KULTURA – KULTURA

“DENACIFIKACIJA” KAO ALIBI ZA GLOBALIZACIJU KULTURE

Pripremio: dr.sci. Saša Gajić

Priča o “denacifikaciji” celokupnog srpskog društva, a naročito njene kulture, već više od decenije ne silazi sa usta mnogih javnih ličnosti, pripadnika društvenih elita i značajnih predstavnika nevladinog sektora. Oni se već godinama upiru da na sve moguće načine dokažu da bez vrednosnih promena u kulturnom modelu i “suočavanja sa prošlošću”, uključujući tu i kulturno nasleđe i njenu vrednosnu matricu, ne postoje perspektive razvoja celokupnog srpskog društva i njegovog pretvaranja u napredno i miroljubivo građansko društvo.

 

 

Tokom devedesetih godina, insistiranje na “denacifikaciji” bilo celog društva, bilo njene kulture, predstavljao je “razlog postojanja” (i to u onom bukvalnom, egzistencijalnom smislu) celog jednog sloja intelektualaca među kojima su bili dominantni oni koje je izrodio komunistički sistem, a koje je Milošević nakon Osme sednice lišio pristupa pozamašnim društvenim fondovima pomoću kojih su finansirali svoje egzibicije na polju kulture (1). Zato su oni, kao deo “antiratnih profitera” koji su na osnovu stranih donacija napravili jednu čitavu paralelnu političko–kulturnu strukturu, uspeli da se, u vremenima kada su bili urušeni svi vrednosni kriterijumi, nametnu kao alternativa tadašnjim vlastima i njenoj tkz. kulturnoj politici, ako je tako nešto, mimo fraza o “godini kulture” i stihijskim potezima praćenja državne politike, uopšte i postojalo. I premda su vrednosno-ideološki kriterijumi “građanske alternative” predstavljali galimatijas sopstvenog (čitaj komunističkog) nasleđa, pomodnog izraza moralno-političke korektnosti i narudžbina stranih fondacija, simbioza socijalističke i globalističke vizije kulturne “modernizacije” svodila se na gotovo identične fraze o borbi protiv kiča, konzervativizma i tradicionalnih “patrijarhalnih” vrednosti. Mladi kulturni poslenici tada su se nalazili između čekića i nakovnja: da bi došli do nužne afirmacije i sredstava, morali su se prikloniti ili taboru dekadentnog režima “bračne postelje” SPS –JUL ili fondašima, a u stvari jednoj od dve bivše komunističke frakcije od koja se jedna terminološki upodobila triumfalističkom diskursu pobednika u Hladnom ratu.

Nakon petog oktobra, naročito u prve dve godine vladavine DOS-ovog režima, ideje od “kulturnoj denacifikaciji” koje su potekle u paralelnim strukturama “alternative na fondacijama” postale su osnova tadašnje oficijelne kulturne politike. Međutim, ovakva kuturna politika je, mada se predstavljala savremenom, vrlo brzo pokazala svoje pravo lice. Budući da su njeni pobornici svoj “zlatni vek” stavljali u osamdesete godine, pre dolaska na vlast Miloševića (a njihovog silaska), u prvim godinama novoga milenijuma imali smo prilike da prisustvujemo pokušaju kulturne restauracije “zlatnih osamdesetih” godina. Da ova restauracija “utopije smeštene u prošlost” u svom “retro” izrazu (forsiranje bajatog pop-roka kao fundamenta “urbanosti”, kao i nasilna reafirmacija izraza visoke, klasične kulture kroz masovne medije) nije korespondirala sa savremenim trenutkom i mladim generacijama, suvišno je ponavljati, da ne govorimo o pokušajima da se efekti ovakve kulturne politike kanališu i kapitalizuju u sferi “čiste” politke.

O uspesima ove “kulturne restauracije” najbolje svedoče kasnije izjave zagovornika “šestog oktobra” koji nisu krili svoje nezadovoljstvo što je propuštena “prava prilika” da se obavi ovaj posao, te žal što se u sprovođenju ovih (kao i svih drugih) aktivnosti nije išlo još grublje, doslednije, pa i bezobzirnije. Iza niza bezuspešnih pokušaja, kojima su samo učvrstili sebe u ubeđenju da su pripadnici neshvaćene, “izabrane” manjine koja poseduje “istinu” naspram mora primitivizma i vrednosne izopačenosti, nije usledilo nikavo preispitivanje sopstvenih procena, motiva i radnji. Nigde se nije pojavila čak ni primisao o tome da li se u ocenama kulturnog i opštedruštvenog stanja delom promašilo ili preteralo, da je ideološka jednostranost njihovog viđenja zaslepila njegove pobornike, da su metode uz pomoć kojih su stvarnost pokušali da saobraze svom pojednostavljenom obrascu bile pogrešne i kontraproduktivne. Jednom rečju, nigde ni trunke samokritike.

 

Himere ekstremizma

Kvalifikacije ovdašnjeg društva i kulture od strane pobornika denacifikacije dobro su znane: u srpskom društvu, po njima, vlada ksenofobična, palanačka i zaostala kutura nasilja u kojoj caruju mržnja, etnonacionalizam sa svojim etničkim stereotipima i patrijarhalni militarizam. Ona se u svojim manifestnim oblicima na području kuture projavljuje kao kič, šund i primitivizam, najčešće u vidu ozloglašenog termina sa područja muzike na koga se odnosi etiketacija “turbofolk”. Stari režim, Miloševićevu “diktaturu”, navodno, krasilo je plansko nametanje ovih vrednosti iz kojih su proizašle sve strahote devedesetih – rat, kriminal, opšte osiromašenje i razaranje svih moralnih vrednosti na kojima počiva “sav normalan svet”. Nakon pada ovog estremističkog i autoritarnog režima, koji je bio populistički u svom nastojanju da propapagira “rat i militarizam, istorijske resentimane i sistem vrednosti desnog radikalizma, kao i kriminalne vrednosti, dok je formalno-politički simulirao poziciju levice i pacifizma” (2), prema zastupnicima ovih stavova bilo je potrebno temeljno odbacivanje svih ovih pogubnih kulturnih pojava i temeljno prevrednovanje celokupne kulture.

Do ovakvog ideološki pojednostavljenog i isključivog stava, pobornici kulturne „denacifikacije“ dolaze manje-više na sledeći način. Prvo, prilikom definisanja političkog ekstremizma oni polaze od prevaziđenih socioloških definicija levog i desnog ekstremizma koje proističu iz evropocentričnog univerzalizma prosvetiteljske provenijencije (3), a koje se sa velikom teškoćom mogu primeniti na savremeni, preoblikovani postmoderni svet i njegov multikulturalni karakter. Za njih, jednostavno, sem istorijskih manifestacija levog i desnog ekstremizma koji su „dogmatski dati i nepromenjivi“ nema drugih oblika političkog ekstremizma i estremnog ponašanja u savremenom svetu. Svi drugi oblici političkog krajnjaštva te pokušaji njihovog definisanja (koji npr. počivaju na određenjima koje pod političkim ekstremizmom podrazumevaju manihejski pogled na svet koji ne bira sredstva da bi u ostvarivanju svoje političke vizije sveta dosegao željejne ciljeve) smatraju se neprimerenim, jer vrše relativizaciju „nepobitnih“ naučnih i društvenih istina, a bez kojih bi se izgubili osnovni društveni orijentiri. Zato je, kao drugo, potrebno pronaći one društvene simptome koji odgovaraju etiketaciji političkog ekstremizma u skladu sa sopstvenim definicijama, a koji se žele pripisati društvu koje se teži promeniti. Ovakvim se simptomima, koji se po pravilu pronalaze na perifernim i sporadičnim prostorima društveno-političke zbilje, prenaglašava jačina i uticaj. I treće, ovakve ideološki kvalifikovane manifestacije društvene stvarnosti se ponovo izvlače iz šireg konteksta, bilo istorijsko–vremenskog, bilo prostornog, pa se njihovi uzroci ponovo pronalaze u ideološkim definicijama koje nemaju dovoljno utemeljenja u stvarnosti.

Kako sve to u praksi izgleda, dobro nam je svima znano: nesporno je da je ne samo domaći kulturni život, već i celo društvo ogrezlo u primitivizam, korupciju i siromaštvo, u kome caruju nepotizam i kumovsko-klanovski odnosi. Radi se o društvenom nasleđu starijem od svakog režima koji je postojao ili postoji u modernoj Srbiji, i koje predstavlja konstantu bez obzira na koje se ideološke i političke principe pozivaju nosioci vlasti. Optužiti bilo koji režim da je generator ovih pojava predstavlja neuko preterivanje. U savremenom srpskom društvu, naravno, ima i šovinizma i anacionalizma, i apatije i gorljivog kosmopolitizma, i prezira narodnjaštva prema intelektualcima, ali još više mržnje i kompleksa „više vrednosti“ društvenih elita prema svom narodu i svom poreklu.

Kao i u svakom društvu bez jasnog identiteta, i ovde vlada sukob ekstremnog, isključivog mentaliteta oko koga se vrši integracija ideoloških i interesnih društvenih grupa koje se bore da nametnu svoj uticaj i uspostave dominaciju.

 

Ali, ako je ovdašnji mentalitet ekstremistički (u Dvornikovićevskom smislu (4)), i to uglavnom na svim stranama ideološkog spektra, postojanje ovog „psihološkog ekstremizma“ ne povlači automatski i punu dominaciju političkog ekstremizma, već samo predstavlja pogodno tlo za bujanje njegovih najrazličitijih oblika. Pretvaranje ovog „ekstremizma mentaliteta“ u političku silu uvek je i bez izuzetka zavisilo od globalnih trendova i direktnog uticaja velikih sila i ideoološkog uticaja koje oni projektuju – bez ovih uticaja politički ekstremizam, obzirom na siromaštvo i u svakom smislu mali politički prostor, nikad ne može da izraste pojavu od respektabilnog političkog značaja. Zapravo, klasični politčki ekstremizam kao politika jednog režima je u pravom smislu te reči na ovim prostorima zabeležen jedino u prvoj fazi vladavine komunizma od 1944 – 1953. godine.

Miloševićev režim, autoritaran i manipulativan, ne samo da nije bio ekstremistički, već nije imao nikakve uobličene ideološke i vrednosne stavove koje bi zastupao ne sa ekstremističkim, već bilo kakvim uverenjem. Nastalom u vreme sunovrata socijalističke ideologije, raspada zemlje i haosa građanskog rata, njegova logika je bila logika preživljavanja i samoodržanja, u čijem cilju je bio spreman i da trenutno prigrabi i da odbaci bilo koje pojave i vrednosti koje bi mu se „našle pri ruci“. Samonikle pojave, naročito kulturne i potkulturne, nastale po pravilu kao reakcija na jednopartijsku diktaturu ili potisnute međuetničke odnose, dobijale su na pozornosti tek kada su postajale jake i sveprisutne ( kao npr. potkultura navijača). Logika vlasti je bila da ih stavi pod delimičnu kontrolu i eventualno manipuliše njima dok one ne izgube svoj naboj, ekskluzivnost i privlačnost. Ako pri tome ojačaju još i sam režim, tim bolje. U prvom periodu režim je to radio sa srpskim nacionalnim osećanjima i patriotizmom, potom sa „mirotvorstvom“, a sve vreme sa kriminalom. Pripisati ideološke motive demagoškoj vlasti na osnovu zločina (koji sigurno zaslužuju svaku osudu) što su se desili u ratnim i pograničnim zonama, a na osnovu toga što je vlast pomagala neku od zaraćenih strana koja ih je počinila ili što je ovakve pojave prikrivala i zataškavala, i u njima videti dokaze političkog ekstremizma je veoma neozbiljno, jer ne postoji ni jedan istorijski primer gde vlast u trenutku raspada zemlje i građanskog rata nije radila isto.

Promašenost ideologizovanih generalizacija posebno je očigledna po pitanju kvalifikacija navodne kulturne politike Miloševićevog režima tokom devedesetih godina. Njihovi zagovornici, pokušavajući da priču o propadanju kuture tokom devedesetih godina upodobe globalnim mitovima o „balkanskom kasapinu“ kao geniju zla, a u skladu sa stripovskom vizurom postmoderne medijske slike sveta, u davanju svojih objašnjenja po pravilu zapadaju u paranoju i zagovaraju klasičnu teoriju zavere, koja je, samo sa obrnutim predznakom, identična sa teorijama zavere kojima se javno podsmevaju. Istina je, naravno, mnogo drugačija od „kulturne zavere etnonacionalista i klerofašista“, ali ne manje porazna. Kao prvo, osiromašeni režim koji se od početka devedesetih borio za opstanak, sem manipulacije informativnim programom nije puno mario za kulturu jer su mu manjkala sredstva i interesovanja da se podrobnije pozabavi ovim delom javnog života. Osim toga, ogroman deo „kulturne elite“ i ljudi iz medija gotovo od samog početka je bio neprijateljski orijentisan spram režima koji, i da je tome težio, ne bi bio u stanju da na polju kulturne politike postigne ikakve značajnije uspehe. Izvršivši delimičnu liberalizaciju, na kultunjačkom polju su događanja prepuštena tržišnim zakonitostima, uključujući i onaj njen nelegalni deo (piratska konkurencija). U takvim okolnostima, a uzevši u obzir ratno okruženje i sankcije koje generišu specifične oblike masovnih psihoza koje se reflektuju i na kuturni živiot, u tržišnoj utakmici su na površinu isplivale i one pojave koje su manje – više sve nastale pre Miloševićevog režima i koje bi doživele svoju ekspanziju i da nije bilo njega. Siromaštvo po pravilu traži eskapizam u banalnosti i kiču, a moralni sunovrat svoj paravan u masovnoj kulturi koja teži da plasira lake zabavne i jednodimenzionalne sadržaje. To je bio slučaj i kod nas, i jedina stvarna odgovornost Miloševića (tj. njegovih ljudi) je bila što je u datim okolnostima pustio da se postojeća kulturna klima prelije i preko medija koji su bili pod kontrolom režima.

Kako pokazuje De Serto (5), odnosi unutar masovne kulture predstavljaju odnose moći, tj. svaka masovna kultura bez izuzetka služi da održi položaj vladajućih grupa u sistemu, i srpski režim tokom devedesetih tu nije izuzetak. U trenutku izbijanja rata, prirodno je bilo da ratni sadržaji ili okretanje istorijskim temama i problemima provejavaju kroz kulturni život, jer predstavljaju teme od suštinskog značaja za društvo. Pa čak ni tada, kultura nije pretvarana u propagandno sredstvo, sem sporadično i na mahove. Naprotiv, čak i iz najizraženijeg „ratnog perioda“ raspada zemlje, dominantnija su dela (naročito filmska, pozorišna, književna i muzička) koja se kritički ili pak tragički odnose prema savremenom (ratnom) trenutku. I što je još indikativnije: gotovo da nema primera cenzure u ovom periodu, niti proturanja nekih drugih kultunih sadržaja koji favorizuju politički ekstremizam u bilo kom ideološkom obliku. (6)

Turbofolk je posebna priča. Ovaj isprva subkulturni muzički fenomen nastao u procesima modernizacije tradicionalnih društva kao surogat narodnih melosa i modernih instrumetalnih i produkcijskih zahvata, a koji se proteže na prostoru od Magreba do Indijskog potkontinenta, i koji je tokom 90-tih postao u okviru „World Musica“ deo globalne masovne kulture, od strane domaćih kulturnih denacifikatora oklevetan je kao monstruozno čedo ratnohuškačkog i ekstremističkog režima. Naprotiv, ova muzika koja je sa procesima regionalnih integracija i globalizacijom preplavila i naše prostore uvek ukusom podložne uticaju orijenta, ne samo da predstavlja deo masovne kulture u pravom smislu, već je u svom izrastanju iz subkulture u mnogim regionima imala pretežno revolucionarno-modernizacijski, a ne konzervativni značaj, naročito u islamskom svetu (npr. alžirska rai muzika) (7) Teme koje najčešće obrađuje (muško – ženski odnosi, hedonizam, individualizam kao samoostvarenje) niti su konzervativni, ni ekstremistički, već moderni i sabrazni zapadnim pop modelima, doduše začinjeni lokalnim koloritom i specifičnostima. Primeri ratne propagande kroz narodnu muziku na srpskoj strani su retki, sa staromodnim pristupom i aranžmanima, i ne pripadaju ni žanrovski ni tematski orijentacijama turbofolka. Navoditi pak činjenicu udaje najpopularnije (turbo)folk pevačice za komandanta paravojske kao ključni dokaz propagiranja patrijarhalnog militarizma u ovom žanru, bilo bi kao optužiti „evergreen“ za propagiranje mafije i širenja delatnosti organizovanog kriminala obzirom da je Frenk Sinatra ne samo u Vegasu pevao mnogim kumovima Koza Nostre, već i održavao prisne odnose sa njima.

Etnonacionalizam – dežurni krivac

Iako se sa povratkom Srbije u međunarodnu zajedicu nakon Miloševićevog silaska sa vlasti pojačao i uticaj procesa globalizacije na kulturnom polju, naročito što se tiče produkata masovne kulture i njenih propratnih pojava, ovaj „ideološko katarzičan“ diskurs domaćih denacifikatora u kulturi nije se ni malo promenio. I dalje su za sve ostali krivi srpski etnonacionalisti i zagovornici „filozofije palanke“.

Situacija je danas još neuporedivo gora nego tokom „mračnih devedesetih“. Doživljavajući sebe kao hrabru i požrtvovanu opoziciju, „kulturni denacifikatori“ su pored toga što i dalje grčevito kontrolišu alternativne fondove, uspeli da ovladaju i dobrim delom zvaničnih institucija, pa sada za svoju „misiju“ sisaju i privatna i državna sredstva stvarajući neku vrstu totalitarnog kulturnog monopola. No, ni to nije najgore u celoj priči, već posledice koje ovaj „katarzični diskurs“ postiže upirući u (ne) opravdano ozloglašene vrednosti navodno ksenofobične srpske kuture.

Time je stvoren predivan alibi za sve sumnjive pojave i procese kako na društveno-političkom, tako i kulturnom polju. Za sve problematične pojave u crno-beloj viziji sveta naših kulturnih denacifikatora određen je lokalni politički ekstremizam kao dežurni krivac, tako da je glasnogovrnicima „globalne palanke“ i njihovim delima trajno obezbeđen alibi, izuzev povremenog izricanja opštih mesta koje će deo odgovornosti za nizak nivo kulturne produkcije podeliti, pored prokuženog etnonacionalizma, i sa masovnom kuturom koju donosi globalizacija. Ma šta njihovi puleni bezvredno i loše uradili ili na kulturnom polju uzrokovali (a pogotovo surogati uvezene industrije zabave), sve je to predstavljeno kao ništa spram navodnog mračnjaštva etnonacionalističkog ekstremizma. Svaka posledica uticaja kulturne globalizacije, tabloidizacija pisane reči, piramidizacija politike, dominacija mentaliteta sponzoruša, „mačo ponašanje“ infantilnih konzumenata mas-medija, eksplozija pornografije, sve ove pojave koje su narasle sa trijumfom tržišnih principa i veličanjem hedonističkog individualizma, olako se pripisuju militantnom etnonacionalizmu i ksenofobičnom mentalitetu palanke.

U srpskoj tranzicionalnoj realnosti, beskrajno je veći uticaj uticaj globalne masovne kuture od prokazanog tradicionalnog „kuturnog ekstremizma“. Sadašnja dominacija sadržaja globalne industrije zabave, počevši od licencnih emisija, reality i talk programa, kvizova, serija, kao i njihovih domaćih pandana koji slepo kopiraju date globalne paradigme i lokalizuju tipske predstave i stereotipe preuzete iz mitskog arsenala korporativne masovne kuture nisu pojava od juče. Zapravo, pravo je pitanje koliko su sve strane učesnice u raspadu Titove Jugoslavije i krvavom građanskom ratu bile vođene stvarnim poznavanjem sopstvene narodne tradicije, a koliko njenim doživljajima pomešanim sa predstavama iz masovne kulture sa kojima su se identifikovali, kao npr. sa prikazama „domaćih izdajnika“ svih vrsta iz Bulajićevih filmova, predstavama o ratu i građanskom haosu iz vijetnamskog ratnog podžanra ili npr. futurističkog serijala o „Pobesnelom Maksu“. Deplasirane su zato tvrdnje da su etničku mržnju, a pogotovo kriminogeno ponašanje, porodile isključivo tradicionalne patrijarhalne vrednosti i etnički stereotipi sa kojima se zarad budućeg mira valja razračunati, a da su masovna kultura i gubitak identiteta (i shodno tome potraga za istim) bili potpuno nevažni za vrednosni, a potom u svaki drugi društveni sunovrat kome smo u prethodim decenijama imali „privilegiju“ da prisustvujemo.

Naše borce za „prave kuturne vrednosti“ ova klasična zamena teza, naravno, ne tangira mnogo, dok služi svrsi – a to je da im daje položaj moralno-politički podobnog arbitra koji sa svog pijedestala može bezbrižno da moralizuje i lagodno živi, dok za posledice našeg sveopšteg kuturnog posrnuća bude odgovoran mitski „Drugi“ koji, što je najbolje u svemu, niti ima ikakav značajan uticaj na kuturni život, niti realno postoji, barem ne takav kakvim ga u svojim fantazmagorijama predstavljaju ovdašnje svesne i nesvesne sluge kulturne globalizacije.