Jedan mit da vlada svima

Piše: dr. sci. Saša Gajić

Jedan Prsten da vlada svima, jedan za svima seže,
Jedan Prsten da sve okupi i u tamu ih sveže

Već više od pola veka traju diskusije na temu da li je Tolkin pišući Gospodara prstenova dao bajkovitu alegoriju našeg sveta, ili je samo iskoristio bajkoliko nasleđe da napravi roman koji služi za puku zabavu. Da li Prsten simboliše atomsku bombu, a Sauron Hitlera, budući da je roman nastajao uoči, a završen tokom Drugog svetskog rata?
Suvišno je govoriti o sadržini romana koji je svima dobro poznat. Uostalom, on je proglašen najboljom knjigom dvadesetog veka (ma šta to stvarno značilo). njegova je ekranizacija na početku novog milenijuma postala kamen temeljac filmske industrije. Posledica romana je nastajanje jednog celog novog književnog podžanra, epske fantastike, koji godišnje porađa na stotine romana, po pravilu vrlo niskog kvaliteta. Neki će u Gospodaru prstenova videti visoku umetnost, a neki samo lepu zabavu za omladinu u kojoj nema ništa osim dečije fascinacije čarobnjacima, zmajevima i patuljcima, čudeći se kako neko u tome može da vidi bilo šta više od bezazlene bajke. Obe strane, pak, složiće se da je Tolkinov roman jedan od najvećih mitova (post) modernog doba. Ako samo zavirimo u bibliografske jednice o ovom romanu i letimično bacimo pogled na more članaka koji se bave Gospodarom prstenova, videćemo da se radi o romanu koji je “više od romana“. Pri tome ne mislimo na komercijalu eksploataciju knjige i filma, razne mape, slikovnice i “vodiče kroz zemlje i narode Srednjeg sveta“. Ceo jedan korpus “ozbiljnih, analitičkih radova“ bavi se Tolkinovim delom, njegovom filozofskom, kulturološkom, pa i teološkom dimenzijom kojoj se bezmalo daje civilizacijski značaj. Tako Xon Vest u knjizi Gospodar Prstenova kao odbrana zapadne civilizacije panegirično uzdiže knjigu kao putokaz za odbranu anglosaksonske vojne i ekonomske premoći, koristeći Tolkinov roman kao moralni kamen temeljac, a njegovu novu mitologiju kao vodič za vaspitanje mladih naraštaja. Za njega je Gospodar prstenova vrelo mudrosti: “I dok savremeni pisci stvaraju dela rutinski zaobilazeći mudrost prošlosti, Tolkinov ep se projavljuje kao svež planinski vetar, jer on uči moderne čitaoce formama literature koje se ne plaše da istražuju istinu i njene protivurečnosti, lepotu i nagrđenost, dobro ali i zlo. Herojstvo i njemu suprotan kukavičluk.“ Sličnu funkciju namenjuju ovom romanu razne desničarske Nju Ejdž organizacije, videći u njemu željene herojske arhetipove kojima treba upodobiti svoje mlado članstvo, pružajući levičarima priliku da iskale svoju ljubomoru (pomešanu sa prezirom) zbog formiranja nekakvih paramilitarnih “hobitskih kampova“ koji na leto niču u razvijenim zemljama Evropske Unije. Tako se na zapadu održavaju naučni simpozijumi o kosmogoniji u Tolkinovom delu, a već dugi niz godina postoje udruženja kao što su “Tolkinovo društvo“ ili “Mitopoetičko društvo“ sa svojim periodičnim publikacijama. Broj fan klubova je ogroman.

Sholastika jednog modernog mita

Koliko je ozbiljan tretman koji dobija Tolkinovo delo govori i sledeći primer. Ralf Vud, protestantski profesor teologije na Bejlor univerzitetu, napisao je knjigu pod nazivom Jevanđelje po Tolkinu u kojoj posmatra trilogiju Gospodara prstenova kao novi izraz Božijeg objavljenja. Bizaran zaključak – koji se nameće nakon visokoučene teološke analize i sholastičkog mudrovanja, u kojem se poredi kosmogonija, pitanja teodiceje, kao i vrlina, motivacije ličnosti iz Svetog Pisma i Tolkinovog dela – sledeći je: nakon svojeg projavljivanja i Zaveta sa narodom Izrailja, nakon poslanja Hristosa kao otelotvorenog Boga-Logosa, Bog je u svojoj premudrosti odlučio da se u moderno doba objavi kroz Tolkinov roman ne bi li izbegao alegorije i apstraktnost moralizovanja. Vud upinje sve svoje intelektualne instrumente da opovrgne paganizam Gospodara prstenova (tvrdeći da je samo forma romana preuzela pripovedanje i pojedine motive iz paganskih epova) i da pokaže da je nada i milosrđe Družine prstena hrišćanska, da je stvaranje Srednjeg sveta zvukom Eruove (Oca Sveta) simfonije jednake Mojsijevom Šestodnevu, a uloga zlog Morgota i njegovih slugu zapravo ista delovanju Satane i palih anđela. U prilog tome, autor kao ključni argument uzima činjenicu da je Tolkin bio dobar katolik i da je redovno uplaćivao priloge za karitativne svrhe, dok se paganskim epovima bavio profesionalno, “eks katedra“.
Neko bi pomislio da je jadna civilizacija koja od jednog dobrog romana pravi sebi idola, i ne bi bio daleko od istine. Neko bi kao sablazan doživeo saznanje da profesori teologije pišu egzegeze kako Tolkinov roman nije u suprotnosti sa hrišćanskom verom, već je njen “najdublji izraz“. Neko će u tome videti izraz ljudske potrebe za arhetipskim vrednostima, nužnost pronalaženja zaboravljenih mitskih matrica. Drugima će to samo biti pokazatelj Tolkinovog uticaja i važnosti u kolektivnoj psihologiji liberalističkog društva koje vapi za herojima.
Manje je poznato da je sam Tolkin pišući Gospodara prstenova nameravao da napravi novi mit za jednu civilizaciju. Hobit je bio samo igra, zabavno štivo za decu vioskoučenog profesora filologije, ali ne i Gospodar; on je rađen studiozno, više od decenije, i vremenom se iskristalisao u želju autora koju nije prikrivao – želju da stvori mit. Mit za anglosaksonski svet, njihov mit po njihovoj meri, koji će se razlikovati od drevnih sačuvanih mitova grčko-rimskog sveta, levantijsko-mediteranskih mitova i nordijskih saga. Beovulf je, mada zapisan u Engleskoj početkom srednjovekovne gotike, ipak bio mit danskih invazionih pljačkaša koji su harali obalama Britanije. Dobro upućen u Novalisovu tvrdnju da je narodni ep prvobitna i najveća poetska kreacija čoveka, i identičnog mišljenja [ilera i braće Grim da u epovima leži dublji smisao i vrednosna matrica koja doprinosi opstanku društva, Tolkin je sa pedanterijom učenog Anglosaksonca prionuo na posao da napiše novu mitologiju. Izmisio je cele hronologije, jezike iščezlih rasa, narodne pesme, dinastije, geografske mape… Prenebregnuvši Grimovu nepoverljivost prema svakom prilagođavanju narodnih tvorevina publici (a kamoli produkovanje novih), Tolkin je za nešto više od pola veka od pisanja svoje trilogije postigao cilj: od kultne knjige i rodonačelnika jednog književnog podžanra, knjiga je postala nosilac mita cele jedne civilizacije – civilizacije Zapada koja pretenduje da preraste u globalno društvo. Tolkinov roman ima sve atribute mita, i autor ga je bio potpunosti svestan kada je upitan o čemu zapravo govori njegov roman. “O smrti i besmrtnosti“ – glasio je njegov odgovor.

Anatomija Tolkinovog sveta

Kakva je sadržina Tolkinove mitologije, koje su vrednosti koje prenosi zajednici koja se sa tim vrednostima identifikuje? Kakav svet on prikazuje? Gospodar prstenova je jedno od najboljih ostvarenja Nju ejdža, pitko i zanosno štivo koje predstavlja izraz repaganizacije hrišćanskih vrlina koje se, preoblikovane i pojednostavljene do krajnosti, projektuju u uzbudljivu avanturu. Delo nije ni hrišćansko ni pagansko, već posthrišćansko. Baratajući hrišćanskom vizijom sveta, ponekim vrlinama, ali dajući im jedan nehrišćanski, površni i neobavezujući kontekst, knjiga predstavlja romantičnu viziju blisku svakom onom ko psihološki oseća potrebu za pravdom, dobrotom, lepotom i trijumfom istine kojima toliko oskudeva savremeni svet.
Sama avantura deo je manihejske borbe dobra i zla kojoj po samoj svojoj prirodi, odnosno rasnom poreklu, pripadaju gotovo svi protagonisti ovog novog mita. Patuljci, vilenjaci, hobiti i pojedini ljudski narodi po prirodi su pozitivni i moralno ispravni; oni su na strani sila dobra tokom celog istorijskog procesa. Između njih postoji jasna hirerarhija stepena moralne dobrote na čijem su čelu vilenjaci, zatim patuljci i hobiti, i na kraju ljudi. Dužina i kvalitet njihov životnog veka, identično su poređani i opadaju od vilenjaka ka ljudima. Ista je priča i sa natprirodnim moćima, s tim da vilenjacima tu ravnopravno kunkuriše red čarobnjaka. Oni su u Srednjem svetu neka spona između svih “pozitivnih“ rasa, i nejasno je da li su oni ljudi ili vilenjaci, njihov prelaz ili nešto sasvim treće. Retki izuzeci su čarobnjak Saruman, Golum (koji je nekad bio hobit) i donekle čovek Boromir, ali se njihovo moralno posrtanje pripisuje isključivom uticaju Prstena moći koji ih pretvara u svojevrsne zavisnike, narkomane i robove sila zla. Frodova borba protiv uticaja Prstena posmatra se kao moralna borba u kojoj odustajanje od uništenja Prstena znači i moralni pad, kome sledi i ubrzana fizička propast, pogibija. Sve u svemu, da nema hipnotičkog zova Prstena, ne bi bilo ni moralnih dilema, niti voljnog kolebanja kod bilo kog lika Srednjeg sveta. Ukoliko se čitalac povede za mišljenjem da je Prsten samo izraz volje za moć, i da volja za moć predstavlja zlo, grdno će pogrešiti. Tri prstena koja poseduju Vilenjaci (odnosno Čarobnjak Gandalf) takođe su Prstenovi moći. Budući da nisu sazdani od gospodara zla Saurona, te da ih vilenjaci (ti besmrtni melanholični lordovi) retko koriste, jer su nezainteresovani za nedaće sveta u kome obitavaju (i koga polako napuštaju), ne postavlja se moralna dilema da li i oni treba da budu uništeni. Prstenovi su dobri ili zli spram toga ko ih je iskovao. U skladu s tim oni emituju svoj uticaj, i time je njihova moralna sila jednom za svagda određena. Volja za moć jednog prstena je zla, jer je zao njegov tvorac, a drugog dobra, pošto joj je i tvorac takav. Nepostojanost ljudi u Tolkinovoj trilogiji pokazuje se kao moralna, ali ona je uglavnom sasvim druge prirode. ljudi su ili malodušni, neodlučni i nesložni, ili su glupi i neupućeni. Vrline opadaju od visokorodnih Dunadaina (koji predstavljaju prelaz imeđu ljudi i vilenjaka) do negativaca, planinskih ljudi i ljudi iz Harada sa juga, koji su negativni zato što su saveznici Saurona – gospodara tame – i čija se motivacija, osim pljačke, i ne vidi u samom mitu o Prstenu. Sa druge strane, prave “negativne“ vrste jesu orci, troli i vuci koji predstavljaju nakot zla, porod zlih mutacija. Oni su palikuće, rušitelji sveta, koji se porađaju u blatu, žive u mračnim špiljama, proždiru ne samo neprijatelje, već i predstavnike sopstvene vrste. Nepoznato je u kakvom ustrojstvu žive mimo vojničkih hordi, da li postoje ženski primerci ovih vrsta, da li su ikad išta stvorili, zašto žele da unište druge vrste. Da li ovi “apsolutni“ varvari imaju neku nameru da vladaju drugima, ili da ih samo opljačkaju i istrebe, da li su samo slepi pioni volje mračnog gospodara, ili imaju sopstvenu volju i bilo kakvu predstavu o svom životu i vrednostima koje ispovedaju? Da li veruju da su oni u pravu i da im je načinjena nepravda od strane dugih? Sva ova pitanja ostaju bez odgovora.
U slučaju heroja ovog mita sve ostale moralne dileme su granitno istesane, nedoumice su više taktičke prirode, i svo krvoproliće u koje se upuštaju moralno ih ostavlja čistim, jer brane svet, civilizaciju dobra, mir i razumevanje, koje stoje naspram apsolutnog zla, donosioca pokolja i uništenja. Projave hrišćanskih vrlina saosećanja, milosrđa i drugarstva iza surove herojske etike, odvija se samo unutar “pozitivnih“ bića i rasa. Za negativne likove “hrišćansko“ ispoljavanje osećanja ne postoji. Jedini izuzetak je odnos Froda prema Golumu, kao jadnom i degenerisanom biću usled delovanja Prstena, ali ta milost retko prelazi u potrebu za moralnim preobražajem Goluma. Ona ostaje pretežno u sferi sažaljenja, i podudara se sa korisnošću Goluma kao vodiča, neophodnog da bi se avantura uspešno okončala.
Celim romanom provejava predhrišćansko verovanje u neizbežnost sudbine. Proročanstva su česta i brzo se ostvaruju, i svako vrlo brzo nakon dela žanje svoju sudbinu. Nagrada i kazna nastupaju gotovo trenutno, a eshaton predstavlja samo jednu epizodu istorijskog trajanja koje je linearno, ali ne i progresivističko. Naime, ono se posmatra kao tok degradacije viših bića ka nižim, a preostale vrlinske snage koje deluju kao dobro u istoriji imaju konzervativnu ulogu, da spasu svest od propasti pod udarima sila mraka i uništenja. Poslednji predstavnici viših, vrlinskih bića čuvaju svoja ezoterijska znanja ili predmete (palice, prstenove moći, mačeve ili Palantire –   čarobne kugle) podalje od neupućenih i zantiželjnih. Znanje je samo za izabrane, a pogubno za ostale, kako, na primer, pokazuje sudbina Dentora koji je gledao u Palantir i bio uhvaćen od strane sila Mordora. Zanimljivo je primetiti da Srednji svet, sa velikim rasnim i duhovnim rasponom od besmrtnih do mutanata – varvara, ne ispoveda nikakvu religiju niti upražnjava bilo kakav obred, ili se drži verskih običaja, osim proslava, vašara, i rođendana kod Hobita, koji imaju izraziti malograđanski karakter. Jedini religiozni momenat romana predstavlja prelazak iz Srednjeg sveta u drugi, duhovni i bolji, koji se nalazi iza zapadnih mora. On se prikazuje kao putovanje brodom iz zapadnih luka, sinkretički mešajući nordijsku pagansku tradiciju, mit o “novom svetu“ i merkantiličke običaje anglosaksonske civilizacije.
… Dobrodošli u rat protiv terora (Mordora)

Da je Gospodar pristenova pisan samo kao zabavno bajkoliko štivo, ili da je to ostao, gore izvedena analiza bila bi bespredmetna. Ali, Tolkinovo delo je postalo mit jednog društva, ono oblikuje percepciju modernog zapadnjaka i drugih pozapadnjačenih društava koji u njemu vide uzore, i koji spram njega traže poređenja u realnom svetu. Zato ne treba da nas iznenadi činjenica, ma kako patetično yvučala, kako jedan odrasli i renomirani novinar, kao što je Miša Gleni, u svom bestseleru (Smrt Jugoslavije) Miloševićevu Srbiju naziva Mordorom, niti treba da nas začudi što će sutrašnji sukob civilizacija biti od strane zapadnih “vilenjaka“ do življen kao najezda Orka, a svaki pokušaj da se preraspodeli moć u monopolarnom svetu kao pokušaj da sile zla dođu do Prstena moći. U ključu koji nam daje Tolkinovo delo, jasnim će nam se ukazati manihejska precepcija vodećih zapadnih političara koji svet dele po crno-belom obrazcu, u kome se sukobljavaju monolitne sile dobra i zla, a genetska “predodređenost“ dobrih i zlih svetova hrli ka konačnom obračunu i trijumfu dobra. Samonabeđeni “gospodari dobrih prstenova“ danas imaju brigu kako da, u njihovoj vizuri mračnim silama i otpadničkim državama i narodima, oduzmu nuklearno oružje, jedno od njihovih “prstenova moći“ koje žele po svaku cenu zadržati samo za sebe. A kada se shvati da nam je dodeljena uloga Orka, ma koliko čeznuli za hobitskim.