Stevan Sinđelić Slovenija
IMA LI NATO BUDUĆNOST?
Pripremio dr. sci. Saša Gajić
Srpska javnost argumente NATO lobista uglavnom doživljava kao zamenu teza, te smešu neistina i poluistina
U domaćoj javnosti već punu deceniju traje rasprava o ulasku Srbije u NATO vojni savez. Ovu raspravu odlikuju dve konstante: ponavljanje međusobno krajnje suprostavljenih argumenata „za“ i „protiv“ atlanskih vojnih integracija koji se samo potkrepljuju dodatnim interpretacijama a u skladu sa novonastalim okolnostima, kao i neravnopravni tretman u glavnim elektronskim i pisanim medijima u korist lobista za ulazak Srbije u okrilje NATO-a. Nasuprot tome, ogromna većina javnosti sve vreme je jasno „antinatovski“ raspoložena.
Argumenti protiv ulaska Srbije u severnoatlansku vojnu alijansu dobro su znani. Njihovi zagovornici ukazuju da bi time Srbija legalizovala bombardovanje Srbije i Republike Srpske tokom devedesetih godina prošlog veka, kao i secesiju Kosova i Metohije, južne srpske pokrajine; da bi se stupanjem u ovaj vojni savez reskiralo uvlačenje u tuđe ratne avanture u dalekim zemljama, ugrozili svoji geopolitički pa i ekonomski interesi i pogoršali odnosi sa tradicionalno savezničkim zemljama; da bi se na taj način, zapravo, samo ugrožavala bezbednost Srbije uz izlaganje većim, bespotrebnim rizicima; da bi rast vojnih troškova usled reorganizacije po NATO standardima (uključujući kupovinu oružja i opreme od ključnih članica ovog saveza) bio prevelik, a investicije (pogotovo u vreme svetske krize čiji je epicentar upravo u srcu glavne zemlje NATO-a) ne samo neizvesne, već i krajnje iluzorne. Tu su i brojni razlozi moralne, istorijske, mirotvorne i ustavopravne prirode protiv ulaska u vojni savez koji je tokom prethodne dve decenije bio, i to neporecivo, udarna snaga kroz koju su tuđi interesi ostvarivani na štetu srpskih interesa.
Argumenti NATO lobista zato su usmereni nasuprot ovim stavovima, sa ciljem njihovog opovrgavanja ili relativizovanja. Oni navode da bi, bez obzira istorijat uloge NATO-a na Balkanu i bombardovanja Srbije i Republike Srpske, Srbija ulaskom u ovaj vojni pakt postala deo velikog sistema kolektivne bezbednosti koji dugoročno povećava sigurnost i smanjuje troškove izdataka samostalnog sistema odbrane, to jest vojnih kapaciteta u punom obimu. Zastupajući tkz. „neemotivni“, „pragmatični“ stav, zagovornici NATO integracija smatraju da članstvo u njemu ne samo da povećava bezbednost obzirom da su većina zemalja u okruženju već članice ovog vojnog saveza, već tvrde i da troškovi vojne reogranizacije dugoročno nisu ekonomski optrerećujući, jer sigurnost ovog saveza povlači sa sobom ekonomske investicije, fondove za nepovratnu pomoć i mogućnost pristupa tržištima kojima se povećava životni standard stanovništva. Oni poriču da bi pristupanje ovom savezu legitimisalo bombardovanje iz 1999. godine. Priznavanje kosovske nezavisnosti, po njima, ne bi bilo postavljano kao uslov ulaska u ovaj vojni savez, već oni zagovaraju pristup po kome „problem Kosmeta sigurno nećemo rešiti sami ili sa prijateljskim zemljama koje ne priznaju Kosovo kao nezavisnu državu“[1], već tek unutar bezbednosnih struktura koje omogućavaju rešavanje spornih pitanja poput graničnih problema i prava manjina u susednim državama između njenih država članica, i to mirnim putem. Takođe, oni poriču argument da će srpska deca ratovati u dalekim zemljama činjenicom da je naša vojska od 2011. postala profesionalna, da u njoj više nema regrutacije omladine, te da bi u misije ove vrste išli samo profesionalci, po svojoj slobodnoj volji.
Srpska javnost, apsolutnom većinom opredljenja protiv daljih NATO-integracija, argumente NATO lobista uglavnom doživljava kao zamenu teza, te smešu neistina i poluistina. Svoj negativan emotivan stav prema vojnom paktu koji ju je neštedimice bombardovao punih 78 dana, ne smatra neracionalnim – već iskustvenim i moralnim, dok navodni pragmatizam i „realizam“ zagovornika atlanskih integracija vidi kao nemoralni oportunizam sa krajnje problematičnim interesnim ciljevima. Jasno joj je da članstvo u ovom savezu koji je istrajno delovao protiv srpskih interesa u najširem smislu te reči, u pored uspostavljenih mehanizama mirnog rešavanja sporova, ne predstavlja nikakvu garanciju niti daje iole ozbiljniju mogućnost za efikasno ostvarivanje svog uticaja i ostvarivanje svojih vitalnih interesa.
Multipolarizam i atlanske perspektive
Ono što u javnoj polemici oko atlanskih integracija po pravilu nedostaje je uzimanje u obzir šire geopolitičke situacije u svetu i perspektive savremenih međunarodnih odnosa, kao i praktični i koncepcijski ćorsokak u kome se tokom poslednjih godina našao NATO savez, koji se po pravilu, prenebregavaju.
Još pre izbijanja svetske ekonomske krize međunarodni odnosi su počeli da se drastično menjaju u pravcu multipolarizma, tako da je kriza samo ubrzala ove trendove. Ekonomska moć Zapada neminovno gubi svoju prevagu, čije se težište prebacuje na Istok, u pacifički region i Evroaziju, uz stvaranje regionalnih sila koje polako prerastaju u globalne (Brazil u Latinskoj Americi, Indija itd). Za pet godina, čak i ako bi se stvari odvijale po inerciji a novi talasi krize ne bi eskalirali na Zapadu, Kina će po BDP dostignuti SAD. Za osam godina zemlje BRIK-a premašiće svojom ekonomskom snagom zbir ekonomskih potencijala Evrope i Severne Amerike. Ove zemlje od početka krize strahovito investiraju na prostore Latinske Amerike i Afrike koje su, kao vekovna kolonijalna i neokolonijana područja, predstavljale pan-oblasti na čiji su račun svoj napredak gradile kapitalističke imperije Severne Amerike i Evrope. Populaciona ekspolizija, ideološka potrošenost priča kojim se opravdavala strateška kontrola ključnih resursa (pre svega energetskih), korumpiranost kijentelističkih trećesvetskih režima i nesposobnost, čak i u najačoj komponenti zapadne moći – onoj vojnoj – da se uspešno vode „asimetrični ratovi“ u Trećem svetu (Irak, Avganistan) samo su novi momenti u prilog opadanja moći Zapada. Severnoafrički i bliskoistočni talasi pobuna za sada su samo vid pokušaja „prevetntivnog preusmeravanja“ opšteg nezadovoljstva kako bi se srednjeročno koliko-toliko očuvale pozicije Zapada sa kraja prošlog milenijuma. One u suštini ne otklanjaju dubinsku pretnju prerastanja „februarskih“ faza arapskih revolucija u „oktobarske“, sa mogućim ishodom velikog regionalnog haosa koji bi se završio sa radikalnim ishodima u vidu potpunog „iskakanja“ ovih prostora iz sfere zapadnog uticaja.
Kako vojna moć prati ekonomsku, kulturnu i političku, ova nova, u znatnoj meri već poodmakla preraspodela svetske moći, odraziće se i na polje vojno-bezbednosnih saveza. A tu su stvari sasvim jasne: NATO je sila u opadanju, pa je malo smisleno „postati saveznik onima kojima pripada prošlost i dononekle pripada sadašnjost, ali neće i budućnost. Kada već tokom 90-tih godina, u vreme kada su SAD i NATO bili u naponu snage, nismo bili u tom društvu, nerazumno je da u njega ulazimo onda kada je odmakla faza njegovog opadanja. NATO – američki brod polako ali sigurno tone, i dok mnoge mnoge zemlje koje su na njemu bile kada je tamo vladalo izobilje smišljaju elegantan način da ga napuste, nama se predstavlja da nam se isplati da se na njega ukrcavamo.“[2]
Razmere NATO konfuzije
Opadanje moći NATO–a ogleda se u preplitanju praktične i koncepcijske kofuzije koja je tokom odmicanja prve decenije novog milenijuma postala sve očiglednija. Njegova originalna istorijska uloga bila je da služi kao odbrambeni savez zapadnoevropskih i severnoameričkih zemalja od sovjetske vojne pretnje tokom Hladnog rata, između 1949 i 1989. godine, ili, kako Briselski sporazum od 4. aprila 1949. godine određuje – da predstavlja odbrambeni savez koji reaguje jedino ako bude napadnuta jedna od njenih članica, a koji radi u skladu sa pricipima UN i mirnom pristupu rešavanju sporova. Posle sloma Varšavskog pakta i real-socijalističkog bloka predvođenog Sovjetskim Savezom, NATO je izgubio svog neprijatelja zbog koga je bio stvoren.
Na vrhuncu američkog posthladnoratovskog trijumfalizma, u Prvom zalivskom ratu protiv Sadama Huseina, NATO je po prvi put, jednoglasnom odlukom svih članica i jedini put sa mandatom SB UN, intervenisao izvan teritorija svojih članica, zanemarujući u potpunosti član 5. sopstvenog ugovora o osnivanju. Bio je to put kojim se ovaj vojni savez, retorički se zalažući za borbu za ljudska prava i demokratiju, pretvorio u silu tkz. „humanitarnog intervencionizma“ prvi put u punom obimu isprobanu protiv Srba u građanskom ratu na prostorima bivše SFRJ, a potom i na Srbiji, odnosno KiM. Ova nova uloga NATO-a – tkz. „strategija upravljanja krizama“, njihova navodna prevencija ili kasnija pacifikacija uz uporno širenje na istok, prema granicama Ruske Federacije – doktrinarno je uobličena na pedesetogodišnjicu NATO-a, u jeku bombardovanja Srbije. Tada se NATO oslobodio svih geografskih ograničenja svog delovanja i suštinski raskinuo sa dotadašnjim principima Povelje UN[3]. „Rat protiv terora“ nakon 11.septembra 2001. opisanoj novoj nameni NATO-a dao je samo nove prioritete i doveo do (kako se kasnije videlo kratkotrajnog) konsenzusa koji je rezultirao intervencijom u Avganistanu. Ubrzo potom, tokom vojnih i diplomatskih priprema za invaziju na Irak, SAD su izgubile podršku „stare Evrope“ (Francuske i Nemačke) koje su stavile veto na angažovanje NATO-a u Persijskom zalivu, tako da su Angloamerikanci bili prinuđeni na samostalnu vojnu akciju. Nakon ove krize u evro-američkim odnosima više ništa nije bilo isto: irački rat je duboko podrio afirmaciju nove uloge NATO-a, a kasniji samiti atlanskog vojnog saveza, poput onoga u Bukureštu 2008. godine, ostavili su otvorenim sve postojeće probleme i suštinska unutrašnja razmimoilaženja. Evropske države, ne odustajući od namere da izgrade sopstvene vojne snage (što su Angloamerikanci svakom prilikom osujećivali ili bar, koliko su mogli, usporavali), postavljale su pitanja o svrsi ovog vojnog saveza i njegovoj budućnosti. Nasuprot tome, SAD su ignorisale duboka razmimoilaženja i obezbeđivala prijem u okrilje saveza nove, istočne članove, jačale preko njih svoj uticaj, planirajući razmeštanje protivraketnog štita blizu Rusije uz istovremeno vojno primicanje njenim granicama.
Ishodi ratnih avantura na Istoku dodatno su potkopavali smisao takvog angažmana atlanskog vojnog saveza. Angloamerički unilateralizam je krajem protekle dekade bio prinuđen da se postepeno izvlači iz iračkog ratnog grotla koji guta ljude i sredstva, dok je „saveznička“ Gruzija u leto 2008. doživela ozbiljan vojni poraz od strane ruskih oružanih snaga. Situacija u Avganistanu po NATO je, ipak, najteža. NATO koncepcija se na prostoru „groblja imperija“ našla u praktičnom ćorsokaku. Sa izuzetkom britanskih, kanadskih i holandskih trupa, vojni doprinos mimo snaga SAD je puko simboličan, i, uprkos prokalmacijama o doprinosima zajedničkim naporima, u stvarnosti je bekoristan. Moge evropske NATO članice ne daju dozvolu za upotrebu svog personala u noćnim akcijama, niti u pojedinim opasnijim regijama pod kontrolom talibana. U ovom „kočenju“ daleko prednjači Nemačka, dok mnoge druge NATO-članice, u kojima je javno mnjenje u apsolutno većinski raspoloženo za povlačenje svojih trupa iz ove zemlje, sve glasnije nagoveštavaju da će se povući sa avganistanskog ratišta.
Aktuelni vazdušni udari na Libiju protiv Gadafijevog režima samo dodatno pokazuju sve novije i sve dublje praktične pukotine unutar ovog saveza. U „bombaškom intervencionizmu“ prednjače Britanija i Francuska sa zaleđem u Sjedinjenim državama, dok ostale članice NATO pakta ćutke i nerado prate ovakav razvoj situacije. Nemačka glasno negoduje, uzdržavši se od glasanja u prilog intevenciji u okvirima atlanskih struktura, svesno se pomerajući iz transatlanskog centra gravitacije ka savezništvima sa zemljama BRIK-a. I druge značajne članice pakta, poput Turske, sa zebnjom i negodovanjem prate bombardovanje Libije u strahu da se ono ne pretvori još jedan „zapadni rat protiv muslimanske zemlje“. Konfuzno delovanje NATO-a duboko se reflektuje na stabilnost Evropske Unije. Libijska kriza je „pokazala da čak ni glavni faktori EU – Italija, uporedo sa Francuskom i Nemačkom, stajala je na izvorima unije – ne mogu da reše sve protivrečnosti postavljene u osnove prilikom njenog formiranja, rezimiraju analitičari. Interesi pojedinih zemalja i dalje prevlađuju nad zajedničkom evropskom idejom. U redovima same zapadne koalicije sazreva raskol. SAD su već obustavile aktivno učešće u vojnoj operaciji. Danas osnovni teret snose francuske snage, uskoro moraju da se uključe i Britanci. Međutim, glavno je da Evropa, izgleda, pokušava da nađe alternativne varijante rešenja tog konflikta..“[4]
Ništa manja od praktične je i koncepcijska konfuzija NATO-a, to jest doktrinarna postavka njenog budućeg funkcionisanja i delovanja koja se mogla videti na samitu NATO-a u Lisabonu krajem 2010 godine. Zbog dubine i ekonomske krize i krize odnosa između zapadnih članica – saveznika, novi stateški koncept NATO-a za narednu deceniju postavljen je preširoko: potvrđujući predanost zajedničkoj odbrani kao temelju evroatlanske bezbednost, uz širenje pretnji iz člana 5. osnivačkog ugovora na sve njihove moguće oblike – od nuklearnih, preko terorističkih do sajber napada – kolektivna bezbednost se sa šireg vojnog plana širi u pravcu civilnog. U isto vreme se ne samo zalaže za „resetovanje odnosa“ sa Rusijom i njenom pridruživanju najšire postavljenom konceptu kolektivne bezbednosti, već se, na rečima potpuno suprotno strateškim namerama širenja na istok tokom prethodne dve decenije, Rusija poziva da učestvuje u zajedničkom odbrambenom nuklearnom štitu i drugim oblicima strateškog partnerstva. No, time se samo zaklanja opšta kongfuzija u kojoj se ostavlja mogućnost da svako ko je dovoljno snažan radi šta hoće i koliko hoće, u skladu sa svojim interesima, dok će drugi snositi odgovornost i moguće posledice, i sve to pod najšire postavljenim i samim time nedefinisanim doktrinarnim pristupima pod kojim sve može da se podvede[5].
Tome u prilog govore i izjave najvažnijih NATO zvaničnika. „Sekretar NATO Jens Fog Rasmunsen na nedavno okončanoj konferenciji o bezbednosti u Minhenu („bezbednosni Davos“ pošto okuplja najznačajnije ličnosti u pitanjima bezbednosti) rekao da bi NATO trebalo da postane „globalni bezbednosni forum “, „ da će svoje mesto tražiti u političkim sferama, pošto su oružane intervencije postale neprihvatljive za većinu članica NATO saveza.“[6] Ideolozi poput Bžežinskog po pitanju budućnosti NATO-a upotrebljavaju maglovite termine poput „bezbednosne mreže“ i odbacuju donedavne ideje, poput one „Prinstonskog projekta o bezbednosti“, da NATO postane ideološki definisan kao „globalni savez demokratija“. Bžežinski i njegovi sledbenici danas se više zalažu u prilog realpolitičkih saveza sa evropskim i vanevropskim regionalnim silama po pojedinim pitanjima i u pojedinim, ad hoc situacijama. Zato vašingtonski stratezi, poput Čarsla Kapčana, sa pravom postavljaju pitanja da li se unutar koncepcije o pretvaranju u „globalni bezbednosni forum“ odnosno „centar globalne mreže za kooperativnu bezbednost“ kriju dva ili više potpuno različitih pristupa koji pokrivaju i unilateralne, i bilateralne i multilateralne pristupe sa međusobno suprostavljenim interesima, ili se, čak, iza ovih sveoobuhvatnih formulacija i generalizacija uloga i ciljeva budućeg atlanskog saveza, više ne krije ništa osim toga da svako gleda sebe i svoje trenutne pozicije, koje se vremenom udaljavaju.
Naznačenu koncepcijsku i praktičnu konfuziju atlanskih integracija srpski nacionalni interesi u sferi bezbednosti trebalo bi da sagledaju na pravi i potpuni način. U tom smislu, otvorena saradnja sa svim relevantnim bezbednosnim faktorima u svetu, uključujući i one na Istoku, uz očuvanja ne samo trenutne neutralnosti, već trajne aktivne neutralnosti Srbije kao države, i manevarski i strateški predstavlja mnogo bolji pristup od formalnog i faktičkog uključivanja u jedan vojni savez. NATO ne samo da je radio na štetu srpskih vitalnih interesa, on ne daje nikakvu realnu osnovu koja omogućava da se ovi interesi u bilo kakvom značajnije obimu unutar njega u budućnosti ostvare. I sami glavni geostratezi na Zapadu sve manje stidljivo priznaju da se više ne zna ni šta ovaj savez predstavlja, ni u kom pravcu ide. Tim pre ili više se ne zna niti šta, nošen sopstvenom konfuzijom i narastajućim unutrašnjim protivurečnostima, atlanski savez malim i siromašnim zemljama poput Sribje, osim uključivanja u ozbiljne probleme i razmirice, može uopšte da donese.
Napomene:
[1] Živulović Vladan, Interes Srbije da uđe u NATO pakt je ekonomija, Politika, 20. 01. 2010. [2] Anđelković Dragomir, Zbog budućnosti: ne u NATO, Srbi u NATO, Vidovdan, 2010, str. 8 [3] O skraćenoj istoriji transformacije NATO vojnog saveza videti Živković Marko, Istorija NATO saveza, Dveri srpske, br.41, Beograd 2009. str.4-11 [4] Glas Rusije, Afrički raskol Evrope, 23.04.2011 [5] Više o budućnosti NATO-a u studiji Goldgeier James, The Future of NATO, Council of Foreign Relations, Council Special Report no 51, February 2010, Washington DC [6] Bisenić Dragan, U susret novom strateškom konceptu NATO alijanse, Danas, Beograd, 20.02.2010.