Stevan Sinđelić Slovenija
(Advance, Rusija danas)
Dugogodišnji beloruski lider Aleksandar Lukašenko, kojeg mediji na zapadu nazivaju ‘poslednjim evropskim diktatorom’ samo zato jer se odbija slepo pokoravati volji Brisela i Vašingtona i koji je rekao ne privatizaciji i prodaji državnih kompanija strancima, za Rusiju danas je dao opširan intervju u kojem oštro odbacuje kritike upućene na njegov račun.
Govorio je i o strateškom partnerstvu sa Rusijom i mogućnosti ujedinjenja u jedinstvenu državnu zajednicu, odnosu s pokojnim predsednikom Venecuele, Hugom Čavesom, o tome kako ne postoji nikakva mogućnost da predsedničko mesto bez izbora nasledi bilo ko iz njegove porodice, odnosima s Evropskom Unijom, te o političkoj i privrednoj situaciji u zemlji.
Na optužbe da je on ‘poslednji evropski diktator’, novinarki RT-a, Sofije Ševardnadze, beloruski predsednik je odgovorio rečima: ‘Neko, da bi nekome diktirao svoju volju, za takvo što mora imati ekonomske, vojne, socijalne i resurse u ljudstvu. Ja od svega toga nemam ništa. Došao sam na vlast na izborima na kojima sam pobedio kao opozicioni kandidat ‘.
Političko vođstvo Belorusije zbog navodne ‘represije nad opozicijom, kršenja ljudskih prava i nepoštovanja demokratskih standarda’ već dugi niz godina trpi kritike sa zapada. 250 beloruskih zvaničnika, uključujući i predsednika Lukašenka, kao i 32 preduzeća, na udaru su sankcija nametnutih od strane Brisela. Sankcije podrazumevaju zabranu ulaska na teritoriju Evropske Unije političarima, a kompanijama je zamrznuta sva imovina.
Sofija Ševardnadze / Rusija danas: Gospodine Lukašenko, pozdravljam Vas i hvala što se se odazvali našem pozivu. Došli ste u St Petersburg kako bi s predsednikom Putinom razgovarali o daljoj integraciji Rusije i Belorusije. I ranije je bilo govora o zajedničkoj valuti, zastavi, parlamentu … Međutim, nakon dvadeset godina je očigledno da se to neće dogoditi. Zašto je veći deo ove zamisli propao?
Aleksandar Lukašenko: Prvo da Vas pozdravim i kažem kako bi bilo šteta ne odazvati se Vašem pozivu. Što se tiče predloga o integraciji koji nisu ostvareni, slažem se sa svime, osim da se ‘nikada neće dogoditi’. Zašto? 
Istorijski gledano, Belorusija je post-sovjetska republika koja je najviše povezana s Rusijom. S bivšim predsednikom Borisom Jeljcinom smo potpisali dokument o jačanju saradnje i podsticanju integracije. Danas nam je potreban novi zakonski okvir kako bi se naše zemlje što više zbližile. Zbog toga smo potpisali ugovor o stvaranju Zajednice država Belorusije i Rusije . To je ime naše zajedničke države, ali i prilika za ostvarenje naših planova.
Sadašnji predsednik Vladimir Putin, bio je među onima koji su pomogli da se postigne ovaj sporazum. Dokument koji smo potpisali s Jeljcinom ratifikovan je u parlamentu za vreme Putinovog mandata. Kasnije mi je Dimitij Medvedev rekao kako će i on nastaviti započeto. Dakle, svi smo sarađivali na ovom novom ugovoru.
Sada, ako bolje pogledate, videćete kako se radi o dokumentu koji je jasan plan za stvaranje jedinstvene države. On ima sve ključne elemente za stvaranje zajedničke valute i institucija. Iako se radi o vrlo detaljnom nacrtu, moramo napraviti i novi ustav, te raspisati referendum o tom pitanju. Za sada nismo napravili još samo poslednji korak: novi ustav i referendum.
RT: Zašto?
AL: Vi mene pitate zašto? I ja se pitam. Možda to pitanje treba postaviti nekom van Belorusije?
RT: Mislite na elitu koja se ne želi odreći moći?
AL: Postoji nekoliko razloga. Ja nisam bio taj koji je kočio referendum. Naporno sam radio na ovom ugovoru i potpisao ga. Međutim, postoje ljudi u Belorusiji, a posebno u Rusiji, koji se protive našim planovima.
U vezi valute, u početku smo zamišljali nešto kao nadnacionalnu valutu, nešto poput evra. Tada je predloženo da to ipak bude ruski rubalj i da se štampa u Rusiji. Za Belorusiju bi to značilo gubitak suvereniteta. Kako možete imati državu bez svog novca?
Mi polazimo od pretpostavke da se zajednička država gradi na osnovu ravnopravnosti. Ako tome nije tako, zajednica je neodrživa. Kada su se naši partneri počeli fokusirati na zajedničku valutu, to vam je kao da gradite kuću od krova na dole. Naš je predlog bio da se ide korak po korak, u skladu s onim što smo ratifikovali. Nažalost, nismo uspjeli ukloniti ove prepreke i nije se moglo ići dalje.
Tada smo razgovarali s predsednikom Putinom i odlučili pokušati učiniti nekakav napredak po pitanjima u kojima se slažemo. Kao što ste čuli na konferenciji za novinare, uspeli smo da stvorimo Zajednicu država.
Rezultati naših napora bi se mogli primeniti i šire, a ne samo na prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza. Postigli smo i značajan napredak u oblasti ljudskih prava. Ljudi Belorusije i Rusije imaju jednaka prava u obrazovanju, zdravstvu, medicini, sportu, kulturi, te drugim oblastima. To je gotovo kao da živimo u istoj zemlji.
Što se tiče privrede, tu smo produbili našu saradnju. Naši preduzetnici uvoze oko 70% sirovina iz Rusije. Potrudili smo se da uravnotežimo industriju. Počevši od snabdevanja naftom, do prehrambene industrije.
Dalje, imamo zajedničku odbranu, spoljnu politiku. Imamo jedan budžet …
RT: Kako mislite ‘jedan budžet’? Šta je to?
AL: Sredstva koja su uložena u 38 zajedničkih koji će stvoriti finansijski okvir ili zajedničku imovinu koja će biti deo Zajednice država. Taj budžet za sada iznosi 5 milijardi rubalja, a njime će se finansirati 38 projekata u poljoprivredi, industriji, kulturi, obrazovanju, zdravstvenoj zaštiti i drugim oblastima. Zahvaljujući tom postignuću napravili smo značajan napredak u onome što smo potpisali u ugovoru. Osim toga postigli smo i carinsku uniju, koja je dovela do stvaranja zajedničkog prostora: Evroazijske ekonomske unije.
RT: Slažete li se s analitičarima koji tvrde kako je to pokušaj obnove nekakve mini-verzije Sovjetskog Saveza?
AL: Neki to porede sa mini-Sovjetskim Savezom, a drugi s Evropskom Unijom. Neka govori ko šta hoće, naš je posao da gledamo u budućnost. Pokazatelj našeg uspeha je trgovinska razmjena u protekle dve godine.
Trgovinska razmena između Belorusije i Rusije je dostigla 45 milijardi dolara, što je za 16% više od onoga kojega smo imali pre potpisanih sporazuma. 16% je ogroman rast u samo dvije godine. Moram napomenuti kako uvoz i izvoz rastu u istom omjeru, te kako razmena ne zavisi o ruskim energentima. Dakle, naš zajednički rad na integraciji je za posledicu imao privredni rast iu Belorusiji iu Rusiji. Kazahstan je takođe imao velike koristi od integracije. Prošle godine je u okviru Zajednice Nezavisnih Država ostvario rast trgovinske razmene od 38%.
Naše odluke su omogućile privredama Evroazijske zajednice da se lakše nose sa posledicama globalne finansijske krize. Možete to upoređivati sa Sovjetskim Savezom, Evropskom Unijom, ili nekom drugom zajednicom, ali u celom svetu se događaju slične stvari. Uzmite npr APEC, ili Mercosur u Latinskoj Americi.
Upravo sam se vratio iz Venecuele i tvrdim kako su te organizacije jedini način da se opstane u konkurentskom okruženju. Zašto ne bismo koristili pozitivna iskustva Sovjetskog Saveza kako bi unapredili naš odnos?
RT: Nije li to vraćanje u prošlost, umesto da se gleda na budućnost?
AL: Ne, ne radi se o prošlosti. Mi nikada nećemo moći obnoviti Sovjetski Savez, koji je po mome mišljenju završio nesrećno, ali se trebamo koristiti iskustvima tog perioda. To će nam pomoći da ove nove nezavisne države sarađuju efikasnije i da opstanu u ovim teškim vremenima. One moraju stvoriti bolje životne uslove za svoje narode iu tome nema ništa loše.
Hugo Čavez je započeo istorijski proces integracije i njega neće ‘otpuhnuti prvi vjetar’ sada kada njega više nema
RT: Da se odmaknemo malo od Rusije. Što kažete o Hugu Čavezu? On je čovek koji je ujedinio svetske lidere koji se opiru zapadu i zapadnim korporacijama. Sada, kada ga više nema, kako vidite budućnost njegovog pokreta?
AL: Njegova politika sadrži elemente koje ste naveli. No, ne bih rekao je Čaves uspeo sve ujediniti, jer je to jako teško učiniti. To sam shvatio kada smo postali deo Pokreta nesvrstanih. Postoje snage, ponajprije SAD, koje žele preuzeti kontrolu nad Pokretom nesvrstanih i pridobiti pojedine zemlje na svoju stranu. Hugo Čavez je naporno radio kako bi ujedinio zemlje u razvoju.
Njegov doprinos je velik i srećan sam što sam radio zajedno s njim. Međutim, nismo bili u stanju da prevaziđu centrifugalne sile u Pokretu nesvrstanih iz raznih razloga. Dakle, ne bih se precijenio u tom smislu i izjavio kako smo Čaves i ja napravili nekakav veliki napredak u tom području.
Ipak, on je probudio Latinsku Ameriku, u kojoj su gotovo svi lideri levičari. To su svi oni koji su došli odati poslednji pozdrav Čavezu i to je jasan znak njegove ostavštine. On je otišao, ali Latinska Amerika, sa jakim i složnim vođama ide dalje. Uzmite Rafaela Korreu u Ekvadoru. On je ekonomista, intelektualac i jaka ličnost, pa predsjednice u Brazilu i Argentini. Svi su oni jako aktivni.
Neću pogrešiti ako kažem da je taj proces nepovratan i kako će uticati na ceo svet, a ne samo na Latinsku Ameriku. Taj trend se može samo ignorisati, jer se slične stvari događaju iu Africi i Aziji, te drugim regionima. Doprinos Čaveza je bio značajan, ali ga ne treba precenjivati. Ono što želim reći je da ovaj pokret za slobodu, nezavisnost i pravednost neće oduvati prvi vjetar sada kada njega više nema. Naravno, njegova uloga je izuzetno bitna u svemu tome.
RT: U Venecueli nije samo Čavez bio popularan, postoje još dve ili tri osobe iz političkog života koji su dobro poznati svetu. No, ako uzmemo Belorusiju, sada ste samo vi u središtu pažnje. Pre ili kasnije, morati ćete nekome predati vlast. Šta mislite o tome?
AL: Da budem iskren, ne razmišljam o tome. Zakleo sam se kako vlast neću predati nikome iz moje porodice ili deci. Tu nema nikakve dvojbe. Tko god bio mora pobediti na fer izborima i preuzeti vlast. Sjećam se kada pobijedio kao opozicioni kandidat, kao i svih sledećih izbora koje sam osvojio. Naravno, svi su govorili kako sam namjestio rezultate izbora što nije istina. Pošteni analitičari nikada neće reći da sam osvojio izbore prevarom.
Uvek sam igrao po pravilima i želim da ljudi koji budu došli na vlast poslije mene učine isto; pobijede na fer izborima. Da to nije tako, narod u Belorusiji nikada ne bi trpio Lukašenka kao predsednika. To je narod intelektualaca, dobro obrazovanih, talentovanih i pametnih ljudi.
Da li će predsednika Lukašenka naslediti jedan od njegovih sinova?
RT: Niste nikoga odgojili kao naslednika?
AL: Ne. Ja sam odlučio da nikoga neću javno podržati. Ljudi će, kada za to dođe vreme, sami izabrati svog vođu.
RT: Sjećam se samita u Venecueli kada je predsednik Čaves rekao: ‘Danas imamo veliki odmor, naši su gosti predsednik Lukašenko i njegov sin’. Vi ste mu rekli kako je dobro što je spomenuo dečaka ‘trebamo nekoga ko će za 20-25 godina znati preuzeti palicu’.
AL: Nisam rekao ‘preuzeti palicu’, rekao sam ‘nekoga ko će se brinuti o našoj stvari’. Sećam se toga i to sam rekao na odgovoran način. Kada sam rekao ‘brinuti o ..’, to ne znači na mora preuzeti kormilo i postati predsednik. Mi u Belorusiji imamo 1.000.000 dečaka kao Lukašenko mlađi i samo od njih zavisi koji će nastaviti moj posao.
Sada imamo ono što smo postigli. Belorusija je sada suverena i samostalna država i to po prvi put u istoriji traje već dvadeset godina. To je najveći uspeh mog posla. Sve probleme smo rešili osim granice sa Rusijom. No, to u ovom trenutku nije ni bitno. Mi to ne vidimo kao problem.
Imamo Belorusiju koju smo izgradili sopstvenim rukama, a mladi poput mog sina će odrasti i oni će biti ti koji će nastaviti naš posao.
Iskreno, nisam mislio na mog sina. On, da bi se kandidovao mora imati 35 godina i ako pogledate to je još 30 godina. Ja neću živeti toliko dugo, a čak i ako doživim tako duboku starost, neću biti predsednik.
RT: Ako Nikolaj, Vaš sin, bude želio graditi političku karijeru, da li ćete podržati njegov izbor?
AL: On je slobodan da odabere čime će se baviti. No, ja lično ne bih volio da se bavi politikom. Sada mu je osam godina i već je dovoljno vidio šta to znači. On za sada ne razmišlja o tome, a ja nikada ne raspravljam o tome u kući. To nije tema za razgovor sa decom.
Što se tiče mojih starijih sinova, oni imaju jasan stav prema tome. ‘Nama je dosta i tvog predsedništva’, rekli su mi. Ne, ne razgovaramo o ‘primopredaji vlasti’, ai zašto bi. Ja sam još uvek živ i zdrav i mislim da će tako biti još neko vreme.
Opozicija u Belorusiji ne radi u interesu svoje zemlje i bojim se da bi svu državnu imovinu privatizirali i rasprodali za ‘jedan cent’
RT: Ispravite me ako sam u krivu. Imam ovde jedan Vaš citat gde stoji: ‘Užasavam se pri pomisli da bi belorusko bogatstvo, koje smo tako teško stvorili, moglo ići na privatizaciju’. Mislite li da će, kada Vas ne bude bilo, beloruska imovina biti rasprodata? Ne mislite li valjda da je sistem u Belorusiji toliko krhak da će se odmah urušiti kada Vas ne bude bilo?
AL: Istina, toga se bojim. Međutim, ne mislim da će Belorusija propasti kao država i da će se umanjiti njen kapital. Mislio sam na državno vlasništvo, preduzeća koja su stub privrede, poljoprivredu, koju smo unapredili. Uzmimo samo poljoprivredu. Prošle godine smo izvezli robe za 5 milijardi dolara, a u vreme kada sam postao predsednik nismo mogli prehraniti svoj narod, a u trgovinama smo imali prazne police.
Danas imamo dovoljno hrane za sve naše ljude, a cene su znatno niže nego u Rusiji, Ukrajini ili EU. Kako bi sve to postigli, uložili smo mnogo novca i truda. Sada zamislite da neko želi privatizirati poljoprivredu i od velikih državnih preduzeća napraviti veliki broj manjih firmi. Naše firme su, privatne ili državne, po nekoliko puta veće od nekadašnjih sovjetskih kolhoza.
To su ogromne površine zemljišta koja se kreću 9.000-22.000 hektara. Dakle, ako dođu neki novi ljudi koji to odluče prodati, Belorusija će se suočiti sa katastrofom. Bojim se da će uništiti naš sistem. Ne želim da se naša preduzeća prodaju za jedan cent. Bojim se za Belorusiju, jer takve ljude ima svaka nacija i svaka država.
RT: To, međutim pokazuje da li je sistem održiv ili ne …
AL: Ovo je održiv sistem i ne znači da će propasti kada ja budem otišao. Međutim, to će se dogoditi ako novi predsednik i parlament odluče uništiti Belorusiju. Ne želim sebe hvaliti previše, ali puno zavisi o tome ko vodi jednu državu. Primer moje zemlje je dokaz toj tvrdnji i moje zabrinutosti o tome ko će biti zadužen da vodi zemlju posle mene. Novinari za Belorusiju kažu da je uredno i prijatno mesto za život. Naravno, puno toga se može popraviti, ali promene moraju imati evolucijski karakter. One se moraju odvijati postepeno.
RT: Šta mislite o svojim političkim protivnicima? Na primer, onima s predsedničkih izbora 2010.
AL: Da budem iskren, ja ih ne shvatam ozbiljno. Ovi izbori su pokazali ko su ti ljudi i koliko zaista vrede. Imao sam deset opozicionih kandidata, koji su dobili 1,5-2% glasova. To je njihov rezultat. OK, mogu se oni žaliti kako su bili u nepovoljnijem položaju, pa neka bude i 5%. Kako da ih ozbiljno shvatim kada pričaju takve gluposti da ih ljudi naprosto ne prihvate? Na proteste u Minsku, kada su hteli ‘srušiti režim’, na središnji gradski trg je došlo 800 ljudi. 400 su bili stalni opozicioni aktivisti.
RT: Često govorite kako je demokratija u Belorusiji bolja od onih u Americi ili u Evropi …
AL: Apsolutno! U samo par reči mogu dokazati kako u Belorusiji ne postoji nikakva diktatura. To sam često objašnjavao zapadnim političarima. Da bi bili diktator kao Staljin, morate imati resurse, jer oni su najvažniji. Recimo, nuklearno oružje, nafte koliko ima Hugo Čavez, prirodnog gasa kao Rusija, ljudi barem milijardu i pol, kao Kina, itd, itd …
Da bi neko bio diktator i nametao svoju volju mora imati sredstva za to: ekonomska, socijalna, vojna , resurs u ljudstvu, i tako dalje. Ja od svega toga nemam ništa. Ja tvrdim kako nemamo neki globalni značaj i ne vidimo sebe kao silu koja može rešiti neki problem. Jednostavno nemamo sredstva za takvo što. Ono što želimo, to je pronaći svoje mesto u ovom svetu i živeti kao prosečna civilizirana evropska država. To je sve što ja želim.
RT: Ako je tako kao što govorite, kako to da se u Belorusiji u zadnjih 19 godina nije pojavila nijedna značajnija politička ličnost?
AL: Verovatno zato što je sadašnje vođstvo toliko jako da zaseni sve ostale. Nisam ja taj koji može odgovoriti na ovo pitanje. Naravno, imamo ono što se zove ‘opozicija’, no ja ih zovem ‘peta kolona’, jer rade u interesu stranih sila, a ne za dobrobit svoje zemlje. Oni nisu poput Ziuganova u Rusiji, koji je opozicija, ali radi za Rusiju i ruski narod. U Belorusiji je opozicija finansirana spolja i oni rade ono što im se narede oni koji ih plaćaju. Da li je to prihvatljivo? Koji ljudi će podržati takvu opoziciju?
Oni koji rade sa mnom, a to su uticajni funkcioneri, poput premijera, njegovog zamenika, ministara, načelnika Glavnog štaba, guvernera, poznati su ljudima. Vi ih ne poznajete, jer ne živite u Belorusiji. Osim njih tu su talentovani privrednici koji vode preduzeća, ali i ‘peta kolona’, tj ta takozvana ‘opozicija’. Zovem ih tako zbog onoga što čine. Međutim, ne treba brinuti, jer su ljudi upoznati sa onim što rade i kada dođe vreme mi ćemo imati nove vođe.
Pre mnogo godina za Lukašenka nije znao niko. Možda je neko i čuo za zastupnika koji je bio član antikorupcijskog odbora, vodio reformu poljoprivrede i susreo se s Gorbačovim dve godine ranije. To je značilo da znate raditi svoj posao. U Kremlja se nisu pozivali beskorisni ljudi. Korak po korak, našao sam se u središtu pažnje. Niko nije očekivao da će ljudi, pored predsednika Vrhovnog saveta Šuškevicča, premijera Kebiča i lidera opozicije Pazniaka, izabrati mene. Ko je mogao pretpostaviti da će narod izabrati tada 38-godišnjeg Lukašenka. Ja još uvek ne znam zašto su ljudi glasali za mene, no ipak, i takve se stvari događaju.
Belorusija i Evropska Unija
RT: Gospodine predsjedniče, Evropa Vam zamera nedostatak političkog pluralizma, slobode govora i tako dalje. Popis je dug i Vi ga znate. Zašto ste ‘persona non grata’ u EU?
AL: Analizirao sam neke stvari i kažem: ‘U redu, Lukašenko je nepoželjna osoba za vas (EU / SAD) i vi ćete njemu uskratiti ulazak u vaše zemlje i mogu to razumeti’. Ali ne razumem zašto je uskraćen ulazak mojim starijim sinovima i ovom najmlađem, koji je još dete. Što su oni to pogrešili? Imaju li oni veze s navodnim lažiranjem izbora?
Moja deca nemaju nikakve veze sa izbornim procesom u zemlji. Njih je Evropa jednostavno obilježila i zabranila im ulazak u EU. Ako im je stalo do ljudskih prava, zašto krše prava svojih građana? Ja mogu razumeti zašto ne žele Lukašenka. Ne zato jer sam autokrata ili diktator, kako želite, nego jednostavno jer im je Vašington naredio da tako postupe. Osim toga, zašto su zabranili ulazak i sudijama, pa sudije postupaju po zakonu. Što su oni pogrešili? To važi i za mnoge druge.
Ako pitate zašto baš mene? Odgovorit ću Vam. Kada se Belorusija pojavila na mapi, kao i mnoge druge zemlje koje su nastale raspadom SSSR-a, ja sam se odlučio za nezavisnost. Međutim, u svetu su postojali ljudi koji su želeli naša dobra. Neko je želeo kalijum, netko rafinerije, ili crpilišta nafte, poljoprivredni sektor takođe, no ja sam rekao: ‘Ne! to neće ići. Ništa nećemo prodavati u bescenje “. Mi smo odlučivali šta će se i za koliko novca prodati i da li će to biti udeo u nekoj firmi ili cela firma. Oni su hteli da se sve uradi na drugačiji način i zato su me počeli nazivati svakojakim imenima.
Dalje. Za razliku od EU i većine bivših sovjetskih država, poput Ukrajine, Gruzije i tadašnje Rusije, mi nismo izabrali kapitalistički sistem slobodnog tržišta u kojem se sve vrti oko privatnog vlasništva iu kojem se državne kompanije moraju privatizovati kako bi poslovale. Mi smo državne kompanije modernizovali i uložili sredstva, kako bi bile od koristi našim građanima. Odlučili smo privatizirati jedan deo, ali ne sve.
Mnogi su nezadovoljni zbog toga, ali mi smo socijalna država sa jako socijalnom politikom. Nudimo besplatnu zdravstvenu zaštitu svim građanima, školovanje u kojem imamo dvostruko više studenata nego u vreme SSSR-a. Imamo i programe koje student mogu pohađati plaćajući ih, ali su pod strogim državnim nadzorom. Sve privatne škole koje nisu radile u skladu sa zakonom smo zatvorili. Sada imamo oko pet visokoškolskih ustanova sa visokim međunarodnim standardima. Siguran sam da bi mnogi voleli da je drugačije, ali to je moj pristup i stoga imamo društveni i privredni model koji se bitno razlikuje od onoga kojega bi hteo zapad.
Kada je reč o zakonima, oni nisu tako rigorozni da bi onemogućili političku utakmicu, ali kada vlada parlament i vlada, a predsednik nema nikakvog uticaja, dolazi do sukoba. A tada cenu plaćaju ljudi. Jer u takvom sistemu je kroz privatizaciju lako doći do državne imovine. Što se tiče slobode govora, pluralizma i drugih stvari, to su sve gluposti. Kako je moguće da danas, pored toliko medija, neko pomisli da se može suzbiti sloboda govora?
Nema načina da se to spreči, jer ja nemam uticaj na neki kanal, recimo u Rusiji. No često se događa da ja dam dobar intervju nekoj zapadnoj medijskoj kući, a oni potom iseku sadržaj i ubace stvari da ne mogu vjerovati svojim očima kad gledam. Ja nisam tip koji će blatiti druge ljude i uvek sam otvoren za raspravu, samo ako se suparnik ne služi prljavim trikovima. Pre 10-15 godina sam bio primoran da reaguje na takve stvari. Danas znam da ljudi sami vide kakav sam tip osobe i da to što govore o meni naprosto nije istina.
Pluralizam, kažete!? Ne znam da li znate da u Belorusiji 51% stanovništva aktivno koristi Internet. Kako ja mogu ušutkati 51% stanovništva? To su gluposti. Nemam namjeru graditi nikakav sistem koji bi ovu državu koštao više no što vredi. U Belorusiji ima dosta pluralizma, a ja lično prilično dobro razumem sve ono što se događa. Umesto da uvodim zabrane, ja se jednostavno ogradim od takvih stvari, a ako je potrebno imam dovoljno snage za borbu protiv onih koji žele zlo mom narodu, zemlji i porodici.
RT: Kada smo kod toga, pre dve godine ste govorili kako su se Nemačka i Poljska urotile protiv Belorusije. Na kakvu vrstu zavere ste mislili? Ko stoji iza toga?
Al: Nikada to nisam nazvao ‘zavjerom’. Susreo sam se sa ministrom spoljnih poslova Nemačke, Gvidom Vestervelleom, koji je (iako ja to tada nisam znao) homoseksualac, i poljskim ministrom Sikorskim. Sikorski je započeo temu oko gej-prajda i rekao kako je ‘Lužkov (gradonačelnik Moskve) zabranio gej-prajd i bi li i ja tako postupio’.
Odgovorio sam da ne bih zabranio, ali ne bi dozvolio da se održi u centru grada i kako mi i ne smetaju lezbejke, ali muškarci da. Oni su samo slušali, ali je skandal izbio kada su otišli. Moj ministar mi je rekao kako mi je dostavio podatke io njihovim privatnim stvarima, ali ih ja nisam pročitao. Međutim, mediji su sve izvadili iz konteksta i napravili skandal oko toga.
Gledajte, ja mislim da to uopšte nije važno. Oni su k meni došli s popisom zahteva: ‘Mi želimo to, to to i to i onda možemo biti dobri prijatelji’. Ja sam odgovorio kako nešto dolazi u obzir, ali nešto neke stvari apsolutno ne. Između ostalog, oni zauzvrat nisu nudili ništa. Onda su mi prigovarali kako sam silom rastjerao demonstrante.
Gomilu od 400 ljudi koji su htjeli provaliti u zgradu vlade. Imate sve snimljeno i emitovano je uživo. Kako bi neka evropska zemlja odgovorila na takav pokušaj? Mi nismo hteli da koriste vodene topove jer je bio decembar, nismo koristili ni suzavac, ni gumene metke, kao što to rade u EU. Jednostavno smo preduzeli mere kako bi zaštitili zgradu vlade, a oni to sada koriste kao argument kako sam prekršio obećanja.
‘Posljednji evropski diktator’ i kako Zapad vidi Belorusiju
RT: U 99% materijala koje sam pročitala spominjete se kao ‘poslednji evropski diktator’, a negde i sami sebe ironično tako nazivate. Šta kažete na to?
AL: Ja sam to učinio kada su me intervjuisali zapadni novinari. Oni ionako objavljuju ‘kako je Lukašenko diktator’, te ‘ako ne jede ljude, jede žene’, itd Onda dođu i sednu nasuprot mene i ja kažem kako imam autokratski stil vladanja kojega je definisao sistem. Međutim, oni ne razumeju kako postoje razlozi za izgradnju ovog sistema i kako sam ja ipak došao iz naroda. Nisam došao niotkuda. Nikada niko nije pokušao da razmišljaju na taj način i priznati da je ovo sistem koji daje rezultate. Tada sam rekao kako su srećni što su videli ‘poslednjeg evropskog diktatora živog’ i kako ga više neće videti.
RT: Iskreno, ne vrijeđa li Vas to što SAD i EU govore o Vama? To utiče i na sliku o Belorusiji u svetu, zar ne?
AL: Ne, ja ne brinem o tome. Ne smeta mi što vređaju mene, ali kada vređaju celu naciju i zemlju, ne mogu reći da me ne zanima. Iako postoji i ogroman broj ljudi, uključujući i novinare, koji kažu ‘kako Lukašenko nema ništa što bi ga činilo diktatorom’. Meni je žao onih koji su prisiljeni ili ne vide stvarnost, te pišu tako. Zbog toga se znam osećati loše.
RT: Šta se dogodilo sa Lordom Bellom kojega ste angažovali da bi popravili sliku Belorusije u očima međunarodne javnosti?
AL: Od svega toga nije bilo ništa. Usput, ja sam bio protiv ideje popravljanja slike jedne nacije pomoću PR agencija. Ne može se doći i preko noći promeniti tek tako sliku o sebi na taj način. To je proces koji traje mesecima, ako ne i godinama. Neko mi je preporučio tu osobu i ja sam to učinio. Neki govore kako mi ga je preporučio Berezovski, no to nije istina. Bell je došao na svoju ruku.
Nego, pogledajmo Huga Čaveza. S čim se sve nije morao suočiti. Isto kao Lukašenko. Svašta su govorili o njemu, ali kada je umro videlo se koliko vredi. Zato velim, kada umrem znati će se da li sam bio diktator. Šalim se naravno, ali je činjenica da oni na zapadu često jedno misle a drugo govore jer nisu potpuno nezavisni i slobodni.
Ekonomska kriza i perspektive Belorusije
RT: Pre nekoliko dana je direktor američke Nacionalne obaveštajne agencije predstavio izveštaj u kojem predviđa novu krizu u Belorusiji u 2013. godini. Slažete li se s tom ocenom?
AL: Zašto se to ne kaže i za Ameriku? Globalna zajednica, uključujući i Belorusiju, mogu se boriti sa krizom tamo gde je i nastala, u Sjedinjenim Državama. Ostaje doduše i Evropa, u koju izvozimo polovinu naših proizvoda i to može uticati na naše privredu. Izvoz u Rusiju, iako u Rusiji ne postoji takva kriza, takođe je u blagom padu. Kriza je uticala na sva tržišta i kada neko kaže kako će doći do pada izvoza, nije pogriješio.
Mi već osećamo posledice, ali još uvek radimo. Čak i u Rusiji govore kako budžet za ovu godinu neće biti moguće u potpunosti ostvariti. Što ne znači da će Rusija upasti u nevolje. Oni imaju resurse, uključujući i fond rezervi nacionalnog bogatstva. Dakle, zemlje kao što su Belorusija, Ukrajina, Gruzija i druge, koje imaju realan sektor a trebaju naftu i gas, morati će plaćati višu cenu za njih. Ali mi imamo rezerve i koristiti ćemo ih ako bude bilo potrebno.
RT: Tokom krize ste zatražili pomoć MMF-a. Na primer, Čaves je prekinuo sve veze sa MMF-om i sa Svjetskom bankom …
AL: To jeste stvar koju treba da uradite, ali on je imao dovoljno sredstava. Od nafte, do ostalih prirodnih resursa. Zašto onda uzimati kredite i plaćati kamate?
RT: Dobro, on je tražio pomoć Kine.
AL: On se odlučio za Kinu, možda iz ideoloških razloga i Kina mu je ponudila pomoć, ali takođe za profit. Kina je najveći investitor u Venecueli. Ulažu u zlato i naftu.
RT: Dakle, pomoć MMF-a je bio Vaš poslednji izbor i oni su tražili nametanje nekih političkih uslova koji su u Belorusiji loše primljeni.
AL: To je donekle tačno. Radilo se o teškim ekonomskim uslovima, ali smo se uspjeli dogovoriti. Moram ipak reći da su oni tražili od nas mere koje smo ionako počeli sami sprovoditi. Nismo više mogli održavati u životu neefikasne firme na štetu socijalnih naknada i javne potrošnje. Oni su tražili da sreže sve, ali smo rekli da zbog ljudi moramo ići postepeno; nikako tako naglo zato što oni tako žele.
Tako da smo se usaglasili, samo što su oni tražili ‘odmah’, a mi smo se odlučili za postepen pristup. Uostalom, i SAD su se složile s tim, jer bez njihove saglasnosti MMF ne bi odobrio kredite. Uspešno smo sproveli ono što smo dogovorili i sada ćemo otplatiti dug. Uzeli smo najpovoljniji mogući aranžman s MMF-om, tako da stvarno nemam više šta reći o tome.
RT: Hvala za intervju, gospodine.
AL: Hvala vama. Imali smo vrlo koristan i zabavan razgovor.
Preuzeto i objavljeno 23.03.2013