Stevan Sinđelić Slovenija
Пођи
К'о равница широка ми душа,
ја сам она која увек греши,
а треба ми не'ко да ме слуша,
кад сам тужна, нек'о да ме теши.
Пођи са мном да смиримо реке,
пођи са мном да летиш до неба,
заборави глупаве препреке,
помози ми, подршка ми треба.
Искуство ми ископало очи,
судбина ме изгребала шапом,
нека пише на мермерној плочи,
да сам грешник под небеском капом.
Ја не умем да објасним ништа,
а хтела бих да ме нек'о чује,
и не нудим мирна пристаништа,
само нудим буре и олује.
Аутор песникиња: Љиљана Ољача Јањатовић
Pođi
K'o ravnica široka mi duša,
ja sam ona koja uvek greši,
a treba mi ne'ko da me sluša,
kad sam tužna, nek'o da me teši.
Pođi sa mnom da smirimo reke,
pođi sa mnom da letiš do neba,
zaboravi glupave prepreke,
pomozi mi, podrška mi treba.
Iskustvo mi iskopalo oči,
sudbina me izgrebala šapom,
neka piše na mermernoj ploči,
da sam grešnik pod nebeskom kapom.
Ja ne umem da objasnim ništa,
a htela bih da me nek'o čuje,
i ne nudim mirna pristaništa,
samo nudim bure i oluje.
Autor pesnikinja: Ljiljana Oljača Janjatović
LEPOTA ŽENE
NJENA DUGA CRNA KOSA,
CRNIJA JE OD GRANITA.
MEKA BAJNA KAO SVILA,
RASULA SE PO PLEĆIMA.
KADA BLAGI VETRIĆ PIRNE,
NJENE KOSE TAD DODIRNE.
ZALEPRŠA MEKA SVILA,
ČINI MI SE LEBDI VILA.
NJENE OČI, DVA KESTENA VRELA,
UKRAŠENE ČAROBNIM VJENCIMA.
DUGIH CRNIH TREPAVICA,
I SVILENIH OBRVICA.
KOGA GLEDA I KOGA POGLEDA..?
RASTOPIO BI SE DA JE SANTA LEDA.
KAD GOVORI I KAD ZBORI,
TAD BISERI ZATREPERE.
USNE JOJ SE U LIK STVORE,
NABUBRENE, NAVLAŽENE.
A IZ USTA MED SE TOČI,
OD PČELINJEG; MNOGO SLAĐI, MNOGO SOČNI.
NIZ ULICU KADA KRENE, KORAKOM GAZELE,
NJENO VITKO TELO KAO VIJOLINA.
OTKRIVA SVU ČAR I LEPOTU ŽENE,
TU VELIKU RASKOŠ PRELEPIH OBLINA.
EH DA MI JE BAR TRENUTAK JEDAN,
DA PRILEGNEM PORED NJENOG TELA.
DA DODIRNEM NJENE GRUDI VRELE,
SJEDE BI MI KOSE POCRNJELE.
USKS – autor pesnik: Petar Stojanović – Petrija
BALKANSKA ZEMLJA
JEDNA ZEMLJA MALA, NA BALKANU STOJI,
KOJA ŽRTVE CIVILA, UZ DEČICU BROJI.
TO JE ZEMLJA VREDNIH I LJUBAZNIH LJUDI,
ČIJU DECU POBIŠE, CEO SVET SE ČUDI.
SVE SU ZLOBE SVOJE, POKAZALI TAKO,
NAD NEVINOM DEČICOM, BILO IM JE LAKO.
ZA TE CRNE TMINE, ŠTO ŽIVOTE RUŠE,
LJUDI SU BREZ SRCA I NEMAJU DUŠE.
PRAKSA IM JE TAKVA, DA TO ČESTO RADE,
DA BREZBRIŽNO DETINJSTVO, OSTAJE BEZ NADE.
TE POČETNE CVEOVE, ŠTO LEPOTOM ŽARE,
UNIŠTIŠE BEZDUŠNO, OD KOMANDE STARE.
ZA SVE DRUGE CVETOVE, TE ZEMLJE BALKANA,
UPLAKANA SVIĆE, NOVA ZORA RANA.
JEL ZLOTVORI OSTAŠE, NASMEJANA LICA,
NA ZEMLJI BALKANA, SMRT BROJNIH MILICA.
NA VIŠINSKOM SVODU, MOŽDA BOG SVE VIDI,
DALEKO OD PRAVDE, ZLOTVOR SE NE STIDI.
ČAK UBISTVOM DECE, JUNAČE SE ONI,
DA IM ŽIVOT VIŠE, UBISTAVA BROJI.
JOŠ TU ZEMLJU MALU, SVE NESREĆE PRATE,
KADA JEDNE PROĐU, DRUGE SE POVRATE.
DOSTOJNI SU LJUDI, TE ZEMLJE BALKANA,
BRZO LOŠE ZABORAVE, VERNICI BEZ MANA.
DOK GROBNICE DECE, OPLAKUJU KIŠE,
TU ZEMLJU BALKANA, VOLIMO NAJVIŠE.
Autor ovu pesmu posećuje svoj stradaloj deci u Natovim udarima. Želja mi je, da se Srbi iz Srbije prisete Nato agresije, koju sadašnji krugovi zaboravljaju i žele srpsku sirotinju uvući u Nato savez. Srećno!
Pesnik Saša Gajić
ПРЕЛЕПА
ДОК ДОЛАЗЕ ЗРАЦИ СА ВИСИНА,
ПРЕЛЕПА ЈЕ ЦЕЛА ОКОЛИНА.
НА ВРХ СВОДА ЉУБЕ СЕ ОБЛАЦИ,
ИСПОД ЊЕГА ЦВЕТАЛИ ПАШЊАЦИ.
ЦВЕЋЕ ЖУТО, А ЗЕЛЕНА ТРАВА,
ПА ЛЕПОТЕ У СРЦИМА СТВАРА.
ОКОЛИНА СУНЦЕМ ОБАСЈАНА,
УЗ ОБЛАКЕ У НЕЖНИМ БОЈАМА.
НА ДАЉИНИ СВЕТИ ХРАМ СЕ БЕЛИ,
ОБЛАЦИ ГА МИЛУЈУ ВЕСЕЛИ.
ОКОЛИНУ ЗЕЛЕНИЛО СТЕЖЕ,
КРОВ ОД ХРАМА ЗЛАТНА БОЈА ВЕЖЕ.
ДОК СЕ ЧУЈУ НА ДОМАК И ЗВОНА,
ПО СТАЗИЦИ ШЕТАЛА ЈЕ ОНА.
СТАЗИЦУ ЈЕ ВЕЋ ПРЕКРИЛА ТРАВА,
ЦВЕЋЕ ШИРИ МИРИС ЛИВАДАМА.
ЛЕПОТИЦА ЦВЕТОМ СЕ УЗДИЖЕ,
А ВЕТРИЋ ЈОЈ ХАЉИНИЦУ ДИЖЕ.
МИЛУЈЕ ЈОЈ БОКОВЕ И ГРУДИ,
МЛАДИЋИМА НОВЕ ЖЕЉЕ БУДИ.
ОКОЛИНОМ УЛЕПШАВА СЛИКУ,
ВЕЋ ЈЕ СПРЕМНА ЗА ЉУБАВ ВЕЛИКУ.
НИШТА ЛЕПШЕ ОД ТЕ ЗГОДНЕ ГРАЂЕ,
УСНЕ СУ ЈОЈ ОД ШЕЋЕРА СЛАЂЕ.
ДОК ПРОЛАЗЕ ГОДИНЕ ЖИВОТА,
ИПАК ВИЂОХ ШТО ЗНАЧИ ЛЕПОТА.
БЕШЕ ТОПЛО И СУНЧАНО ВРЕМЕ,
ВЕСЕЛА ЈЕ ПРОШЛА ПОРЕД МЕНЕ.
ЛЕПОТИЦА КАО ЦВЕТ ПРИРОДЕ,
ГАЗЕ ТРАВУ ЊЕНЕ ДУГЕ НОГЕ.
ЗГОДНЕ ГРАЂЕ, БЕЛЕ ХАЉИНИЦЕ,
УЗ ПРЕЛЕПО НАСМЕЈАНО ЛИЦЕ.
Аутор песник УСКС – Саша Гајић
PRELEPA
DOK DOLAZE ZRACI SA VISINA,
PRELEPA JE CELA OKOLINA.
NA VRH SVODA LJUBE SE OBLACI,
ISPOD NJEGA CVETALI PAŠNJACI.
CVEĆE ŽUTO, A ZELENA TRAVA,
PA LEPOTE U SRCIMA STVARA.
OKOLINA SUNCEM OBASJANA,
UZ OBLAKE U NEŽNIM BOJAMA.
NA DALJINI SVETI HRAM SE BELI,
OBLACI GA MILUJU VESELI.
OKOLINU ZELENILO STEŽE,
KROV OD HRAMA ZLATNA BOJA VEŽE.
DOK SE ČUJU NA DOMAK I ZVONA,
PO STAZICI ŠETALA JE ONA.
STAZICU JE VEĆ PREKRILA TRAVA,
CVEĆE ŠIRI MIRIS LIVADAMA.
LEPOTICA CVETOM SE UZDIŽE,
A VETRIĆ JOJ HALJINICU DIŽE.
MILUJE JOJ BOKOVE I GRUDI,
MLADIĆIMA NOVE ŽELJE BUDI.
OKOLINOM ULEPŠAVA SLIKU,
VEĆ JE SPREMNA ZA LJUBAV VELIKU.
NIŠTA LEPŠE OD TE ZGODNE GRAĐE,
USNE SU JOJ OD ŠEĆERA SLAĐE.
DOK PROLAZE GODINE ŽIVOTA,
IPAK VIĐOH ŠTO ZNAČI LEPOTA.
BEŠE TOPLO I SUNČANO VREME,
VESELA JE PROŠLA PORED MENE.
LEPOTICA KAO CVET PRIRODE,
GAZE TRAVU NJENE DUGE NOGE.
ZGODNE GRAĐE, BELE HALJINICE,
UZ PRELEPO NASMEJANO LICE.
Autor pesnik USKS – Saša Gajić
ПРОХОДАО
ПРОХОДАО УНУК МАЛИ, ЖЕЛЕО БИ СВУДА СТИЋИ,
НА СТОЛИЦУ ОН СЕ ПЕЊЕ, СВОМЕ ДЕДИ ЖЕЛИ ПРИЋИ.
КАО НЕКИ МАЛИ ХЕРОЈ, БАШ НИШТА СЕ ОН НЕ БОЈИ,
МЕСЕЦИ ГА ТАКО НОСЕ, ЈЕР ГОДИНУ ОН НЕ БРОЈИ.
НЕУСТРАШИВ УНУК МАЛИ, ЛЕВО, ДЕСНО, БРЗО ХИТА,
ЗАПЛАКАТИ САМО ЗНАДЕ,КАД МУ УСТА НИСУ СИТА.
СА БРЗИНОМ КРЕЋЕ ЦИЉУ, КАО ДА ЈЕ ПРЕПУН ЖЕЉА,
УЗ ЊЕГА СУ ДЕДА, БАКА, ВЕЋ ПРЕПУНИ ТОГ’ ВЕСЕЉА.
КАД ПОТРЧИ, ОН БИ ХТЕО, КОРАЦИМА ПРЕЋИ ВИШЕ,
ДОК ГА УМОР БРЗО СВЛАДА, ЗАПЛЕТЕ СЕ ПА УЗДИШЕ.
ПОНОВО СЕ ОН УСПРАВИ,
АЛИ ИПАК КАД БИ МОГ'О, ХОДАО БИ ОН НА ГЛАВИ.
Аутор песник УСКС – Саша Гајић
PROHODAO
PROHODAO UNUK MALI, ŽELEO BI SVUDA STIĆI,
NA STOLICU ON SE PENJE, SVOME DEDI ŽELI PRIĆI.
KAO NEKI MALI HEROJ, BAŠ NIŠTA SE ON NE BOJI,
MESECI GA TAKO NOSE, JER GODINU ON NE BROJI.
NEUSTRAŠIV UNUK MALI, LEVO, DESNO, BRZO HITA,
ZAPLAKATI SAMO ZNADE,KAD MU USTA NISU SITA.
SA BRZINOM KREĆE CILJU, KAO DA JE PREPUN ŽELJA,
UZ NJEGA SU DEDA, BAKA, VEĆ PREPUNI TOG’ VESELJA.
KAD POTRČI, ON BI HTEO, KORACIMA PREĆI VIŠE,
DOK GA UMOR BRZO SVLADA, ZAPLETE SE PA UZDIŠE.
PONOVO SE ON USPRAVI,
ALI IPAK KAD BI MOG'O, HODAO BI ON NA GLAVI.
Autor pesnik USKS – Saša Gajić
ОСТАЋЕ
СПУСТИЛО СЕ НЕБО СА НЕБЕСКОГ СВОДА,
НА ПЛАНИНСКИ МАСИВ, ДИВНОГ ЉУДСКОГ РОДА.
МИЛУЈУЋИ ТАКО И ШУМЕ И СТЕНЕ,
УЗ ВИДОКРУГ ОКА МУШКАРЦА ИЛ ЖЕНЕ.
ТА ДАЉИНА САКУПЉА СВЕ НИЈАНСЕ БОЈА,
НАЈЛЕПША ЈЕ И ДАЉЕ ОТАЏБИНА МОЈА.
СА ВИСИНЕ СУНЦА, ШАЉЕ СВОЈЕ ЗРАКЕ,
ДА ЛЕПОТЕ ОБАСЈА, ПОЉА И СОКАКЕ.
БИСЕР ВОДУ ИЗВОРА, ПОТОКА ПЛАНИНА,
ДО ЈЕЗЕРА, РЕКА, ПРЕЛЕПИХ НИЗИНА.
ТУ НАЈЛЕПШУ ЗЕМЉУ ОД ДИВНИХ ПРЕДАКА,
ГДЕ И МЕНЕ РОДИ ДАВНО МОЈА МАЈКА.
ЈОШ НА СТРАЖИ СТОЈЕ ГРОБНИЦЕ ЈУНАКА,
ОТАЏБИНОМ ЦЕЛОМ ОД ДАВНИХ ПРЕДАКА.
ТЕ ГРОБНИЦЕ ЧВРСТЕ, КО КАМЕНЕ СТЕНЕ,
ГДЕ ГОДИНЕ СВАКЕ СВЕЖЕ ЦВЕЋЕ ВЕНЕ.
ОСТАЋЕ У НАМА УВЕК ПРИЧА НОВА,
СЕЋАЊЕ НА ПРЕДКЕ ИСТИНИТИХ СНОВА.
ТО ЋЕ БИТИ ЉУБАВ У СРЦИМА ЈАКА,
ОТАЏБИНЕ ЈЕДИНЕ, ДО НАШИХ ПРЕДАКА.
USKS – утор песникиња: Светлана Војводић
СУНЧЕВИ ИЗЛАЗАК
СА ИСТОКА СВАКОГ ДАНА,
ДОЛАЗИ НАМ СВЕТЛОСТ РАНА.
УЗ КОЈУ СЕ СУНЦЕ РОДИ,
ЗАДЊУ ТАМУ ОНО ВОДИ.
ВЕЋ УЗ ОСВИТ СВЕЖЕ ЗОРЕ,
УЗ СНОВЕ СЕ МНОГИ БОРЕ.
ЈЕЛ СПАВАЊА НЕМА ВИШЕ,
ЧИСТИЈИ СЕ ЗРАК УДИШЕ.
СВЕ ЗАЖИВИ РАДОСНИЈЕ,
ЈЕЛ И СУНЦЕ ЈАЧЕ СИЈЕ.
ЖИВОТИЊЕ А И ЉУДИ,
УЗ ПРИРОДУ СВЕ СЕ БУДИ.
ВИШИНСКОГА ПЛАВОГ СВОДА,
ДОЂЕ ДНЕВНА ЛЕПША СЛИКА.
КАО ДА ОБЛАЦИМА,
КРИЈЕ ЉУБАВ ПОВЕЛИКА.
ИСТОК НОСИ ЧАРИ СВОЈЕ,
СВАКО ЈУТРО НОВЕ БРОЈЕ.
ДАН ЈЕ ИПАК ЗА ВЕСЕЉЕ,
ДА НАС ЖИВО СУНЦЕ ГРЕЈЕ.
УСКС – аутор песник: Саша Гајић
ДОК СТУДИРАМ
ДОК СТУДИРАМ У ДАЛЕКОМ ГРАДУ,
ЧУВАЈТЕ МИ МОЈУ ЉУБАВ МЛАДУ.
ДЕСЕТКЕ МИ ЧЕСТО ИНДЕКС ПУНЕ,
ЉУБАВ НАША, СРЦЕ СРЕЋОМ КУЈЕ.
ЧУВАЈТЕ МИ, МОЈУ ЉУБАВ ЖАРКУ,
НЕПРЕСТАНО, И ДАЊУ И МРАКУ.
НА СТУДИЈУ БАШ СВАКОГА ДАНА,
МИСЛИМ НА ЊУ, ЈА СА ОЦЕНАМА.
СУНЦЕ СИЈА, А ВОДА НАМ БЛИСТА,
ОД СРЦА НАМ, ЈОШ ЈЕ ЉУБАВ ЧИСТА.
ЧУВАЈТЕ МИ, МОЈУ ЉУБАВ ЖАРКУ,
НЕПРЕСТАНО, И ДАЊУ И МРАКУ.
СА ДИПЛОМОМ У ВЛАСТИТОМ ЏЕПУ,
ПРЕПЛИВАЋУ И НАЈВЕЋУ РЕКУ.
НАЈДРАЖОЈ ЋУ ДОЋИ, НЕКА ЧЕКА,
ВЕРНОСТ НАША И ЉУБАВ ДАЛЕКА.
ЧУВАЈТЕ МИ, МОЈУ ЉУБАВ ЖАРКУ,
НЕПРЕСТАНО, И ДАЊУ И МРАКУ.
УСКС – аутор песник: Саша Гајић
DOK STUDIRAM
DOK STUDIRAM U DALEKOM GRADU,
ČUVAJTE MI MOJU LJUBAV MLADU.
DESETKE MI ČESTO INDEKS PUNE,
LJUBAV NAŠA, SRCE SREĆOM KUJE.
ČUVAJTE MI, MOJU LJUBAV ŽARKU,
NEPRESTANO, I DANJU I MRAKU.
NA STUDIJU BAŠ SVAKOGA DANA,
MISLIM NA NJU, JA SA OCENAMA.
SUNCE SIJA, A VODA NAM BLISTA,
OD SRCA NAM, JOŠ JE LJUBAV ČISTA.
ČUVAJTE MI, MOJU LJUBAV ŽARKU,
NEPRESTANO, I DANJU I MRAKU.
SA DIPLOMOM U VLASTITOM DŽEPU,
PREPLIVAĆU I NAJVEĆU REKU.
NAJDRAŽOJ ĆU DOĆI, NEKA ČEKA,
VERNOST NAŠA I LJUBAV DALEKA.
ČUVAJTE MI, MOJU LJUBAV ŽARKU,
NEPRESTANO, I DANJU I MRAKU.
USKS – autor pesnik: Saša Gajić
ЖЕНИДБА МОГА СТРИЦА
ПРЕЛЕПА ЗЕЛЕНА ДОЛИНА, МИРИСАЛА ЈЕ ОД ЦВЕТНИХ ЛИВАДА. БИО ЈЕ ТОПАО ПРОЛЕТНИ ДАН. УЗАК ПУТ И ПОМАЛО ВИЈУГАВ НЕСТАЈАО ЈЕ У ДАЉИНАМА ВИДОКРУГА.
ПУТЕМ СЕ КРЕТАЛА СА ДВА ВРАНЦА, УМЕТНИЧКИ УРАЂЕНА, УНИКАТНА ОКИЋЕНА КОЧИЈА. НА КОЧИЈИ ЈЕ ИСПРЕД СЕДЕО, ВОЗАЧ И СУВОЗАЧ, А ИЗА ЊИХ СЕДЕЛИ СУ ВЕСЕЛИ СТРИЦ СА СТРИНОМ, КОЈИ СУ СЕ ТЕК ВЕНЧАЛИ И ЈЕДИНА ИМ ЈЕ БРИГА БИЛА КАКО СЕ ЧИНИ, ДА ШТО ПРЕ СТИГНУ НА БРЕЖУЉАК СВОЈОЈ ЗАЈЕДНИЧКОЈ КУЋИ. ВОЗАЧ ЈЕ ПОВРЕМЕНО ТЕРАО КОЊЕ ГАЛОПОМ. СУВОЗАЧ ЈЕ УЈЕДНО БИО И ЈЕДИНИ ВЕНЧАНИ КУМ ОД БРАЧНИХ ДРУГОВА. КОЧИЈА ЈЕ ПОСКАКИВАЛА. НА КРИВИНИ СЕ ПОМАЛО ЗАЉУЉАЈУ СЕДАЛА НА КОЧИЈИ. СТРИНА КАО ФОРА ОД СТРАХА СЕ ПРИЉУБИ УЗ ВЕСЕЛОГ СТРИЦА. ПОНАШАЛИ СУ СЕ, КАО ДА ЈЕ ЊИХОВ ЦЕО СВЕТ, НАКОН ЗАГРЉАЈА, ПОЉУБИШЕ СЕ. СКОРО ДА СУ ЗАБОРАВИЛИ НА ПРИСУСТВО ДРУГИХ, ТЕ СЕ ЗАЈЕДНО ВЕСЕЛИЛИ СВОЈОЈ СВЕЧАНОСТИ. КУМ БРКАТА ФАЦА, ОЗБИЉАН БРКО, КАО ДА СЕ ЈЕДИНО ОН СТИДИ. ПРОЛАЗИЛЕ СУ МИНУТЕ УЗ ПОВРЕМЕНУ ШКРИПУ ТОЧКОВА. ВЕСЕЛИ СУ БИЛИ И КОЊИ, КОЈИ СУ ВУКЛИ, ОЧИТО НЕ ДОВОЉНО ТЕШКУ КОЧИЈУ.
ТАКО СУ СЕ ПРВИ ТОЧКОВИ БРЗО УБАДАЛИ КРОЗ ПЕСКОВИТУ ПРАШИНУ ПРЕЛЕПОГ ПУТА И КРАЈОЛИКА. НАРАВНО И ЗАДЊИ ТОЧКОВИ СУ, ХТЕЛИ ИЛИ НЕ, МОРАЛИ СЛЕДИТИ УНИКАТНУ КОЧИЈУ. ИЗА КОЧИЈЕ ОСТАЈАЛО ЈЕ МАГЛОВИТИ ВАЛ ПОДИГНУТЕ ПРАШИНЕ, УЗРОКОВАНЕ ОД КОПИТА ДИВНИХ КОЊА. НАКОН НЕКОГ ПРОТЕКЛОГ ВРЕМЕНА, КОЧИЈА СЕ НАЂЕ НА БРЕЖУЉКУ И ТАКО СВИ ЗАЈЕДНО ВЕСЕЛИ СТИГОШЕ НА ПРЕДВИЂЕНУ СТАНИЦУ СРЕЋНОГ СТРИЦА И СТРИНЕ. ВЕРУЈТЕ, ОНИ СУ ЈОШ ОБАВИЈЕНИ ЗАЉУБЉЕНОШЋУ, ТЕ КАО ТАКВИ ЖИВЕ СРЕЋНО И ОВИХ ТРЕНУТАКА.
УСКС – аутор песник: Саша Гајић
ŽENIDBA MOGA STRICA
PRELEPA ZELENA DOLINA, MIRISALA JE OD CVETNIH LIVADA. BIO JE TOPAO PROLETNI DAN. UZAK PUT I POMALO VIJUGAV NESTAJAO JE U DALJINAMA VIDOKRUGA.
PUTEM SE KRETALA SA DVA VRANCA, UMETNIČKI URAĐENA, UNIKATNA OKIĆENA KOČIJA. NA KOČIJI JE ISPRED SEDEO, VOZAČ I SUVOZAČ, A IZA NJIH SEDELI SU VESELI STRIC SA STRINOM, KOJI SU SE TEK VENČALI I JEDINA IM JE BRIGA BILA KAKO SE ČINI, DA ŠTO PRE STIGNU NA BREŽULJAK SVOJOJ ZAJEDNIČKOJ KUĆI. VOZAČ JE POVREMENO TERAO KONJE GALOPOM. SUVOZAČ JE UJEDNO BIO I JEDINI VENČANI KUM OD BRAČNIH DRUGOVA. KOČIJA JE POSKAKIVALA. NA KRIVINI SE POMALO ZALJULJAJU SEDALA NA KOČIJI. STRINA KAO FORA OD STRAHA SE PRILJUBI UZ VESELOG STRICA. PONAŠALI SU SE, KAO DA JE NJIHOV CEO SVET, NAKON ZAGRLJAJA, POLJUBIŠE SE. SKORO DA SU ZABORAVILI NA PRISUSTVO DRUGIH, TE SE ZAJEDNO VESELILI SVOJOJ SVEČANOSTI. KUM BRKATA FACA, OZBILJAN BRKO, KAO DA SE JEDINO ON STIDI. PROLAZILE SU MINUTE UZ POVREMENU ŠKRIPU TOČKOVA. VESELI SU BILI I KONJI, KOJI SU VUKLI, OČITO NE DOVOLJNO TEŠKU KOČIJU.
TAKO SU SE PRVI TOČKOVI BRZO UBADALI KROZ PESKOVITU PRAŠINU PRELEPOG PUTA I KRAJOLIKA. NARAVNO I ZADNJI TOČKOVI SU, HTELI ILI NE, MORALI SLEDITI UNIKATNU KOČIJU. IZA KOČIJE OSTAJALO JE MAGLOVITI VAL PODIGNUTE PRAŠINE, UZROKOVANE OD KOPITA DIVNIH KONJA. NAKON NEKOG PROTEKLOG VREMENA, KOČIJA SE NAĐE NA BREŽULJKU I TAKO SVI ZAJEDNO VESELI STIGOŠE NA PREDVIĐENU STANICU SREĆNOG STRICA I STRINE. VERUJTE, ONI SU JOŠ OBAVIJENI ZALJUBLJENOŠĆU, TE KAO TAKVI ŽIVE SREĆNO I OVIH TRENUTAKA.
USKS – autor pesnik: Saša Gajić