живим од недеље до петка.
Међ људима се сакривам од људи.
Станивук сам, врста ретка врло.
Вуку слична, чудесно необична.
Урличем кроз очи, а не кроз грло.
Играма речи склона и веома вична.
Огледалца два имам, чаробна баш.
Међу трепавицама умеју да бљесну.
Одбијају уроке и клетве, само да знаш.
Врате пошаљиоцу у душу му бесну.
Неће мудри буквално да схвате.
Јуче, сутра и данас се спрдам.
Они што су добри неће да ме блате.
Певушим ведро и у ритму мрдам.
Стефана на Грчком значи венац,
круна што се на венчању стави.
Душа ми је питки дубоки зденац.
Под зеленим оком, небо се плави.
Станивук сам, то сам од рођења.
Веселиновић ме на весеље вуче.
Зенице ми се зажаре од узбуђења.
Црвен плашт душа на себе навуче.
Аутор песникиња Стефана Станивук Веселиновић
Пећка Патријаршија
Одјекнуо бели камен
У костима православља
Низ реку Бистрицу
Теку бројанице
Колико годова толико векова
Чује се пев монахиња у повојници
Висови клисура у нагости
Пале свеће и тамјан уздигнућа
За изгубљеном вером у пепелу
Док стари звонар низ зидине уклесаних глава
Звоном уснуле буди
Проламају се оркански јецаји
Жене у црвеном
Над јаслама зачетог семена
Оглодана јутра пред иконом Светом
Зарасла ћутањем у покрову Поноса
Над хумком Светих отаца
Сјатиле се хорде змија
Да у посмртном маршу
Из светлог ока Слободу украду
Аутор песникиња Лидија Ракочевић ракоч
Da se ne zaboravi!
Monolog streljane devojčice u Kragujevcu
21.10.1941.
GOSPODINE, HANS
Gospodine, Hans!
Videla sam vam oči!
Pre moga smrtnoga trena.
Više nikada nećete
spavati mirno.
Umiraćete svake noći.
A ja …
Ja biću vaznesena …
Gospodine, Hans!
Mogla sam studirati.
Mogla sam biti književnica.
Volim lepu reč.
Volim pisati.
Umem lepo da pišem.
Gospodine, Hans …
Videla sam Vam oči.
Plave, arijevske …
I nisu bile hladne.
Znam …
da rafalom niste ugušili
huk krvi
koja je kolala Vašim venama …
i niste s voljom pucali.
Ali …
Vi ste svesno, odgovorno …
Vi ste samo izvršavali svoju dužnost?
Onako arijevski, disciplinovano!
Gospodine, Hans,
mogla sam …
Mogla sam imati
Ljubav!
Ali …
Nisam se stigla zaljubiti
Bila sam veoma mlada
kada ste rafalom presekli
sve niti života u meni!
Znam …
Videli ste
kada se prosula krv iz mojih usta.
Crvena, hajdučka!
Jer ja sam Srpkinja.
Devojčica … Žena sa Balkana.
Nama kroz vene teče plava,
plemićka,
ali arterije nose crvenu,
hajdučku!
Gospodine, Hans!
Imate li Vi ćerku?
Mogli ste je imati …
Kao Vaše bile bi oči njene.
I kose plave …
Moje su tamne.
Dar od bake Jelene!
Vidite, gospodine Hans …
Mogla sam napisati roman.
Emocijom devojke sa Balkana
zadivio bi se i Gete.
Nemac, koji je voleo Nas.
I Vi biste uživali u čitanju.
Junakinje bi moje
šarmom i lepotom,
iskrenošću i čistotom,
pokorile Vašu gordost!
Rušile još neozidani zid!
Ispunile ljubavlju Vaše srce
Znam …
Znam da bi Vam se svidele
Ali, Gospodine Hans …
Vi ste samo izvršavali
svoju dužnost.
Žao mi je jedno.
Mnogo ćete ražalostiti moju majku.
Ubiće je tuga za mnom.
A ja …
Ja se ne plašim!
Tu su svi moji drugovi
iz odeljenja …
I razredni je tu!
I učitelj Jovan!
Mi herojski odlazimo
u Večnost!
Kroz Krvavu bajku!
Praštam …
Praštam … radi budućih praštanja!
Radi Oprosta, koga svako treba!
Praštam …
Radi Plavetnila koje nas čeka!
Gospodine, Hans …
Praštam,
radi Neba!!!
Аутор песникиња Гордана Суботић
За тебе Крајино
У кљуну птица донесе ми писмо,
да га прочитам са пуно сјете,
док суза клизи низ болно лице,
сјетих се олује деведесет пете…
О птицо моја куда си пошла,
да ли си стазе посјетила старе,
гдје је колона прогнаних људи,
грцала у болу стежући ране…
Јесу ли куће попаљене њине,
порушена гробља пустош на њиви,
Крајина пуста тог августа оста,
тамо већ одавно нико не живи…
Да ли су мајке синове пронашле,
или им кости гавранови носе,
црне им мараме прекриле лица,
а болно јече и чупају косе…
Молим те птицо када се вратиш,
обиђи пепео свачијег дома,
рашири крила прелети ливаде,
порушене домове без муње и грома…
Ја сам од тебе Крајино далеко,
волим ти име и камен сиви,
тешко је перу писати риме,
одавно у теби мој род не живи…
И ево прође двадес четри љета,
Крајина пуста згариште само,
а сви би хтјели да ти се врате,
мислима отишли,срце им остало…
ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ
Аутор песникиња Милојка Јеловац
U srcu mi Grmeč gora
Noćas neka nostalgija,
pritisla mi srce, grudi,
pokušavam san pronaći,
al’ me nešto guši, budi.
Pred očima mi u tami,
kao biser Grmeč blista,
nejljepši je on u maju,
kad šuma olista.
Kad se vrate ptice s’ juga,
kukavica kad se javi,
kad procvjeta ljubičica,
jorgovan i šafran plavi.
Kad se prospe po livadi,
miris, cvijeće svake boje,
eh, toga je željna duša,
moje oči, srce moje.
Pokušavam brojit’ ovce,
razasute po poljani,
al’ uzalud, san me neće,
oživjeli srećni dani.
U Lijevču kraj prozora,
zatekla me budnu zora,
Manjaču kroz maglu gledam,
u srcu mi Grmeč gora.
Autor pesnikinja Dušanka V Raca
Ризница времена
Свахтам анђеле
Да ме не волиш
Између редова читам
Осмех твој одсутни
Далеки поглед
Рече ми све
Не, мртва љубав
И њени додири
Говоре све
Тихо јаукну сузама
У очима и ћутњом
Помилова угасло сунце
Нежно и горко заплака
Да не повредим танане
Нити осећања
Желим те
У својој ризници сећања
Почивај љубави мирно
У ризници,
Залуталог времена
Аутор песникиња Славка Жакула Станић