KRAJ NEMAČKE UTOPIJE ZVANE MULTIKULTURALNOST

Kada je oktobra meseca  ove godine nemačka kancelarka Angela Merkel izgovorila jednu rečenicu, prilikom svog govora o njenom, a verovatno ne samo njenom viđenju, današnjeg stanja nemačkog poimanja tkz.”multikulturalnosti” ili skraćeno ”multikulti”, treba otvoreno priznati da se mnogi u bližem i širem okruženju Nemačke, nisu osećali preterano dobro. Čak i više, spomenuta rečenica isuviše nas je potsetila na istorijski poznat diskurz nemačkih političara prošlog veka, na koji smo već i pomalo zaboravili, uvereni kako su prošla vremena korištenja takvih političkih poruka i svega što takve poruke konkretno nose sa sobom. Očito smo preterali u toj našoj istorijskoj ”zaboravnosti”!

Nemačka kancelarka doslovce je izjavila sledeće: ”Der Ansatz fuer Multikulti ist gescheitert, Absolut gescheitert!” Što bi u srpskm prevodu glasilo:” Pristup multikulturalnosti je promašen, apsolutno promašen!” Kada se sa nemačkog prevede spomenta rečenica na engleski zvuči nešto blaže ali suština je svakako ista. ”The Multicultural approach has failed, and failed absolutly!” Toliko o mogućim jezičkim  nedoumicama. Naravno da se na sve rečeno može staviti i primedba kako je rečenica na određeni način istrgnuta iz celine govora nemačke kancelarke, međutim teško je poverovati kako bi suština njenog govora bila u suprotnosti, sa jednim tako nedvosmislenim, i decidiranim stavom.  Znači, došao je kraj jednoj epohi novije nemačke istorije u kojoj se koncept prožimanja i donekle (ipak) tolerantnog stava prema brojnim etničkim i religioznim manjinama u Nemačkoj, na kraju sveo na dosta neuvijeno političko  priznanje, kako je spomenuta tolerantnost bila-promašena (Gescheitert!).  Bilo bi preopširno baviti se sveukupnom genezom pitanja, kako je Nemačka posle Drugog svetskog rata, relativno brzo i efikasno obavila proces tkz.denacifikacije društva i raskrstila sa svim onim ideološkim recidivima koji bi mogli da potsećaju na rasne ”postulate” Trećeg rajha, kao i sve ono, šta su ti rasni ”postulati” značili u konkretnom životu.

Činjenica je da su, nemačka politika i nemačko društvo, u tim svojim nastojanjima delovali, barem u velikoj većini, i demokratski i ubedljivo. Ne bežeći pri tome od (sopstvene) odgovornosti za holokaust koji se desio za vreme Drugog svetskog rata. Treba takođe podvući, kako je i pre izjave kancelarke Merkelove, postojao u Nemačkoj ceo niz političkih i ostalih ličnosti koje su plasirale svoja ”viđenja” i ”rešenja” problema multikulturalnosti. Težinu i argumente spomenutih ličnosti nemačka je javnost prihvatala na različite načine, zavisno od političke opcije kojoj je taj deo javnosti bio više sklon. Međutim pojavom, istupima, intervjuima, kao i objavljenim knjigama, u prvi plan je izbio, sada već nekdašnji član izvršnog odbora Nemačke Centralne banke (Bundesbank), šef kontrole rizičnh operacija iste banke, kao sad već i nekadašnji (u međuvrenu isključen je iz SPD!) član SPD (Socijaldemokratske partije Nemačke), dr.Tilo Sarazin (dr. Thilo Sarazzin). Ako prihvatamo tradicionalnu podelu političkog spektra, pogotovo nemačkog, na političke stranke ”leve” i ”desne” opcije, onda je svakako prvorazredno iznenađenje  da su stavovi koje je iznosio u nemačkoj javnosti dr. Sarazin, više odgovarali onome šta se podrazumeva kao stav ”desne” političke opcije, a mnogo manje onome, šta zagovara pogotovo, većinske deo nemačke socijaldemokratije, pogotovo kada se radi; bilo o istorijskoj prošlosti Nemačke, njenoj sadašnjosti, a pogotovo odnosu prema brojnim etničkim manjinama u Nemačkoj i multikulturalnosti. Dr.Sarazin se u tom kontekstu posebno okomio na Turke i Arape i to zbog ”njihovog niskog stepena inteligencije, a koji su svojim visokim natalitetom ustvari zauzeli Nemačku” ili ” veliki broj  Turaka i Arapa u (nemačkim) gradovima čiji broj se povećavao kroz loše vođenu politiku, nema nikakvu produktivnu funkciju, sem prodavanja voća i povrča”. U avgustu ove godine  dr. Sarzin objavio je i svoju knjigu Deutschland schafft sich ab (Nemačka eliminisala sebe) koju su mnogi stručnjaci i kritičari proglasili za ”neonacistički pamflet”, prepun ”darvinizma, rasizma, eugenike, kao i neadekvatne primene metoda pojedinih naučnih disciplina”. Pogledajmo takođe kako se kretao tiraž spomenute knjige. Prvo izdanje koje se pojavilo u nemačkim knjižarama 30.avgusta ove godine, imalo je tiraž od 25 hiljada primeraka, drugo 15 hiljada i bilo je rasprodano u jednom danu, treće izdanje 30 hiljada, četvrto izdanje 80 hiljada, za peto i šesto izdanje tiraž se popeo na 100 hiljada primeraka. Na nemačkoj lestvici političkih bestselera (svih vremena) vodi bivši kancelar Helmut Šmid (Helmuth Schmidt), a na drugom mestu već se nalazi dr. Sarazin. Govor nemačke kancelarke koji je usledio nedugo posle objavljivanja knjige dr.Sarazina, nameće pitanje: da li je kancelarka čitala knjigu dr.Sarazina pošto su im stavovi poprilično slični (barem kada je u pitanju multikulturalnost)? Na to pitanje kancelarka je dala dosta jasan odgovor. Knjigu dr. Sarazina nije čitala ali su joj poznati njegovi stavovi koje zastupa u spomenutoj knjizi.

Bilo bi, obzirom na sveukupne prilike, kako ekonomske, tako političke i društvene, u svetu i u Nemačkoj, za koje možemo još uvek tvrditi kako su bremenite svetskom ekonomskom krizom, dosta površno tvrditi da se radi o izolovanom primeru unutrašnje nemačkih političkih prilika ili možda nesretnom spletu političkih previranja ili nadmetanja. Ipak, da bi se došlo do realnosti svega, treba uzeti u obzir, i to pre svega, kontekst Evopske unije i njenih današnjih dilema sa kojima se susreće. Sem spomenute svetske ekonomske krize  Evropska unija prolazi ili bolje, suočava se, sa svojevrsnom ”krizom identiteta” u kojoj značajnu ulogu igraju  pre svega Nemačka i Francuska, u nešto manjoj meri Engleska, Italija i Španija. Namerno se ne želim tom prilikom baviti i otvorenim pitanjima NATO alijanse. Mnogo značajnija su pitanja: vezana uz zajedničku evropsku valutu, odnos zajedničke strategije prema  članicama (Grčkoj, Španiji, Italiji, Irskoj) koje su se povodom zaoštravanja globalne ekonomske krize našle u nezavidnom položaju. Uzmemo li samo kao primer Grčku koja se još uvek nalazi pred ozbiljnom pretnjom raspada značajnih državnih institucija i duboke društvene krize, mora nam biti jasno: kakvi su ustvari značaj i težina, a pre svega sposobnost finansijske participacije Nemačke, u ” zajedničkoj spasilačkoj akciji članica Evropske  unije”. Treba potsetiti i na veoma oštro reagovanje kancelarke Merkelove, u prvoj fazi rešavanja pretnje kolapsa grčke države, kada je kancelarka upotrebila dosta politički neodmeren rečnik neuobičajen u međudržavnim odnosima unutar Unije. Tačnije rečeno, kancelarka je (barem u početnoj fazi) odbila ideju o tome kako bi Nemačka preuzela na sebe ”lavlji deo” financijskog paketa spasavanja Grčke. Kasnije njen je stav unekoliko retorički ublažen.

Već je duže vremena, unutar Evropske unije, unatoč ”zajedničkoj lisabonskoj deklaraciji”, primetan vrlo brz proces podele njenih članica na one ” koje mogu i u krizi same rešavati svoje ekonomske probleme i one ostale”. Taj je proces svetska ekonomska kriza samo produbila. I nije slučajno nikla ideja o Evropskoj uniji ”dve brzine”  koja je čak vrlo realno predviđa ”raspad”ili ”podelu” članstva Unije na članice koje bi mogle zadržati oštre i visoke mastrihtske kriterije predviđene za korištenje zajedničke evropske valute i one koje bi morale ”sniziti svoje ambicije”, bilo ponovnim povratkom na vlastitu (nacionalnu) valutu ili prihvatiti neku drugu monetarnu varijantu.

I tako dolazimo do suštine, bilo stavova dr. Sarazina ili kancelarke Merkelove. U tom, konkretnom slučaju, nije beznačajno da je dr. Sarazin pripadao najužem rukovodstvu Nemačke Centralne banke. Naime, ako posmatramo rasističke primedbe dr. Sarazina, o Turcima i Arapima u Nemačkoj i njihovoj ”slaboj integrisanosti” bilo u nemački školski sistem, i preko toga i u samo nemačko društvo postavlja se ključno pitanje: koliko su nemačka, francuska ili bilo koja druga evropska integraciona politika i kroz nju proklamovana multikulturanost, uopšte bile realno koncipirane i sprovođene?  Ako uzmemo 60’ godine prošlog veka kao inicijalne godine u kojima je počeo masovni dolazak stranih radnika, pogotovo iz Turske, zemalja Balkana, Bliskog Istoka i drugih, suočeni smo sa dilemom koja se neumoljivo nameće. Nemački su političari u svojim lamentacijama, kad se već pomalo naslućivao krah multikulti politike tvrdili ”kako je nemačka privreda svojevremeno trebala i tražila radnu snagu, a došli su ljudi!” Danas takve i slične opservacije zvuče, i dosta staromodno, a još više neiskreno. I pre svega izuzetno ih je lako pretvarati u zapaljivu političku retoriku, bez određene analize odgovornosti. Ako lament ”radna snaga-ljudi” pretvorimo u jezik realnih interesa, pre svega konkretno nemačkog kapitala iz 60’ godina prošlog veka i kasnije, teško bi unutar tog interesa mogli pronaći i ”zabrinutost” zbog ”niskog stepena inteligencije” ili ”lošeg znanja nemačkog jezika i poznavanja nemačkih običaja” došljaka/imigranata. Mada i tada, kao i sada, došljaci, pogotovo iz islamskih zemlja, nisu menjali svoj: ni način života, ni svoju kulturu, ni običaje, religiozne principe ili organizaciju porodičnog života. U svakom slučaju njihov život i život nemačkog stanovništva pretstavljao je i pretstavlja, dve zatvorne celine, bez mnogo želje za stvarnom međusobnom interakcijom. Tražiti danas uzroke u odvojenosti spomenute dve grupacije, prilično je jalov posao, pošto su nepovratno izgubljene,mnoge godine i prilike, kada se to moglo lakše, postići i uraditi. Danas druga i treća generacija dece nekadašnjih imigranata sasvim dobro vlada nemačkim jezikom, dosta dobro poznaje i nemačke običaje ali ostaju i dalje veoma ”neintegrisani’ u nemačko društvo. Zašto je to tako, trebaju sebi odgovoriti oni isti nemački političari koji su očito ” multikulti principe” svojevremeno mešali sa interesima kapitala (jeftina radna snaga koja se ne buni preterano zbog niskih zarada, pošto dolaze iz zemalja, gde su i niske nemačke zarade, neuporedivo više od domačih). U tom kontekstu svakako ne treba ispusiti iz vida i velik”doprinos” političkih elita zemalja iz kojih su večinom dolazili imigranti. Njihove političke ideje i vođe koje su se često formirale  pod sumnjivim pritiscima velesila i njihovih interesa ( među njima i Nemačke), a da te ideje često nisu imale dodirnih tačaka sa svakodnevnim životom i interesima ljudi.

Očito kapital danas na globalnom nivou, još uvek ignoriše vekovno formirane i ukorenjene kulturne i civilizacijske razlike čovečanstva koje su (još uvek) itekako prisutne. Pokušaj da se pomoću globalizacije, spomenute kulturne i civilizacijske razlike ignorišu ili zamene nekim ”opštim vrednostima”, recimo formulom multikulti, ispao je neproduktivan, pošto ga se danas odriču, i jedni i drugi. U nemačkom slučaju, i Nemci, i imigranti. Ustvari, ako situaciju posmatramo  bez političke patetike i lažnog predimenzioniranja problema, onda svakako koncept multikulti pretstavlja i implicitno rangiranje ”viših” i ”nižih” formi u civilizacionom procesu. Sa ”pretpostavkom” kako bi imigranti trebali bez mnogo razmišljanja, a za svoje ”dobro”, prihvatiti sistem kulturnih i ostalih vrednosti koje im ”velikodušno” nudi većinsko okruženje.  Upravo zbog toga, u nemačkom slučaju, toliko povike na školski sistem, u kog se imigrantska deca, očito nisu ”dovoljno uključila”. Mada su veoma nejasni kriteriji po kojima bi se određivao spomenuti ”stepen dovoljnog ili premalog uključivanja” .

Zašto je slom nemačkog koncepta multikulturalnosti, značajan za zemlje tkzv. ”Zapadnog Balkana”?  Kao prvo, treba konsatovati da  imigranti iz tkzv. ”Zapadnog Balkana” čine dosta značajan procenat ukupnog broja imigranata u Nemačkoj. Kao drugo, upravo  na tkzv. ”Zapadnom Balkanu” kroz vekove prolamalo se sve on što spominje u svom delu Sukob civilizacija (The Clash of Civilizations) američki naučnik  Semjuel P. Hentington (Samuel P. Huntington) i time doprinelo, pored svega ostalog, raspadu i ratnimkonfliktima na području nekadašnje Jugoslavije. Danas većina, odnosno tačnije sve, zemlje  tkz. ”Zapadnog Balkana” žele i vide rešenje, svojih problema (pre svega ekonomskih) u uključivanju  (po mogućnosti što pre i po svaku cenu!) u Evropsku Uniju. Evropska Unija, za spomenute države
tkzv. ”Zapadnog Balkana”, barem ako je suditi, prema izjavama njihovih elita., jedina je alternativa. Takav stav odiše  naivnošću bez presedana. Evropska Unije ne želi, i nije spremna ući u vekovne civilizacione suprotnosti koje bi mogle itekako uzdrmati temelje na kojima se zasniva.  Pretstavnike, pogotovo političkih elita tkz. ”Zapadnog Balkana”, ustvari tek čeka, posle uključivanja u Evropsku uniju, skoro isti niz pitanja sa kojima se danas suočava Nemačka. Sasvim jasno bez svih mogućih potencijala kojma raspolaže Nemačka, što je i više nego značajna razlika.

Evropska Unija danas, mora pre svega izači na kraj sa svojim problemima koje je donelo proširenje članstva. Vreme potrebno za barem približno izjednačavanje različitih standarda (privrednih, pravnih, obrazovnih, bezbednostnih itd) ne radi u prilog Evropskoj Uniji. Svetska ekonomska kriza otvorila je ozbiljno pitanje, kako načina izlaska iz krize, tako i još ozbiljnjijeg pitanja: šta danas u svetu pretstavlja kapitalistički sistem i da li isti nudi rešenja za izlazak iz krize? Nemačka danas, unutar Evropske Unije ili bez nje, pretstavlja značajnu i respektabilnu snagu. Naravno ne na način velesila, kao što su to Kina, SAD ili Rusija ali sa primetnom tendencijom vraćanja, pre svega nekim svojim nekadašnjim pozicijama. Sa druge strane, Nemačka je svesna promena koje su se desile u svetskom odmeravanju moći, kako na tehnološkom, tako i na privrednom planu. Pitanje koje muči, i Evropsku Uniju, a očito i Nemačku je prevashodno pitanje: mogu li nekadašnje svetske sile (Engleska, Francuska, Nemačka) udružene u Evropskoj Uniji, zajedno nešto da urade na očuvanju primata, pogotovo tehnološkog, u trci čiji tempo danas, prema svim raspoloživim parametrima diktira Kina?  Sve više naime postaje jasno da su Evropska Unija i SAD, već izgubile bitku na planu ekonomskog potencijala i monetarnih rezervi sa kojima danas raspolaže Kina.

I zato nije pitanje, koje uporno nameće nemačka politička elita, integrisanosti ili neintegrisanosti armije imigranata u nemačko društvo, nego je pitanje: šta u promenjenim tehnološkim uslovima započeti sa više manje neprilagođenom radnom snagom (i nemačkom!)
u svetskoj privrednoj trci? Rešenja svakako postoje ali ih je teško otkrivati/pronalaziti u ”teorijama” dr.  Sarazina ili njegovih istomišljenika.   

Ljubljana, oktobar 2010-10-31