55-40-5000

Nisam sklon komentarisanju, svega onog, što je u svom izveštaju Srpskoj skupštini govorio šef BIA (Bezbednosno informativne agencije) g. Vukadinović kada je izneo podatke o tome da BIA zna: »da u Srbiji deluje 55 tajnih službi iz 40 zemalja, sa više od 5000 agenata!«. Prema rečima šefa srpske obaveštajne službe g. Vukadinovića, navodno nije problem u tome, što BIA već zna i koga zna, nego pre svega, o onom, što (još) nezna. Ali to je univerzalni problem i verovatno uzrok postojanja svih obaveštajnih službi sveta. Zbunjuje u tom »predstavljanju stranih obaveštajnih službi« na srpskoj teritoriji nešto drugo. Nije sporno  to »kako time ustvari BIA održava sasvim uhodane i profesionalne kontakte (rutinski) sa stranim službama«, što je takođe jedno opšte mesto, kada govorimo o radu obaveštajnih službi. Sporno, u tom, nadamo se zvaničnom izveštaju, je nešto drugo. Ne plašite se, neću spominjati, srpske špijune »izdajnike« koji rade za strane obaveštajne službe, o toj temi dali su svoj dragoceni doprinos srpski satiričari, od Branislava Nušića do Dušana Kovačevića. Srpski pisci su time otvorili jednu interesantnu temu koja se više tiče određenih ljudskih osobina i mehanizama, kako nacije, tako i pojedinaca. Jedino je šteta, što se naš čuveni antropolog dr. Jovan Cvijić, nije bavio tim pitanjima. Mada sa druge strane mislim da bi i satiričar Jovan Sterija Popović, o toj temi, mogao biti itekako koristan, i to bez naravoučenija.

Kada je govorio, gospodin Vukadinović naime, o redu veličine »55-40-5000« na trenutak sam se osećao ponosan.  Kakva li je to »svetska sila« Srbija, kada čak 40 zemalja nalazi za shodno da daje hleb 5000 agenata (o domačoj boraniji koja se prodaje za » šaku dolara«, da i ne govorim!), kako bi držali pod kontrolom jednu, jadnu, malu Srbiju? I to su odreda sve sami profesionalci: američki, engleski, francuski, izraelski, vatikanski, nemački, talijanski, turski, o prijateljima iz Rusije i Kine da i ne govorim. Oni su u Srbiji sa razlogom. Ne stiže sve BIA da posvršava. Golem je to (obaveštajni) posao u Srbiji.

I tako stigosmo do obaveštajnih službi iz našeg komšiluka. Što bi se reklo obaveštajnih službi naše bivše »braće«: Hrvata, Slovenaca, Muslimana, Šiptara, i nadam se, (verovatno!) još  uvek ne, Crnogoraca. Đetići još imaju vremena za »priključenije« u ligu »55-40-5000«. E, sad kolika smo »brača« svojevremeno bili, verovatno pokazuje i to, da kada se nabrajaju sve moćne obaveštajne službe u ligi »55-40-5000«, odmah posle zagonetnog  izraelskog Mosada koji ide u red najboljih svetskih obaveštajnih službi, dolaze slovenačka, i hrvatska obaveštajna služba. Mada obaveštajne službe iz komšiluka, svojim obaveštajnim »efektom«, više potsećaju na čuvene holivudske filmove iz serije Policijska Akademija, nego na neke značajne i »tajnovite« organizacije, koje bi danas mogle nešto saznati o Srbiji. Uzmimo samo kao primer, onaj vaspitni telefonski razgovor Slobodana Miloševića i sina mu Marka, » u kome brižni otac razmišlja, šta uraditi sa sinovim klempavim ušima«, što je bio izvanredan tehnološki podvig hrvatskog sigurnosno obavještajnog sustava (SOA), u telefonskom prisluškivanju, srpskih političara. Verujem da nebi nikada ni bilo Daytonskog sporazuma, ako »braća« Hrvati nebi Bilu Clintonu, doturili baš tu, i mnogo sličnih, značajnih informacija. Ali ima tu još kojekakvih »tajni«, iz srpskog komšiluka koje srpska BIA nikada nebi trebala da propusti. Ako se slažemo da je zdravlje nacionalne ekonomije neki pokazatelj, i snage, i ugleda države, onda ima na tom području neverovatno mnogo »tajni«. Recimo jedna od takvih »tajni«  je i zaduženost hrvatske države; pa onda njen bruto nacionalni dohodak po glavi stanovnika; pa broj nezaposlenih ili mesta na kojima se u sumnjivoj blizini nalaze, i Srbija, i Hrvatska, reč je o svetskim rang listama, kada je u pitanju, rasprostranjenost korupcije i kriminala. Ili ono visoko mesto srpske mafije na nekoj sličnoj listi. Nisu nam Šiptari ni do kolena. Sve su to, zaista, »velike međusobne tajne« .

Ima tu još bezbroj pitanja. Možda nije na odmet upitati se, onako naivno, i u smislu dobrosusedskih odnosa, kao i sređivanja prilika na Zapadnom Balkanu; a šta bi to moglo toliko »obaveštajno intrigirati« našu nekadašnju »braću«? Sve značajnije »poslove« na Zapadnom Balkanu, ionako su sredili veliki, mislim: od raspada Jugoslavije, Badinterove komisije, pa sve do Daytonskog  sporazuma, Kumanovskog sporazuma ili Resolucije OUN 1244 o Kosovu, pa ako hočete, i proglašenje »nezavisnosti« Kosova, i »nezavisne« Crne Gore, takođe. Nije se tu mnogo pitalo ni slovenačku Sovu, ni hrvatsku obaveštajnu službu SOA, šta one misle o spomenutim problemima.  Sem, ako se ubistvo novinara i vlasnika zagrebačkog Nacionala (duvanska afera), Ive Pukanića, hapšenje Stanka Subotića ili Joce Amsterdama takođe ne ubrajaju u »velike teme« rešavanja balkanskih političkih problema, sve sa bivšim ambasadorom SAD u Beogradu i Zagrebu, Peterom Montgomerijem i bivšim ratobornim hrvatskim predsednikom Stipom Mesićem.

Mislim da su i Šiptari sa svojim »oslobodilačkim pokretom« UCK, koliko im se to sviđalo ili ne, bili više poligon ili podizvođaći nemačke obaveštajne službe BND, uz proverenu logističku podršku američkih obaveštajnih službi, o čemu postoji dosta dokumenata. Kao i to da su se pripadnici UCK, po oprobanom američkom receptu finansiranja (Jugoistočna Azija, Irangate i sada Afganistan) raznih »oslobodilačkih pokreta«, onako usput, još malo bavili i još uvek se bave, švercom droge. Ušlo to »borcima za slobodu« u  naviku, pa šta se može. Kao što je nešto ranije, slovenačkim »borcima za slobodu«, pripadnicima Manevarske strukture, ušla u naviku, trgovina oružjem. Ali to je najstrože čuvana slovenačka »državna tajna«, o kojoj, nikako nije uputno zboriti. Mada nisam uveren da zbog šiptarske trgovine i transporta droge (kako ono beše sa sa šiptarskom kontrolom trgovine heroinom, u Evropi i svetu, i sa odgovarjučom formulom »60/40«) , znaju to dobro svetske obaveštajne službe, i bez lige »55-40-5000« treba Srbiju opterećivati problemima koje su oni sami proizveli. Kao recimo Bin Ladena naprimer. Međutim ima nešto drugo, gde bi se s pravom oćekivalo da upravo BIA rekne nešto, sem ako to još uvek nije »tajna«;  šta bi sa našim jadnim sunarodnicima sa Kosova na kojima su »šiptarski borci za slobodu«, u raznim »žutim kućama«, tako uspešno vežbali hiruške zahvate vađenja bubrega i ostalih organa. Ili recimo, ako smo se već toliko naslušali o »srpskoj genocidnosti« u Srebrnici, onda da se malo obavestimo, i o tome, kako to stoje stvari sa srpskim žrtvama u: Kravicama, Skelanima ili Bratuncu ili šta se to sve događalo u muslimanskim logorima za Srbe, bilo u BiH ili Hrvatskoj. Po toj istoj logici, kako su to »vešto izveli«, zašto nebi recimo i logor u Jasenovcu proglasili za » normalan odgovor hrvatskih boraca za slobodu«.

Ako se danas govori, o pomirenju na Zapadnom Balkanu, onda formula »55-40-5000«, nije sretno »rešenje« za postizanje tog cilja, kao to nije i uporno ubeđivanje Srbije i Srba da jedino oni snose svu odgovornost i krivicu za zločine koji su se dešavali posle raspada bivše države.
Nije, Resolucija o Srebrenici, koja se predlaže na usvajanje u srpskoj skupštini, ni miraz, ni potrebna katarza, kojima će se »Srbi privesti u pamet«, pre njenog ulaska u Evopsku Uniju i NATO, pogotovo ako im prihvat Resolucije »toplo savetuje« takav moralni autoritet, kao što je evropski izveštač za Srbiju, Slovenac, Jelko Kacin.

Da (mi) ne skrenemo sa naše glavne teme i formule »55-40-5000«. Čvrsto verujem da je i u Kraljevini SHS, pre početka Drugog svetskog rata, postojala neka formula »55-40-5000«, sa sličnom argumentacijom kao danas. Treba sarađivati, a koja je »garantovala« neku našu upućenost u tadašnja događanja. Ne lezi vraže, kad tamo, stvore se neki »komunistički oslobodioci« ili možda obaveštajci, ko bi ga to znao, i zeznu stvar. Iskomplikovalo se sve dozlaboga. Naši prevrtljivi »saveznici« (Englezi) prvo držali stranu  Čiča Draži i njegovoj Jugoslovenskoj vojsci u otadžbini, pa kasnije okrenuli ćurak. A Čiča Draža, bio, i školovan obaveštajac, i njihov čovek. Komunisti nisu baš puno pitali, naime, da li to što su radili odgovara nekoj tadašnoj formuli »55-40-5000«. I tako (mi) uđosmo u istoriju. Nas su u školi, posle Drugog svetskog rata,  učili kako su komunisti organizovali ono, znate i sami, »Bolje rat, nego pakt!«. I mi verovali, i u istoriju, i u komuniste koji  su jedini tada i »proizvodili« istoriju. Kad tamo, izađe na videlo da su nas u školi obmanuli. I da baš nije sve bilo, »Bolje rat, nego pakt!« nego da je to bio ustvari »sočinjenje« engleske obaveštajne službe. I tako (mi) ispadosmo budale, a jadna BIA još uvek kopa po Srbiji, tražeći grob Čiča Draže.

Opet, sa druge strane, ne treba biti opet toliki pesmista, kao što su bili svojevremeno nemački kancelar Helmut Šmit koji je izjavio da »više informacija saznaje iz švajcarskog Noje Ciriher Cajtunga, nego od nemačke obaveštajne službe BND«. A stručnjak  za obaveštajne službe i urednik u  Noje Ciriher Cajtungu, Eric Gujer, bio je još nešto precizniji.« kvalitet procena obaveštajnih službi tek je nešto bolji od gledanja u kristalnu kuglu«

Zbog toga najozbiljnije predlažem sledeće.

Neka Srbija što pre uđe u Evropsku uniju i NATO, nema smisla da već sada zbog  tolikih »srpskih tajni« drže onoliku obaveštajnu armiju u Srbiji. Ipak, svetska ekonomska kriza još nije završena, pa bi se mogao uštedeti  neki evro. Mogli bi zlonamerni ljudi, nedaj Bože, da dođu na ideju, kako je Srbija kolonija ili možda pod okupacijom. A svi znamo da to ne odgovara istini!