Stevan Sinđelić Slovenija
Pripremio: Radovan B. Milić
Tvrdnja kojom se negira i osporava postojanje straha,nazivajući ga zabrinutošću, ravna je neistini i kao takvoj ne bi joj se smelo verovati. Svet u kome živimo sklon je ka izazivanju osećaja ugroženosti, a koji se zbog samog straha ne sme nazivati pravim imenom,pa strah moramo izkazivati kao zabrinutost. Zaboravlja se pri tom, da su strah i zabrinutost dva neraskidiva elementa, i da nikako ne idu jedan bez drugog. Pogotovu ne u današnjem vremenu sile i bezakonja, odnosno situacije kada je zakon na strani jačeg.
Efekat straha i nesigurnosti je vrlo lako postići uzastopnim ponavljanjem i plasiranjem neistina i laži. Potpuno je sve jedno, da li su neistina i laž usmerene ka međunarodno priznatoj državnoj zajednici, etničkoj grupi u dijaspori, ili ka pojedincu. Opasne su u svakom primeru, ali su ipak najopasnije one u kojima je meta pojedinacprepušten samom sebi, lišen zaštitnih državnih i institucionalnih mehanizama svoje matične zemlje, ambasade ili crkve, pa čak i zaštite domicilne države.
Reći nekom da laže, danas je vrlo rizično i moglo bi se tumačiti kao uvreda zbog koje se može krivično odgovarati, uprkos svesnoj nameri lažljivca i njegovom otvorenom pozivuupućenom javnosti da linčuje onoga protiv koga je laž usmerena. Kako u tom slučaju ne osećati strah, koji se pri tom ne sme nazvati strahom, već zabrinutošću. U strahu od sukoba sa zakonom, zbog namerne i gnusno izrečenelaži, dobrovoljno se pristaje na ublažavanječina, nazivajući pojavu straha zabrinutošću.
U situaciji, kada Evroatlanski savez prisiljava Republiku Srbiju, da u Briselu preda sve svoje, za njihovo ništa, diskurs jačegau svakom normalnom Srbinu izaziva panični strah. Pojava se nikako ne može imenovati zabrinutošću isto kao što se i poziv na linč jednog čoveka ne može i ne sme tolerisati, bez obzira sa čije strane dolazio.
Situacija kada među Srbima vlada uznemirenje zbog nasilnog otimanja Kosova i Metohije, a u svetu dominira strah od mogućnosti odpočinjanja rata između dve Koreje, i kada najmanja provokacija može dovesti do nuklearnog sukoba svetskih razmera, naterala me je da nešto malo više saznam o istorijatu atomske bombe od koje strepi ceo svet, nezaboravljajućida je strah osnovni osećaj koji doživljavamo kada osetimo ugroženost.
Da li je Srbin Milan Aksentijević ugrožen u Sloveniji?
Ukucavši u guglovom pretraživaču zahtevanu temu,dobio sam prikaz knjige inženjera elektronike dr. Petra Stariča.Međutim, moju pažnju je privukao naslov koji nema apsolutno nikakve veze sa temom a predstavljao je čist i očiti primer govora mržnje, zbog kojeg uz put rečeno, dr. Vojislav Šešelj već 11. godina čami u haškom kazamatu. Peter dr. Starič je bio autor teksta“Izbrisani ili prebrisani”.
Već u prvoj rečenici, “atomskom snagom” čoveka u devetoj deceniji starosti, obrušio se na, kako piše, srpskog pukovnika Aksentijevića, oženjenog Slovenkom, koji je pred početkom neprijateljstva i suprotstavljanja slovenačkoj samostalnosti otišao u Srbiju, iz koje se po izbijanju ratnih sukoba u ostalim Republikama toliko dokazao, da je postao general. Posle ratnih dejstava, general Milan Aksentijević se vraća u Sloveniju,u njojponovo dobija državljanstvo, a od slovenačke države zahteva i dobija penziju, jer je u međuvremenu Slovenija potpisala sporazum o socijalnom osiguranju sa Srbijom. “Tako nešto se ne bi moglo dogoditi u Americi, koja po celom svetu propagira svoj model demokratije”, ističe dr. Starič,očito ponosan na američki “model” koji su na svojoj koži osetili Indijanci, Srbi, Libijci, Iračani, Avganistanci i mnogi drugi narodi. Pri tom zaboravlja da je upravo taj evroatlanski model zadužio Sloveniju toliko, da joj voda već teče u grlo.
Nisam biograf g. Aksentijevića. Ne znam kada je otišao iz Slovenije i kada se u nju vratio, ali sam potpuno siguran da dr. Starič nije znao, da je socijalni sporazum između Slovenije i Srbije, na jedvite jade, potpisan tek novembra meseca 2010, znači posle skoro 20. godina od slovenačkesamostalnosti, a nikako u vremenu Aksentijevićeve odsutnosti iz Slovenije. Razlog dugogodišnjeg nepotpisivanja je slovenačko izbegavanje izmirivanja obaveza po ovom osnovu.
U tom slučaju, Milan Aksentijević – general u penziji, nikako nije mogao dobijati slovenačku penziju, a pretpostavljam da je ni dan – danas ne dobija. Iznošenjem neistinitih, a pri tom lako proverljivih činjenica koje dr. Starične želi znati, injegovo nepoznavanje materije o kojoj piše (sticanje prava na dobijanje slovenačkog državljanstva, pravo na slovenačku penziju), odvratile su me od želje za čitanjem knjige “Atomska bomba”autora dr. Stariča, jer nisam mogao da mu poverujem ni u ovim najobičniji životnim stvarima, a kako bih tek verovao njegovoj pisaniji o istorijatu te zastrašujuće bombe o kojoj ja zaista apsolutno ništa ne znam.
Da li je dr. Starič svojim tekstom “Izbrisani ili prebrisani” poverovao da će lakše i bolje proživeti desetu deceniju svoga života, ako neosnovano optuži Srbina Milana Aksentijevića, ili je to možda njegov očajnički pokušaj izbegavanja neke negativne posledice koja bi ga konačno dovela do cilja, ne znam. Znam, da njegov pokušaj ni malo nije uverljiv,i da bi u jednoj zaista uređenoj zemlji nešto ovako slično, odavno bilo predmet ozbiljne sudske rasprave. Zbog toga mi je još teže razumeti inženjera elektronike koji umesto da nastavi usavršavanje u struci, ukoliko već ima toliko energije, on širi neistinu o ljudima. Da li to radi iz navike ili potrebe za određenom dobiti, takođe ne znam. Zbog toga bi zaista bilo interesantno otkriti prave namere ovog gospodina.
Iz članka koji je potpisala seda starina, rekao bih da je naum jasan. Objašnjavajući čitaocima Reportera uslove za dobijanje američkog državljanstva, dr. Starič naročito pamti i seća se američkog pitanja: ”Kada postaneš državljanin Amerike, pod uslovom da si dovoljno mlad, i dobiješ poziv za vojsku, da li bi u slučaju rata pucao na suprotnu stranu, iako bi znao da su na toj strani državljani zemlje iz koje ti dolaziš?”Odmah u sledećem pasusu, navodi podatak o napadu Japana na Perl Harburg i američko interniranje 110.000 hiljada svojih državljana – japanskog porekla, zbog navodne špijunaže u korist Japana, jer nikome od njih na čelu nije pisalo ko je špijun, a ko ne? Od drastičnog koraka koji je američka vlada preduzela protiv sugrađana japanskog roda, bili su pošteđeni samo oni koji su jasno potvrdili da bi pucali u svoj narod. Ipak, po pisanju dr. Stariča, posle 40. godina od zavšetka drugog svetskog rata, u ime Amerike, tadašnji predsednik Regan se izvinuo interniranim Japancima i svima zajedno je bilo isplaćeno 1,6 milijardi dolara odštete. Inženjer Starič u nastavku tekstanavodi primer svoje države koja u vreme desetodnevnog rata za samostalnost nije internirala nijednog pripadnika srpskog roda, mada su kako piše, neki od njih otvoreno navijali za neprijatelja.
“Upravo ti, koje je Slovenija “poštedela u vreme rata”, danas se najviše kostreše i najglasniji su u zahtevu visoke odštete od Slovenije, koju im Slovenija nikako ne može isplatiti, jer je i sama zadužena do guše, a pri tom senikako ne može porediti sa Amerikom” – tvrdi ovaj doktor.
U razmišljanjima koja pokušava podeliti sa čitaocima Reportera, dr. Starič ne može razumeti zalaganje“levičara”da bi izbrisani (Srbi) dobili visoku odštetu. Ne propušta priliku da ne “zaplače” nad bosanskim radnicima, koji ne mogu dobiti ni svoju zasluženu platu, okrivljujući gradonačelnika Ljubljane Zorana Jankovića, zaboravljajući pri tom Ivana Zidara, Hildu Tovšak i ostale slovenačke tajkune, poslodavce gladnih radnika.U svemu tome, inženjer se priseća i ne zaboravlja Italijane koji su nepozvani došli u Sloveniju. Uspeva se prisetiti i slovenačkog karikaturiste, koji je crtežom prikazao ogromnu Musolinijevu zadnjicu, u koju se zavlačetadašnjislovenački političari. Žali što nije u moći da karikaturistu oživi, jer bi umetnik, po njegovom mišljenju, sigurno nacrtao današnje slovenačke levičare koji se tako grčevito bore za “izbrisane Srbe”, i pored toga što pomoć očekuju i mnogi Slovenci, za koje na žalostdanas nema para. Ovaj “vrli” gospodin odlično se seća svega, a kako i ne bi, kada hvala Bogu “pamti” čitav jedan vek. Ipak bih se usudio napisati, da uprkos vitalnosti,dr. Starič ima vrlo selektivno pamćenje. Upravo onako, kakvo ima i njegov mnogo mlađi zemljak Drago Jančar.Obojica pamte i beleže samo ono što njima odgovara.
Ne radi li se možda, kod obe spomenute javne ličnosti o patološkom pokušaju prećutkivanja i skrivanja prave istine od očiju javnosti? Da nije tako, dr. Staričbi mogao znati, s’obzirom na temu kojom se bavi, daje u vreme pravljenja spiskova državljana Milan Aksentijević boravio u domu za ratnu siročad u Srbiji, a u svojoj opštini rođenja nije imao nikoga ko bi ga evidentirao kao državljanina. Pre izbijanja slovenačkog “rata”, a po mojim saznanjima, Aksentijević je 1975. godinedobio republičko odn. slovenačko državljanstvo koje muoduzimaju 11. januara 1992. Već narednog meseca, 26. februara, brišuga iz registra stalnog bivanja. Kažnjen je zbog zalaganja u parlamentu za opstanak Slovenije u zajedničkoj domovini Jugoslaviji. Za poslanika je bio izabran na prvim višestranačkim izborima 1990. godine.
Iz konkretnog dokaza proizilazi da tvrdnja g. Stariča jednostavno ne pije vodu. Po povratku u Sloveniju Aksentijević nije dobio državljanstvo. Ipak, istine radi, uložio je sve potrebne papire za dobijanje statusa državljanina, ali od tada protiče čitavih 56 meseci, a slovenačka državna administracija i dalje ćuti. U međuvremenu je zamenjeno četiri Ministra unutrašnjih poslova, a g. Aksentijević i dalje čeka na odgovor. Nije na odmet spomenuti, da je Milan Aksentijević u Sloveniji neprekidno radio punih 39 godina, a da ne može ostvariti pravo iz PIO, jer u momentu podnošenja zahteva za penzionisanje još uvek nema status slovenačkog državljanina, a posledično ni pravo na penziju. Ima li to još negde na svetu?
Namera, kojom se želi usmeriti pažnja javnosti na porodicuMilana Aksentijevića, izaziva strah kod svih pripadnika Srba u deželi. Nimalo naivna insinuacija ove sede starine, opasno navodi na situaciju iz spomenute knjige Drage Jančara, u kojoj on tako vešto opisuje stradalnike, sarajevskog Romea i Juliju u doba najžećih sukoba u BiH. Taj “veliki” slovenački pisac, namerno ništa ne govori, a mogao bi, o slovenačkom Romeu i Juliji, o Srbinu Slobodanu i Slovenki Mariji, koja tri dana nije mogla preuzeti mrtvo telo svoga muža sa trga u Ilirskoj Bistrici, ubijenog metkom u potiljak od strane pripadnika Teritorijalne Odbrane.Sakupiću hrabrost i podsetiti g. Stariča da je Slovenija ipak internirala Srbe iz svoje zemlje i kao primer ću navesti Srbina Dragomira Petronića koji je interniran na ratom zahvaćenu teritoriju Hrvatske i vezan bodljikavom žicom mučenički izgubio životu njenim kazamatima.
Dužan sam, kao pripadnik srpske etničke populacije u Sloveniji, podsetiti gospodina Stariča i na to, da je njegov autorski članak“Izbrisani ili prebrisani”,od 15. jula 2012, tipični primer govora mržnje. Objavljeni sadržajkao takav preti i mogao bi izazvati revolt javnosti, prouzrokovati nesigurnost, strah i ugroženost, u konkretnom slučaju g. Milana Aksentijevićai njegove porodice, a posledično icelokupne srpske populacije u Sloveniji. Navodeći paralelu kao recept postupanja američke administracije prema svojim građanima japanskog porekla, g. Starič perfidno priželjukujepobunu slovenačke javnosti protiv svojih sugrađana Srba,očekujućipri tom da javnost zahteva od svoje vlade, da postupi sa Aksentijevićem i Srbimaisto onako kao što su postupili Amerikanci sa svojim sugrađanima u doba napada na Perl Harburg. Srbima u Sloveniji, kao ni Japancima u Americi,po njegovoj tvrdnji, ne piše na čelu ko bi u slučaju nekog novog rata bio spreman pucati u svoje, mada bi se za nečasno delo po koji Srbin uvek mogao naći. Autor, za koga se sve može reći osim da je neobrazovan, svesno pokušava iskoristiti poverenje javnosti, i upotrebiti Slovence kao oružje u obračunu sa celokupnom srpskom populacijom u Sloveniji. Perfidno, već u prvoj rečenici teksta, g. Starič neistinito i neargumentovano obasipa čitaoce svojim viđenjem stvari, slično kao što to radi i Drago Jančar u knjizi “Kratki izveštaj iz dugo opkoljenog mesta”. Način na koji g. Starič saopštava javnosti svoju verziju istine, i njegovo jasno opredeljene mržnje prema g. Aksenijeviću i Srbima u Sloveniji, izražava otvorenu netrpeljivost i pokušaj diskriminicaje ne samo prema jednom čoveku i njegovoj porodici, već i prema 80.000 Srba u Sloveniji.
Članak, “Izbrisani ili prebrisani”,kao takav nije ostao bez odjeka. Prouzrokovao je niz uvredljivih komentara koji bi u nekom širem opsegu mogao vrlo lako dovesti do ponovljenog egzodusa Srba iz Slovenije posle onog već viđenog iz 1991. godine.
Sva je sreća, da jedna lasta ne čini proleće, kao što ga ne čini ni grupica komentatora, vrabaca dživdžana, okupljenih oko dr.Stariča.Slobodarskom igospodstvenom slovenačkom narodu razum ne dozvoljava sedenje po granama izniklim na insinuacijama, podmetanjimai falsifikovanoj istini, na kojoj se zasnivaju tvrdnje g. dr. Staričau autorskom članku “Izbrisani ili prebrisani”.Upravo zbog toga,zbog poštovanja ljudskih prava i sloboda, morali bi se zamisliti nad ovakvim, do duše retkim fašističkim diskursom i zajedno odupreti svim budućim pokušajima sličnih i usamljenih jahača apokalipse u njihovoj zloj i opasnoj nameri.
(Na donjem linku se nalazi članak “Izbrisani ali prebrisani” autora dr. Stariča.)
http://www.reporter.si/dr-peter-stari%C4%8D-izbrisani-ali-prebrisani/10334
02.04.2013