Stevan Sinđelić Slovenija
PESMA I IGRA
OBIČAJI KROZ, PESMU, IGRU I SVIRKU,
KORENI SU PRADEDOVA, NACIJE I LIKU.
UPRAVO TO ČINI, BOGASTVO, NARODA I VERE,
NEZABORAVNIH NAŠIH, JAČINA STENA, KOJIMA SE MERE.
ZATO NEGUJTE SVOJE, UZ BITAN RAZUM ZA DRUGE,
JEDINO VREME VEČNO ŽIVI, NOSEĆI GODINE DUGE.
POZNAMO PESMU, BOŽANSKOG SLAVUJA,
POMISLITE, KADA BI ON ZAGRAKTAO KAO VRANA ILI LAJAO KAO KUJA.
ZATO CENJENI NAŠI, NEPUŠTAJTE ZABORAVU PESME I SLAVE,
MOLITE SE ZA KORENE NAŠE, JUNAKA NAŠIH GLAVE.
NEDOZVALJAJTE POKOPATI BOGASTVA SVOJA, TRAŽEĆI UTEHI LEKA,
TE DA VAM PEVA UZ IGRU PRED VRATIMA, TUĐA PESMA I IGRA NEKA.
USKS – autor pesnik: Saša Gajić
ПЕСМА И ИГРА
ОБИЧАЈИ КРОЗ, ПЕСМУ, ИГРУ И СВИРКУ,
КОРЕНИ СУ ПРАДЕДОВА, НАЦИЈЕ И ЛИКУ.
УПРАВО ТО ЧИНИ, БОГАСТВО, НАРОДА И ВЕРЕ,
НЕЗАБОРАВНИХ НАШИХ, ЈАЧИНА СТЕНА, КОЈИМА СЕ МЕРЕ.
ЗАТО НЕГУЈТЕ СВОЈЕ, УЗ БИТАН РАЗУМ ЗА ДРУГЕ,
ЈЕДИНО ВРЕМЕ ВЕЧНО ЖИВИ, НОСЕЋИ ГОДИНЕ ДУГЕ.
ПОЗНАМО ПЕСМУ, БОЖАНСКОГ СЛАВУЈА,
ПОМИСЛИТЕ, КАДА БИ ОН ЗАГРАКТАО КАО ВРАНА ИЛИ ЛАЈАО КАО КУЈА.
ЗАТО ЦЕЊЕНИ НАШИ, НЕПУШТАЈТЕ ЗАБОРАВУ ПЕСМЕ И СЛАВЕ,
МОЛИТЕ СЕ ЗА КОРЕНЕ НАШЕ, ЈУНАКА НАШИХ ГЛАВЕ.
НЕДОЗВАЉАЈТЕ ПОКОПАТИ БОГАСТВА СВОЈА, ТРАЖЕЋИ УТЕХИ ЛЕКА,
ТЕ ДА ВАМ ПЕВА УЗ ИГРУ ПРЕД ВРАТИМА, ТУЂА ПЕСМА И ИГРА НЕКА.
УСКС – аутор песник: Саша Гајић
NOĆAS SAM TE JA SANJALA VOŽDE
Noćas sam Te ja sanjala , Vožde,
na proplanku kraj Topole grada,
vežeš lozu svojih vinograda
Boga moliš da ti rodi grožđe.
K´o srna sam preplašena bila
sunce zrake bacalo je vrele,
sa mjesta se nisam pomjerila
Ti me pitaš „Kojim dobrom , sele“?
Tražim vođu na čelo kolone
da rod spase od zuluma, brate,
Gračanice zvona da zazvone
da se Srbi na ognjišta vrate.
„Zanijeli me – eto vinogradi
i ne slutim šta se to dešava.
Idi kući i bosiljak sadi,
rodu reci neka mirno spava.
Nemoj plakat´ već kući se vrati
kaži rodu , eto vojskovođe,
dušmanima stiže Karađorđe,
pa i sami počeće bježati.
Zazvoniće zvona Gračanice,
a mi sejo kolo razigrati,
na kubetu pjevaće grlice
što je srpsko mora i ostati.“
Glasno kličem“ O, hvala ti Bože“!
U daljini čujem pjesmu neku.
Probudih se, meni suze teku,
to sve samo u snu bejaše , Vožde…
(Nagrada Karađorđevića Sv. Petka 2011)
Autor pesnikinja: Zorka Čordašević
НОЋАС САМ ТЕ ЈА САЊАЛА ВОЖДЕ
Ноћас сам Те ја сањала, Вожде,
на пропланку крај Тополе града,
вежеш лозу својих винограда
Бога молиш да ти роди грожђе.
К´о срна сам преплашена била
сунце зраке бацало је вреле,
са мјеста се нисам помјерила
Ти ме питаш „Којим добром , селе“?
Тражим вођу на чело колоне
да род спасе од зулума, брате,
Грачанице звона да зазвоне
да се Срби на огњишта врате.
„Занијели ме – ето виногради
и не слутим шта се то дешава.
Иди кући и босиљак сади,
роду реци нека мирно спава.
Немој плакат´ већ кући се врати
кажи роду , ето војсковође,
душманима стиже Карађорђе,
па и сами почеће бјежати.
Зазвониће звона Грачанице,
а ми сејо коло разиграти,
на кубету пјеваће грлице
што је српско мора и остати.“
Гласно кличем“ О, хвала ти Боже“!
У даљини чујем пјесму неку.
Пробудих се, мени сузе теку,
то све само у сну бејаше , Вожде…
(Награда Карађорђевића Св. Петка 2011)
Аутор песникиња: Зорка Чордашевић
NISAM BOSANAC
Nisam Bosanac, niko moj to nije
oduvijek imali smo svoj pravac,
on je i sad put matice Srbije
ja sam Srbin, Srbin pravoslavac.
Nisam Bosanac ni neću to biti
uzalud pričate da mi to jesmo,
u Bosni ćemo i dalje živjeti
mi oduvijek znamo u srcu , gdje smo.
Nisam Bosanac, zauvijek da znate
vi koji priču mijenjate lako,
bili ste mali, još niže padate
u očima onih što zovete tako.
Nisam Bosanac i ako tu živim
ovdje mi komšije, ovdje mi sve,
sve ljude poštujem, svemu se divim
Tomo Nikoliću i mi smo Srbi, bre!
Autor: Zoran Grumić
(Prnjavor Rep. Srpska)
НИСАМ БОСАНАЦ
Нисам Босанац, нико мој то није
одувијек имали смо свој правац,
он је и сад пут матице Србије
ја сам Србин, Србин православац.
Нисам Босанац ни нећу то бити
узалуд причате да ми то јесмо,
у Босни ћемо и даље живјети
ми одувијек знамо у срцу , гдје смо.
Нисам Босанац, заувијек да знате
ви који причу мијењате лако,
били сте мали, још ниже падате
у очима оних што зовете тако.
Нисам Босанац и ако ту живим
овдје ми комшије, овдје ми све,
све људе поштујем, свему се дивим
Томо Николићу и ми смо Срби, бре!
Autor: Zoran Grumić
(Прњавор Реп. Српска)
U DUBINI ZELENIH VRBAKA
Pružaš mi ruku –
cvetnim stazama
krenusmo lako
u dubinu zelenih vrbaka.
Osećam kako tvoje vino struji
kroz strune moga tela,
i vetar nas nosi
i sada kao da se tvoje usne
primiču mojima
i kao poljubismo se.
Ali kad pogledah u ugljenisano nebo
nisi ti, tebe nema
samo olujni vetar
što kišu sprema.
Stojim sam u dubini zelenih vrbaka.
Autor: Marko Mirković
(Student novinarstva Beograd)
У ДУБИНИ ЗЕЛЕНИХ ВРБАКА
Пружаш ми руку –
цветним стазама
кренусмо лако
у дубину зелених врбака.
Осећам како твоје вино струји
кроз струне мога тела,
и ветар нас носи
и сада као да се твоје усне
примичу мојима
и као пољубисмо се.
Али кад погледах у угљенисано небо
ниси ти, тебе нема
само олујни ветар
што кишу спрема.
Стојим сам у дубини зелених врбака.
Autor: Marko Mirković
(Студент новинарства Београд)
ОСТАВЉЕНА
Поноћ већ је давно прошла,особље се кући спрема.
На састанак онај први,видим тебе нигде нема.
Размишљања моја пуста,красиле су многе приче.
Али овој у којој сам,ни корице баш не сличе.
Као да се небо руши, као да ће и смак света.
Седела сам ту за столом,у мислима разапета.
Како могу да верујем,том мангупу што ме слага.
Која је то пред људима,ту остала моја љага.
Платила сам конобару,за сво пиће што сам пила.
У срцу ми туга влада,а ја сам се веселила.
И оркестар отишо је,ни музике нема више.
Шеф од сале са оловком,видим каkо нешто пише.
Пришао ми тако нежно,у руке ми папир даје.
После стиха написано, ова ноћ ће још да траје.
Уз музику са плејера,позвао ме на свој плес.
Што сам радо прихватила,да искалим срцу бес.
Био је танго онај,у загрљај што се дадох.
У његовој чврстој руци,ту где стадох и осдаох.
Понела нас нека љубав,ил судбина што нас чека.
Остављена нађе мужа,а шеф сале жену века.
Београд,23.02.2014.г.
Аутор pesnik: Раде Пантелић
OSTAVLJENA
Ponoć već je davno prošla,osoblje se kući sprema.
Na sastanak onaj prvi,vidim tebe nigde nema.
Razmišljanja moja pusta,krasile su mnoge priče.
Ali ovoj u kojoj sam,ni korice baš ne sliče.
Kao da se nebo ruši, kao da će i smak sveta.
Sedela sam tu za stolom,u mislima razapeta.
Kako mogu da verujem,tom mangupu što me slaga.
Koja je to pred ljudima,tu ostala moja ljaga.
Platila sam konobaru,za svo piće što sam pila.
U srcu mi tuga vlada,a ja sam se veselila.
I orkestar otišo je,ni muzike nema više.
Šef od sale sa olovkom,vidim kako nešto piše.
Prišao mi tako nežno,u ruke mi papir daje.
Posle stiha napisano, ova noć će još da traje.
Uz muziku sa plejera,pozvao me na svoj ples.
Što sam rado prihvatila,da iskalim srcu bes.
Bio je tango onaj,u zagrljaj što se dadoh.
U njegovoj čvrstoj ruci,tu gde stadoh i osdaoh.
Ponela nas neka ljubav,il sudbina što nas čeka.
Ostavljena nađe muža,a šef sale ženu veka.
Beograd,23.02.2014.g.
Autor pesnik: Rade Pantelić
КОШУЉА БЕЛА
Расуте мисли
К,о дугине боје
Слично киши…
Сокаци покисли
Мераком шапућу авлије
Миришу нарциси
Задрхта љубав
Мушко срце, кошуља бела
Снага мушка, јелек убав
Слично сунцу…
К,о гиздава зрна грожђа сазрела
На уснама жедним осмех блистав
Засја златно доба
Женски поглед к,о светковина
Доследна, смела љубав да опроба
Слично ветру…
Ритмом валцера и вина
Уз наклон у загрљај, заувек љубав једина.
Аутор – песникиња: Сузана Петровић
KOŠULJA BELA
Rasute misli
K,o dugine boje
Slično kiši…
Sokaci pokisli
Merakom šapuću avlije
Mirišu narcisi
Zadrhta ljubav
Muško srce, košulja bela
Snaga muška, jelek ubav
Slično suncu…
K,o gizdava zrna grožđa sazrela
Na usnama žednim osmeh blistav
Zasja zlatno doba
Ženski pogled k,o svetkovina
Dosledna, smela ljubav da oproba
Slično vetru…
Ritmom valcera i vina
Uz naklon u zagrljaj, zauvek ljubav jedina.
Autor – pesnikinja: Suzana Petrović
TUŽNA ISTINA
POSTALI SMO MI SLOVENCI, SRAMOTIMO PRADEDOVE,
SRBSKI JEZIK MI NEZNAMO, ĆIRILICU SVOJE SNOVE.
KULTURA JE UGAŠENA, DOK PONEKI FOLKLOR SKAČE,
VEĆ SE SVUDA PESME ČUJU, OJ LARIA, SVE SU JAČE.
PA I VERA PRAVOSLAVNA DOGOREVA KAO SVEĆE,
NAD SRBIMA SLOVENIJE, NADNELE SE SVE NESREĆE.
SA TRIGLAVA VETAR DUVA I CRKVENA ZVONA ZVONE,
IZ KORENA PRAVOSLAVLJA, STARE MAJKE SUZE RONE.
ČUJEŠ JEZIK NEKI NOVI, DOK BRAT ZBRATOM NJIME ZBORI,
TO JE TUŽNO MOJ SRBINE, KAO PAPIR JEZIK GORI.
ZNAŠ LI GDE SU TVOJI PRECI?
NA ODGOVOR TI RAZMISLI, ČINJENIČNO POSLE RECI.
DOK ALPAMA MAGLA KRUŽI I MILUJE SIVE STENE,
HEJ SRBINE PROBUDI SE, PRAVOSLAVLJE TVOJE VENE!
USKS – autor pesnik: Saša Gajić
ТУЖНА ИСТИНА
ПОСТАЛИ СМО МИ СЛОВЕНЦИ, СРАМОТИМО ПРАДЕДОВЕ,
СРБСКИ ЈЕЗИК МИ НЕЗНАМО, ЋИРИЛИЦУ СВОЈЕ СНОВЕ.
КУЛТУРА ЈЕ УГАШЕНА, ДОК ПОНЕКИ ФОЛКЛОР СКАЧЕ,
ВЕЋ СЕ СВУДА ПЕСМЕ ЧУЈУ, ОЈ ЛАРИА, СВЕ СУ ЈАЧЕ.
ПА И ВЕРА ПРАВОСЛАВНА ДОГОРЕВА КАО СВЕЋЕ,
НАД СРБИМА СЛОВЕНИЈЕ, НАДНЕЛЕ СЕ СВЕ НЕСРЕЋЕ.
СА ТРИГЛАВА ВЕТАР ДУВА И ЦРКВЕНА ЗВОНА ЗВОНЕ,
ИЗ КОРЕНА ПРАВОСЛАВЉА, СТАРЕ МАЈКЕ СУЗЕ РОНЕ.
ЧУЈЕШ ЈЕЗИК НЕКИ НОВИ, ДОК БРАТ ЗБРАТОМ ЊИМЕ ЗБОРИ,
ТО ЈЕ ТУЖНО МОЈ СРБИНЕ, КАО ПАПИР ЈЕЗИК ГОРИ.
ЗНАШ ЛИ ГДЕ СУ ТВОЈИ ПРЕЦИ?
НА ОДГОВОР ТИ РАЗМИСЛИ, ЧИЊЕНИЧНО ПОСЛЕ РЕЦИ.
ДОК АЛПАМА МАГЛА КРУЖИ И МИЛУЈЕ СИВЕ СТЕНЕ,
ХЕЈ СРБИНЕ ПРОБУДИ СЕ, ПРАВОСЛАВЉЕ ТВОЈЕ ВЕНЕ!
УСКС – аутор песник: Саша Гајић
Volim te, zemljo moja
A, volim te, zemljo moja
I nekad i sad.
Uvek ću te voleti.
Čuvas u sebi moje pretke,
Grobove roditelja i slavnih junaka.
Ponosna sam na tebe,
Zbog tebe, priznam sebi, da sam jaka.
Jačinu nosim svuda,
I tvoje ime slavno,
Lepotice moja,
Majko moja,
Morala sam da te ostavim poodavno.
Branim te svuda,
Pokazujem svoje ozbiljno lice
I ruku pružam kome treba,
Mila moja jedinice.
Oni ćute.
Razumeju ili ne?
Uvek kažem
Da dete ne može imati majke dve.
Hoće da mi te oduzmu,
Kažu- ” Piši latinicom ! ”
Uvek me je otac učio:
” Nauči mnoga pisma,
Piši samo ćirilicom”
Zemljo moja,
Možda, si umorna, bolesna.
Svetske krvopije te
Vuku i tresu.
Mudra si, moćna si,
Deca te vole,
Što lopovi ne mogu da podnesu.
Lepršam, letim, jaka sam,
Jer, iz Srbije sam.
Autor pesnikinja: Branka Popović – Niš
Волим те, земљо моја
А, волим те, земљо моја
И некад и сад.
Увек ћу те волети.
Чувас у себи моје претке,
Гробове родитеља и славних јунака.
Поносна сам на тебе,
Због тебе, признам себи, да сам јака.
Јачину носим свуда,
И твоје име славно,
Лепотице моја,
Мајко моја,
Морала сам да те оставим поодавно.
Браним те свуда,
Показујем своје озбиљно лице
И руку пружам коме треба,
Мила моја јединице.
Они ћуте.
Разумеју или не?
Увек кажем
Да дете не може имати мајке две.
Хоће да ми те одузму,
Кажу- ” Пиши латиницом ! ”
Увек ме је отац учио:
” Научи многа писма,
Пиши само ћирилицом”
Земљо моја,
Можда, си уморна, болесна.
Светске крвопије те
Вуку и тресу.
Мудра си, моћна си,
Деца те воле,
Што лопови не могу да поднесу.
Лепршам, летим, јака сам,
Јер, из Србије сам.
Аутор песникиња: Бранка Поповић – Ниш