NAJBOLJI PJ ESNICI OD NAJBOLJIH

Na Međunarodni konkurs za književno priznanje i nagradu „Suze Kozare“ pristiglo je 50 radova iz Srbije, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, Njemačke, Austrije, Kanade i Slovenije. Tema konkursa bila je, i ove godine, stradanje Srba sa područja  Kozare. Od pjesnika se tražilo da se, na što bolji način, na papir prenesu emocije koje su se „rodile“ prilikom doticanja teme stradanja srpskog naroda na Kozari. Tematika pjesama ovog konkursa je sama po sebi teška, sve pristigle pjesme su pune emocija, a pjesnici su imali slobodu da sami naslove svoju pjesmu. Riječi pokolj, suze, krv, mučenje, klanje i njima slične, kao i sintagme: rijeka spasa, nemilosrdni dušmanin, nedužno dijete itd. izbijaju u prvi plan mnogih pjesama. Mnoge pjesničke slike ostavljaju nas bez daha:

„Kroz oči kaplje srce.

῾mjesto krvi dajem ti suze.“

Takođe, i sljedeća pjesnička slika tjera nas da se zamislimo nad smislom i svrhom svega učinjenog:

„Čeljad mlada i ja, prvi u koloni,

u očima suze a koraci teški,

ne znajući kuda, ne znajući kome

koračamo smrtno-besmrtni i blijedi.

Žiri u sastavu prof.Snježana Miljković, prof. Milena Grbić i ja, mr Rajka Golić, kao predsjednik istog, sastao se tri puta. Na prvom sastanku odabrali smo 9 radova koji su ušli u uži krug, a na sljedećim sastancima smo se usaglasili oko imena nagrađenih i imena dodatno nagrađenih. Svi radovi imali su traženo tehničko uređenje, a nagrađeni radovi imaju i poetske vrijednosti, što je na kraju i presudulo u odluci koga nagraditi.

Glavne nagrade:

  1. „Suze ῾mjesto krvi“, Aleksandar Brašanac (šifra „Jerusalim 888-1“)
  2. „Ostao sam sam – 1942“, Branka Blagojević (šifra „Korijen“)
  3. „Sunce i žica“, Radovan Piljak (šifra „Rastko“)

 

Dodatne nagrade:

  1. „Zavjet“, Ana Arežina (šifra „Ljubav“)
  2. „Krvava Sava“, Milan Trivunčić (šifra „Pliva i Sava“)
  3. „Dijani Budisavljević“, Nedeljka Neda Đukić Borojević (šifra „Selena 2“)

 

 

 

Александар Брашанац

 

Рођен самна Васкрс 14. априла  1974.г. у Пријепољу (Р. Србија), где сам и завршио средњу економску школу.После завршеног Богословског института (2006) после дуже паузе уписујем Богословски факултет (одсекпрактичнисмер)  и 2015.г. садесетком, дипломирам на истом  код др.професора Епископа Порфирија Перића, садашњег Патријaрха српскога.Ожењен сам и имам петоро дјеце (три кћерке и два сина).Свештиничку службу обављаосам у Пријепољу, Тивту, Бачкој Паланци а тренутно сам четврти парох у новосадској општини Каћ.

 

СУЗЕ ‘МЈЕСТО КРВИ

 

У детињствукапљахучесто

саодрастањемзлобаихузе

огањљубавидоносежртву

“мјестокрвидајемтисузе.

 

Ријекеспасапојахудушу

жртватеби у свемупрви,

грешанридамнадсобом

дајемтисузе ‘мјестокрви.

 

Животвјечностикапља

провидан к’ плотмедузе,

у ноћипојутрећипјетли

‘мјестокрвидајемтисузе.

 

У грехукаотаоцисмрти

затоИсуссотонусмрви,

животомЈагњенамврати

дајемтисузе ‘мјестокрви.

 

Теретгрехапече и боли

тугадуширадостодузе,

крозочикапљесрце

‘мјестокрвидајемтисузе.

 

ОтацизгробаподижеСина

подземљомсуђаво и црвипустињомсешириОазаЖивота

дајемтисуземјестокрви.

 

Потоцикрвизавјетвјере,

ангелиперукрвавеблузе,

зажизањ,завјечнујужизањ

‘мјестокрвидајемтисузе.

 

Агнецселомибездеобе

светдеобабрзосемрви

гладантогхлебаживота

дајемтисуземјестокрви.

 

Оче, сагрешихнебу и теби

и збогтогастрахмеобузе

конекадатвојблуднисин,

‘мјестокрвидајемтисузе.

 

Склопихочи а срцејебудно

у градушто  содомскиврви,

наолтарлажнидувам и пљујем

сузесуувертирапријекрви.

 

 

  1. Шифра: ”Коријен”

 

Бранка Благојевићрођена 1985.године у малом поткозарском селу Горњи Подградци,гдје је завршила основну школу”Младен Стојановић”.По занимању правница и пјесникиња у души.У Градишци,гдје данас живи и ради,завршила је ”Гимназију Градишка”, а високо образовање је стекла на Правном факултету Универзитета у Бањалуци.Пише од дјетињства,али,тек однедавно је одлучила да јавно објављује своје пјесме и да се посвети књижевности.Тренутно је у припреми за објаву њена прва збирка поезије.Неколико пјесама је објављено у разним зборницима поезије широм Балкана.За пјесму”Невидљиво перо” добила је похвалу за квалитет поезије од стране организатора конкурса”Поезија Срб”,те за пјесму”Љубав без димензија и граница”награду – Најоригиналнија љубавна пјесма – од стране Клуб Ум из Мркоњић Града.Њена пјесма ”Путешествије”је ушла у ужи избор за награду”Муса Ћазим Ћатић” за најбољу пјесму 2020.године.

 

OСТАО САМ САМ – 1942

Сједим на пропланку, и замишљам школу,

жеља ми је силна да учим да пишем,

нисам знао слова, ал` волио сам књиге.

 

Ех, та дивна слова, видио, од брата,

ал` ми нису дали у школу да одем,

тек касније сазнах – због крвавог рата.

 

Чули су се пуцњи, помислих: олуја.

Потјер`о сам краве убрзаним ходом,

немир ми се јави, нисам знао зашто,

кад сам стиг`о кући, све сам разумио.

 

Војници с пушкама држали су мајку,

уплашена, плачна, гледала у оца,

питао сам одмах за драгога брата,

војник ме удари, зашутјех, ни словца.

 

Ја онако ситан, ставише ме грешком,

међ` другаре млађе, одведоше путем,

и не видјех више ни оца ни мајку,

ни јединог брата, мог најбољег друга.

 

Остаде ми кућа опустјела, празна,

души мојој тешка, несхватљива казна.

 

Чељад млада и ја, први у колони,

у очима сузе а кораци тешки,

не знајући куда, не знајући коме

корачамо смртно-бесмртни и блиједи.

 

Стигли смо на мјесто, окружено жицом,

у ред нас сврстали, и косу одсјекли,

стрпали у кавез, ознаке нам дали,

само број на себи и жиг смо носили.

 

Одлазили друзи, другарице миле,

у групама некуд, нисмо знали куда,

жељели смо и ми ићи, мислили смо

да су одабрани да се врате кући.

 

Да гледамо жар у огњишту свог дома,

и сањиви мирис Козаре у јутро,

окусимо ручак драге њежне мајке,

посматрамо оца како коље куца.

 

Спас`ли су ме једног јутра, срећан бејах,

у несрећи овој, никад нигдје горој,

ни сам не знам како, а не знам ни ко је,

знам само да ме у Сиску нахранише.

 

И знам да сам јео, јео и пио, све

док ме стомак мио није заболио.

 

Прошли су мјесеци, од најближих мојих

ни трага ни гласа, нигдје никог свога,

сам сам као дух у туђој кући био,

радио сам све што су ми наредили,

бар нисам мислио о судбини злој.

 

Чујем опет пушке, овај пут су наше,

не мислим наивно да стиже олуја,

партизана ево нас дјецу да спасу,

за пар дана кући ја се вратих с њима.

 

Огњиште ми празно, до самог темеља,

срушили нам кућу пуну здравља, среће,

наиђе комшија, питам га за своје,

каже ми кроз сузе: Сви су убијени…

 

А ја, ја од суза падох на кољена,

ја од боли остах закован уз земљу.

 

Стару шталу коју само не спалише,

тад сам претворио у ново огњиште,

нема прозора, још увијек, али биће,

створићу ја себи живот нови свој.

 

Ал` заборавити никад нећу мајку,

ни оца, ни брата, мог најбољег друга,

мучење, ни слике, ни звуке, ни боли

коју носим за вијек вијекова у души.

 

 

 

 

 

  1. Шифра: ”Растко”

 

Радован Пиљак рођен 1950.године у Петровом Врелу,општина Гламоч.Члан је УК Републике Српске и до сада је објавио 12 књига:6 књига поезије и 2 књиге афоризама,1 роман,сценариј за филм”Јасеновац творница ужаса”,монографију и родослов”Породица Пиљак у Гламочу”,једну спомен књигу(проза са поезијом)”На вјечној стражи отаџбине”.Пиљак пише и хуморске,приповијетке,краће драмске комаде,скечеве,сатиричну поезију.Био је главни и одговорни уредник, а сада члан редакције часописа”Коло” којег већ дужи низ година издаје Завичајно удружење ”Гламочко коло”Бања Лука.По занимању је дипломирани инжењер електротехнике;живи и ради у Бањој Луци.

 

 

 

 

 

 

 

”СУНЦЕ И ЖИЦА”

Миљи Каурин

 

Слијепој старици,живом свједоку Јасеновца која је 1942.године,

на Петровдан, одведена са 12-ест година са комплетном породицом

од 14 чланова у злогласни логор и ослијепила од злочиначког мучења.

(Према мотивима истоименог филма, аутора Симе Брдара)

 

 

У Козарачкој колони ужаса и бола,

дјевојчица од 12 година

у вртлогу ишчашеног дјетињства

у Јасеновцу постаде обичан број.

 

Около лешеви и полуживи људи

усидрена Лешава заудара,

диме се вреле, крваве пећи,

а она би да игре дјечје започне.

 

Сва њена породица,

њих четрнаесторо,

у баруштини од крви и меса

гмиже у блату и калу,

сулуде пориве крвника трпи.

 

Раздвојили су их

на све четири стране,

једни за друге не знају,

а смрт их сваким даном

к'о гладна ајкула ждере,

а они бауљају,

вегетирају с искрицама наде.

 

Умјесто играчки

њој су нову ”игру”измислили;

крвници је свакодневно

батинама присили

да очицама дјечијим

гледа у врелу лопту Сунца

и жар усијаних пећи;

до очаја жедна,

без иједне ријечи,

гдје врела магма гута

невина људска тијела.

 

И тако, у вртоглавој игри смрти,

Сунце јој постаде мрак и тама

и испи јој рожњаче дјечије,

и цијели свијет јој смрачи,

а жеђ јој постаде нагон

и порив најјачи

да надживи и њих и себе.

 

Данас, убога старица у осами,

теретом година натоварена,

слијепа и скрхана,

уз разапету Жицу,

једину стазу живота,

од куће до Свевишњег бунара

премошћује дане кораком наде.

 

Жица је њен живот, њено Сунце,

тих десетак корака уз Жицу,

то је њен пут до Наде и Слободе,

пут до окрепљења и божије воде,

пут изласка у Свијет чула,

из осаме, међу живе људе,

пут на којем сваки камен зна,

сваки звук разврстава

и сваку травку осјећа.

 

У њој се склупчала

свих ових заборављених година

сва грозота људске патње

и процвјетала бол милиона,

за њене боли не зна свијет и васиона,

али она не мрзи, не куне

и освету не призива.

 

Сунце јој постало тама,

а тама постала Сунце!

 

И тако скрхана старица,

Осамдесетогодишњакиња,

свој усуд ишчашене судбе носи.

Крваве шапе људи-звијери

не срастају у њеној души

и корацима уз Жицу

свој мученички живот премошћава.

 

Живи леш Јасеновца,

осакаћена и недоклана,

измигољила из злогласних колона смрти

више од пола вијека пркоси тами

и уз Жицу – Сунце,

скривена од људи, у осами,

гријех планете одболијева.

 

Додатне награде

 

  1. Шифра: ”Љубав”

Ана Арежина рођена 1949.године,просвјетни радник у пензији.Слободно вријеме проводи са књигама и унуцима. Будићи да сам рођена и одрасла на Банији,општина Хрв.Костајница, овдје ме често носталгија натјера да записујем све што осјетим у тренутку.Учествовала на конкурсима:”Истина о Србима”, ”Јесен у мом граду”, јер некако ме повуче носталгија баш као и на овај расписан од стране Удружења европске академије српских наука и умјетности. Истина као и вода увијек нађе свој пут да се објелодани.Ово је мој скромни допринос.

 

Завјет

Као шкољка бисерница заборављена

Бисер – суза запретана

Звијезда залеђена

За вјечност остављена

Чека.

Чека да је пронађу,

Чека да се откине,

Скотрља,

И потече

Низ образ сјећања…

Ко је желио да корито ријеке исуши

И затрави заборавом?

Заскочи нас

Обезличени одјек нечовјека

Располућене свијести

Мржњом храњене

У рухо добронамјерно огрнут

Осмијеха лажног

Срца каменог

Душе празне

А руку жељних ножа!

Крив је!

За све ископане

И у срамни ђердан очи нанизане

За сузе исплакане тешке

И оне теже неисплакане,крив је!

Крив је!

Шуме борови високи

И јелике танке козарачке

То убијене очи дјечије

Реквијем пјевају

Очи налик на поточнице плаве

На зреле трњине црне

Косе боје маслачка

Опомињу…чекају…траже!

Не!

Не траже,

Не могу,

Не смију да заборав ткају.

Разваљено крило вапи и тражи

Чека да га крвник уважи.

Свитаће и даље сребрне поткозарске зоре

Козара ће се будити

У руменим плавим јутрима

Млијечна мјесечина купаће села уснула

Смјењиваће се љета и јесени

Снијежне зиме и цвјетна прољећа.

Поткозарје и Козара

У својој љепоти одлучни завјету

Да никада,никоме из ока

Не кане ниједна суза

Пред зидом обезбожене суровости.

 

 

  1. Шифра: ” Плива и Сава”

Милан Тривунчић,пјесник.Рођен 1962 године у Шипову, Р.Српска гдје и сада живи и ствара. Објавио је четрнаест збирки пјесама.Дјела превођена на руски ,бугарски,мађарски и словеначки језик.Члан је СКОР-а. Добитник је много књижевних награда и повеља.2020 године Еуридикина  повеља у Костолцу,Србија, прво мјесто на сусрету писаца на Озрену.Повеља као почасни члан  умјетничких душа у М.Граду.

 

КРВАВА САВА

 

Пут ка Сави преко неба води,

Она нам, хиљаде мученика роди.

Свака њена кап опомиње, боли,

Изнад ње стално сјаје ореоли.

 

Док корачамо,сунце нам говори,

Тамо је Сава што тужно жубори,

На њеној обали још крваве врбе,

Гдје зле усташе поклали су Србе.

 

Сваки њезин талас црвене је боје,

Крвавих крила,ту анђели стоје.

Стати овдје ногом срамота је мене,

Сваки педаљ земље, тужне опомене.

 

Крвава Сава још мртве проноси,

Сваки се мученик осмјехом поноси.

Испустише душе у црним мукама,

А сваки свој крст носи у рукама.

 

Тече ријека, пуна суза, јада,

Тужни свједок гдје Србин пострада.

Видјела је она све црне страхоте,

Испод тужних врба муке и голготе.

 

Ноћас и мјесец као сија јаче,

То сијају сузе и он тужно плаче.

Душе мученика још над Савом стоје,

Чекају да се достојно опоје.

 

 

 

  1. Шифра: ”Селена 2”

Недељка Неда Ђукић Боројевић рођена 31.05. 1959. год. у Великој Сочаници, општина Дервента. Објавила је прознутрилогију: ”Ротква са шећером”, ”Вријеме љубави” и ”Медоносна поља”, те ”Родослов рода Ђукић”, у Великој Сочаници. Убрзо је свјетло данаугледао и роман”Тражим те”. Послије прозних дјела, одважила се кренути упоетску шетњу искључиво за душом, чега резултат су до сада објављене три збиркепјесама: ”Два ока душе”, ”Са извора сјећања” и ”У њедрима завичај”. Најновије остварење је роман ”Бог нам је свједок”.

 

 

 

Дијани Будисављевић

 

Није Теби лако пјесму написати

Са тугом се борим и сузи ми око

А жеља полети и болна се врати

У небеско царство бескрајно високо

 

С ону страну дуге столују облаци

Успомене живе и буде сјећања

На пољима цвјетним још нијеми знаци

А све душа види док о Теби сања

 

Твој лик ми у срцу мека рука Твоја

Племенито биће и Господњи пути

Почивај у миру и башти спокоја

Туга када мине истина не ћути

 

Царује тишина, нечујни гробови

Јасеновац био што не може бити

О херојству твоме пјевају вјетрови

Колико си смогла дјеце избавити

 

А смрти у очи гледала и Ти си

Тјешећи сироте док несрећа траје

На путу слободе поклекнула ниси

И молећи Бога да им снагу даје

 

Дјечици си била ослонац и раме

Миловала свако њежно си по коси

И спасила многе од усташке каме

Не знајућ ни сама шта им сутра носи

 

Животи се гасе трају и почињу

Козара још пјева и Теби се диви

Док умиру они које не спомињу

Дијана у срцу Козарчана живи.