Stevan Sinđelić Slovenija
ZVEZDE
ŠALJEM TI NOĆI NAJLEPŠIH SNOVA,
STOTINE ŽELJA LJUBAVI NOVA.
NEŽNOST ZAGRLJAJA U SREĆI SJAJA,
VISINSKE ZVEZDE SJAJA DO RAJA.
DA U TIM SNOVIMA SANJAŠ I MENE,
LJUBAV I CVEĆE, KOJE NE VENE.
DA SANJAŠ ZVEZDE, VISINSKOG SVODA,
RADOST U SRCU, SA PRAVDOM RODA.
ZVEZDE KOJE DONOSE SREĆU,
ISTINSKIM SJAJEM I LJUBAV VEĆU.
OBLAKE PLAVE U DALJINAMA,
DOK SVIĆE ZORA NA PLANINAMA.
OVO TI PIŠEM LJUBAVI NOVA,
DA BUDEŠ SREĆNA I POSLE SNOVA.
Autor pesnik: Saša Gajić
PONOVO
PONOVO LIVADE ZELENE,
PONOVO PTICE SE ŽENE.
PONOVO LISTA DRVEĆE,
PONOVO CVETA CVEĆE.
PONOVO DOSTA SE ŽELI,
PONOVO NEKI VESELI.
PONOVO IDEM U ŠKOLU,
PONOVO NEKI SU U BOLU.
PONOVO NEKI SU ZDRAVI,
PONOVO NEKI SU PRAVI.
PONOVO PRIJATELJA IMA,
PONOVO DOLAZI ZIMA.
PONOVO ŽIVOT NESTAJE,
PONOVO ZVEZDE SJAJE.
PONOVO SUNCE SIJA,
PONOVO SVIMA PRIJA.
PONOVO DOLAZI RAĐANJE,
PONOVO VEĆE I MANJE.
PONOVO ŽALOSNIH IMA,
PONOVO RADOST DRUGIMA.
PONOVO DOLAZE SNOVI,
PONOVO DAN JE NOVI.
PONOVO DOBRIH LJUDI,
PONOVO NEKI SU LUDI.
PONOVO ČOVEK RADI,
PONOVO S NAMA SU MLADI.
PONOVO NEPRAVDE IMA,
PONOVO POZNATO SVIMA.
PONOVO ZALJUBLJENIH IMA,
PONOVO SREĆA SE KLIMA.
PONOVO BEZBROJNIH LAŽI,
PONOVO OBEĆANJE VAŽI.
PONOVO LOPOVA DOSTA,
PONOVO OŠTEĆEN OSTA.
PONOVO PUNO JE SMEHA,
PONOVO PUNO JE UTEHA.
PONOVO BOLESNIH LJUDI,
PONOVO ZORA RUDI.
PONOVO NESREĆNIH IMA,
PONOVO IMA DIMA.
PONOVO VATRA GORI,
PONOVO NEKOGA MOLI.
PONOVO LOŠIH SUDIJA,
PONOVO SUNCA SIJA.
PONOVO LOŠE SE PIŠE,
PONOVO NEMA KIŠE.
PONOVO IMA NESREĆE,
PONOVO ZEMLJA SE KREĆE.
PONOVO TOPLI DANI,
PONOVO ČOVEK RANI.
PONOVO MIRIŠE CVEĆE,
PONOVO IMAMO SREĆE.
PONOVO ČITATE PESME,
PONOVO ŽENE SU BESNE.
PONOVO PIŠEM STIHOVE,
PONOVO MAŠTA UZ SNOVE.
PONOVO PROĐE GODINA,
PONOVO SVE JE ISTINA.
Autor pesnik: Saša Gajić
PROLJETNI SAN
NIZ PROZORE, KIŠE ZASPALE.
USTALE ZORE PROLJETNE.
MIRIS RASCVJETALIH VOĆNJAKA
OPIJA SE DO BESVJESTI.
NA BISERNA POLJA,
SUNCE OSMJEH PROSU.
VJETRIĆ KRADE OSMIJEH DJEVOJAKA.
RAZMRŠENE KOSE.
DJEVOJKE USTALE DA PREVRĆU DANE
IZ KRUTOG OKOVA NEMIRNE NOĆI.
MIRIŠU POLJA.
RAZPUPALI CVJETOVI.
MIRIŠE MLADOST PO RADOSTI.
OKO SUZNO ZAISKRILO.
PLAVO.
SRCE MALO,
PROLJEĆU SE RADOVALO.
Pesnik: Dragutin Šmitran
DRAGOJ
TI NIKADA NE MOŽEŠ OTIĆI
NI ZELENA RIJEKA KOJA PROLEĆEM
POMAHNITA
NI NEBO PLAVO U KOME SE SUNČA
OBLAK PUN OBLINA I NADE
NE MOŽE BITI BEZ TEBE
OSTAJEŠ SA MNOM KADA
SE NEDALEKO OD MENE
SUNČAŠ NA MORU
VOZIŠ KA ISTOKU ILI JUGU
BRZI ZELENKASTI AUTOMOBIL
KADA SNIVAŠ U BLIZINI
MOJIH UPINJANJA I RADOSTI
CRVENKASTA, PLAVKASTA ILI JOŠ
NEKA VEDRA BOJA
SE SMJENJUJE U TVOJIM
OSMJESIMA
NIKUDA I NIKADA BEZ TEBE.
Pesnik: Miloš Đonović
OD FUŽINA PA DO DOBA
OD FUŽINA PA DO DOBA,
NIGDE NIKOG NEMAM SVOGA.
SAMO TEBE SELE MILA,
A I TI SE NALJUTILA.
ZAŠTO NENO, ZAŠTO SELE,
ZABORAVI DRUGA SVOGA?
VOLEO TE KAO SESTRU,
POŠTOVAO KAO BOGA.
OD FUŽINA PA DO DOBA,
POLA SATA IMA HODA,
HILJADAMA SATI PROĐE,
TI MI SELE JOŠ NEDOĐE.
MNOGE SLAVI PROSLAVIH BEZ TEBE,
ŠTO TE NEMA ŠTO JE STOBOM SELE?
ŠTA SAM TEBI LOŠE UČINIO?
DA TE NISAM SELE UVREDIO.
NENO DRUGO, MOJA TUGO,
DAJ TAKO TI BOGA,
RECI MENI MOJA DRUGO,
ŠTO SI LJUTA NA DRUGARA SVOGA?
KADA PROĐEM KRAJ FUŽINA,
MENE STISNE U GRUDIMA.
TU SMO NEKAD KAFE PILI
I O SVEMU BESEDILI.
TVOJE REČI, UVEK ME TEŠILE,
DUŠI MOJOJ KO MELEM SU BILE.
GDE GOD DASI SELE MOJA MILA,
UVEK SREĆNA I VESELA BILA.
NIJE VAŽNO SKIM ĆEŠ KAFE PITI,
I UZ KAFU SKIM ĆEŠ BESEDITI.
ZA ZDRAVLJE SE TVOJE BOGU MOLIM,
TVOJ TE DRUGAR, POŠTUJE I VOLI.
ZAŠTO NENO, ZAŠTO SELE?
ZABORAVI DRUGA SVOGA.
VOLEO TE KAO SESTRU,
POŠTOVAO KAO BOGA.
Pesnik: Petar Stojanović Petrija
NEMA VIŠE
NEMA VIŠE PORED SAVE, SVIRKE FRULA OD ČOBANA,
NITI PESME ČOBANICA I NJIHOVOG DIVNOG STADA.
LIVADE SU POORANE,
SVUDA OKO REKE SAVE.
ČOBANI SU TUŽNA LICA,
SVUD KUKURUZ I PŠENICA.
JEDINO JE REKA SAMA,
PONOS SVOJIM PRITOKAMA.
OKOLINOM PLODNE NJIVE,
ČAK I ONE NISU KRIVE.
MESTO PESME OD ČOBANA,
JOŠ ŽUBORI REKA SAVA.
DOK OD LJETNIH TOPLIH DANA,
ŽUBORIT ĆE ONA SNAMA.
DRUŽIT ĆE SE NA PLAŽAMA,
I KUPATI SVI BEZ MANA.
UZ VESELJE OMLADINE,
KADA SUNCE TOPLO SINE.
SAD SU NJIVE PORED SAVE,
UDALJILE SVE ČOBANE.
NEMA PESME ČOBANICE,
OBRAĐENE SU RAVNICE.
Autor pesnik: Saša Gajić
ŽURBA
DAL SMO MOŽDA I MI KRIVI,
ŠTO SE BRŽE SADA ŽIVI.?
RANIM JUTROM KAD OSVANE ZORA,
JOŠ SE SVETLA VIDE SA PROZORA.
DOK SE JEDNI IZ POSTELJA DIŽU,
DRUGI BRZO NA AVTOBUS STIŽU.
TREĆI SVOJIM AVTIMA SE KREĆU,
NA POSAO ZA USPEŠNOST VEĆU.
DOK ČETVRTI KAO DECA, DO ŠKOLE SE VUKU,
DA NAUČE I SA ZNANJEM, STARIM PRUŽE RUKU.
PETI ONI, NAJMANJA DEČICA,
JOŠ ZASPANA, OKICE IM SUZE LICA.
RODITELJI LEVO, DESNO STIĆE,
DOVOZE IH U DEČIJE VRTIĆE.
TRGOVINE JOŠ SE OTVARAJU,
SKLADIŠTA IM NOVU ROBU DAJU.
SVE SE ŽURE ZA POTREBE SVOJE,
SVE DO NOVE, KAD MINUTE BROJE.
VESELJE JE U NAŠIM SRCIMA,
KADA NOVA DOLAZI GODINA.
TAD ČUJEMO I NAJLEPŠE ŽELJE,
A VEĆINOM PRAZNE ZA VESELJE.
Autor pesnik: Saša Gajić