Stevan Sinđelić Slovenija
Šokantan tekst Senegalca Bakari Kantea, šefa misije programa UN iz 1999. o stravičnim posledicama bombardovanja Srbije nikada nije objavljen.
U maju 1999. godine Ujedinjene nacije u celini su sakrile od javnosti šokantan izveštaj Senegalca Bakari Kantea, šefa prve misije UNEP-a (Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu) o ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije. Ovaj tekst UN nikad nisu objavile, ali su njegovi delovi procurili u javnost zahvaljujući sagovorniku “Vesti”, američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi. On je uspeo da dobije Kanteov izveštaj od svog izvora u UNEP-u i 17. juna 1999. objavi njegove delove u ženevskom dnevniku “Kurijeu” (Le Courrier) pod naslovom “Skriven alarmantni izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije: Otrovi koje UN neće da vide”. Robert Parsons ekskluzivno za “Vesti” svedoči o tome kako su se u kancelarijama Ujedinjenih Nacija, u atmosferi unutrašnjeg razdora, cenuzirisali i “frizirali” izveštaji o zdravstvenim posledicama upotrebe oružja sa OU na Balkanu.
Posle 12 dana boravka u još bombardovanoj SR Jugoslaviji, u maju 1999, gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema UN, Bakari Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombradovanja industrijsko-hemijskih kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom. Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombradovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja, leukemije, biće povećan broj spontanih pobačaja i deformiteta novorođenčadi. U izveštaju Bakari Kantea piše da su zbog bombardovanja prirodu u SR Jugoslaviji zagadile otrovne supstance među kojima su najopasniji polihlorobifenili (PCB), visokokancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti. U izveštaju se naglašava da je jedan litar polihlorobifenila dovoljan da se zagadi milijarda litara vode.
PCB se nalazi u električnim transformatorskim stanicama i u brojnim naftnim rafinerijama koje su bile meta NATO-a. Dodaje se da je bombardovanje i brojnih fabrika u kojima su upotrebljavani teški metali izazvalo, između ostalog, i širenje kadmijuma i metilizovane žive (najotrovniji oblik žive). Reč je o metalima koji ostaju otrovni čak i ako se raznesu na prostoru od više hiljada kilometara. Rezultat: Zatrovan je i Dunav.
U osmom poglavlju cenzurisanog izveštaja Bakari Kantea govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom. “Prema raspoloživim podacima snage NATO-a upotrebile su municiju sa osiromašenim uranijumom gađajući vojne i civilne ciljeve. Upotrebljena je municija kalibra 30 milimetara. Ispaljivana je uglavnom iz aviona tipa “A-10″, kao i krstarećih raketa “tomahavk”. Ove rakete mogu da probiju čelik debeo 57 mm. Njihovo punjenje je radioaktivno i smatra se da sadrže uranijum 238, čija radijacija iznosi oko 3,4 Mbq. Uranijum pripada grupi toksičnih elemenata koji ulaze u drugu grupu radionukleida veoma visoke toksičnosti. Ova vrsta municije je nuklearni otpad i njegova upotreba je veoma opasna po zdravlje.
Upotreba ove municije ima užasne posledice po stanovništvo jer pored telesnih povreda prouzrokuje radiološku kontaminaciju. Ta kontaminacija ima toksične i radijacijske posledice koje uzrokuju kancer”, piše u Kanteovom koji je tokom maja 1999. godine upućenom Generalnom direktoru UNEP-a Klausu Topferu. Kante dalje navodi: “Prilikom upotrebe (eksplozije) oružja sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid (U308 i UO2) kao i, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radijum i radon. Oksidne čestice su širine između 0,5 i 5 mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenost od više stotina kilometara. Pošto u regionu Jugoslavije najčešće duvaju severnozapadni vetrovi, to praktično znači da zagađenje ide od Jugoslavije ka Mađarskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj i Bosni ili ka Albaniji, Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji i Grčkoj”.
Švajcarci plaćali za ćutanje
Robert Parsons kaže da mu je jedan neposredno upućeni diplomatski izvor preneo da je u julu 1999. jedna grupa švajcarskih naučnika došla do još dramatičnijih zaključaka o posledicama OU na Balkanu, nego onih koje sadrži zabranjeni izveštaj Bakari Kantea, krajem maja iste godine. Njihovo istraživanje bilo je deo aktivnosti diplomatske grupe FOCUS koju su činili Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka). – Pošto je Švajcarska bila ta koja je pokrivala sve troškove, ostali članovi grupe su morali da ćute – kaže Robert Parsons.
Autor zabranjenog teksta upozorava: “Radiološka i hemijska kontaminacija “ne prave razliku” između vojnog osoblja koje upotrebljava te rakete, između ciljeva, teritorija, nevinih civila, medija, grupa koje su tamo kako bi ukazale razne vrste pomoći, niti se ta kontaminacija zaustavlja na državnim rampama, niti je vremenski ograničena. Vreme poluraspada osiromašenog uranijuma je 4,5 milijardi godina”.
Boraveći u Jugoslaviji u maju 1999. dok još traje bombardovanje, Kante je svedok ekološke katastrofe. “Ozbiljna šteta nanesena je čovekovoj okolini uništavanjem naftnih rafinerija, naftno-hemijskog kompleksa, hemijskim i fabrikama veštačkog đubriva, farmaceutskim i drugim industrijskim postrojenjima.
Već postojeće i potencijalne posledice sukoba teške su po čovekovu okolinu i pogađaju uglavnom srpski deo SR Jugoslavije. Na Balkanu bi mogli da budu u opasnosti kako stanovništvo tako i priroda. Ako zagađenje pređe jugoslovensku granicu ono bi moglo da pogodi i druge zemlje u regionu. To takođe može da zakomplikuje tragičnu situaciju izbeglica u nekim susednim zemljama”, piše on u izveštaju koji nikad zvanično nije objavljen.
“Naselja su najteže pogođena na Kosovu”, ističe Bakari Kante. On zaključuje da “su različite vrste ciljne međunarodne pomoći potrebne” kako bi se SR Jugoslavija suočila sa posledicama koje je bombardovanje nanelo kako čovekovoj okolini tako i stanovništvu.
LAŽI FUNKCIONERA UJEDINJENIH NACIJA
• Klaus Topfer, generalni direktor UNEP-a, naredio je da se od javnosti sklone saznanja o ekološkoj katastrofi u Srbiji bez presedana u evropskoj istoriji
Nezavisni američki novinar Robert Parsons otkrio je “Vestima” sakriveni izveštaj UN, koji je napisao još u maju 1999. godine Senegalac Bakari Kante, tadašnji šef misije Programa UN za životnu sredinu (UNEP), a u kome se upozorava na stravične posledice bombardovanja Srbije municijom punjenom osiromašenim uranijumom. Robert Parsons, sa kojim smo razgovarali u sedištu UN u Ženevi, kaže da je lako pogoditi zašto je izveštaj Kantea sklonjen od javnosti po naređenju Klausa Topfera, generalnog direktora UNEP-a.
Ozračena hrana
U cenzurisanom izveštaju Bakari Kante je takođe upozorio: “Bombardovanje NATO-a dogodilo se u vreme setve poljoprivrednih kultura od životnog značaja za stanovništvo – kukuruza, suncokreta, soje, šećera, šećerne repe i povrća. Bačeni osiromašeni uranijum uticao je na kvalitet vazduha, tla, vode, što je imalo, kako dugoročno tako i kratkoročno negativne posledice po lanac ishrane”.
ISTINA SE NE MOŽE SAKRITI: Robert Parsons
– Dok je NATO na sve strane trubio o svojoj “humanitarnoj intervenciji” izveštaj o kome reč govorio je o ekološkoj katastrofi bez presedana u evropskoj istoriji – kaže Parsons. On podseća da su u maju 1999. godine predstavnici različitih organizacija UN, među kojima i UNEP, otišli u misiju u SR Jugoslaviju i da je nakon toga svaka agencija ostalima trebalo da pošalje svoj izveštaj.
– Dogodilo se nešto neobično – o izveštaju misije UNEP-a niko nije govorio. Čim je predat je izveštaj klasifikovan u UN i sklonjen od javnosti i verovatno završio u sedištu UNEP-a u Najrobiju. Nijedna od humanitarnih organizacija u Ženevi nije bila u toku događaja, pa čak n zaposleni u sedištu UNEP-a u Ženevi – tvrdi Parsons.
– Dobio sam izveštaj Bakari Kantea od mog kontakta iz UNEP-a. On mi je dao šifru za upotrebu mašine za fotokopiranje i ja sam brzo odštampao tridesetak kopija. Ženevski “Kurije” 17. juna 1999. ustupio mi je čitavu stranu i ja sam preneo sve što se nalazilo u ovom cenzurisanom tekstu – otkriva Parsons.
Pošto su pročitale članak u “Kurijeu” agencije UN koje su učestvovale u misiji u SR Jugoslaviji obraćaju se ovom novinaru umesto UN, tražeći da im pošalje čitav Kanteov izveštaj jer su od UNEP-a dobile nepotpun tekst. Zatim je organizovana konferencija za štampu na kojoj je naravno pitao Klausa Topfera, generalnog sekretara UNEP-a, zašto je Kanteov izveštaj sklonjen od javnosti.
– Topfer je odgovorio da je izveštaj objavljen i da ništa nije sakriveno od javnosti. Ja sam onda rekao da je izveštaj objavljen zato što sam ga ja objavio. “Da. I u čemu je problem?”, pitao je Topfer. Rekao sam mu da je time lišio druge agencije izveštaja Bakari Kantea iako je mandat misije UNEP-a u SR Jugoslaviji zahtevao da se taj tekst svima pošalje.
Topfer je na to odgovorio da su sve agencije dobile kopiju izveštaja. “Pa naravno da su ga dobile kad sam im ga ja poslao!”- rekao sam na šta je Topfer hladno ponovio: “Pa dobro, dobili su izveštaj – u čemu je problem?”- iznosi detalje s konferencije za štampu Robert Parsons. Sećajući se ove neslavne epizode iz hronike Ujedinjenih nacija, Parsons dodaje da je konferencija za štampu, održana u junu 1999. u sedištu UN u Ženevi, trajala skoro sat vremena i da je Topfer napustio salu mokar od znoja.
Bačeno 9,45 tona nuklearnog otpada
Robert Parson kaže da su se već u februaru 2000. godine podaci holandske vlade u glavnim crtama podudarali sa podacima američke nevladine organizacije MTP (Military Toxic Project). MTP je naime u januaru 2000. godine tražila od vlade SAD da skine oznaku tajnosti sa dosijea o upotrebi OU na Kosovu. MTP je dobila dosije 30. januara 2000. godine i na osnovu njega, ova NVO je izračunala da je na Kosovo bačeno 9,45 tona nuklearnog otpada.
Isekli 72 stranice teksta
Prvobitnoj verziji izveštaja koji je podnela Balkanska radna grupa (BTF), u završnom poglavlju dugom 72 stranice “odsečeno” je 70 stranica. Taj deo objavljen je naknadno na Internetu ali je trebalo znati pronaći ga. Trebalo je naći sajt UNEP-a, zatim Balkan Task Force, a onda još dve odrednice da bi se došlo do tih 70 isečenih stranica koje su objavljene kao aneks. Oni koji su čitali zvanični izveštaj nisu mogli da znaju da postoji deo koji nedostaje i koji je u aneksu – objašnjava Robert Parsons.
– Misleći da ga ne čujem i ne razumem rekao je na nemačkom svom saradniku: “Ali oni mi ne veruju.” Uzvratio sam na nemačkom: “Naravno da vam ne verujem. Lažete!” – dodaje američki novinar.
Parsonsov tekst objavljen u ženevskom “Kurijeu” očigledno je iznervirao generalnog direktora UNEP-a Klausa Topfera, ali većih posledica nije bilo. Izveštaj Bakari Kantea u celini je cenzurisan i nikada se nije pojavio na zvaničnoj internet prezentaciji UN kao da nije ni postojao.
UNEP je zatim u jesen 1999. godine osnovao Balkansku radnu grupu – BTF (Balkans Task Force) čiji je zadatak bio da izradi “definitivni izveštaj” o ekološkim posledicama bombardovanja. Na čelo ove grupe imenovan je Peka Havisto, bivši finski ministar ekologije. Robert Parsons kaže da su i u slučaju ovog drugog izveštaja radile cenzorske makaze. – Ovaj drugi izveštaj takođe je prepravljao Robert Bise (Robert Bišet), portparol i desna ruka Klausa Topfera, generalnog direktora UNEP-a – tvrdi Robert Parsons.
DECA SE IGRALA NA OZRAČENIM TENKOVIMA
• Da bi minimizirali nalaze o posledicama koje donosi bačeni uranijum na Srbiju, dozvoljen pristup pogođenim mestima
Robert Parsons, američki novinar, imao je brojne neprijatnosti zbog obelodanjivanja izveštaja UN, koji je sakriven od javnosti, a u kome se iznose nepobitne činjenice o stravičnim posledicama bombardovanja Srbije municijom punjenom osiromašenim uranijumom.
NA LISTI ZATROVANIH GRADOVA: Novi Sad tokom bombardovanja
8. oktobra 1999. došao u sedište Balkanske radne grupe (BTF), koja je imala zadatak da napravi definitivan izveštaj o ekološkim posledicama bombardovanja. Poslu ove grupe prethodila su šokantna saznanja Senegalca Bakari Kantea do kojih je došao Parsons i objavio ih u švajcarskom listu “Kurije”.
On je tog 8. oktobra došao u palatu UN u Ženevi kako bi dobio kopiju izveštaja Balkanske radne grupe pre objavljivanja. Lično ga je u hodniku dočekao Robert Bise, portparol i “desna ruka” Klausa Topfera, generalnog direktora UNEP-a (Programa UN za zaštitu životne okoline), čije su makaze debelo cenzurisale ovaj izveštaj. Bise je tom prilikom Parsonsu zabranio svaki kontakt sa ekipom Peka Havista, koji je bio na čelu Balkanske radne grupe.
Napisan u stilu “da, ali…”, ovaj zvanični izveštaj UNEP-a sadrži sasvim suprotne zaključke od onih koji se mogu pročitati u “zabranjenom” Kanteovom izveštaju.
“Naši nalazi govore da sukob na Kosovu nije izazvao ekološku katastrofu koja je pogodila oblast Balkana. Ipak, detektovano zagađenje je na nekim odredištima ozbiljno i moglo bi da ugrozi ljudsko zdravlje”. Navode se Pančevo, Kragujevac, Novi Sad i Bor kao mesta u kojima je utvrđeno zagađenje zbog bombradovanja, ali se naglašava da je deo tog zagađenja nastao “pre bombardovanja” zbog dugoročnih propusta u skladištenju opasnih otpadaka.
Još se kaže da je “u zagađenim oblastima neophodno preduzeti mere zaštite okoline i čišćenje kako bi se izbegle štetne posledice po ljudsko zdravlje, kao i dugoročne štete u životnoj sredini”. Vrhunac konfuzije je preporuka da treba onemogućiti prilaz kontaminiranim mestima posle koje se navodi da kontaminirana mesta nisu mogla da budu identifikovana. Pri tom, misija UNEP-a nije sa terena donela nijedan uzorak tla ili prašine sa tenkova JNA na kojima su se sudeći prema fotografijama zapadnih agencija deca slobodno igrala.
SMRT PO SRBIJI SEJALI “TEHNIČKOM GREŠKOM”
• Tek posle velikog pritiska javnosti Amerikanci priznali da je municija punjena “prljavim” uranijumom, najopasnijim po ljude i okolinu kad je došao na čelo Balkanske radne grupe (BTF), koja je imala zadatak da napravi novi izveštaj o posledicama bombardovanja Srbije osiromašenim uranijumom tokom 1999.
ZNAO ČIME SU PUNJENE BOMBE: Srbija je bombardovana u vreme dok je Bil Klinton bio u Beloj kući te godine, Peka Haavisto je doveo još dva Finca, Henrika Slotea i Pasia Rinea.
– Bila je to zaista izvanredna ekipa koja je shvatila suštinu situacije u kojoj se našla, a koja može da se svede na sledeće: dok su oni želeli da objave istinu, NATO je hteo da je sakrije. Kad god su pokušali nešto da istraže, našli su na meti NATO-a. UNEP je dakle bio pod vojnim pritiscima.
Haavisto i njegovi saradnici razmišljali su na sledeći način: “Ukoliko pokušamo da uradimo posao kako treba, bićemo smenjeni i istraživanje će biti zaustavljeno. Bolje je onda da uradimo nešto, da otkrijemo bar deo istine” – objašnjava Parsons.
Zahvaljujući takvom načinu rada Haavistove ekipe, upravo je Balkanska radna grupa u okviru UNEP-a bila ta koja je 16. februara 2001. uzbunila svetsku javnost objavivši da je na Kosovo bačen “prljavi” uranijum. Tada je saopšteno da je analiza 340 uzoraka tla, vode itd. pokazala prisustvo transuranijumskih elemenata kao U-236 i tragove plutonijuma i fisionog procesa. Prisustvo plutonijuma potvrdile su dve laboratorije – Švedski institut za radiološku zaštitu i Švajcarska laboratorija AC-Speiz. Ne mogavši da porekne prisustvo visokotoksičnog plutonijuma, Klaus Topfer, generalni direktor UNEP-a, pokušao je da umiri javnost dobivši naučno “pokriće” za svoje tvrdnje od švajcarske laboratorije AC -Speitz. “Prema oceni švajcarske laboratorije AC-Speiz ovi najnoviji nalazi o sastavu osiromašenog uranijuma predstavljaju nebitne promene kad je reč o proceni radiološke situacije i ne treba da budu razlog za uzbunjivanje”, napisao je Topfer u zvaničnom saopštenju UNEP-a od 16. februara 2000. godine.
(Nataša Jokić, Strazbur, dopisnik frankfurtskih „Vesti“)