И смех, и заборав!

Припремио: проф. Миленко Вакањац

Комунисти су били паметнији. Имали су величанствен програм. Нацрт потпуно новог света, у коме ће сви да нађу своје место. Њихови противници, нису имали никакав велики сан, него само неколицину моралних начела, већ употребљених и досадних којима су покушали закрпити поцепане панталоне увреженог реда. Никакво чудо није да су ти ентузијасти, људи величанственог програма, победили млакоње и опрезне, и веома брзо почели остваривати свој сан; праведну идилу за све… Мирек је фалсификовао историју управо тако као комунистичка партија, као све политичке странке, као сви народи, као човек. Људи вичу како желе обликовати бољу будућност, међутим то није истина. Будућност је искључиво равнодушна празнина која никога не интересује, међутим прошлост нас, пуна живота и њен образ, изазивају, опиру нам се, хоће нас ранити. Људи би хтели постати господари будућности, само зато да би мењали прошлост. Ратују за улазак у лабораторије у којима би могли ретуширати фотографије и поново писати биографије и историју.”
(Милан Кундера-Књига смеха и заборава) када сам ових дана прочитао књигу господина Милослава Самарџића Сарадња партизана са Немцима, усташама и Албанцима, са уводном студијом капетана Југословенске војске у Отаџбини и Војводе Триглавског господина Уроша Шуштерича, Сарадња партизана са окупатором (Sodelovanje partizanov z okupatorjem), у преводу господина Матеја Лесковара и у издању издавачке куће Игнис из Љубљане, био сам, искрено говорећи, и прилично збуњен, и неповерљив. Постављa се питање: због чега? Мада не волим и нисам претерано склон истицању личног искуства унутар ширих историјских и политичких кретања, због једноставног разлога. Из схватљивих разлога, појединцу је (обично) онемогућен увид у целину историјских кретања, као и сагледавања њених законитости. Када говорим о појединцу, не мислим толико на појединца који сматра да је његово искуство значајно због учествовања у историјским дешавањима (рецимо рату!), колико на историчаре, једном речју људе од струке који сматрају да њихово виђење и интерпретација историјских дешавања стварају увид у суштину саме историје. Бићу искрен, и покушаћу одговорити на споменуто питање, кроз лично искуство човека који је као и многи његови савременици прошао кроз све фазе образовног система карактеристичног за период после завршетка Другог светског рата.

У том образовном систему, не интересује ме, толико настава природних наука, колико онај део наставе који је био посвећен историји, њеној интерпретацији и закључцима. Ова чињеница важи поготово за период између два светска рата, а посебно за онај део који се односи на дешавања у време Другог светског рата. Значајна карактеристика образовног система створеног у Југославији, после Другог светског рата, ипак је била превасходно, идеолошка индоктринација, а не толико образовање младих 2 генерација којима би био пружен један целовит поглед на историјска дешавања и кретања без идеолошких оптерећења, и као последица тих идеолошких решења, нуђен је један заиста ”кохерентан и целовит поглед” у коме нису постајали никакви, порази или пукотине. Све шта се дешавало за време Другог светског рата, интерпретирано је искључиво као ”логична, чак гвоздена, историјска нужност и једина истина”, унутар које нису допуштене никакве сумње или спорења. Створена је својеврсна ”историјска догма” из које је нормално произашао и послератни политички поредак. Исто тако, ”и кохерентан, и целовит, и историјски нужан….и једини могућ”. Намерно не употребљавам, у овом контексту, терминологију ”марксистичке историјске интерпретације”, коју је рецимо применио у свом делу Gescichte und Klassenbewustsein (Историја и класна свест-1923) мађарски филозоф Ђерђ Лукач (Guergj Lukacs), или рецимо мађарско-немачки социолог Karl Manheim (Карл Манхајм) у свом делу Ideologie and Utopie ( Идеологија и утопија-1929), пошто сматрам да су филозофски принципи које развијају, како Лукач, тако и Манхајм, једноставно непримењиви на више мање ”ортодоксни марксизам” (дијаматске провиниенције), према којем је уобличена ”историјска наука” у послератној Југославији. И ту би прекинуо, моје лично искуство, са ”историјским сазнањима и истинама” према којима су саздани, и сазнања и погледи, вечине послератних генерација и поновио: како сам био и збуњен и неповерљив, већ и према самом наслову књиге Сарадња партизана са Немцима, са усташама и Албанцима и Сарадња партизана са окупатором.

Анализирајући, ту своју збуњеност и неповерљивост, дошао сам до закључка да је идеолошко-историјска индоктринација проведена кроз некадашњи образовни систем заиста била, успешна и делотворна. Озбиљно сумњам да је могућно унутар историјске науке, не говорим о средњешколској разини тумаћења и схватања историје, поставити аксиоматска правила, било какве идеолошке провиниенције која би, као рецимо у математици, омогућавала доношење закључака или формирање судова. Историју једноставно није могуће засновати на аксиомима, поготово када су ти ”аксиоми” идеолошки обојени или ”скројени” према мери победника. ”Историјска истина” послератне Југославије, која се пре свега односила на Други светски рат, може се ”поједноставити” према следечем шаблону. Победник Другог светског рата на тлу Југославије је, ван сваке (историјске) сумње, НОВ под ”мудрим руководством” маршала Јосипа Броза-Тита, свака друга ”интерпретација” Другог светског рата била је историјски неприхватљива и штетна. Зна се да су поготово припадници ЈВуО (четници) били сарадници окупатора, исто као припадници НДХ (усташе), ако при томе занемаримо мање формације стварних сарадника окупатора (љотићеваца, словеначке Беле гарде, муслиманске СС формације Ханџар дивизија, или албанске Бали Комбетар). Занимљиво је, у тако постављеној идеолошко-историјској догми и фалзификату, упорно и по сваку цену, изједначавање припадника ЈвуО под руководством ђенерала Драгољуба Михаиловића са припадницима НДХ творевине, усташама, што ни у формално, а још мање политичком контексту, није тачно. Могућност стварања НДХ, националсоцијалистичке и фашистичке марионетске државе, дата је тек после распада Краљевине Југославије. За разлику од ЈвуО, која мада у ратом скученим приликама, представља континуитет државе, Краљевине Југославије. Оног истог континуитета који је употребљен од стране победничке НОВ и маршала Јосипа Броза-Тита, за стварање: најпре ДФЈ, па ФНРЈ, и на крају СФРЈ. Треба при томе напоменути, нигде нисам наишао на податак, да челне политичаре Уједињеног Краљевства (United Kingdom), као што је био Винстон Черчил (Wинстон Цхурцхилл) уопште није претерано интересовало, обзиром на њихово сопствено државно уређење-монархију: да ли ће, после завршетка Другог светског рата, облик државног уређења Југославије, бити настављен као монархија или нешто друго. Питање поновног успостављања монархије, препуштено је ”вољи народа”, према уобличеној послератној политичкој фразеологији, чиме је питање послератног државног уређења, макнуто са дневног реда, ”чврстим обећањима” поготово маршала Јосипа Броза-Тита и његових истомишљеника, ”како ће се строго поштовати вољу народа”. Како је ”изузетно” решено политичко питање ”воље народа”, можемо прочитати у књизи др. Војислава Коштунице и др.Косте Чавошког- Страначки плурализам или монизам. Друштвени покрети и политички систем у Југославији 1944-1949 (Београд 1983). Која, истини за вољу, и није нека студија или анализа политичких прилика после 1944.године у Југославији, него је уствари искључиво прецизно дата, не исувише софистицирана ”методологија”, уништавања грађанских политичких странака, од стране Комунистичке партије Југославије.

Али вратимо се књизи господина Милослава Самарџића и Уроша Шуштерича. Једна од кључних ”премиса”, међуратне и послератне историје, историје саћињене према упутствима КПЈ, била је ”евидентна колаборација” ЈвуО са силама Осовине, пре свега Немачке и Италије. И из тога изведен ”логички закључак”, која је (то) била ”једина и права” војна снага, и зна се, победничка снага, на крају Другог светског рата. Монопол победника је чврсто и неприкосновено верификован кроз булументу државних историчара, почевши са делима др. Владимира Дедијера и осталих. У споменутој идеолошко-историјској ”иконографији” посебан је акценат стављан на појам ”колаборације” који је пре свега резервисан искључиво за припаднике ЈВуО, и од те тезе није се, у круговима званичних историчара, одступало све до данашњих дана. Чак су према деловању неких других, војних или полувојних формација на тлу Југославије, у време Другог светског рата, били исти историчари, много обазривији и налазили су чак и доста (неочекиваног!) оправдања. Другу кључну премису послератне, идеологизоване историографије чини однос савезничких снага према ЈвуО и НОВ. Чињеница је да су, пре свега Енглези, одржавали, и код ђенерала Драгољуба Михаиловића команданта ЈВуО и министра одбране и код Врховног штаба НОВ, своје војне мисије. Без идеологизације тог питања, барем једно време, енглеска је влада, вероватно претресала, без много романтичарског заноса, извештаје и једне и друге војне мисије. Пошто су извештаји били слати у Лондон преко Каира, где је на ”обради” тих извештаја радила група експерата Југославенске секције у СОЕ (Специал Оператион Еxецутиве) у којој је једно од значајних места заузимао Џемс Клугман (Јамес Клугманн), инфилтрирани припадник Комунистичке партије Енглеске и агент КГБ-а, као и веза са чувеном четворком КГБ обавештајаца из Кембриђа (Цамбридге): Доналдом Дуартом МцЛеаном (Доналд Дуарт МекЛин), Ким Пхилбyјем (Ким Филби), Гуy Бургессом (Гај Берџис) и Антхонy Блунтом (Ентони Блант). На основу Клугманових извештаја донета је процена и одлука Винстона Черчила, председника енглеске ратне владе, да НОВ у Југославији ”много више” ратне штете наноси немачким снагама, од ЈВуО ђенерала Михаиловића, резултирала је одлуком да се обустави сарадња са ЈВуО и да се према томе снагама ЈВуОобуставе и испоруке војне помоћи. Што је било вероватно судбоносно, како за војну, тако и за даљну политичку судбину ЈвуО, мада је енглеска влада, барем званично, цело време рата, подржавала тако краља Петра II. Карађорђевића, како и владу Краљевине Југославије у егзилу.
Поставља се наравно питање/хипотеза: како је могуће да се енглеска влада и са њом енглеска политика, дословце преко ноћи, окренула НОВ и Јосипу Брозу-Титу као ”провереном 4 савезнику”, а напустила ЈВуО, као малтене безначајну војну формацију која нема неког значајног утицаја на ратна збивања у Југославији? Поготово, ако знамо, какав је био суштински став Винстона Черчила према Совјетском Савезу, и комунизму као идеологији, са којима је дефинитивно раскрстио, истичући своју гласовиту теорију ”гвоздене завесе” која се према његовом виђењу, спустила изнад Европе и идеолошки ју поделила за дуги низ година. Значи, Џемсу Клугману и сарадницима у Каиру, гледајући са професионално-обавештајног аспекта успела је скоро савршена обмана, са дугорочним последицима за послератну Југославију и политички систем који је дошао на власт. Да није било тог великог фалсификата, оружане борбе у Југославији, тешко је поверовати да би НОВ представљала једину, како војну, тако и идеолошку алтернативу којој су се без двојбе после рата приклонили савезници.
Рат који су водиле савезничке обавештајне службе са, поготово немачким обавештајним службама, колико је било у том истом периоду сарадње или ривалитета, између савезничких обавештајних служби и совјетске обавештање службе, тешко је процењивати из више разлога. Узмимо само као пример већ споменуту обавештајну четворку из Кембриђа и Клугмана.

Енглези су тек дуго иза завршетка Другог светског рата, на своје велико изненађење открили деловање обавештајне четворке из Кембриђа, тиме да су им кључни људи Берџис и Мек Лин, доста несметано побегли у Совјетски Савез, где им се нешто касније придружио и Ким Филби, а за загонетним Ентони Блантом, трагало се и нагађало дуги низ година. Све је то доста тешко или немогуће приписати способности политичара који су у време Другог светског рата доносили судбоносне одлуке. Навешћу још један, нешто свежији пример, енглеског ”историјског виђења” ратних прилика у Југославији. Доста је познато да се телевизијске станице, као што су Хистори (Хисторy) и Виасат Хистори (Виасат Хисторy), интензивно баве историјом Другог светског рата, и да у настајању низа њихових емисија сарађују и екипе врхунских стручњака са подручја као што су: историја, обавештајно подручје, војно подручје, итд, итд. Емисије су урађене, пошто су у међувремену скинуте обавезне забране кориштења архивске грађе из међуратног периода, са доста нових сазнања и открића. Августа ове године, на Виасат Хистори, дошла је на ред и Југославија, емисију сам гледао сасвим неприпремљен, тако да нисам успео забележити ауторе споменуте емисије, што међутим неби било тешко проверити у архиви споменуте тв куће. Уосталом, аутори емисије су ”енглески коректно” репродуковали постојање две војне формације које су деловале на подручју Југославије, ЈВуО и НОВ. Са већ познатом констатацијом да су се Енглези приклонили НОВ, ”због војне пасивности ЈВуО и сарадње са окупатором”.

Као новитет истакнут је веома важан удео енглеских специјалаца у организовању диверзантских акција у Југославији, необавештени гледалац могао је стећи утисак да уствари кључну улогу у борби са окупатором, нису одиграли ни ЈВуО, ни НОВ, него вештина специјално обучених енглеских специјалаца. Без обзира да се послератна југославенска историографија (свих националних провиненција) здушно бавила изградњом ”историјски кохерентне слике” војне победе НОВ, ипак су се у тој малтене идиличној слици, јављале и опасне пукотине да не кажем, пропусти, који су барем на први поглед претили да би се могли претворити у озбиљну ревизију, већ познатих и утврђених ”историјских чињеница”.
Тако је почетком осамдесетих година, прошлог века изашла књига хрватског историчара/публициста Вјекослава Ценчића Енигма Копинић (1983), и убрзо иза ње, три године касније, као одговор на исту, аутора Миленка Додера Копинић без енигме (1986). Вјекославу Ценчићу учинило се или је био у то просто уверен, како је могуће, из доста проблематичне ”револуционарне” биографије Јосипа (Јоже) Копинића; од генерала у Шпанском грађанском рату, до цело време совјетског обавештајца, и директора пуљског Уљаника, извући холивудску причу у којој ће се преплитати, блистави лик ”револуционера преданог светској револуцији”, обдареног свим могућим способностима, па све до смиреног, мало ”заборавног” шармера, нешто налик на Шон Конерија и његовог Бонда, наравно у совјетском издању. Шалу на страну.
Оно што је интересантно, у контексту ”револуционарног деловања” Јоже Копинића, је његов обавештајни рад у Загребу у време Другог светског рата. Ценчић је посебно истакао Копинићеву вештину камуфлирања радиостанице са које је цело време рата, слао извештаје у Москву.
Споменута Копинићева радиостаница била је веза Врховног штаба НОВ са Москвом. Познавајући технолошку и обавештајну супериорност немачких обавештајних служби, и у Загребу, Додер је радикално и аргументовано оспорио, како Ценчићеве небулозе препричане кроз ”револуционарно искуство” Јоже Копинића, тако и саму ”кохерентност” послератне партијске историографије. Очито је да су немачке обавештајне службе, цело време рада Копинићеве радиостанице у Загребу, знале како за њену локацију, тако и за садржину порука Врховног штаба НОВ. Нормално то баца једно сасвим друго светло на ”ратну епопеју” НОВ, а отвара читав низ незгодних историјских питања на која упозоравају у својој књизи господин Самарџић и учесник ЈВуО господин Шуштерич.

На први поглед изгледало је да ће Копинићева прича, поготово хрватским комунистима послужити као алиби за расчишћавање унутарпартијских фракцијских сукоба у КПХ која су се дешавала пред сам почетак Другог светског рата, али Копинићу у тој причи/конструкту ипак није била додељена главна улога, цео сценариј је подешен у циљу рехабилитације истакнутог члана хрватске КП Андрије Хебранга, који је наводно под доста неразјашњеним околностима, после Другог светског рата, у београдском затвору, извршио самоубиство. Споменимо да је у том унутарпартијском сукобу хрватских комуниста, Копинић оптужио врх КПХ за сарадњу са Гестапом, и то наравно пренео надлежним у Москву. Што је барем привремено, доста уздрмало Брозову позицију, у Коминтерни. Дозволићу себи, на основу неких, аргументованих, сада не више хипотеза, датих у књизи Сарадња партизана са окупатором, изнети и нека своја запажања. Добро, на почетку свог текста Сарадња партизана са Немцима, Усташама и Албанцима, каже господин Самарџић: ”У рату, и у љубави, све је дозвољено! То прастаро, ненаписано правило важило је и у Другом светском рату, за све уплетене стране, знаћи и партизане и четнике. Конкретизовало се у складу са насловом овог дела, под условом, да ”сарадњу” разумемо у најширем смислу те речи.

Што значи, како су и једни и други сарађивали, са свим формацијама на тлу окупиране Југославије…” Мада, обновљена сентенца” рата и љубави”, на први поглед звући доста тривијално, ипак погађа суштину догађања. И то много више од свих написаних томова историјских књига, идеологизоване историје војног дешавања на тлу окупиране Југославије. У тој и таквој историји, скоро немогуће звучи синтагма ”сарадње партизана са окупатором”, и то је барем по мени, један од највећих и најгорих проблема који се јавља у тој, назваћу ју, постидеолошкој фази историје. Та, постидеолошка фаза историје на тлу некадашње Југославије, требала би тек створити услове за неоптерећена, пред било каквим, идеолошким претњама и забранама, историјска истраживања. То би могло послужити и као путоказ данашњим политичарима, знајући да је добар део њиховог историјског памћења да о искуству и не говорим, оптерећен, било погрешним или проблематичним историјским сазнањима која само репродукују неке нове заблуде и тражења решења у погрешном правцу.

Само као пример, споменуо би, ставове актуелног хрватског председника Иве Јосиповића и словеначког европосланика и посебног извештача ЕУ за Србију, господина Јелка Кацина, о рехабилитацији ђенерала Драгољуба Михаиловића команданта ЈВуО. Сврставање ђенерала Михаиловића, у исти ранг са злочиначком екипом НДХ, не само да је историјски и политички нетачно и некоректно, него је свесно или несвесно настављање и понављање ”историјских достигнућа” идеологизованих партијских историчара. Дијалог, који би требао уследити међу данашњим политичарима, поготово ако говоримо о решавању српског националног питања које унаточ свим обећањима и настојањима, барем засада још увек иде у смеру једностраног сагледавања ратне и послератне историје на Балкану, у којима је српском народу унапред резервисано место, губитника. Тешко је или немогуће избећи, у свему томе, место српски ”савезника и пријатеља”, за време Другог светског рата. Или, ако хочете, наших данашњих ”инструктора”: шта све би требала Србија урадити да би могла бити примљена у ЕУ. Споменута се прича Србији нуди као нешто, без икакве историјске рефлексије, памћења или релације. Посебну улогу у тој историјској анамнези, брез преседана, игра Енглеска која се још увек жели препоручивати као ”пријатељ и савезник који разуме Србију”. Сасвим кратко и јасно, Енглеска никада није била, ни ”српски пријатељ”, још мање ”савезник”, мада је формално све изгледало управо тако. Резултати, тог ”савезништва” и ”пријатељства” били су и још увек су поразни за Србију. За Енглеску, као велику, уствари највећу светску империјалну велесилу до почетка Другог светског рата, Србија односно Краљевина Југославија, била је само један од многих стратешких пунктова у Европи које било потребно, у сврси остваривања сопствених империјалних циљева, контролисати. Све су остале интерпретације енглеског ”савезништва” и ”пријатељства” смешне, и не могу да издрже озбиљну проверу. Друго је питање, колико таква интерпретација одговара, оним српским политичким елитама која су, и пре сам Други светски рат, и за време рата, упорно протурале идеју енглеског ”савезништва” као једине политичке опције и сврставања Краљевине Југославије и у њој Србије.

Формирање енглеског категоричког става и погледа на Србију, треба превасходно сагледати, у светлу обимног дела енглеског историчара Едварда Гибона (Edward Gibbon 1737-1794) The History of the Decline and Fall of Roman Empire (Историја пада и пропадања Римског империја). Зашто одвлачим дело Едварда Гибона, као основ категоричког става Енглеске, према Србији, мада у самом делу скоро се и не помиње Србија, него Источни део Римског империја, односно Византија? Из доста једноставног разлога пошто је Србија у својој историјској прошлости била саставни део тог ”Византијског комвелта”, како у његовим блиставим тренуцима моћи, тако у ситуацији у којој се нашла после пада Византијске империје. Наравно да се подразумева да је средњевековна српска држава била под великим:културним, религиозним, правним и не на крају династичким утицајем Византије. Мада сам Гибон признаје, како се није упуштао у све детаље пропасти Византије, његова је главна замерка Византији, ”да је просто у неком историјском тренутку почела испољавати симптоме онемоћалости, шта је узроковало њену пропаст”.

Карактеристично је да ратни председник енглеске владе Винстон Черчил у својој Аутобиографији спомиње: ” како је велик утисак, тако у стилу, како и садржају, на њега је оставио Гибон!”. Не тврдим да је историјско дело Едварда Гибона, било једина историјска Библија, енглеске политичке елите, поготово њеног  онзервативног дела. Међутим, врло је вероватно да се под утицајем идеја Едварда Гибона, формирало доста политичких личности и ставова, поготово у 19. и 20.веку. Када се дуготрајној енглеској империјалној историји додају, и теоретски осмишљени радови једног Едварда Гибона и многих других, онда се треба уствари упитати: како то да српске политичке елите, до дана данашњег, нису биле у стању сагледати сву разорност и цинизам енглеске империјалне политике, која да се разумемо, није била искључива намењена Србији, односно Краљевини Југославији, него свим оним малим народима, о судбини којих су у Техерану , а посебно Јалти, тако ноншалантно и папиричима на којима су били одређени проценти утицаји, расправљали Винстон Черчил и Ј.В.Џугашвили Стаљин.

Неумољива је чињеница како су на судбину Краљевине Југославије као државне творевине и жртве освајачке агресије, сем идеолошких сукоба Исток-Запад, утицале и многе политичке личности чија структура деловања излази из оквира стандарда понашања уобичајених политичких вођа. Једна од таквих политичких личности је свакако и Јосип Броз Тито. Ако и када добро сагледамо деловање било: Џемса Клугмана, Кима Филбија, Берџиса, МекЛина, Блунта, или нешто мање експонираних Фицроја Мек Лина (Fitzroua Mc Leana) Черчиловог изасланика у Врховном штабу НОВ, капетана Дуане Тирел Худсона (Duane Turell Hudson) вође прве енглеске мисије код Врховне команде ЈВуО, такође припадника СОЕ, или америчког пуковника Мек Давела (Robert Mc Dowell) код Врховне команде ЈВуО и ђенерала Михаиловића, онда им је сасвим солидно, у том ”послу” асистирала и парирала совјетска обавештајна служба преко својих проверених агената као што су били: Броз, врло вероватно Велебит, а сигурно Јосип Јожа Копинић, и још многи други. Са таквом, пре свега, обавештајном ”инфраструктуром” командант ЈВуО и министар одбране ђенерал Драгољуб Михаиловић није могао да се носи. Било је то немогуће просто због физичке немогућности парирати на сваки њихов потез, који је, између осталог могао бити сасвим успешно поткрепљен, ако је затребало, и војним акцијама. Били су то врхунски мајстори: војно-стратешког надмудривања, којекаквих сплетки, преговора, изнуђивања, свесног обмањивања, смицалица, водећи при томе рачуна да се не умањи њихова веродостојност и лојалност, према наредбодавцима. Наравно да се у свему томе поставља питање: колико су политичари, као што је био Винстон Черчил, били упознати са ”профилом” својих сарадника? Моје је скромно мишљење да је одговор на то питање врло једноставан. Политичари, свих зараћених страна, били су врло добро упућени у ”квалитете” људи који су уживали њихово највеће поверење. И нису то били команданти армија, генерали и остали. У том погледу командант ЈвуО ђенерал Михаиловић био је војник ”старе школе”, школе која је била карактеристична за Први светски рат, а који по мишљењу историчара није био идеолошки рат, као што је то био Други светски рат. У идеолошком рату нема поштовања неких међународно прихваћених правила као што је например Хашка конвенција у којој је дата класификација колаборације, са свим последицама које произлазе из појединих облика колаборације. Хашка конвенција познаје углавном четири врсте колаборације и то: политичку, војну, управну и господарску колаборацију. Ако се добро размотри све наведене облике колаборације, као и њихов домет, убрзо постаје јасно да је међуратно, а поготово послератно историјиско ”тумаћење” и инсистирање на колаборацији, пре свега припадника ЈВуО са окупатором, био једноставно идеолошки конструкт смишљен са намером историјске дискредитације, како би било касније могуће изједначити и ставити у исту ”историјску корпу за смеће”,и ЈВуО, и НДХ и усташке војне формације. Тиме су биле створене претпоставке да се НОВ представи као једина војна снага која је способна, наравно под својим идеолошким патронатом и тумаћењем, зауставити и ”решити” међунационалне конфликте, и сместити их у магични оквир формуле ”братства и јединства”. Колико се споменута формула показала одрживом и делотворном, доказао је и други распад Југославије почетком 90’ година прошлог века.

Други светски рат, сем тога да је био идеолошки рат, у најгорем смислу те речи, био је карактеристичан и по томе да су се у њему сукобиле назовимо их тако три кључне идеологије: идеологија озбиљно уздрманог кризом капитализма 30’ година прошлог века; идеологија националсоциализма политички произашлог из кризе капитализма 30’ година и заснованог на расној теорији и свим консеквенцијама провођења расне теорије; и идеологија комунизма/социјализма и ширења ”светске револуције”. Карактеристично за поларизацију снага уласком у Други светски рат, било је да су се обе, дотада углавном сукобљене идеологије, идеологија капитализма и идеологија комунизма/социјализма, мада уз много резерви, успеле усагласити око савезништва против идеологије националсоцијализма и на њему засноване ”расне теорије”. Није то било савезништво ”из љубави”, него из нужде, можда и сазнања до којих су дошли, како енглески и француски председник Чемберлен и Даладје, у минхенским преговорима, тако и велики вођа светске револуције Ј.В. Џугашвили са потписом Пакта између Молотова и Рибентропа. Оба су политичка искуства са Адолфом Хитлером била негативна, а убрзани ток приближавања почетка Другог светског рата, то је политичко искуство само потврдио. Познато је, како се КПЈ ”припремала” за могућност избијања Другог светског рата, после потписивање Пакта Молотов-Рибентроп и како, када је постало и најокорелијим следбеницима линије Ј.В.Џугашвилија јасно да је тај пакт, обична варка и политичко лукавство. Било је ту и пометње и конфузних, како политичких, тако и идеолошких ”интерпретација”. Како чланству објаснити, на који начин следити директиве из Москве, и како ”тумаћити” ново савезништво, између ”светске револуције” и националсоцијализма. ”Срећом” тај период није дуго трајао, па су могли у КПЈ да одахну. Друго је питање, каква се све сарадња успоставила између комуниста и националсоцијалиста, било је те сарадње и пре Пакта Молотов-Рибентроп, али после озванићења Пакта Молотов-Рибентроп, вероватно су се контакти, и интензивирали и продубили. У том је контексту занимљива и Коминтернина политика према Краљевини Југославији, поготово око најосетљивијег, то јест националног питања. Коминтерна и са њом КПЈ, заговарале су цело време теорију државне ”неодрживости” Краљевине Југославије због ” због угнетавања великосрпске буржуазије осталих народа”. Због тога, мада су у Коминтерни строго водили рачуна о организацијским стварима, допуштено је стварање националних КП, и у Хрватској, и у Словенији, што са Србијом није био случај. Српски следбеници комунистичке идеје и ”светске револуције”, морали су се задовољити са чланством у КПЈ. Једном речју, Краљевини Југославији, Коминтерна се није противила само као остварењу одређене државне идеје, него се и преко чланова КПЈ, залагала за њено нестајање и уништење. ”Теорија”, о ”великосрпском угњетавању” осталих народа продужила се, како у време Другог светског рата, тако и практично све време опстанка друге Југославије, све до њеног распада. Споменута ”теорија”, веома се успешно и делотворно надовезивала на теорију ”колаборације” ЈВуО са окупатором, и чинила је окосницу; како су КПЈ, касније СКЈ и локалне комунистичке партије, замишљале ”решење” српског националног питања, у оквиру Југославије. Са жаљењем је потребно констатовати, како је коминтерновски начин решавања српског националног питања, прихвачен као образац приликом националног, и територијалног ”сређивања” прилика, после распада друге Југославије. Још је за веће жаљење историјски рефлекс и памћење којег је, боље речено отсуство истог, у време распада друге Југославије, испољила српска политичка елита која је без већег интелектуалног напора ”завршила идеолошки прелаз”, из социјализма, у неке врсте рођачко-буразерско-племенског капитализма, а потпуно је заказала и устукнула пред решавањем српског националног питања. Као то ће се питање, у свеопштој, светској глобализацији односа, ионако решити уласком у ЕУ, где национална припадност и државне границе, ионако неће имати већег значења. Ако ЕУ заменимо, са синтагмом универзалног, идеолошког система ”светске комунистичке револуције”, у коме такође нације нису играле неку нарочиту улогу, него је иста препуштена идеологији, онда смо сведоци упорног понављања, више мање истих историјских грешака, од стране српских политичких елита. Вероватно је најболнија тачка, сем фалсификовања историјских чињеница, од стране комуниста и њихових историчара, у књизи Сарадња партизана са окупатором и Сарадња партизана, са Немцима, Усташама и Албанцима, је свакако питање усташког концентрационог логора Јасеновац, односно потпуно игнорисање тог питања, од стране послератних идеолошких историчара. Не ради се наравно, о томе да усташки концентрациони логор Јасеновац, није био предмет писања бројних, рекао би више публициста, него послератних историчара, али у оквиру тог, још увек идеологизованог интерпретирања међуратне историје, апсолутно је изостало питање, на које први дају одговор у својој књизи, управо господин Самарџић и Шуштерич: зашто снаге НОВ, кје су имале тај људски и потенцијал у наоружању, нису ниједном, барем покушале, ослободити усташки концентрациони логор Јасеновац и тако спречити даљи масакр и убијање невиног српског живља? Разрешење тог питања, кључно је питање, не само историјске истине о догађањима у време Другог светског рата, него и једно од темељних питања, свих будућих српско-хрватских односа. Заташкавање или измештање тог питања, као значајне ”сметње” у будућим српско-хрватским односима, погрешан је пут решавања тог проблема. И немају никаквог смисла новије историјске супституције, поготово са хрватске стране, када се то питање покушава сместити у исти ред страдања цивилног становништва у Вуковару или гранатирања Дубровника или са бошњачке стране потенцираног случаја Сребренице. Да се разумемо, не треба и не сме се порицати злочине ни у Вуковару, ни у Сребреници, али док се не разреши питање усташког концентрационог логора у Јасеновцу и српског страдања, свако је церемонијално поклањање жртвама бившег председника српске владе Бориса Тадића, било у Вуковару, било у Сребреници, само политичка форма која свесно или несвесно игнорише геноцид учињен над српским народом. Први пут, барем досада нисам приметио, господин Милисав Самарџић, у свом делу књиге објавио је у целини Споразум о сарадњи, између комуниста и усташа, подписан у Сремској Митровици, јуна месеца 1935.године. Свој су подпис под споменути Споразум, од стране Комунистичке партије ставили је Моша Пијаде, а од стране ”Усташког ослободилачког покрета”, адвокат и писац др. Миле Будак.
Мада господин Самарџић, сасвим исправно скреће пажњу да је споменути Споразум, саћуван у копији, а да је оригинал (барем засада) недоступан, као и да је Споразум, према једној од теорија да је тај Споразум плод недићевске ратне пропаганде против комуниста. Према другој теорији, др. Будак се у време подписивања Споразума, није налазио у Сремској Митровици, него у емиграцији. Међутим, господин Самарџић напомиње постојање аутентичног усташког документа из 1941.године, у коме је др. Будак највећи заговорник сарадње са комунистима. Било, како било, није само Споразум доказ сарадње између, усташа и комуниста. Под још увек недовољно неразјашњеним околностима, долазило је и до размене заробљених комуниста из усташких затвора и логора Јасеновац, у току најжешћих ратних окршаја. Интересантно је да су на тај начин размењени Андрија и Олга Хебранг, невенчана супруга Јосипа Броза-Тита, Херта Хас, као и др. Младен Ивековић, и многи други. Мада је послератна лична судбина, поготово брачног пара Хебранг и Херте Хас, била у неку руку трагична, ипак остаје чињеница да им се, за разлику од српске нејаћи која је завршила под усташком камом у Јасеновцу, ипак пружила шанса да се извуку из тог усташког пакла. Што је, у ратно време, ипак био привилегиј ког је тешко интерпретирати на други начин него-привилегиј.

У споменутој размени, кључну, ако не и одлучујућу улогу одиграо је др. Владимир Велебит који је истовремено био и вођа преговора између Врховног штаба НОВ и Немаца у Загребу у марту 1943, о тим преговорима званично се мало зна, мада је за идеологизовану историографију, после Другог светског рата, то очито била табу тема, о којој је постојао прећутни договор да се у њу не дира. Господин Самарџић и Урош Шуштерич са правом, у својој књизи, указују на не тако мали значај споменутих преговора из 1943. године, мада се о стварној садржини и целини тих разговора, зна тек посредно, више из одређене мемоарске литературе и интервјуа (др.Велебит) у којима су дати тек наговештаји, шта се уствари дешавало. Ако је, када говоримо о сарадњи и везама поготово партизана са Немцима, могућност према постојећој и доступној документацији, нарочито из немачких архива, релативно скућена, то се никако неби могло тврдити за Споразум из Сремске Митровице. У време, када је дошло до Споразума између комуниста и усташа, знаћи 1935.године, мање је битно да ли је тај документ подписао др. Будак или неко трећи из редова тада затворених усташа, битно је нешто друго. Како Комитерна, и њени југославенски агенти или чланови комунистичке партије (релација између статуса званичних агената совјетске обавештајне службе, а уједно и функционера КПЈ, веома је нејасна, понекипут је то и једно и друго, и тешко је разликовати!), имали су идентични циљ са усташком организацијом, мада са различитих идеолошких позиција.

Међутим циљ је у сваком случају био, и једнима и другима, уништење Краљевине Југославије, и то по сваку цену. У чему им је апсолутно ишао на руку почетак Другог светског рата и распад Краљевине Југославије. Нека ми буде дозвољено да на крају овог мог текста кажем и следеће. Текст није замишљен као формална рецензија књиге Сарадња партизана са окупатором и Сарадња партизана са Немцима, Усташама и Албанцима, за такав, пре свега стручни и методолошки приступ, апсолутно је премало простора у обиму са којим располажемо у нашем часопису Отаџбина. На неки начин то и није био мој примарни циљ, ту рецензију и стручну анализу донеће струка. Мени су рефлексије господина Самарџића и Шуштерића, биле пре свега драгоцен повод, за неку другу врсту размишљања, а то је размишљање, пре свега везано за историјску праксу српских (не само политичких!) елита, у време пре почетка Другог светског рата, у време рата, и у послератном периоду, све до данашњих дана.

Питање, које ми се наметало је следеће, а можда је нескромно предпостављати да је то била и амбиција господина Самарџића и Шуштерича: да ли је могућно: имати, развијати, доносити адекватне закључке и политичке одлуке, у данашње време, искљућиво и једино на основу вредновања идеолошки интерпретиране историјске прошлости коју су упражњавале генерације апологетски ориентисаних историчара. Уз то питање, нужно иде и једно друго, не мање значајно. Треба ли барем, у оном делу, о коме говори књига господина Самарџића и Шуштерича, извршити конкретну историјску ревизију проблематичних апологетских и идеолошких оцена? Мислим да би то било нужно, и због нас и будућих нараштаја који ће свакако створити свој суд о томе, ако ми је дозвољено употребити наслов књиге српског писца Милована Данојлића, и због ослободиоца, а још више због ”издајника”. Досада су нас уверавали само у једну истину, истину ослободиоца. Време је да се упитамо, може ли се ићи даље, са том истином.

Кориштена литература:
Милан Кундера-Књига смеха и заборава ( 1987),
Милисав Самарџић и Урош Шуштерич: Сарадња партизана са Немцима, Усташама и
Албанцима и Сарадња партизана са окупатором (Игнис, Љубљана 2012),
Ђерђ Лукач: Историја и класна свест (1923),
Карл Манхајм: Идеологија и Утопија (1929),
Војислав Коштуница и Коста Чавошки: Страначки плурализам или монизам. Друштвени покрети и политички систем у јославији 1944-1949 ( Београд 1983),
Вјенцеслав Ценчић: Енигма Копинић (Загреб 1983),
Миленко Додер: Копинић без енигме (Загреб 1986),
Едвард Гибон: Историја пада и пропадања Римског Империја (Први део 1776, други и трећи део 1781, четврти, пети и шести део од 1788 до 1789).