Madamina, il catalogo e questo!*

Pripremio: prof. Milenko Vakanjac

Kada bi me, ovih dana, netko upitao na što me potsećaju posete evropskog izveštača za Srbiju gospodina Jelka Kacina Beogradu, najpre bi pomislio na čuvenu operu Volfganga Amadeusa Mocarta Don Đovani (Don Giovani) i to na čuvenu ariju Madamina, il catalogo e questo, koju peva sluga Don Đovanija, Leporelo, i to u 5 sceni prvog čina. Libretista spomenute Mocartove opere je Lorenco da Ponte, tako da tekst u celini možemo pripisati njemu. Radi se o sceni u kojoj Leporelo nabraja ljubavne podvige svog gospodara Don Đovanija. Da ne bude zablude, nikako ne mislim da ”pregovaračku veštinu” gospodina Kacina upoređujem sa ljubavnom veštinom Don Đovanija, bilo bi ipak pretenciozno, za gospodina Kacina, naime. Ne, nikako, ali ”metod” predstavljanja evropskih zahteva Srbiji, u liku gospodina Kacina, ipak više liči na komedijantski rezon sluge Leporela, fasciniranim brojem Don Điovanijevih ”trofeja” koje je preuzet iz repertoara Komedije del arte (Commedie dell arte). Da li se postavljanje slovenačkog poslanika u Evropskom parlamentu gospodina Jelka Kacina za izveštača, o napredovanju ili ne-napredovanju Srbije prema evropskim integracijama, ustvari ogleda suština odnosa EU prema Srbiji?  Ili bi mogli posete i razgovore gospodina Kacina koje vodi, kako u Srbiji, tako i u Južnoj srpskoj pokrajini, smatrati više kao rutinsko održavanje nekog veštačkog političkog interesovanja i procesa koji možda ima za konačni cilj: pristupanje Srbije EU? Ako bi kojim slučajem procenjivali odnos EU prema Srbiji, kroz izjave i ponašanje gospodina Kacina, onda bi odgovor na prvo pitanje bio krajnje negativan za sve one srpske političare koji (još uvek!) neumorno zagovaraju čuvenu mantru ”kako EU nema alternativu!”. Naime, ponašanje i izjave gospodina Kacina, prilikom poseta Srbiji, politički gledano, pre su: jedan neumoljivi niz neprihvatljive diplomatske arogancije, deljenja svakojakih lekcija, jeftinih verbalnih provokacija i još mnogočega, šta bi se teško moglo svrstati u standardni repertoar diplomatskih manira i ophođenja. Gledano kroz prizmu spomenutih oblika ne-diplomatskog ponašanja gospodina Kacina, vrlo lako i prebrzo se može zaključiti; kako EU ima podcenjivački i ustvari dosta kolonijalni odnos prema Srbiji, i tako shvaćen odnos pretvarati u jednu konstantnu civilizacijsko emocionalnu lamentaciju i kategoriju. Uveren sam da je takav stav, pogotovo pojedinih srpskih medija pogrešan, i da ne vodi sagledavanju suštine odnosa Evropske unije i Srbije. Mnogo više, taj i takav odnos govori o, nepoznavanju struktura i mehanizama delovanja Evropske unije, od strane srpskih političkih elita, nego o suštini stava EU, kao celine. Nije tom prilikom potrebno posebno isticati ulogu gospodina Kacina kao ”izveštača EU za Srbiju”, mislim da bi gospodinu Kacinu bolje stajao naziv ”evropskog nadglednika poslova u Srbiji”, ali nikako kao neke odlučujuće ili značajne kategorije, nego isključivo kao funkcije u strukturi drugog ili trećeg ešalona evrobirokrata koje je moguće ili vrlo brzo zameniti, ili njihovo ”isuviše slobodno ponašanje” proglasiti za njihov ”lični stav” koji i nema neku značajnu težinu. Odluke o srpskom napredku ili ne-napredku donosiće se u drugim političkim, a pre svega ekonomskim strukturama Evropske unije, u kojima će se ”izveštaji” gospodina Kacina tretirati kao jedan od pogleda na Srbiju, sa izvesnom dozom skepse onih koji budu procenjivali težinu ”sugestija” gospodina Kacina. Jednostavno, takva je bila dosadašnja sudbina svih evropskih izveštača, u fazi pristupnih pregovora, bez obzira o kojoj se zemlji radilo. Međutim bitno je nešto drugo. Ono što je Evropskoj uniji stvorilo u prošlosti respektabilnu, u svetskim razmerama, težinu i ugled, nisu bili njeni ”jedinstveni i strateški politički ciljevi”, po kojima bi Evropska unija bila prepoznatljiva u svetu, nego su to bila pre svega dostignuća na područjima: privrede, jedinstvene valute, ukidanja carinskih barijera i slično. Istini za volju, nije slučajnost da danas čelni ljudi, pojedinih velikih evropskih zemalja, govore o potrebi jačeg političkog povezivanja EU (politička unija), bez kojeg očito nema napretka. Očito je situacija svetske ekonomske krize koja je pogodila i uzdrmala same temelje Evropske unije, i vodeće političare današnje EU, naterala u jedno novo, drugačije promišljanje određivanja strategije budućeg kretanja. Pokazalo se takođe da jedinstvena evropska valuta nije dovoljna kao jedina integraciona spona sadašnjih članica EU. Pogotovo se to pokazalo u slučaju spasavanja, skoro beznadežnog slučaja ili bolje rečeno bankrota Grčke, gde je bilo, i ”usaglašavanja”, i ucenjivanja, i očito pogrešno vođene politike itd. Upravo Grčka je postala neke vrste ogledni primer nejedinstvenih političkih stavova većine članica EU, kao i mera za prevazilaženje istih. Radi se o krupnim problemima koji će itekako kreirati budućnost EU, bez obzira na sav skepticizam, pogotovo EU, konkurentskih zemalja, kao što su SAD ili Kina. Kada govorimo o skepticizmu (SAD i Kine) spomenutih zemalja prema EU, taj se skepticizam odnosi na opstanak temelja EU, a to su opstanak evra kao jedinstvene evropske valute i naravno funkcionisanja institucija povezanih sa evrom. I, ako smo krajnje dobronamerni, spomenuti skepticizam, kako SAD i Kine, kao i skepticizam unutar EU, nisu neke teme i pitanja koja bi vredelo ignorisati, samo zbog toga što bi bile ”proizvedene” u konkurentskim zemljama. Ne, to su stvarne dileme, za koje u ovom trenutku EU, nikako ne nalazi rešenja.

Ali da se još malo vratimo na već ”legendarne” posete gospodina Kacina Srbiji. Više nego lični doprinos (evropskoj) diplomatiji gospodina Kacina, su njegova glumačka ostvarenja, ipak zabrinjava nešto drugo. Evropska birokratija oličena u predsedniku Evropskog saveta Hermanu van Rompuju ili predstavnici Visokog komesarijata za spoljnu politiku baronesi Ešton, trebala bi imati nešto više introspektivnog uvida u svoju sopstvenu situaciju, koja se znatno razlikuje od vremena kada se evropske institucije moglo voditi, unatoč njihovoj heterogenoj strukturi i dosta sporom reagovanju sa piedistala iza koga stoji nepokolebiva ekonomska moć i racionalne političke odluke. Takva, notorna da ne kažem, nasledno konzervativna opcija u ponašanju EU, danas više nije moguća. Sve je teže, usled svetske ekonomske krize, sakrivati nedostake ili odsutnost strateških odluka, pogotovo ako se uzme u obzir nove članice EU, posle zadnjeg proširenja. Nema nikakve sumnje da su ”konzulska vremena” gospodina Kacina u Srbiji, ipak više odraz, prinudnog spuštanja evropske ideje na razinu sukobljenih interesa njenih članica. I stvarno nema nikakve sumnje da prisustvo gospodina Kacina u Srbiji, mnogo više komplikuje, nego doprinosi reševanju, što bržeg pristupanja Srbije, EU. Naravno, ako je to zaista cilj kome treba težiti, po svaku cenu. Sasvim je dakle opravdano ogorčenje predsednika vlade Srbije gospodina Ivice Dačića, kada je posle razgovora sa gospodinom Kacinom napomenuo:” …da bi isti trebao nešto sniziti ton!”. Možda bi sledeći korak gospodina Dačića trebao biti zahtev evropskim institucijama koje su delegirale gospodina Kacina, kao izveštača za Srbiju da ipak ”pronađu” ličnost manje sklonu glumi i provokacijama, a više uvažavanju diplomatskih manira. Mada treba takođe napomenuti da je to ipak samo forma, a da bi suština ostala ista. Stepen zahteva koje mora ispunjavati zemlja, kandidat za vođenje pristupnih pregovora, iz perioda kada je te pregovore vodila recimo Slovenija, ili još uvek Hrvatska danas je mnogo teži i komplikovaniji, nego je to bio. Dokaz za to je primanje u članstvo EU jedne Romunije i Bugarske koje su, mada ne (još) sasvim punopravne članice EU, u mnogim svojim segmentima takozvane implementacije, ispod onoga što se danas zahteva od Srbije. Potpuno je jasno da mora Srbija dovesti u red; kako svoje zakonodavstvo, prezaduženost, finansije ili intenzivirati borbu protiv korupcije, sa ili bez zahteva i uslova EU ili MMF-a, pošto je to u interesu same Srbije. Takav je red stvari i odnosa. Takođe je dosta jasno da će novo proširenje EU, kada bude ( i ako) do njega dođe, biti pod velikim znakom pitanja, bilo da se radi o ekonomskoj krizi koja je pogodila zemlje EU, bilo o nejasnoj koncepciji: šta bi u političkom smislu bila realizacija ujedinjenja Evrope? Već smo spomenuli da se radi o ključnim pitanjima opstanka EU, ali ne u uslovima kakve poznajemo danas i u organizovanosti kakva se kroz ”diplomatsku veštinu” gospodina Kacina pokušava predstaviti Srbiji.
Zna se, bez uvijanja, da gospodin Kacin dolazi iz grupe perifernih članica EU, a može se slobodno reči da je njihov uticaj na ključne odluke minimalan ili zanemariv. Odlučujuće odluke donose se, ili u Berlinu, ili u Parizu, možda nešto manje u Londonu. I nije je bitno, koliko takav odnos snaga utiče na slovenačko političko samopouzdanje i samorefleksiju. Bitnije je konstatovati sledeće. Sve države proistekle posle raspada nekadašnje zajedničke države Jugoslavije imaju sasvim specifična iskustva u međusobnim odnosima koja su stekle kroz dugogodišnje zajedničko življenje, kroz zajedničke institucije i ne na kraju kroz zajednički razlaz i
raspad zajedničke države. Ne treba biti preterano mudar da svaka od političkih elita ima svoju ”istorijsku verziju”; zašto i kako se desio razlaz i raspad nekadašnje zajedničke države. Nebi zalazio tom prilikom u sve specifike ”istorijskih uzroka i posledica” kojim barataju političke elite pojedinih država ex Jugoslavije, iz prostog razloga, pošto u njihovim ”istorijskim verzijama” ima isuviše mnogo rupa, namerno lošeg istorijskog pamćenja i čak falsifikata. Koliko je takvim diferenciranim ”istorijskim verzijama i predubeđenjima” doprinela EU, odnosno njen odnos prema, pogotovo ratu na tlu nekadašnje Jugoslavije, drugo je pitanje?
Međutim, sasvim je nebulozna ideja, određenih evropskih političkih struktura, da su ”zbog dobrog poznavanja prilika na Zapadnom Balkanu” predstavnici, recimo Slovenije, bogomdani, bilo kao: pregovarači, tumači, vojnici, policajci, takvi ili onakvi instruktori, u smirivanju ili ”privođenju” preostalih država bivše Jugoslavije, u zagrljaj EU. To je još jedna zajednička zabluda razjedinjene evropske birokratije koja misli da su njene odluke, dobre i kvalitetne, i koja ne primećuje kako danas prilike unutar same EU, više potsećaju na one iz kraja 80’ prošlog veka i raspad Jugoslavije, nego nešto na što bi se mogle ugledati današnje države Zapadnog Balkana. Korištenje ”diplomatskih kapaciteta i znanja” perifernih državica EU, u akcijama na Zapadnom Balkanu, nije najracionalnije rešenje, pošto su sukobi samo delimično smireni, a teško je očekivati da će oni koji su ih uzrokovali ili čak vodili, iznaći i njihovo rešenje. Ne ulazeći baš mnogo u zvanične biografske podatke gospodina Jelka Kacina, vrlo brzo možemo uočiti jedan buran period, kako menjanja političkih stavova i pozicija, tako i funkcionisanja na državničkim pozicijama novo stvorene države Slovenije. Bio je gospodin Kacin; najpre drug i član Saveza komunista Slovenije; pa se kasnije prometnuo u rodoljubivog glasnogovornika u vreme osamostaljivanja Slovenije; pa bio ministar odbrane u vladi Janeza Drnovška; pa na kratko, ne preterano uspešan predsednik političke stranke Liberalne demokratije Slovenije; pa se na kraju udomio na mestu predstavnika Slovenije u Evropskom parlamentu. Prema kakvim kriterijima je izabran za izveštača EU za Srbiju, ostaje, barem po meni, jedno dosta metafizično pitanje koje ide u red onih poznatih iz sholastičke filozofije. Kako bilo da bilo, gospodin Kacin, sa svim šarenilom i proturečnostima svoje političke biografije, svake je godine ”uvek i ponovo među Srbima”. Kako je evaluirao; od komunista do izveštača/nadglednika evropskih kretanja i vrednosti, zaista je zadivljujući i prvorazredni primer političke akrobatike. U sposobnost u koju zaista treba verovati, otprilike kao u katalog Leporela, iz ćuvene Mocartove opere.

* Moja draga gospo, ovo je spisak!