POEZIJA

ПОГИБИЈА МИЛИЦЕ РАКИЋ

МИЛЕНИЈУМ ТРЕЋИ СТИЖЕ
НА РАСКРШЋУ ДВА ВИЈЕКА
ПОСЛУШАЈТЕ СРПСКИ НАРОД
ОД СИЛНИКА ШТА ДОЧЕКА.

МОЋНА СИЛА НАТО ПАКТА
У БРИСЕЛУ КАД ОДЛУЧИ
ДА ВОЈНИКУ МОЋ И СИЛУ
НА МАЛЕНИ НАРОД СРУЧИ.

ПА СУ ТУКЛИ НЕМИЛИЦЕ
КИДИСАЛИ НА ЦИЉЕВЕ
КОЈЕ ШТИТЕ НА ПАПИРУ
КОНВЕНЦИЈЕ И ЖЕНЕВЕ.

О ГОСПОДЕ НА НЕБЕСА
ТВОЈА МИЛОСТ ДУШЕ ПРИМА
ПРЕПОЗНАЋЕШ МАЛУ ЖРТВУ
МЕЂУ ТВОЈИМ АНЂЕЛИМА.

ТА МАКАЊА ТРОГОДИШЊА
ШТА ЈЕ МОГЛА ДА ДОНЕСЕ
И СА ЧИМЕ ДА УГРОЗИ
АМЕРИЧКЕ ИНТЕРЕСЕ.

ТО НЕВИНО МАЛО ЧЕДО
МИЛИЦА СЕ РАКИЋ ЗОВЕ
А БОМБА ЈЕ АГРЕСОРСКА
ПРЕКИНУЛА ДЈЕЧЈЕ СНОВЕ.

У ТРЕНУТКУ СУДЊЕГ ЧАСА
У КУЋИ ЈЕ БОРАВИЛА
У УЗАНОЈ ПРОСТОРИЈИ
СВОГА КУЋНОГ КУПАТИЛА.

НИЈЕ ЗНАЛА ДА ТЕ НОЋИ
ИЗНАД РОДНЕ БАТАЈНИЦЕ
ЛЕТЕ ТЕШКИ БОМБАРДЕРИ
КРВОЛОЦИ И УБИЦЕ.

ТЕК СИРЕНЕ ЗА УЗБУНУ
ЈЕЗИВО СУ ЗАВИЈАЛЕ
ДОК СУ БОМБЕ ТЕШКЕ БЛИЗУ
РАКИЋЕВЕ КУЋЕ ПАЛЕ.

ОД ПРОЗОРА КУПАТИЛА
У КОМАДЕ ПРСНУ СТАКЛО
А ДИЈЕТЕ ПОГОЂЕНО
СА МЈЕСТА СЕ НИЈЕ МАКЛО.

ЈАДНА МАЈКА ОДМА ВРИСНУ
МАЈЧИНСКИ ЈОЈ НАГОН ЗБОРИ
ЈЕР НЕВИНО ЊЕНО ЧЕДО
С НЕВИНОМ СЕ ДУШОМ БОРИ.

ПО ПИЏАМИ С ЦВЕТИЋИМА
РУМЕНА СЕ КРВ РАЗЛИЛА
РЕЧЕ ОТАЦ ЗАШТО БОМБА
НИЈЕ МЕНЕ ПОГОДИЛА.

МАЛЕ УСНЕ МИЛИЧИНЕ
У ОСМИЈЕХ РАЗВУЧЕНЕ
А ПРЕКРАСНЕ ДИВНЕ ОЧИ
СТОЈЕ ШИРОМ ОТВОРЕНЕ.

ЖУРИ ОТАЦ АМБУЛАНТИ
СА КОМШИЈОМ У КОЛИМА
ЈЕР СВЕ МИСЛИ ДА ЈОШ НАДЕ
ЗА МИЛИЦУ МАЛУ ИМА.

ВРИШТИ МАЛИ БРАТ АЛЕКСА
КОД ИЗЛАЗНИХ КУЋНИХ ВРАТА
ПА ДУШИЦУ МАЈКУ ПИТА
ГДЕ ОДНЕСЕ СЕКУ ТАТА.

НО МАЈЧИНА ПРАЗНА НАДА
ИСТОПИ СЕ И ПОТОНУ
ЈЕР НА СТОЛУ АМБУЛАНТНОМ
МИЛИЧИНО ТИЈЕЛО КЛОНУ.

ЈАДНА МАЈКА ЧУПА КОСЕ
ГРЛИ ЛУТКЕ МИЛИЧИНЕ
ПА АЛЕКСИ СИНУ РЕЧЕ
ЕТО ИДЕ СЕКА СИНЕ.

ЕВО НОВАЦ И ОТИЂИ
У ЦВЕЋАРУ СРЕЋО МИЛА
КУПИ ТВОЈОЈ МАЛОЈ СЕКИ
ТРИ ЦРВЕНА КАРАНФИЛА.

НЕКА ТИ ЈЕ ЗАМОТАЈУ
ЦРНОМ ТРАКОМ ЉУДИ НЕКИ
И НАПИШУ БРАТ АЛЕКСА
СА ЉУБАВЉУ СВОЈОЈ СЕКИ.

ТО ЈЕ ЗАДЊЕ ШТО ЈОЈ ДАЈЕШ
УПЛАКАНА РЕЧЕ МАТИ
НИКАД ВИШЕ СВОЈОЈ СЕКИ
НЕЋЕШ ПОКЛОН КУПОВАТИ.

ТВОЈОЈ СЕКИ ЈОШ СЕ НИСУ
И ПЕЛЕНЕ ОСУШИЛЕ
А ПОГИБЕ КАО ЖРТВА
НАЈМОЋНИЈЕ СВЈЕТСКЕ СИЛЕ.

РАДОВАН ШОЈИЋ

 

ГЛЕДАО ЈЕ

Гледао је зграду коју граде
и гузоњу како краде
гледао је вашар цели
народ пати, а багра се весели!
Гледао је циркус и опсену
напаћенима како бацају копрену
богатство како кући односе
и лажима што се поносе!
Гледао је стање јадно
пола људи наскроз гладно
а дио се у мерцедесима креће:
Гледај бедо, и онако си смеће!
Није очи могао скренут нигде
а да не види бесне видре
како се сналазе, трпају и односе
све то благо, како им је драго!
Гледао је зграду што граде
незаситог како оберучке краде
гледао је ужаснут вртлог цели
народ пати, а најгори се богати!

Горан Кљајић

ПЛАВЕ ОЧИ ТВОЈЕ

У очима твојим видех себе.
Плаво небо,
плаво море.
Плаво твоје око.
Летим као птица,
и бродим као морнар.
Пишем на једном облаку,
твоје име.
Тражим те у таласима,
плавога мора.
Крадем од сунца зраке,
да их подарим теби.
Узимам оз облака,
кап кише која још није пала.
Желим да ти овлажим усне.
Желим да ти залијем,
корен твоје лепоте.
Желим да ми,
још брже и лепше цветаш.
И да ти цветови буду плави,
као плаветнило твога ока.
Уздишем,
и примичем се још више.
Да видим негде у прикрајку,
да ли сам сам поред тебе.
Из твога плавог ока,
измами једну плаву сузу.
Коју сам попио својим пољупцем.
Осетих тада још више,
део тебе.
Осетих покрете твојих руку.
Мирис твоје коже,
стиже до моје душе.
Стигох до жеље,
која се скривала у теби.
Засијала је васиона цела.
Таласи плавог мора,
носили су љубав нашу.
Ми смо тада срећно,
досегли до звезда.

Београд,16.07.2013.г.
Аутор:Раде Пантелић

ТИХА ПАТЊА

Још док цигарета,
тиња на столу и догорева.
А дим се лагано шири,
према прозору,
собе моје.
У безумљу,
тражим опрост твој.
Нову љубав, не тражим,
јер друге,
љубави за мене,
више не постоје.

Очи ми,
од дима сузне,
а тело у болу пати.
Палим, још једну,
на ту скоро догорелу,
и незнам како,
све то, да схватим.

Како да срцу,
нађем лек?
Како за свој бол,
мелем наћи?
Како волети неку другу?
Када рука моја жели,
Жели само тебе.
Само тебе,
дотаћи.

И бол и туга, око мене,
а цигарета и даље гори.
Патња ми раздире,
моје груди,
и чезне за тобом,
да те воли.
А тебе нема,
остајем сам
Са својом тугом,
и цигаретом
која још гори.

Београд,14.07.2013.г.
Аутор:Раде Пантелић

EHO ZVEZDANE NOĆI

Kao da zvezde svoj valcer plešu.
Sve obučene u dugine boje.
A mesec dirigent,diriguje.
I usput širi,zlatno žute zrake svoje.
Šušti grež svila,žutih zvezdica.
I leprša se, leti u krug.
Kako je samo lep ovaj valcer.
Mnogo je zvezdica,a put im dug.

Plave se oči,ko nebo plavo.
Nemo gledaju,šta će sve biti.
Dal će se muzika,orkestra čuti.
Ta plavokosa i ne sluti.
Ruke su spremne,igrati valcer.
U ritmu Štrausa,koji ga stvori.
Na lepom plavom Dunavu zasvira.
A ljubav pusta progovori.

Samo se eho ljubavi čuo.
U toj zvezdanoj dugoj noći.
Uveče dođoh na kratko samo.
Ali do zore,nemogoh poći.
Kupah se u toj ljubavnoj kadi.
Kupah se u ljubavi mojih snova.
Nijedna noć ne beše mi lepa.
Kao što beše,zvezdana noć ova.

Zvezde su plesale,na nebu gore.
Mesec je sinfoniji taktove slao.
Bio je to ples po mesečini.
Da bi svojoj ljubavi,ljubav davao.
I meteori su leteli nebom.
Pravili su vatromet slave ove.
Moje su ogledalo bile njene oči.
Jer ljubav,ljubavlju sebi zove.

Blagodet uzeh ovoga sveta.
I u tom činu sebe podarih.
Usne sam slatke te noći ljubio.
Pa zar ima od toga lepših stvari.
Samo sam čuo eho ljubavi.
Dok su mi zvezde na nebu sjale.
I dok je mesec nebom marširao.
Da bi se volele,ljubavi prave.

Beograd,23.01.2013.g.
Autor:Rade Pantelić

ПРВА КАП ЈУТАРЊЕ РОСЕ

У првој капи, јутарње росе.
Што љуби листић, зелене траве.
Када га сунце својим, зрацима дотакне.
Дугине боје, ту се све направе.

Љубав је моја, тад врела ко жар.
Са капима росе, до срца ми стиже.
На твоме лепом, орошеном телу.
Тада жарко желим, да сам ти све ближе.

Од вреле љубави, једног летњега дана.
Мирис милодуха, мене ће пратити.
Још док поветарац, рано заћарлија.
Тад латице твоје, росне ћу љубити.

Узимам мед, са твојих усана.
Са оним капима,  те јутарње росе.
Дариваћу теби, много пољубаца.
И нежно мазити, твоје ноге босе.

Не питај ништа, јер ја сам за тебе.
Ти си мој зрак, и росе ситне капи.
Ја сам поветарац, који је са тобом.
За  љубављу твојом, у свом срцу вапи.

Бићу твој анђео, росо моја рана.
Влажићу ти усне, као капи кише.
Орошена ружо, ти пупољче моје.
Дођи да те љубим, да љубав мирише.

Београд,10.03.2013.г.
Аутор:Раде Пантелић

ЈЕСЕН У ДУШИ

У души мојој, хладна јесен дошла.
Помало страх, телом ми завлада.
Све ме једино, потсећа на тебе.
На оно време, што беше некада.

А душа боли, чезне и пати.
За оним нечим, што се вратит неће.
Давно су били, они лепи дани.
Давно је било, то наше пролеће.

Јесен је пустила, маглу око мене.
Да мемла само, тегобе ми прави.
Још само да дође, у срце ми зима.
Да своје ледене, трагове остави.

А ти си ту, увек поред мене.
И на теби време, начинило ране.
Понеки само, пољубац из пажње.
Да крене сећање,на те лепе дане.

Београд,26.07.2013.г.
Аутор: Раде Пантелић

РАДО СЕ СЕЋАМ

Све моје снове и моје љубави.
Никада нећу избрисати.
Увк ћу радо пред сваком сликом.
Као пред иконом,понизно стати.

У свакој слици љубави моје.
Биће урезано моје име.
Написан датум или тачно време.
Каква је љубав кад дођу плиме.

Нисам сакупљач,женских љубави.
Нисам ни плејбој да сабирам број.
Само сам човек,од крви и меса.
Који је водио живот свој.

Имена и број нећу вам рећи.
Те тајне само моје срце пише.
Било је и оних које сам волео.
Које са нама, сада нису више.

Никада неће у заборав пасти.
Сваки пољубац,место и време.
Нит ћу се хвалити,како сам волео.
Ни како је она волела мене.

Радо се сећам,миловања.
У меком кревету или на клупи.
И дарова што су размењени.
За сваку љубав,што радо купих.

Београд,06.07.2013.г.
Аутор:Раде Пантелић

 

НОЋ  ПУНОГ МЕСЕЦА

Уходим те у,
сновима твојим.
У мислима уплићем,
лијане зоре.
По месечини,
пуног месеца.
У глави ми се,
мисли боре.

Пуста је само,
моја жеља.
Нада ми као,
на врата стиже.
Пелин ми цвеће,
није горко више.
Све ми на тебе,
у ово јутро мирише.

Сунце се извија,
иза брега.
Зраци ме стижу,
ко златне стреле.
Сан је,
већ био разбијен.
Што сам га сањао,
ноћи целе.

Само ми зној,
на телу оста.
Из тог кошмара,
који сам снио.
И само,
лепа успомена,
Да сам у сновима,
са тобом био.

Београд,14.07.2013.г.
Аутор:Раде Пантелић

НЕБО ЈЕ СВЕДОК БИЛО

Само је небо било сведок.
Те летње ноћи,док море шуми.
Само је на песку,остао траг.
У тихој ноћи,и плавој лагуни.

Небо ће немо чувати тајну.
И неће рећи,шта се све збило.
Траг на песку,ветар ће замести.
Што је остао,док се љубило.

Месец је сјајо,непрестано.
Пис'о је тајне,љубави једне.
Која се рађала у сенци бора.
Са плавом женом,злата вредне.

Пољубац један,па онда више.
А море даје ритам љубави.
Није нам први,а није ни задњи.
Све нам се лепо уз море зби.

Љубав нам није непозната.
Али крај мора,љубим је слађе.
То ме потсећа на луду младост.
Кад су пољупци најслађи од крађе.

Није ми јасно,што крадем љубав.
По тој месечини,у сенци бора.
Можда се овако, овери само.
Та наша  срећа,на обали мора.

Тасос,23.06.2013.г.
Аутор:Раде Пантелић

ЉУБАВ У ЈУЛУ

Бије небеска јака јара.
Јули као и увек топал и врео.
Ни ноћ није тлоко свежа.
А ја сам те се, љубави зажелео.

Зној ми облива,моје тело.
Знам да се у њему купаш и ти.
Док не стигне та тамна ноћ.
Само ћу с тобом кафу поипити.

И кафа врела,као и јули.
И она пече док се пије.
Знам да ће ми пољубац ,
значити много.
Биће ми срце,још веселије.

Кад твоје вреле усне ми даде.
Као жар запали, тада усне моје.
Кафа се немора више ни пити.
Кад ови врели, пољупци постоје.

Греје тај јули и јако сунце.
Греје и врела кафа, коју смо пили.
Греју и врели, пољупци твоји.
Греје и љубав, коју смо водили.

Душа ми немирна и она врела.
За себе тражи, љубави више.
Крв узаврела, а срце пулсира.
Беше то љубав, о којој се пише.

Исконска права, на белој постељи.
Без одеће, накита, без сребра и злата.
Љубав је јулска, на милодух мирисала.
Док се зној сливала са чела и врата.

Озари љубав  већ врела лица.
Па срећно дођосмо до самог краја.
Плати смо данак врелога јула.
Са неколико уздисаја.

Београд.29.07.2013.г.
Аутор:Раде Пантелић

PONEKAD

Ponekad ne znam, šta ću sa sobom.
Ponekad mrzim, svet oko sebe.
Ponekad i sebe, toliko mrzim.
Što će mi život, kad sam bez tebe.

Ponekad želim, sam u tami biti.
I dremuckati, o tebi sniti.
I tada me često, seta rastuži.
Da posegnem, žestoko nešto i popiti.

Popijem jednu, a nije dosta.
Pa tako nastavim, u nizu sve.
U svakoj ženi, tražim tad tebe.
Ali  te ni pijan, ne videh.

Ah luda, luda, moja glavo.
Šta ti je, ta žena učinila.
I dosad je bilo, mnogih ljubavi.
Sa glavom trezan, koja nikada nije pila.

Pijan sam, i sebi utehu tgražim.
Da telu nađem, mira i spokoja.
U tom očajanju, čujem i tvoj glas.
Osećam, da me miluje ruka tvoja.

O blagi Bože, to je moje milo.
Kroz suzne oči, dobro ne vidim.
Pa ja sam ipak, samo muškarac.
Pa se tih svojih, suza zastidim.

Obrišem suze, krajičkom rukava.
Manžetnu svoju, pokvasim malo.
I tada krenem, ka tom nestvarnom.
Što mi je i malo, još snage dalo.

Nema te mila, nema na vidiku.
Pa se nekako, iz pijanstva prenu.
Šta sam ja tražio, za ime Boga.
Kada ja u kući, imam svoju prelepu ženu.

Oprosti mila, što sam pijanac.
Ljubav ti svoju, i dalje želim dati.
I trezan i pijan, mislim na tebe.
Dal srce tvoje, može to da shvati.

Ako mi samo, postaviš uslov.
Da nema ljubavi, ako ću piti.
Odlučiću se, za ono pravo.
Od tvoje ljubavi, pijan ću biti.

Beograd,14.04.2013.g.
Autor.Rade Pantelić

POEZIJA ZA DECU

КЉУЧ

Од гвожђа  је саздан, загонетка права.
А његова  кућа, назива се брава.
Сво његово друшто, веже се у везу.
За свака су врата, и за сваку резу.

Прави је господар, од улазних врата.
Свако се научи, да са њим барата.
Увек први улази, и врата отвара.
Ни дворац му није тајна, од великог цара.

Сви имају задатак, то морамо знати.
Лако своја врата, газди откључати.
Имају и ону,  другу добру  страну.
Да оставе за собом, браву закључану.

Звецкају у вези, џепа панталона.
Па кад су од гвожђа, нису од бомбона.
Не служе за јело, немогу се јести.
Немогу се лако, ни метлом помести.

На алки висиће,  у стану о клину .
Да га мала деца, немогу да скину.
Већа деца носиће их, о врату на траци.
Да у игри чувају их, ти весели ђаци.

Београд,април 2012.г.
Аутор:Раде Пантелић

ЛУБЕНИЦА

Лубеница није мала,
и од лопте увек већа.
У бостану порасла је,
засађена од пролећа.

Скоро увек зелена је,
све нијансе ове боје.
А шарама од ћилима,
украсила коре своје.

Кад је зрела дека зна,
убраће је из бостана.
Црвено је њено срце,
биће слатка и без мана.

Радујем се,оном трену.
Радост ће да дуго траје.
Има осмех да подарим.
Кад ми кришку зрелу даје.

Док се сладим лубеницом.
Ко алавко бићу знан.
По устима и образу,
бићу страшно умазан.

Волим много лубенице.
Што их гаји стари дека.
Сваког дана, по једна нас.
Лубеница слатка чека.

Београд,11.07.2013.г.
Аутор:Раде Пантелић

МАМА

Мама ти је топло крило.
Мама ти је цвет из бајке.
Мама ти је чувар снова
Њене руке ко хватаљке.

Мама ти је стих од песме.
Мама ти је рефрен.
Пољубаца добићеш.
Никад као њен.

Мама своје дете купа.
До школе му ранац носи.
Мама будно на ме прати.
И милује свуд по коси.

Шта је мама питамо се?
Ко је жена тако мила.
Ако некад тон подигне.
Суза би је ту спречила.

Мама ти је бисер сјајни.
Тако драга тако мила.
Па подари љубав тати.
Да би мене и родила.

Београд,30.09.2012.г.
Аутор:Раде Пантелић

МИРИНЕ ПЕГИЦЕ

У свом малом огледалу,
видела је своје лице.
На образу и на носу,
угледала је пегице.

Забринута била Мира,
па се тужно мами жали.
Док јој мама сузе брише,
рекла јој је, шта ти фали?

Пегице ти чедо моје,
на твом лицу лепо стоје.
Па се питам што си тужна,
баш си лепа,ниси ружна.

Плакала је мала Мира,
и даље је тужна била.
Из ока јој суза стала,
кад је мама,нашминкала.

Београд,06.10.2012.г.
Аутор:Раде Пантелић

МУЗИКАНТ ИЗ БАРЕ

Жабац своје ноте,
целе ноћи свира.
Да би се заспало,
ником неда мира.

Притегао гудало,
на све гласне жице.
Као да се одмара,
на мору Ибице.

Какав само био мајстор,
баш виртуоз прави.
Свирао је своју песму,
у Шапцу на Сави.

Ибица је далеко,
жабац није знао.
И даље је весело,
песму крекетао….

Жабе биле веселе,
убио их Бог.
Имале су сваке ноћи,
музиканта свог.

Каква би то бара,
покрај Саве била.
Кад би ноћну музику,
од људи сакрила.

Београд,04.05.2013.г.
Аутор:Раде Пантелић

НЕБЕСКЕ ЧАРОЛИЈЕ

Питао се Брана,
дал се нешто крије.
Иза дневно ноћне,
чудне чаролије.
Једне ноћи дуже,
није спав'о Брана.
На небу је видео,
да сија банана.

Гледао је дуго,
у небески слој.
Док га није јако,
обузео зној.
Умор га савладо,
успава се Брана.
Ноћу је сањао,
Да сија банана.

Кад отвори очи,
од тог ноћног сна.
И изброји тако,
до двадесет два.
Онолико бројева,
колико је знао.
Па му опет поглед,
на  небу застао.

Гледао је сада,
али све по дану.
Како на истоку,
нешто јако плану.
Личило је као,
дуња са ормана.
Магија је била,
Брани дочарана.

Брана све што види,
питао се шта је?
Као када нека,
чаролија траје.
Банана ил дуња,
волео би сести.
Па их обе у сласт,
до краја појести.

За ту чаролију,
обрати се тати.
Да објасни детету,
како то да схвати.
Од тада је Брана,
чаролије знао.
Да је месец ноћу,
а сунце по дану.
Изнад наше земље.
на небу сијао.

Београд,21.07.2013.г.
Аутор:Раде Пантелић

ЦВЕТ КАЈСИЈЕ

Пробуди се после зиме,
једно дрво доста рано.
И са првим зраком сунца,
лепо беше процветано.

Од свежине хладних дана,
и остатка  трага зиме.
Са мирисом та кајсија,
просто као омами ме.

Бехар у мом родном крају,
испред куће цвет до цвета.
Кад угреја сунце јаче,
ту понека пчела шета.

У мислима својим почех,
цео циклус прочешљати.
Од цветања па до бербе,
треба доста сачекати.

Навирала сласт на усне,
због плодова кад су зрели.
И како је лепо било,
кад смо их на стаблу јели.

Сад миришем цвет кајсије,
а кад сазри срећно брати.
У укусу лепих зрелих,
знам да ћемо уживати.

Биће шпаиз моје баке,
пун од оног слатког џема.
А дека ће у подруму,
да комину од њих спрема.

Палачинке моја бака,
спрема увек добре воље.
С добром вољом моје баке,
палачинке су нај боље.

А дедина та ракија,
у бурету мора спити.
Како би се куцњем чаше,
могло нечем наздравити.

Београд,18.074.2013.г.
Аутор:Раде Пантелић

У ПРОЛАЗУ

У пролазу сретох тету, што се јави моме тати.
Пољуби га на брзину, а и тата њој узврати
Мене нико и негледа, ваљда што сам била мала.
Први пут је сада видех, раније је нисам знала.

За руку ме тата држи, и коментар свој недаје.
Што то видех, бејах сведок, зато тата и не хаје.
Бакалница била близу, купује ми киндер јаје.
Чоколаду узех среда, и не гледа колика је.

Све купује због пољупца, непознате мени жене.
А ја чекам мога тату, да пољуби и он мене.
Тајну морам сачувати, платио је мени тата.
Мама зато сазнат неће, чуваћу је из ината.

Због татиног тог пољупца, тајна поста закључана.
Чуваћу је , нећу рећи, мојој мами бар три дана.
И једва сам дочекала, за пољубац рећи мами.
Рекла ми је па нека га, питаћу га кад смо сами.

А татина мудра глава, правдати се  хтела није.
То што ћерка мами рече, није хтео да сакрије.
Због мамине љубоморе, која пече моју маму.
Сад  у троје шетамо се, да не шета мене саму.

Београд,април 2012.г.
Аутор:Раде Пантелић

ЋИРИЛИЦА АМАНЕТ

*Нек ти увек буде лице,
насмејано и весело.
Кад прочиташ ћирилицом,
написано неко дело.
*Нека слова буду разна,
дали мала и велика.
Србину је ћирилица,
увек понос увек дика.
*Па у целом свету нема,
једноставно да се пише.
Једно слово за један глас,
додатака нема виће.
*Нема неких апострофа,
по Вуку је 30 слова.
Ни генија неће бити,
да азбука буде нова.
*Са поносом где год можеш,
ћирилицом пиши свуда.
Српство тако понет можеш,
целим светом и по свуда.
*И интернет сада може,
ћирлицом да се чита.
СРБ ће домен одговорит,
ћирилицом што се пита.
*Пријатељу  хеј Србине,
ти си лидер тог Балкана.
Нек ти твоје писмо буде,
ћирилица боља страна.
*Не срами се свог поднебља,
не срами се што је српско.
Увек пиши ћирилицу,
немој да ти буде мрско.
*Компјутер је моћна справа,
што му задаш то и ради.
Мораш знати да ће нићи,
само оно што посадиш.
*Ајде сада у акцију,
да додамо осмех лицу.
У аманет да пишемо,
само СРПСКУ ћирилицу.

Београд,26.08.2012.г.
Аутор:Раде Пантелић

ЗВЕЗДЕ

У кориту реке,
чим се спусти тама.
И прекрије ноћ,
мојох житних поља.
У тој ведрој ноћи,
купају се звезде.
Као манекени,
бира се нај боља.

У чаробној ноћи,
звезде коло воде.
И на води реке,
умивају лице.
Смењују се тако,
преко целе ноћи.
Док не дође ред,
до звезде Данице.

Модна писта звезда,
целу ноћ је била.
До пред саму зору,
није се празнила.
Како би Даница,
фешту затворила.
Ко краљица звезда,
на писти је била.

Запеваше петли,
да зора заруди.
Та звезда Даница,
из сна све нас буди.
Нестала је писта,
и река је текла.
А за фешту звезда,
ником није рекла.

То су ноћне тајне,
што многи не знају.
Све се то догађа
док многи спавају.
Небом увек звезде,
ко искре се роје.
Док у води реке,
мију лице своје.

Београд,21.07.2013.г.
Аутор:Раде Пантелић

”Поља злата”

Сањам: као некад давно, за руку ме држиш
и трчимо сретни пољанама злата.
Ја се у сну смијем с омчом око врата
и тај смијех ме гуши.
Ја и даље сањам:
у срцу ти дишем –
ти живиш у мојој расцијепљеној души.
И тако смо сретни док нас вјетар гони
и небо над нама полако се руши.
И настаде тама.
У пољима злата тад просусмо сузе.
Ти ми пусти руку –
ја остадох сама
да се скромно сјећам
како некад бјеше док трчасмо по пољима злата
весели и боси.

Ја се из сна будим – тебе вријеме носи.

МАРИНА НЕШКОВИЋ

”Сусрет”

Срешћемо се једном у сну ил’ на јави
кад се бура стиша, кад све ово прође.
Ако икад такво вријеме дође,
у сновима мојим ил’ на старој цести
као некад прије ми ћемо се срести.
Ништа нећу рећи.
Оборене главе отићеш полако
свијен уз свој стари избледјели скут.
Бићемо ко странци што се у животу
сретну само једном – виде први пут.
Живјећу и даље. Чекат тај тренутак.
И ја сам свијена уз свој стари скут.
Срешћемо се једном, али тај ће сусрет
у сну и на јави бит’ посљедњи пут.

Марина Нешковић

”Чудесни свијет”

У мени живи мали свијет чудака:
патуљци, звјери, лептири, виле,
са њима славуј, гавран и сврака,
и брдо жице, кадифе и свиле.
Такав је, такав, мој свијет чудака.

Кикот и граја, ридање, мир,
сутрадан писак, врисак и јаук.
Смире их каткад мрежа ил’ вир
што ноћу плете злослутни паук.
Такав је, такав, мој свијет чудака.

Распињу ме они данима, редом,
кидају, даве, мрве и крпе.
Хране ме сољу, пелином, медом,
док крвцу моју похлепно црпе.
Такав је, такав, мој свијет чудака.

Зашто не одлазе – ја не разум'јем.
У мени дишу, буде се, спију.
С њима не могу, без њих не ум'јем,
Страшне се мисли у мени крију.
Такав је, такав, мој свијет чудака.

Ал’ кад ми дођу самоће часи
и зебња се стара увуче у кости,
грлим их, стишћем, суза их кваси
ко да су драги, мили ми гости.
Такав је, такав, мој свијет чудака.

Чудесно нешто кроз мене хучи.
Волим их, волим! Ко би то рек'о.
Но нешто стално мори ме, мучи:
”Хоће л’ их такве вољети још неко?”
Ужасно је усамљен овај свијет чудака.

Марина Нешковић

СВЕМУ ИМА ВРЕМЕ

Беше време кад наши свети оци државотворци молитвом и постом снажени сазидаше ову нашу државу. Да буде у свету а да не буде од света, да буде по Божјем а да не буде по људском. Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески беше идеал наших светих државотвораца. Како се свети идеал тањио а људска жеља за пролазним светским уживањима гојила тањила се и држава и сила Божјег заступништва која ју је усправном држала на овом крсту Истока и Запада. Слобода ходања по Путу савршенства смењивала се са принудним ропским кретањем по путу покорених богоодступника. Свако отпадање од доброг Господара и Његове заштите водило је народ наш под зли јарам злог тиранина. Тиранија је смењивала лица, суштина јој остајала иста, временски грабљивац вечног Божијег Царства и Силе и Славе и Богатства и Моћи. Дубина нашег пада данас је огромна. Завојевачи спољни и безаконици унутрашњи, деле међу собом и Силу и Славу и Богатство и Моћ, све оно што припада Цару над царевима Христу Богу и ономе коме Он хоће да преда. Смртни људи господаре Божијим власништвом и не хајући за Бога и Његову вољу. На место државотвораца дођоше државотрговци и док они тргују са светским великашима, многи Христотрговци побеђени људским слабостима аминују на њихову нечасну трговину. Шта остаје нама усамљеним и раштрканим трскама Христовим, једино да завапимо: Христе Боже, Царе над царевима, Једини Славни, Једини Моћни, Једини Силни, смилуј се на нас повијене трске Твоје и и прекини ову срамну трговину државотрговаца и још срамније аминовање уснулих стражара, јер је Твоје Царство и Сила и Слава Оца и Сина и Светога Духа у све векове. Амин.

Marković Rajica