Stevan Sinđelić Slovenija
ZALAZEĆE SUNCE
NEGDE DALEKO IZA PLANINE,
CRVENILO, KO ZADNJI POZDRAV SINE.
IZNAD JE SUNCE, ČUDNIH LI BOJA,
POLAKO NESTAJE, SVETLOSTI KROJA.
SVOJE CRVENE POSLEDNJE ZRAKE,
DALJINOM ŠALJE, BOJEĆI SOKAKE.
PROLAZE ONI, KROZ KROŠNJE DRVEĆA,
SVAKOG TRENUTKA, SENKA JE VEĆA.
DOK ZADNJI ZRACI SUNCA NESTAJU,
DOLAZI TAMA PO CELOM KRAJU.
NEKAKO UZ NJU TIŠINA DOĐE,
DOK SVETLOST DANA, SA SUNCEM PROĐE.
DALEKO TAMO NAD VISINAMA,
BAR SUNČEV BRAT, BIĆE SA NAMA.
MESEC UZ ZVEZDE, SVETLIĆE SVIMA,
TAMA ĆE DONETI SNOVE, NEKIMA MOŽDA I SINA.
Pesnik: Saša Gajić
PONOVO
PONOVO LIVADE ZELENE,
PONOVO PTICE SE ŽENE.
PONOVO LISTAVA DRVEĆE,
PONOVO CVETA CVEĆE.
PONOVO DOSTA SE ŽELI,
PONOVO NEKI VESELI.
PONOVO IDEM U ŠKOLU,
PONOVO NEKI SU U BOLU.
PONOVO NEKI SU ZDRAVI,
PONOVO NEKI SU PRAVI.
PONOVO PRIJATELJA IMA,
PONOVO DOLAZI ZIMA.
PONOVO ŽIVOT NESTAJE,
PONOVO ZVEZDE SJAJE.
PONOVO SUNCE SIJA,
PONOVO SVIMA PRIJA.
PONOVO DOLAZI RAĐANJE,
PONOVO VEĆE I MANJE.
PONOVO ŽALOSNIH IMA,
PONOVO RADOST DRUGIMA.
PONOVO DOLAZE SNOVI,
PONOVO DAN JE NOVI.
PONOVO DOBRIH LJUDI,
PONOVO NEKI SU LUDI.
PONOVO ČOVEK RADI,
PONOVO SNAMA SU MLADI.
PONOVO NEPRAVDE IMA,
PONOVO POZNATO SVIMA.
PONOVO ZALJUBLJENIH IMA,
PONOVO SREĆA SE KLIMA.
PONOVO BEZBROJNIH LAŽI,
PONOVO OBEĆANJE VAŽI.
PONOVO LOPOVA DOSTA,
PONOVO OŠTEĆEN OSTA.
PONOVO PUNO JE SMEHA,
PONOVO PUNO JE UTEHA.
PONOVO BOLESNIH LJUDI,
PONOVO ZORA RUDI.
PONOVO NESREĆNIH IMA,
PONOVO IMA DIMA.
PONOVO VATRA GORI,
PONOVO NEKOGA MOLI.
PONOVO LOŠIH SUDIJA,
PONOVO SUNCA SIJA.
PONOVO LOŠE SE PIŠE,
PONOVO NEMA KIŠE.
PONOVO IMA NESREĆE,
PONOVO ZEMLJA SE KREĆE.
PONOVO TOPLI DANI,
PONOVO ČOVEK RANI.
PONOVO MIRIŠE CVEĆE,
PONOVO IMAMO SREĆE.
PONOVO ČITATE PESME,
PONOVO ŽENE SU BESNE.
PONOVO PIŠEM STIHOVE,
PONOVO MAŠTA UZ SNOVE.
PONOVO PROĐE GODINA,
PONOVO SVE JE ISTINA.
Pesnik: Saša Gajić
PROLJETNI SAN
NIZ PROZORE, KIŠE ZASPALE.
USTALE ZORE PROLJETNE.
MIRIS RASCVJETALIH VOĆNJAKA
OPIJA SE DO BESVJESTI.
NA BISERNA POLJA,
SUNCE OSMJEH PROSU.
VJETRIĆ KRADE OSMIJEH DJEVOJAKA.
RAZMRŠENE KOSE.
DJEVOJKE USTALE DA PREVRĆU DANE
IZ KRUTOG OKOVA NEMIRNE NOĆI.
MIRIŠU POLJA.
RAZPUPALI CVJETOVI.
MIRIŠE MLADOST PO RADOSTI.
OKO SUZNO ZAISKRILO.
PLAVO.
SRCE MALO,
PROLJEĆU SE RADOVALO.
Pesnik: Dragutin Šmitran
MOJ DEDA
SVE ĆU VAMA PRIČATI PO REDU,
U KRAJINI IMAM SVOGA DEDU.
MNOGE NJEGA UDOVICE ZNAJU,
JEL JE DEDA ZAVODNIK U KRAJU.
UDOVAC JE DEDA DUŽE VREME,
VOLE NJEGA RASPUŠTENE ŽENE.
AL JE DEDI VEĆ GODINU DANA,
NAJMILIJA UDOVICA STANA.
DEDA KAŽE – ONA NEMA MANA,
DOBRA ŽENA, UDOVICA STANA.
ZATO DEDA UPORAN JE BIO,
DA JE BAKU STANU OSVOIO.
PA SE SADA TAKO ČESTO SREĆU,
DALJE VAMA JA PRIČATI NEĆU.
KAO UNUK ZA DEDU SAM NADA,
VOLIM SVOGA DEDU MILORADA.
Pesnik: Saša Gajić
ZVEZDE
ŠALJEM TI NOĆI NAJLEPŠIH SNOVA,
STOTINE ŽELJA LJUBAVI NOVA.
NEŽNOST ZAGRLJAJA U SREĆI SJAJA,
VISINSKE ZVEZDE SJAJA DO RAJA.
DA U TIM SNOVIMA SANJAŠ I MENE,
LJUBAV I CVEĆE, KOJE NE VENE.
DA SANJAŠ ZVEZDE, VISINSKOG SVODA,
RADOST U SRCU, SA PRAVDOM RODA.
ZVEZDE KOJE DONOSE SREĆU,
ISTINSKIM SJAJEM I LJUBAV VEĆU.
OBLAKE PLAVE U DALJINAMA,
DOK SVIĆE ZORA NA PLANINAMA.
OVO TI PIŠEM LJUBAVI NOVA,
DA BUDEŠ SREĆNA I POSLE SNOVA.
Pesnik: Saša Gajić
LEPOTA ŽENE
NJENA DUGA CRNA KOSA,
CRNJA JE OD GRANITA.
MEKA BAJNA KAO SVILA,
RASULA SE PO PLEĆIMA.
KADA BLAGI VETRIĆ PIRNE,
NJENE KOSE TAD DODIRNE.
ZALEPRŠA MEKA SVILA,
ČINI MI SE LEBDI VILA.
NJENE OČI, DVA KESTENA VRELA,
UKRAŠENE ČAROBNIM VJENCIMA.
DUGIH CRNIH TREPAVICA,
I SVILENIH OBRVICA.
KOGA GLEDA I KOGA POGLEDA..?
RASTOPIO BI SE DA JE SANTA LEDA.
KAD GOVORI I KAD ZBORI,
TAD BISERI ZATREPERE.
USNE JOJ SE U LIK STVORE,
NABUBRENE, NAVLAŽENE.
A IZ USTA MED SE TOČI,
OD PČELINJEG; MNOGO SLAĐI, MNOGO SOČNI.
NIZ ULICU KADA KRENE, KORAKOM GAZELE,
NJENO VITKO TELO KAO VIJOLINA.
OTKRIVA SVU ČAR I LEPOTU ŽENE,
TU VELIKU RASKOŠ PRELEPIH OBLINA.
EH DA MI JE BAR TRENUTAK JEDAN,
DA PRILEGNEM PORED NJENOG TELA.
DA DODIRNEM NJENE GRUDI VRELE,
SJEDE BI MI KOSE POCRNJELE.
Pesnik: Petar Stojanović – Petrija