KORENI IZDAJNIKA – ZAŠTO IZDAJNIK IZDAJE ?

Pripremio: dr.sci. Rade Dacić

Svakom čoveku je stalo do toga da zna može li se pouzdati u drugoga čoveka, ili ima osnova za sumnju da će ga čovek s kojim u zajednici nešto preduzima izneveriti. Do toga saznanja treba da je stalo i nacionalnoj zajednici, pogotovu onoj čijem razaranju teži neka druga nacionalna zajednica, ili više drugih. I pojedincu i zajednici mora biti stalo do saznanja sa koliko pouzdanja može računati da određena osoba bude verna, da ne postane izdajnik.
PRIRODA IZDAJNIKA
Ima paradoksalnog u prirodi izdajnika. Izdaja nekome treba ili ne treba nikome. Uzmimo da nije čudno što izdajnik izda kad njegova izdaja nekome treba. Čudi što on izdaje i kad njegova izdaja nikome ne treba. A kad dublje promislimo, ni ovo nije za čuđenje: razoriteljska priroda izdajnika traži od njega činjenje zla.
Upotrebimo sada jednu novu reč, s nadom da će ona ući u srpski jezik. Onaj ko nije ličnost pripravan je da postane izdajnik, on je, dakle, priprav, tj kandidat za izdajnika.
Šta jednog takvog odlikuje? Najpre kukavičluk, to znači: sitna posebnost, beznačajnost bića, ono o čemu osećaj izranja iz mračnih dubina u koje ga je vladajuća svest potisnula da bi ga potopila.
Ljudi, kao društvena bića, ostvaruju udruženim naporom mnoge zajedničke ciljeve, a nečije odustajanje od toga napora, ili njegovo ometanje, često dovodi do neostvarenja cilja. Iz tog razloga reči „izdaja” i „izdajnik” označuju velike ogrešitelje. Kakvi ljudi lako prihvataju tu vrstu ogrešenja?
Ova vrsta ogrešenja nije jedino pretpostavna, jer nas život uverava da postoji izdaja i postoje izdajnici. Izdajnik je onaj ko je izvršio izdaju. To znači izneverio je ljude i ljudske vrline. On izneveri obećanje, a nije bilo iznuđeno, bez prinude je nešto obećao; time izda one kojima je obećanje dao: oni su ostali bez nečega na šta su računali pošto on obećano ispuni; svoje delovanje nisu zbog toga obavili, oduzeto im je vreme, ukraden deo njihovog života. Izdajnik izda svoj narod, služeći za ništavnu nagradu, ili bez nagrade, njegovim neprijateljima, izda svoje drugove u sukobu: pobegne ili se stavi u službu protivnika. Izdajnik izdaje ljudske vrline delujući suprotno od njihovog smisla, čoveka izdaje varajući ga svojom čovekolikošću.
Potrebno je znati kakav čovek ne može postati izdajnik, da bi tek onda bilo jasno iz kakvih ljudi se pojavljuje izdajnik. Progovorimo najpre o onima iz kojih se izdajnik ne pojavljuje.
LIČNOST
Postoji u srpskom jeziku reč potrebna ovom kazivanju, reč sa više značenja, od kojih je jedno toliko izuzetno i dragoceno da čovek zažali što ima još nekih, jer ona okrnjuju vrednost ovoga. (Zaista je šteta što neke reči imaju još značenja, pored onoga sjajnoga koje im daje mesto među velikim rečima. Mora biti da dodatna značenja izmišlja neko sitan i zavidljiv, da bi ono blistavo uprljao.) Odnosi se na čoveka bez sklonosti prema smrtnim gresima iz tradicionalnog pravoslavlja – zavidljivosti, zlobi, taštini, pohlepi… Ta reč je ličnost. Srodna je donekle reči „gospodin” (kad se njome izražava čije nenarušivo dostojanstvo), ali je još dragocenija. Ljudski ideal svih naroda gotovo je isti: to je skup vrlina ugrađenih u jednom ljudskom biću. Taj se ideal retko ostvaruje: kod čoveka se nađe pokoja mana. Ljudsko biće u kojem se taj ideal u najvećoj meri ostvari, a u nepotpuno ostvarenim sastojnicama mu se primakne – nosi upravo blistavu reč ličnost. Ličnost je vrh ljudskosti. Dva primerka ovoga vrha, dve ličnosti srodnici su posebne vrste, imaju mnogo zajedničkog a malo onoga što bi jedna od njih želela da ukloni kod druge. Ta srodnost nije ishod određenoga uticaja, već što moćnija sila određuje svojstva ličnosti.
Pogledaj, uvaženi čitaoče, šta posebno pod tom rečju podrazumeva srpski kompozitor (i ličnost) Miloje Milojević kad govori o jednom velikom stranom kompozitoru: „Leoš Janaček je ne samo veliki muzičar, nego i nacionalni umetnik… Da bi jedan umetnik bio i ličnost nije dovoljna samo originalnost, nego i duhovna prefinjenost i duhovna kultura.” Ličnost uključuje nacionalno, duhovnu kulturu, duhovnu prefinjenost! Kao kompozitor, ličnost uvećava opšteljudsko skladište vrednosti u muzici, onim što ima čvrst nacionalni temelj, po tome se poznaje i zbog toga priznaje; ne oponašanjem nečega što je „uspelo”. Tek tada strani svet uviđa da bez takvoga kompozitora ne može, kao što je austrijski kompozitor List rekao ruskom kompozitoru Borodinu: „Mi bez vas ne možemo!”
Izdajnik nije ličnost. Izdajnik nastaje iz ljudskog zametka, kad se desi da se ovaj ne razvije u ličnost. Šta čini da se neko razvije u ličnost a neko drugi se ne nađe ni za trenutak na putu ličnosti – mi ne možemo znati. Ko je ličnost ne može postati izdajnik. Pri ispitivanju karaktera osoba bez mnogo truda se otkriva osoba, pogodna za izdajnika; to je ona koja se pokaže da nije ličnost. Istina, takve osobe uspešno obmanjuju ljude bez stvarne moći prosuđivanja, prikazujući se kakve nisu i ne mogu biti. (A zna se: ličnost se ne služi obmanjivanjem.) Predodređeni za izdaju – oni koji nisu izrasli do visine kojoj se divimo – obmanu okolinu jednom svojom osobinom: neverovatno su delatni. U neprestanom su pokretu da nadomeste nedostajuće im ljudske vrednosti. Odlaze na sve strane, opsedaju ljude od uticaja, bez uzdržavanja prikazuju sebe kao važne i pune vrlina. Zaći će oni u svaki buxak, da nađu rupu kroz koju će se provući, da bi ušli u svet valjanih. Naprave često privid da su pripadnici stvarno izabranih ljudi. U stvari, gde god da uđu, kakav god glas o sebi da nametnu, nisu se uključili među smirene duhove koji su našli smisao, nisu među onima što su nad sobom podigli nebo. Zato ih nemir tera da stalno traže svoje uvećanje u svetu ljudskosti, a sposobni su naći jedino izdaju; mogu se skrasiti jedino u izdaji i među razoriteljima po nagonu. Tamo ostaju sve dok je ova njihova delatnost nekome potrebna. Ako (i kad) ta potreba prestane, razarajuća htenja ih vode dalje: traže naručioca nove izdaje. Nema li neposrednog naručioca, nagon za razaranjem ih navodi da gledaju šta je najvrednije što njihova zajednica ima, što je na ceni, šta je najdraže pravim ljudima, da bi to razorili i time zadovoljili prokletu dušu. Sa posebnim poletom razaraju svoje nacionalno, čim neprijatelj njihove nacije to zatraži i za učinjeno ponudi nagradu. Sebe tada uveravaju kako rade „nešto veliko”. Računaju „logično”: mora ih to „delo” nužno proslaviti, steći će i oni ime na glasu.
PRIRODA IZDAJNIKA
Ima paradoksalnog u prirodi izdajnika. Izdaja nekome treba ili ne treba nikome. Uzmimo da nije čudno što izdajnik izda kad njegova izdaja nekome treba. Čudi što on izdaje i kad njegova izdaja nikome ne treba. A kad dublje promislimo, ni ovo nije za čuđenje: razoriteljska priroda izdajnika traži od njega činjenje zla.
Upotrebimo sada jednu novu reč, s nadom da će ona ući u srpski jezik. Onaj ko nije ličnost pripravan je da postane izdajnik, on je, dakle, priprav, tj kandidat za izdajnika.
Šta jednog takvog odlikuje? Najpre kukavičluk, to znači: sitna posebnost, beznačajnost bića, ono o čemu osećaj izranja iz mračnih dubina u koje ga je vladajuća svest potisnula da bi ga potopila. U osećaj osobe izbija nešto nalik na saznanje da je njeno biće nepotpuno, daleko od celovitosti. Prema biološkom razvrstavanju, to biće pripada ljudima, ali ta pripadnost nije dovoljno ubedljiva. Ta osoba to uočava upoređivanjem sa celovitim ljudima, sa ličnostima. Osećaj beznačajnosti i necelovitosti pritiska, traži da se biću nešto doda, kako bi ljudska celina, koja se među ljudima ceni, bila dostignuta. Osoba traži razne načine da to postigne, da svoje biće upotpuni; kako ne nalazi ni jedan pouzdano ljudski, odlučuje se za izdaju, u nadi da je to ono što će ga osloboditi osećaja ništavnosti. Takva osoba se druži sa nekim koga mrzi i prezire – ne može da podnese usamljenost. Suprotno od ličnosti. Punoća ličnosti njoj omogućuje da podnese usamljenost, jer i nije usamljena: sve istinski ljudsko, što nosi zajedničko ime vrlina, sa njom je. Ličnost ne pravi privide, slobodno pokazuje svoju prirodu, zna da ona nije za stid.
Ništavno biće kukavice u stalnom je strahu da ko od njega šta ne oduzme. Jer tada mu ne bi ostalo ništa, i posle maloga oduzimanja od beznačajno maloga, ne ostaje ništa, malo krunjenje a preostalo je jedino za bacanje.
O ličnosti previše raspravljaju neke „nauke” o duši. Pričuvaj ih se, čitaoče, i osetljivim terazijama meri sve što ti se učini da je u njima dobro.
Budući izdajnik je možda pokušao da postane ličnost. Nije uspeo zato što njegova priroda njemu nije to dozvolila, kao što priroda nekog zemljište ne može poneti tešku građevinu, ili može tek pošto se fundira, (No kako fundirati sklonog izdaji da ne izda?). Ne dozvoljava mu najpre time što mu onemogućava da shvati šta je ličnost, a tek kasnije ono teže: da izdrži pakao kroz koji prava ličnost (veoma često) prolazi, a to u njoj ne poremećuje odlučnost da ostane sebi verna, da smireno ostane u svome biću, ne tražeći da se ono preobrati u nekakvo drugo; ne dozvoljava i time što postojanost u vrlini – i inače retka – nije imala iz čega izrasti. On je (dodajemo: možda) nešto pokušao, taj pokušaj je propao. Sve ono rđavo što je tada učinio već je bila izdaja, izdaja savesnog obavljača primljene obaveze. „Radikalnim zaokretom” (kako govore svi njemu bliski dok padaju u grehe) on je pokušao da učini nešto čime će poništiti počinjene grehove; ono što je učinio bila je izdaja.
IZVORI IZDAJE
Evo još jednog velikog izvora izdajnikove izdaje. Izdajnik se vodi mržnjom. On nekoga mrzi. Ne mrzi ga zato što mu je taj učinio zlo, ne mrzi ga ni što je taj rđav čovek te ne zavređuje uvaženje i naklonost – mrzi ga što je izdajnička duša ustrojena za mržnju, i kad nema razloga za nju. On onda izdaje toga koga mrzi, izdaje ga uz uslove: a) da sam nešto dobije, b) da izdani pouzdano izgubi. Moglo bi se pretpostaviti da je predmetu ovoga rasuđivanja pretežniji lični dobitak, da je to isključivi motiv izdaje, koji mržnjom jedino može biti malo dopunjen. Neosporno, dopunjavanje mržnjom je potrebno, da bi se izdaja pravdala pred nečim što se naziva savest. Ali je stvar složenija: katkad je lični dobitak presudniji od mržnje, katkad veoma nadmoćno preovlađuje snaga mržnje. Ali je pravi sklad, savršena mirnoća u duši izdajnika onda kad je izdani uništen, da se ne može njemu svetiti zbog izdaje, a dobitak zadovoljava njegove prohteve. Činjenica je da je velika snaga lične dobiti, a kad ga ima, uvek se nađu razlozi za mržnju. Važi li obrnut stav koji se ovako može iskazati: velika mržnja nužno nalazi i povode borbe za lične koristi?
Nađu se pobude borbe, vodi se borba, ali lične koristi često ne bude. Bitniji je, dakle, filosofski materijalizam (čiji ono beše?).
Nasuprot izdajniku, koga podstrekava mržnja, heroj je vođen ljubavlju: za ljudsko dobro on izvodi herojske podvige. Ako oslabi njegova ljubav, herojstvo se gasi: nekad neustrašiv, postaje običan, plašljiv čovek.
Izdajnik, po pravilu, ne priznaje da je izdajnik. Kad se (izuzetno) dogodi da prizna, kad se javi znak kajanja, znak da je u izdajniku nastupila griža savesti, ljudi se ohrabre u nadi da on neće nastaviti pređašnje delo, da će pokušati iskupiti počinjene grehove čineći kakvo dobro. Pojava da se izdajnik pokaje veoma je retka, zato i pomenuta nada najčešće izneverava.
Izdajnik ismeva reč „izdaja”; niko mu u tome nije ravan. Čime se služi da ismeje reč? Duhovitošću drugih, „naučenom” duhovitošću, duhovitošću duhovitog, koju je duhoviti skladno primenio na nešto što je trebalo ismejati; izdajnikova primena tog bleska tuđega duha u estetskom je nesaglasju sa ismevanim predmetom. On, dakle, krade; ne može se dogoditi da izdajnik ne krade, kad god mu od toga ne preti velika opasnost. U ismevanju reči „izdajnik” izdajniku pomažu mnogi drugi – svaki od njih, ako već nije izdajnik, hrli da postane.
Prema izdajnicima, izdaja ne postoji, iz čega drugi treba da zaključe da su oni bez ogrešenja. Svi se izdajnici ujedine da bi ismevali reč „izdaja”; računaju: kad ismeju reč koja iskazuje suštinu njihova sramnog dela, ona će iščeznuti iz jezika, a to će učiniti da se izbrišu tragovi ove njihove krivice. Kad nema reči za ono nečasno što su učinili, onda oni ništa sramotno nisu ni činili – to računaju.
NAGRADE ZA IZDAJU
Obratiću se sad izdajnicima, da im uputim jedan prekor. Ne zameram im zbog njihove delatnosti – u tome pogledu reči ne mogu pomoći! – Izdajniku se obraćam s prekorom zbog štete koju čini sebi, a uzrok štete je: nepoznavanje vrednosti stvari koju izdaje. Prekor se (dakle) ne dotiče moralnog stava izdajnika – govorim kao da je sam čin izdaje besprekoran s moralne tačke gledišta, kao da je izvršiti izdaju nešto što se ne može osuđivati (već mu se možda diviti) – govorim zbog njegovog nedovoljno valjanog rasuđivanja. Ako izdaješ, a činiš to posle zaključka da ti izdaja donosi korist, zašto ne razmisliš sređenije i dublje, pa da ti korist bude mnogostruko veća?
Razni su vidovi nagrade za izdaju! Uzmimo najpre ono što danas najviše muti mozgove: novac.
Kad ti za jednu veliku izdaju ponude nagradu od 390 miliona, a izdana stvar je neprocenjive vrednosti, zašto ne tražiš 390 milijardi? Ne bi ti toliko dali, jer oni koji tvoju izdaju plaćaju veoma su štedljivi (a znaju koliko tebi znači i jedan jedini milion), čine sve da plate što manje (i, po pravilu, uspevaju: džimrijanje im se dobro isplati). Ne bi ti (možda) dali koliko tražiš, ali i deset puta manje da ti dadnu, bio bi za tebe veliki dobitak. Znaš li koliko je puta 39 milijardi veće od trista devedeset miliona? Nauči taj račun, trebaće ti kasnije, ili će njegovo poznavanje dobro poslužiti nekome tebi dragom, nasledniku i potomku tvome, na primer!
Potcenjuješ li vrednost onoga što izdaješ, činiš to na svoju štetu. Evo gde će ti se to osvetiti. Kako je očekivano da će izdani kazniti izdajnika (ako ga uhvate), kao nagrada za izdaju svoga naroda predviđa se useljenje izdajnika u drugu državu, uz priznanje državljanstva te države, pod imenom kakvo on bude izabrao (iz obilate ponude imena), obezbeđivanje pogodnih uslova za život, njegov i njegove porodice, i još ponešto što zavisi od darodavaca. E, i pri nagodbi te vrste možeš teško pogrešiti ako si pripisao malu vrednost onome što izdaješ. Misliš li da malo vredi to što izdaješ, zadovoljićeš se ponuđenom novčanom masom (jer je za tvoje shvatanje veoma dobra), a naručilac je bio spreman platiti sto puta više! Da si valjano promislio, zaključio bi da možeš imati tog konvertibilnog novca (te svetske valute) stotinu puta više nego što si dobio. Ti nisi shvatio koliko je tvoja izdaja dragocena za protivnike onih koje izdade. Da si to shvatio, bio bi ne samo građanin (nove ti „otadžbine”) pristojnog imetka, nego bogati njen građanin. Tada bi imao dovoljno para da platiš rodoslov svoje porodice – trideset predaka da ti nabroje – te da se tvoji potomci mogu ponositi tobom i tvojim novostvorenim precima. Da si pametno postupio, mogao si za svakog od predaka imati sliku nekog čuvenog umetnika iz onog vremena. Mogao si za izdaju kakvu si učinio dobiti toliko novca da, uz sve drugo, sagradiš dvorac iz trinaestog veka. (Ili se opredeli da budeš skroman, da ne tražiš plemićku titulu – može ona uskoro ispasti iz mode.) Imao bi, gospodine, novca za pokretanje moćne industrije, sagrađene dovoljno daleko od tvojih dvorova, da se zagađen vazduh u njima ne oseti – da si se samo umeo pogađati kako je trebalo!
Šta sam još hteo da te pitam, „istinski rodoljube”? A da! Jesi li ti sasvim siguran da će ugovorna strana kojoj služiš izvršiti svoje obaveze? Ti nju ne možeš tužiti sudu, razglasilo bi se tvoje „delo”, a ti nisi siguran da je ono za slavljenje. Osim toga, možda bi bio kažnjen zbog odavanja poslovne tajne. Uostalom, sklapaju li se ikakvi pisani ugovori pri pogodbi za izdaju? A kako ćeš, sine nesrećne majke, bez pisanog ugovora? Zamisli: ti svoje lepo obavio, izvršio obavezu, a onaj tamo se pravi Amerikanac! Kao da ništa nisi uradio. Onda se kaješ, mada te niko ne progoni, tvoja izdaja nije otkrivena, kaješ se što si mogao drugo raditi i bar nešto zaraditi, ovako: šipak!
Nek ove opomene budu dragocene srpskim izdajnicima! Oni su dužni prodavati mnogo skuplje svoj prirodni dar i iz njega proizašlo delo izdaje.
Kad narod svoj izdajete, „dame i gospodo”, srpski izdajnici – vi, koji nemate takmaca u drugim narodima – lakomisleno ga prethodno potcenite. Tako radite na svoju štetu, pored rada na štetu naroda, jer malo za izdaju tražite, još manje dobijate. Učinite sebi dobro: upoznajte prave vrednosti svoga naroda, tek onda pregovarajte o „poslu”! Zašto da i neko od vas ne postane veliki bogataš, od izdaje? Zar i bogatstvo stečeno izdajom nije bogatstvo stečeno „poštenim radom” – ta niste ga stekli lenjstvujući?
Ne tumači, čitaoče, ovo pogrešno – da su zarade tih ovde, danas, toliko uvažavanih ljudi – niske. Ne, to nipošto! U odnosu na zarade ličnosti, zarade izdajnika su zaista sjajne. Ličnosti bi izdajnicima imale razloga zavideti na zaradama, ali osobina ličnosti je da nikome ne zavidi. U ovome je razlog što se ovde prekorevaju srpski delatnici u privrednoj grani izdaje otadžbine: kad je neko opredeljen za racionalno poslovanje, neka posluje što racionalnije, potpuno racionalno ako je moguće! Ne tvrdimo da baš niko od uvažavanih srpskih izdajnika ne posluje racionalno. Ali broj onih koji su tom delatnošću mogli steći mnogo veći imetak zapanjujuće je veliki.
Za čuđenje je što ima dosta srpskih izdajnika koji nisu ništa zaradili. A jesu radili, dugo, uporno i strastveno su vršili izdaju, a nikakve zarade! Nenagrađena mržnja, izneverena očekivanja!
ŠTA RADITI KAD SE SVE IZDA?
Ali ti, kojem se sad obraćam, ne spadaš u tu kategoriju. Kad te vidim i čujem na televiziji, ili ti samo slušam glas, ili pak čitam tvoj napis u „cenjenim” novinama, pitam se kako tako naglo toliko visoko izraste! Sećam te se iz vremena pre ovoga koje te usreći. Bejaše ništavan i bedan i napinjaše sve mehure da postigneš nešto što bi dovelo do ocene: nije potpuno bezvredan. Bejaše se ti jednom prilikom našao u skromnom zanimanju, primereno tvojim sposobnostima, koje mogaše pošteno obavljati, ali ga ti napusti. Pojavi se prilika da izdaš, a ti ni minut ne okleva. Dočeka – ali ne svojih pet minuta, već svoju večnost. I sad te gledam, slušam i očima te iz štampanih reči izvlačim: ti si samouvereni, izvrsno situirani građanin koji je postao učitelj, učiš mladi svet da se na tebe ugleda. Voditeljka ti se obraća kao nacionalnoj veličini. Ti sad jesi „nacionalna veličina”, jedina, jer nikoga iz onoga suprotnog tabora više nema. Iščezli su i tvojom zaslugom, koliko god si mogao pomoći da nestanu, pomogao si.
Ne treba smetnuti s uma: i taj „rudnik” će se jednom iscrpsti (i sad je u njemu mnogo jalovine), neće više biti ničega što se ima izdati. Šta će onda raditi nesrećni srpski svet koji je od izdaje živeo? Zamislite očajno stanje tih ljudi kad počnu zavideti neizdajnicima! Neće im zavideti što su ovi bogatiji, već što su zadovoljni onim što imaju, što su smireni i ne kukaju na nemaštinu; i još zbog jednoga: ne krive za svoje stanje nekoga ko nije kriv.
Koliki je udeo nedovoljno razvijene moći prosuđivanja u činu izdajstva? (Postoji li zavisnost između moći rasuđivanja i izdaje? Povećava li se školovanjem naklonost ka izdaji?)
Moć rasuđivanja se nasleđuje. Ali se u ljudskom društvu i stiče. Za rasuđivanje o određenom predmetu potrebno je i znanje o tome predmetu. Do znanja o nekom predmetu dolazi se obrazovanjem, školskim na prvom mestu, ali i drugim putevima. Obrazovanjem se, međutim, mogu zasađivati otrovi. I u široko zasnovanom obrazovanju mogu se zasejati otrovi: um nije bio dovoljno pribran da ih na vreme odstrani. Uostalom, zar i gospodin Imanuel ne pokaza u prvoj od tri.
Kritike koliko je um ponekad nemoćan? U mukama obrazovanja ključna je reč „vrlina”. Kako unapređivati svest, uvećavati znanje, izoštravati rasuđivanje a ne povređivati vrline – one, davno priznate a nikad uspešno poreknute, zajedničke ličnostima na bilo kojoj stopi zemljinog šara, kao i drevnom Indusu ili Kinezu, i pripadniku nekog od uništenih naroda Severne Amerike.
Odakle sve danas ne stiže obrazovanje, „unapređivanje uma”, „osposobljavanje za život”! I kakve sve otrove ne donose mnogobrojni saznajni dodaci! „Školovanje” danas dolazi sa raznih strana, i sa mnogo najgorih – zato je brižno lice svakoga ko razmišlja o ovde razmatranom predmetu. Mnogi od prispelih otrova unose u umove i shvatanje o izuzetnoj vrednosti izdaje. Prema tom otrovu, izdaja je najveće dostignuće napretka u modernom vremenu! (U velikom Danteovom spevu izdaja bejaše najveći od grehova.)
Da li povećanjem obrazovanja raste naklonost prema izdaji? Raste ili ne raste, shodno tome koliko je pri obrazovanju uneto ili nije uneto otrova i od prirode osobe koja se obrazuje. Nalazimo ove primere: sasvim skromno obrazovan a ne izda ni pod teškim mukama; vrhunski obrazovan a postupi na istovetan način. Ili: izda vas i jedan i drugi iz ovog izbora.
Ne nalazimo odgovor o vezi moći rasuđivanja i čina izdaje. U ovom neodgovoru je seta svakoga ko teži povećanju moći rasuđivanja bez povređivanja ljudskosti. Ostajemo bez potpunog odgovora na postavljeno pitanje, verujući da smanjena inteligencija nije izvor izdajstva, a povećana količina otrova duše pri obrazovanju – jeste. Najbitnije je ono što već znamo – posedovanje ili neposedovanje ličnosti.
BESKONAČNOST HEROJSKOG BIĆA
Krajnja suprotnost ovome jeste heroj, junak kojega toliko slavi celokupno srpsko jezičko nasleđe i sve velike civilizacije koje smo do danas upoznali. Nasuprot skučenom biću kukavice, heroj ima beskonačno biće: ma koliko da izgubi u svojim podvizima, uvek ima osećaj da mu ostaje beskonačnost ne izgubljenog, i večnost je pred njim.