Stevan Sinđelić Slovenija
ДРВОРЕДИ
Вирила је из букета кала
сакривена у дну цвијетне груде
ко Палчица рањива и мала
тек дорасла да пупољак буде.
Вирила је оком што се сјени
сјенком првог пољупца што меди
и што топи… тако да у мени
заплесаше на час дрвореди.
Кроз оклоп од размакнутих крпа
спуштали се анђели од цица
низ тобоган са небеског српа
кроз сазвијежђа ноћних лептирица.
Разоружан све до преткомора
испод леда што га драги камен
плавим свјетлом претвара у мора
нађох снаге да јој склоним прамен.
Вриснула је зора гласом ћука
који слути да се вратит неће
она поноћ кад је њена рука
позвала ме да уберем цвијеће.
Зато увијек када видим кале
мрак у мени у трену осиједи
па заплешу са друге обале
распупани на час дрвореди.
Autor pesme – Miladin Berić
BLISTALA SI
Blistala si ko pupoljak, što latice ruži daje.
Kao svetle zrake sunca, što u bistroj vodi sjaje.
Sretosmo se mi u parku, u blizini svetog hrama.
Za mene si u Ljubljani, ti najlepša bila dama.
Juče krenuh u tom smeru, sećanja me obavila.
Srce čuva uspomene, baš najdraža ti si bila.
Jesen cveće izbrisala, čudne boje sada stvara.
Prisetih se tu još stoji, usamljena klupa stara.
Pa i ona u samoći, možda srećne broji dane.
Dok je kiše često peru, pa ponovo zora svane.
Prisetih se lepog cveća, koje nesta kao sena.
Okolina sad je tužna, puna divnih uspomena.
Sećanje me brzo vraća, okolini cvetnog raja.
Toj predivnoj okolini i lepoti dnevnog sjaja.
Danas retko pticu vidiš, uz poneki list na grani.
Priroda je tužne slike, dok pre beše lepi dani.
Činjenično sve što živi, dosta brzo dođe kraju.
Jel trenutci kite sreću, i prelepo cveće maju.
Autor pesme – Saša Gajić
САН О СРЕЋИ
Једном када дође онај кога слутиш
из магле из снова одсањаних кришом
све вајане ријечи пробај да одћутиш
као древна сфинга стопљена са кишом.
Јер тишина крије надивније звуке
и спознају ватре што пулсира тијелом
ћути јер си прошла Танталове муке
и тајила срце прободено стријелом.
Јер само ће знати тишину да слуша
онај што је кренуо да се с тобом нађе
она само теби отпослана душа
под чијим додиром топи се безнађе…
Он ће знати све те одћутане ријечи
јер их је већ чуо у свом сну о срећи
и никад у трену неће више млијечи
из трослојне магле у бистрину прећи.
А у тој бистрини што се шири сводом
видјећеш вас двоје у два огледала
док постају једно освештано водом
над којом још шуми твоје: Боже, хвала!
Autor pesme – Миладин Берић
Насукана
Насукала сам се, али не марим.
Још ми немир спава у коси.
Осјећам смирај, ваљда старим.
На пут ме зову табани боси.
Насукала сам се, ко мала лађа,
на очи тамне као два трна.
Опростите ми, била сам млађа
и нисам знала, душа му црна.
Насукала сам се и још ме боли
ко у децембру лице ми бриди.
Молим вас немојте, доста је соли
на срце које се разби о хриди.
Насукала сам се, сама сам крива
опијо ме, тријезним се још.
Ал’ бол је доказ да сам жива,
и да ми избор бјеше баш лош.
Насукала сам се, на ријечи слатке.
Кајем се горко, да ли сад важи?
Срећа, у лажи ноге су кратке
не нисам пала јер бол ме снажи.
Насукала сам се, на његов глас
али сам давно нашла свој мир,
он нек се сада моли за спас
јер сваки камен нађе свој вир!
Аутор песме – Силвана Алексић
ПРВО ПИСМО ИЗ ТУЂИНЕ
Поноћ прошла, сан на очи неће
поток суза низ образе креће.
Носталгија никако да прође
на очи ми родно село дође.
Брат и сестре, уплакана мајка,
стара врба крај мога сокака.
Под њом драги гдје ми прстен даде,
Гајски бунар, зелене ливаде.
Губим ваздух не могуда дишем.
Из туђине прво писмо пишем.
Драга мајко, без вас ми је тужно
град велики а вријеме је ружно,
небо тмурно ниоткуд ведрине,
ниодакле сунце да ми сине…
Цвијећа има, али не мирише
сваког дана само лију кише,
не чују се да пјевају птице
куд год пођем св´јетле сијалице.
Од тог свијетла засјену ми очи.
Шта је теже не бих знала рећи,
да ли дани ил´ бесане ноћи….
Нема сунца, нит´ се види дуга
нећеш срести ни брата ни друга.
Што је хладна ова земља страна
нема нигдје лица насмијана.
Никог нема да те разговори,
да те воли, нити да те схвати,
па се питам, драга моја мајко
да л´ ћу моћи све то издржати.
Знам да лако сад није ни вама
бринете се што сам овдје сама.
Поред свега ја вас сада молим
за мене се не брините ништа,
већ ми одмах о свему пишите
шта је ново откад сам отишла…
Је л´ пшеница сва се покосила,
дјетелина је л´ се осушила,
пада л´ киша, или још је нема,
да л´ се Смиља за удају спрема..
Јесте ли ишли пратити регруте,
јесу л´ крушке почеле да жуте,
је л´ вам Анђа другарица била
да вас тјеши ил´ и она тужи
с киме ли ће сада да се дружи.
Је ли тетка оздравила Јела
како сам вас свију пожељела.
Сад не могу свега да се сјетим.
Да сам птица па да вам долетим
родној кући на прозор да слетим.
Да те видим да ли мирно сниваш
или сузе к´о и ја проливаш.
Да прошетам по прашњавом путу
да донесем баки дињу жуту,
на Модрану да умијем лице
и да видим моје другарице.
Драги тата, да тебе замолим,
а ти знадеш колико те волим!
Каду буду мушмуле сазреле,
склони мени бар прегршт, ил´ двије
да поклониш за Оце к´о прије.
Зашушкај их у сламу ил´ с´јено
да се не би смрзле од хладноће,
то је моје воће омиљено…
А ја ћу вам доћ´ за Дјетињце
с поклонима да вас обрадујем,
да вам љубим и руке и лице,
да умилне гласове вам чујем.
Поздрав мами , брату и сестрама
поздрав баки и моме драгану,
поздрав цијелој равној Семберији,
поздрав моме родноме Модрану.
Поздрав свима ко пита за мене,
а ја ћу вас у срцу носити
и чувати на вас успомене…
Аутор песме – Зорка Чордашевић
Otisak života
Ispod zlatne vrpce
zamagljenih dana
polako,
pogledom dalekim,
odmotavam godine.
Zbrajam čežnje i želje
nataložene,
nikad ostvarene,
misli
u čvor vezane.
Između pjeska
i dragog kamenja,
bisera prosutih
i trenutaka sreće
sudbini otetih,
tek blijedi otisak života
uzalud
samoću vara.
Melodija uzdaha
u kosti ponire,
nazdravlja stvarnosti,
a mjesec iznad tvoga prozora
pokriva te snom
i miluje
rukama mojim.
Autor pesme – Mirjana Čalić – Lukić
DA JE ŽIVOT MORE
Isprepleteni prsti na njenom desnom boku.
Gledam njene mokre trepavice.
Volim letnje kiše u kojima me pogledom moli
da joj brojim planete svemira.
Ljubim joj vrh nosa.
Smeška se jer zna.
Da je život more, ona bi bila moja obala.
Autor – Gordana Ristevska
НАША СТАЗА
награда –Европске новости – 1997.
До понора стаза води,
пропиштала земља ова.
По њој моје племе ходи,
стигла клетва Лазарева.
Крик Милоша и Ивана
пролама се, опомиње.
Из понора пријети тама
и демони и звијериње.
Из Божура капљу сузе,
крв просута Југовића.
Српску земљу други узе,
дједовину Немањића.
Плодом лоза оманула,
пуста поља без пшенице,
умукнула наша фрула,
свуд пепео и згариште.
Не пију се слатка вина,
издахнула Крсна свијећа,
неста мирис рузмарина,
јоргована у прољећа.
До понора стаза води,
ту ће бити крај нам снова,
по њој моје племе ходи –
стигла клетва Лазарева.
Аутор песме – Зорка Чордашевић
ПЈЕСМА ЗАХВАЛНОСТИ
Пјесме српском роду значе,
захваљујем имењаче;
што су пјесме моје двије;
са Србима Словеније!
Романија срећна гора;
што ће српска дијаспора;
објавити пјесме моје,
част велика мени то је.
Нека знаде дијаспора;
пјесма моја „Света Гора“,
учи Србе православљу,
да се врате Светосављу.
Дијаспора биће свјесна,
„Република Српска“ пјесма;
отаџбину ми прославља
и све земље православља.
Гајић Саши много хвала;
захвалан му пјесник с Пала,
за награде и признања
и културна дешавања.
У Палама 19. октобра.
Љета Господњег 2017. године
Саша Николић од Романије.
SLUČAJNO
Sjetiš li me se
kada prođeš ulicom kestenova,
slučajno?
Baciš li pogled ka prozoru
zatvorenim mrežom pauka,
onako,
usput?
U jesen,
kada rijeka nadođe,
ili zimi
kada vrba kraj mosta zaplače?
Sjetiš li me se nekada?
Slučajno!
Autor pesme – Mirjana Čalić – Lukić
Miris lavande
Kad dušu meku
zaogrneš snagom,
u kofer
izlizan od čekanja,
spakovaćeš naše snove,
neodlučnost,
slabosti,
nedostatak hrabrosti;
zatvoriti ga svojim uzdahom,
zaključati mojom suzom.
Bez glasa i koraka,
na putu za nigdje,
nosiću to breme preteško-
meni preteško,
tebi premalo.
Ostaće miris lavande
u pretincu razuma,
i Mi-
kao najdraža misao,
kao poslednja želja.
Ne tuguj!
Daljina nas spaja…
Autor pesme – Mirjana Čalić – Lukić
Завичај
Кажу нам продајте ту рушевину
сваким јој даном цијена опада,
а ја се питам шта друге брига
што очевина моја пропада?
Мене баш занима колико кошта
једно дјетињство стало у трену,
реците гласно, продане душе
зар то може да има цијену?
Како се крећу прошлости цијене?
Да ли вас са њом бар нешто спаја,
реците ви што новцем мјерите
колико кошта грам завичаја?
Да ли то преци ваши и моји
на вагу заиста могу да стану,
зар стварно можете крст да продате
и земљу крвљу, пошкропану?
Колико коштају дјетињства дани?
Проклеће те земља док ходаш…
одакле ћеш земљаче бити
кад завичај ко капут продаш?
Да ли се гробови наших дједова
из туђег завичаја могу да виде,
реци ми колико они кошташе
ил’ си их дао, онако приде?!
Свој ти сан живи и свој крст носи,
не бих се за твоју мијењала срећу.
Не можеш парама све да купиш,
ја своју рушевину да продам нећу!
Аутор песме – Силвана Алексић
СРОДНЕ ДУШЕ
Сродне душе да постоје
Морале би да се нађу
Морале би да се споје
Ко две лађе у безнађу
Сродне душе не постоје
Ал` постоје неке друге
Душе што су увек саме
Пуне бола пуне туге
Сродне душе не постоје
Ал` постоје друге неке
Душе што су тако близу
Раздвојене и далеке
Сродне душе не постоје
Ал` постоје душе сличне
Душе што се среће боје
Па остају непомичне
Сродне душе не постоје
Ал` постоје душе нежне
При сусрету што се топе
Уз погледе неизбежне
Сродне душе да постоје
Зар ја своју не бих срео
Ма колико и да нећу
Зар бих таквој одолео
Сродну душу можда сретнем
Ко зна када једног дана
Слутим да ме она тражи
Тражимо се годинама
Autor pesme – Borisav Blagojević
ШТО МИ НОЋИ
Што ми ноћи миришу на косе
Што је кожа потајна и мека
На уснама као да су росе
И све речи као нека река
Што ми ноћи миришу на уста
А из груди дамари што бију
Боја ноћи румена и густа
И низ леђа увојци се вију
Што ми ноћи миришу на пути
Што из пора излази спасење
Свака зора ново јутро слути
После јутра дан за ново хтење
Што ми ноћи пусте не остану
И сви снови све што с`њима иде
Па да мислим о том новом дану
Кад те љубим и усне ми бриде
Autor pesme Borisav Blagojević
ЈА УМРЕЋУ НОЋАС ОД ТВОЈЕ ЛЕПОТЕ
Зашто слушаш туђе лажи
Што бујају као жита
И у хтењу нове слутње
Ти ућута а ја пита`
Твоје срце мој животе
Ја умрећу ноћас од твоје лепоте
Зашто време ветар скита
Маглом раном кроз та јутра
У орању мога мозга
Ново јуче старо сутра
Твоја песма моје ноте
Ја умрећу ноћас од твоје лепоте
Зашто светлост са месеца
Што се небом вешто клати
Не разруши сјајне куле
И остану пусти сати
Него само уздах оте
Ја умрећу ноћас од твоје лепоте
Зашто опет твоје косе
Бакарном се бојом дижу
И два ока два бисера
На две муње што се нижу
Нижу риме роје коте
Ја умрећу ноћас од твоје лепоте
Зашто сада не останеш
Сред откоса срећа жури
Туђе прође наше оста
С`надањима жеља јури
Неко овенча крај красоте
И да умрем ноћас од твоје лепоте
Autor pesme Borisav Blagojević
БУДИМО ЉУДИ
Заборав је кад ћутимо а све знамо од давнина
Језик увек чува народ па се песма сама пева
Векови су многи прошли и сећања живе вечно
За моштима Светог Саве стално плаче Милешева
Не видимо .Нисмо близу. Косово је на крај света
Кад се проспе милост блага божурима Светог Вида
Без одјека тешких звона у тишини и самоћи
И очију ископаних опет плаче Симонида
Ми ћутимо. Не питамо и не знамо зашто плаче
Кога куне и проклиње дал` још неку клетву крије
Све путељке и путеве затрављене остависмо
У Европу још одавно одвео нас Арсеније
Од тог дана тражимо се на све четри стране света
Тумарамо загубљени са истином што нас греје
Кроз гудуре Албаније до Солуна и Бизерте
Од Призрена до Будима до севера Сент Андреје
Остависмо све гробове у корову и без крста
Поља родна и огњишта к`о да српска нису била
Из незнања без разлога такорећи из нехата
Па дворимо све туђинце због Принципа и Гаврила
А пре тога од раније крај Милоша поред Вука
И уз гусле јаворове Вишњић време одсликава
Да Синћелић Чегар чува главом својом
А главама браће своје Ћеле Кулу украшава
И због тога правдамо се свима редом целом свету
У невољи посвађани надамо се новом дану
Не памтимо већ кајемо и праштамо па градимо
Карађорђу Покајницу Радовање Радовану
Ал` увек смо такви били заборавни грешне душе
А грешни смо од рођења јер грешне су људске ћуди
Са небесја Светац Павле благословом стадо броји
Саветује и моли се да БУДЕМО САМО ЉУДИ
Autor pesme Borisav Blagojević
MOJA BAKA
Srebrno- bijeli sjaj pahulje svake
Zasjenjivala je košulja moje bake
Svojom vazdušasto prozračnom bjelinom
Što nam dječija lica ispuni vedrinom
Šarenilom sreće ispunjeni bjehu dani
K'o niti sreće na razboju tkani
Rukama vrijednim što strpljivo tkaju
I što tako vjerno zagrliti znaju
A kad nastupi vrelina žarkog ljeta
Bakin ljetak krasi ljepota cvijeta
Ili samo ivicom veženi gajtan
Što mi u srcu izveze ljubavi stan
Čarape je plela od ovčije pređe
I priglavke šarene, crveno- smeđe
Posebno nam draga pregača je bila
Jer je u joj baka nešto ostavila
Na svakoj resi, po mudrost za nas neku
Toplu riječ, običaje, il’ izreku
Molitvenu čistotu mladih nam srca
Krsnu slavu Đurđevdan, srećna nam lica
Danas, kad vidim djevojke i mladiće
U bijelom ruhu, zadrhti mi biće
Što vezući kolo čuvaju običaje
Dok baka na nebu, u blaženstvu sva je
Autor pesme – Slavojka Bubić
ČAROLIJA TRENUTKA
Oprosti ako treptajem oka
Umanjim sanjivost tvog pogleda
Dok me ponizno k'o sluga gledaš
Plašeći se da će nestati
Nestvarna čarolija trenutka
U kom su sva naša nadanja
Oprosti povjetarcu što se smjelo
Poigrava uvojcima moje kose
I remeti čarolju trenutka
U kom tvoja nježna ruka
Ispisuje vječnost satkanu od sreće
Oprosti mojoj slabosti
I suzi izdajici što krenula je
A ti je sedefnim dodirom usana brišeš
Nastaloj iz straha
Da će nestati čarolija trenutka
I zato ti poklanjam
Vječnost u grudima
Uljuljkanu u oreol
Svakog mog stiha
Autor pesme – Slavojka Bubić
ŠKOLSKA KLUPA (pjesma za djecu)
Oživješe školske klupe
da osm'jehe male skupe.
Septembar ih probudio,
sve đačiće uzbudio.
Pa sad osm'jeh krasi svaku.
Sija lice malom đaku.
I knjige su sve u sjaju.
One klupi miris daju.
Pa miriše sve na novo
svaka brojka, svako slovo.
I olovka sad je nova.
Raspored joj prva slova.
On đačiću sad diktira,
vješto sadržaje bira
šta na klupu da servira.
Da l’ da crta, uči, svira?
A kad đače kući krene
školske klupe tad su snene.
S nestrpljenjem klupa svaka
čeka svoga milog đaka.
Autor pesme – Slavojka Bubić
ЛУДО ЉУБАВНИЧКИ ТИП
Кад срце воли – тад воли.
То знаш кад те глава боли
и кад ти лептирићи по читавом стомаку лепршају,
па онда очи ти посебним сјајем сијају.
Е, сад озбиљно, нећу да се паметна правим
и људе са тим давим –
јер о љубави, искрено, немам појма,
али ваљда сам оставила бар мало доброг дојма.
Углавном, дјевојчице у пубертету луде
и кад се појави неки згодни дјечак – за њим полуде.
И онда, након мјесец дана, то престане
и он из њихове главе нестане.
Онда дође неки згодни дјечак нови,
па га свака цура –
у овом случају дјевојчица – лови.
Па онда се он прави да је неки спортиста набилдан,
ал’ искрено није ни нешто згодан.
Само је важно да свира гитару или бубњеве
и онда свака цура хоће да с њим размијени бројеве.
Такође је важно да му је богата породица,
јер како ће јој другачије купити сто огрлица.
Наравно, битно је да тренира фудбал или кошарку
и да је нон-стоп шета по парку –
што је немогуће,
јер је вани и у ово доба сто степени – баш превруће.
Дјевојчице због дјечака некад боли душа,
док дјечаке за дјевојчице боли уво.
Само им је код дјевојчице битно
да „Дубиозу колетив“ слуша.
И ми смо баш неке дјевојчице са 11, 12, 13 година:
неке су спортски,
неке умјетнички,
неке штреберски тип.
А оној четвртој групи дјечак је једина тема.
Не могу да схватим те које су полудјеле
и за дјечацима излудјеле.
Ја тим дјевојчицама капу скидам
и надам се да у животу никад нећу тај љубавни зид да сазидам.
Ја нећу да у једанаестој години будем заљубљена
и тим стварима залуђена.
Ја сам још тип умјетнички,
а не онај – како се зове?
Ах, да –
онај лудољубавнички ТИП.
Autor pesme – Селена Берић
СТОП ЉУБЉЕЊУ НА ЈАВНИМ МЈЕСТИМА
Сви љубав воле,
али мене од тог уши боле.
Ко год љубав помене
моја се глава окрене.
Ко мене зове да прича о љубави –
са мојом телефонском секретарицом позив обави.
Љубав је најглупља ствар на свијету.
Ако љубав завлада свијетом – како кажу –
ја се одмах селим на другу планету.
Кад год чујем да неко неком говори „љубави“,
дође ми да им кажем: „Одмах ми пиштољ набави!“
Не, не, не – ипак да их ја све подавим
својим осмијехом блиставим.
Дође ми да будем полицајка,
па да вичем „стоп љубљењу на јавним мјестима“ –
и све ће то бити на бањалучким вијестима.
Ма, бјежите, заљубљени, гдје хоћете –
али мене зезат’, богами, нећете!
Ко се са мном зезао тај није прошао одлично,
јер сам га ја убила својим осмијехом баш практично.
И зато: „Стоп љубљену на јавним мјестима!“
И то ћете видјети на бањалучким вијестима.
Autor pesme – Селена Берић
ТРЕПТАЈ
ко зна гдје је одлетјела она кап
што дрхташе на сунцу
тачно онолико колико траје
игра свјетлости у лепези боја
што надтрајава сво оно вријеме
које нам је дато за гледање
читаву једну вјечност уоквирену у трептај
била је замућено огледало
и кад ми се учинило да је све у њему видљиво
одмутила се и клизнула
низ срушени камени олтар
до дна гдје ју је чекао натрули млински точак
нико није видио велики прасак
јер велики прасак обично нико и не види
више не знам ништа
а ко зна колико се порађа огледала
у очима оних који ништа не осјећају…
Autor pesme – Миладин Берић
БОЖЕ ШТО МИ НОЋАС ТРЕБА ОНА КИША
Тако пред зору у сами цик
кад се и снови повлаче кришом
из нигдје ми долута њен драги лик
па плачем за неком давном кишом
у којој је стајала с божанским смјешком
због којег и сад лудим на махове
једином полугом у времену тешком
док на празној табли трпим шахове.
И док јој се капи низ косу циједе
и док не жели под кишобран
мени се трнци у венама леде
и све бих дао за тај дан
у ком је срушила све моје блокаде
и ушуљала се под напукла ребра
у ком је постала Рт добре наде
и ниска од злата платине и сребра.
Још би бар једном у ту кишу
бар док ме још увијек маше муње
и док ми усне све теже дишу
и док тек покаткад миришу дуње
још би бар једном у тај пљусак
који још увијек мирише на њу
макар и неспретно ко стари гусак
свеједно у знању ил у незнању..
Да будем краљ у партији шаха
која се игра испод трерпавица
и да ме кад ми понестане даха
оснажи осмијех са мокрог лица
које је сада негдје у нигдини
која добује кад се све утиша…
Дођи…
и сва се кроз мене расплини…
Боже што ми ноћас треба она киша.
Autor pesme – Миладин Берић
САТ
(…вријеме које тече унатраг
је вријеме које се убразава сразмјерно
љепоти очију које те чекају
тамо негдје унатраг…)
Тај сат који може да види
само са мог рамена
корача сањивим казаљкама
кроз доба које се у бескрај рачуна
кошава у очима њеним
валови
и нестварна прозрачна пјена –
мрешкасте горске очи
у којима је пупала луна…
Тај сат не показује ништа
или ја више не схватам вријеме
рекла је мазно кроз шапат
између два додира
дођу тако тренуци
када би и усне да занијеме
када у тишини собе
виолончело експлодира…
(… сат који откуцава наше вријеме
у себи не садржи пијесак
већ капи вина које
попут казаљки
мијењају усне…)
Ноћ се бојила пурпором њених усана с окусом нара
свијетлио је једино тај сат и куцкао у њој и у мени
покаткад се вртио унатраг у прошлост што се пара
плетући се затим у сутра које се у освиту румени.
Овај сат не рачуна сате већ броји додире сузама
и враћа вријеме кад крене да се у неповрат осипа
био сам корални оток сву ноћ опкољен медузама
бисерно острво самоће што се латицама посипа.
(.. сат који куца у ритму наших срца
не иде у круг
јер је и сам срце
ухваћено у преткомору ноћи…)
Тај сан на размеђи јаве и снова
још памти наша била
покаткад му се деси да се успава
али и тада у нама корача
када откуца поноћ
с њених рамена склизне свила
попут листа папира
пресјеченог ударцем мача.
И онда нема времена
бар оног што мјере сати
и не постоји ништа
с чим би се мјерила тишина
знам из ове пустоши
да све док се не врати
плесаће свилена сјенка
у чаши леденог вина.
Autor pesme – Миладин Берић
Vojvodino
Ako ti kažem znaj da ne lažem.
Glas ne vara mnogi su uzimali harali i pljackali.
Ime tvoje u zvezdama je zapisano.
Poznajem te dobro ako ti kazem najlepša moja.
Osećam te ja sam ti a ti si ja .
Volim te dušom i srcem zato ti se klanjam .
Ako ti kažem stara moja. Nisam se izgubila dušom i srcem tebi pripadam.
Pečatom i zapisom jesi kraljica i carica.
Vojvodino moja
Autor pesme – Vesna Gajić
ЛАКУ НОЋ МОЈА ДАМО
Никад ми није било јасно, како је уопште било могуће наше познанство?
Ти и ја, а између понор,
ти и ја, а између машта,
ти и ја, а између безнађе, неизвесност, мистерија.
Имала си хиљаду начина
да се издвојиш од других створења. Да ли си тежила томе?
Можда је то ипак саставни део тебе, твоје косе, твојих речи,
делимично нападног кретања, а истовремено све обложено велом чедности постојања
и неког само теби својственог целокупног понашања.
Наспрам тебе стајао сам ја!
Један немаран и незаинтересован човек, незаинтересован за читав свет,
његове успоне и падове, његова бесциљна лутања.
А и сад се питам чему сва ова моја нагађања, размишљања опрошлости?
Да ли је то особина слабих људи,
да увек у тешким тренуцима садашњости, размишљају о лепим тренуцима прошлости, жалећи зашто
уопште служи прошлост
и њена неумитна пролазност.
Чему уопште служи носталгија,
та безвезна машина за производњу уздаха и бацање погледа у даљину,
тамо где нема ничега…
Чему ово писање, овај труд,
да се теби напише песма,
коју ћу само ја читати,
која више никога неће интересовати, коју нико неће ни приметити?
Чему заправо служи читав наш живот?
Да ли ситна задовољства
успевају да замене велике животне успехе?
Шта су то велики животни успеси?
Како их постићи?
За кога?
Толико много питања без икаквог одговора.
Ти ћеш наравно да растеретиш себе
таквих размишљања.
Навуци нове прње,
вечерас је иначе
још једна теревенка,
пуна извештачених покрета…
А… не, не! Хвала..!
Ја не идем у том правцу!
Лаку ноћ моја дамо!
Аутор песме – Љутомир Рундић
НОЋАС МИ СЕ НЕ УМИРЕ САМОМ
Злехуде ме походише мисли,
у зло доба у пасије време,
жежу, даве, стиснуле за гушу,
немир клија ко вражије семе.
Отимам се, отпухујем тмину,
искежене смеју се авети,
на ломачи ноћас би ме хтеле,
ишту душу, љубав ми се свети.
Гори тело у зноју се купа,
непомично згрчене ми руке,
рашчињено биће ми је цело;
где си ноћас да ме спасиш муке?
Чујем душу како се комеша,
лелујава, спрема се из груди,
уздахом јој не дам да се вине;
твоју љубав чекам да ми суди.
Трунка луче запламса у оку,
твој глас сину устрепталом тамом,
загрли ме – отрже од смрти;
ноћас ми се не умире самом!
Аутор песме – Љутомир Рундић
ШТО ТЕ НЕМА
Сад је сунце за облаком,
побледели месец зебе;
са увелим листом-знаком,
с јесени се сећам тебе.
Младошћу смо опијени,
и љубављу што се даје;
немир душе због јесени
кроз читави живот траје.
Не може се да преболи
прва љубав сузом ткана;
враћа нам се, не одоли-
због ожиљка старих рана.
У сну ми се често јављаш,
на јави ме сена прати
твоја, што је ти остављаш
да сећање моје пати.
Све се враћа што се воли
да би туга била већа;
повратна ме рана боли
у јесени и пролећа.
На своду се гасе звезде,
јесења се ноћца спрема,
сетне мисли теби језде;
где ли си ми, што те нема?
Аутор песме – Љутомир Рундић
ČEKANJE
Na prozoru kamene kuće stajao je jedan čovek. Kad god bismo prošli pored kuće, on je bio tamo. Uvek je gledao pravo ka moru. Kada smo se uveče vraćali sa plaže, on je uvek bio kraj prozora. Nekoga čeka. Tako je sa ćekanjima. Raspore ti vreme, a dušu svežu o kazaljke sata. Pa ne znaš da li da srećno dočekuješ sate u kojima bi neko mogao doći ili da tužiš nad onim satima koji su prođli, a niko nije došao. U prolazu od meštana sam čula da čeka da mu se neko vrati. Upitam ih ko. Niko nije znao da mi odgovori. I tako godinama. Čovek je čeka, čekao i čekao. Zagledan, zamišljen, ozbiljan, gotovo skamenjen.
Zastala sam ispod prozora, rešena da popričam sa njim. Pozdravila sam ga. Nije mi uzvratio. Samo je gledao pravo. Bio je nem za svako moje pitanje.
„Da li živite sami?“
Ćutao je.
„Da li ste usamljeni?
Ćutao je.
Volela bih da saznam zašto stojite kraj prozora.
I dalje je ćutao. Kada sam već odlučila da odem i ostavim stranca, koji nije želeo društvo, rekla sam mu: „Žao mi je. Htela sam samo da čujem zašto stojite. Pomislila sam da možda čekate svoju voljenu, da možda mogu da napišem lepu priču o tome. Ali, dobro. Žao mi je što odbijate razgovor. Proći će Vam život.“
Okrenula sam se i zakoračila kada sam čula: „Njega i čekam.“
Zaista, da li smo se zapitali koga, zašto i kada čekamo? Da li život može nas da sačeka
Ne može. Priča o čoveku koji čeka život je zapravo priča o svima nama koji jurimo kroz život, ne pružajući mu vazduha. Ili smo previše mislima u budućnosti ili duboko u sebi gomilamo ostatke prošlosti.
Život nas neće sačekati. Neće, jer ga ne poštujemo. Trošimo sate na čekanje. Gde je život u satima čekanja? Da li tada dišemo? Dišemo. Zar i to nisu sati našeg života? Zašto samo živimo kada se nešto ostvari, kada diplomiramo, kada nađemo partnera, kada dobijemo veliku količinu novca, bolji posao, kada odemo na more,tokom vikenda i slično? Nije li pogubno shvatiti, kao čovek s prozora, da si omašio život i da ga čekaš da ti se vrati? A, znaš da neće. Barem ne onakav kakvim smo ga dobili na dar. Zato ga i ne cenimo, jer smo ga dobili.
Najveća kazna je čekanje. Ne čekajmo nikoga i ništa. Radujmo se svakom susretu sa našim divnim životom.
Ovo je priča o nama, ovo je priča za svakoga od nas.
Autor priče – Gordana Ristevska