Stevan Sinđelić Slovenija
Листе осумњичених су као и у Хрватској најава прогона и спречавања
повратка Срба на своја огњишта!
За Удружење жена са Косова и Метохије (ЖеКиМ)
Вукосава Стевановић, подпредседница
ЗЛОЧИН КАО НАЧИН ЖИВЉЕЊА
Под окриљем и заштитом тзв. међународне заједнице након 10. јуна 1999. са Косова и Метохије је прогнан до данас неутврђен број Срба и осталих неалбанца. Још увек није утврђен ни тачан број несталих, киднапованих и убијених. Опструкције, самопроглашене државе Косово, један су од битних разлога што извршиоци злочина нису нађени. За велики број нађених није утврђен узрок смрти. Још страшнији је податак да у извештајима уз посмртне остаке, које добијају породице, стоји да су умрли природном смрћу. Број процесуираних за злочине над Србима је занемарљив.
Овоме се не треба чудити. Западне силе тзв. међународна заједница је себе унапред изузела од било какаве одговорности за злочине учињене на окупираној територији! Можда је у интересу реконструкције Владе у добро контролисаној штампи објављено да је Председник комисије за нестале именован на још две функције. Постао је човек са највише функција – осам.
Немамо доказ да постоји, али све функционише као да постоји, исказује се у резултатима, незаинтересованост институција државе за решавања проблема расељених, проналажење несталих и киднапованих, процесуирање злочина над Србима, истраживање трговине људским органима… Параноично је тврдити, али присутно је осећање да се све ради смишљено и организовано – попут завере.
Однос према расељеним, киднапованим и несталим само је одраз општег стања, будући да борба за државне и националне интересе није ИН. ЕУроатлантске интеграције немају алтернативу! Институције државе не реагују на листу осумњичених која се појавила ових дана – прихватају је као „нормалан“ саджај активности окупационих снага.
О првом јавном кајању једног високог официра НАТО-а сазнали смо недавно из штампе. Име официра и ЕУропске државе у чијој војсци је генерал остали су непознати. Међутим, прича због које је дошао да тражи опрост објављена је: „Кад су НАТО снаге ушле по Кумановском споразуму у Приштину, ја сам затекао овог човека који се звао Андреја Томановић и који је радио као лекар у приштинској болници како се пакује и спрема да напусти град.
Ја сам га од тога одговорио и рекао да су нам сад лекари најпотребнији и дао му чврсту официрску реч да му се ништа неће десити, и да му ја гарантујем безбедност.
Он ме је послушао и остао. Сутрадан кад сам дошао у болницу њега није било. Својим официрима обавештајцима сам наредио да га пронађу. После неколико дана потраге добио сам извештај да су Албанци доктора масакрирали, извадили му све унутрашње органе, а остатке тела бацили.
Од тад моја мука не престаје јер сам се осећао кривим за његову смрт, што уистину и јесам био, и што сам погазио официрску реч“.
Генерал је чекао више од деценије да саопшти истину о страдњу невиног човека. Породица више од деценије трага за њим, а он је себе ради обелоданио истину. Генерал је дошао по опрост, по свој мир – није се понудио да сведочи о извршиоцима злочина масакра и вађења унутрашњих органа ономе коме је гарантовао безбедност.
Није се понудио ни да сведочи о скраћењима мандата чланова мисија који су подносили извештаје о шиптарским злочинима. Није се понудио да сведочи о разлозима деценијског ћутања и скривања трговине људским органима. О много чему би могао да нам посведочи високи официр НАТО-а! Међутим, он жели само опрост за погажену официрску реч коју је дао.
У западном хришћанству је заборављен ранохришћански поздрав „memento mori“ – Сећај се смрти! На истоку то није случај!
Косово и Метохија су већ вековима не само територија коју желе освајачи већ и поприште сукоба култура, које се разликују највише по свом односу према ишчезнућу, нестанку. Те разлике говоре о колективном опстанку, али и о индивидуалном трајању или крају. У источном хришћанству страх од коначног нестанка мање је потиснут но у западном. У српској традицији следи се пример предака који својим начином живота и преко гроба остварују везу са потомцима. У колективној пројекцији српског народа физичка смрт сматра се мање „опасном” од изгубљене части. ЕУЛЕКС се налзи на окупираној територији државе Србије. Мemento mori (Сећај се смрти) њима не значи ништа, они застрашују смрћу правећи нове листе сумњивих Срба – налажу нова хапшења.
Иван Радивојевић из Косова Поља налази се у притвору. Није из Косова Поља, а после јуна 1999. г остао је да живи у Косову Пољу и више од 40 пута пролазио преко разних прелаза па и преко Јариња. Зашто је баш сада ЕУЛЕКС-ов судија Витор Хуго одредио његово задржавање?
Да ли Србе прогањају зато што желе да остану на својим вековним огњиштима? Да ли српски народ и његове светиње на окупираним тероторијама „угрожавају безбедност ЕУЛЕКС-а?
Питања само појачавају осећање да се све ради смишљено и организовано! Све се уклапа у већ виђено – познате методе застрашивања утемељене на фашистичкој пракси. Хитлер је ове методе користио према лицима „која угрожавају безбедност Немачке“ а посебно против чланова група отпора на територијама које је Немачка окупирала.
Намећу се питања!
Има ли разлике у методама ХИТЛЕРА и ЕУЛЕКС-а?
Да ли је на окупирану територију уведен нови принцип – Злочин као начин живљења?
Срби већ вековима имају исти одговор – физичка смрт је мање опасна од издаје предака!
Удружење жена са КиМ (ЖеКиМ)