Његошево отргнуће у свесвјетија и стега земног

Припремио: мр. Слободан М. Чуровић

Родио се у народу који је на рођење гледао као и на смрт,највише се плашећи стидне смрти.
Први му је поглед био Ловћен, стражоносник Горе Црне. Многи су гледали прије њега Ловћен, али нико га није загледао као Радивоје.Бауљао је ка њему као дијете,  као тајни докле смо винути,
и шта је тамо даље кад поглед запре.

Његош је био самотник , чије је дјело  бјекство од тиштења земног, измученог, изгладњелог , свадљивог , утек  и удаљење у чисту мисао.

Његош је био и остао странац на оба свијета,растргнут, ужаснут ширином мирова и слабошћу земних окова , оном што је болно раздируће и
грко реално.Залутао је у оба свијета , ни светац , али ни обични смртник. Усеби се кидао несавршеношћу твари и измичућом неспознајом
свесвјетија. Носио је у себи земно увенуће и небно освануће , то
врхунско откровење ,тај обожени кров свега ,  мјеру , мудрину и пуноћу
сваког заума.

У  оба свијета  није се напутовао , овај тајночувац прострине
свјетлолучне којом се запутио са ловћенског ћемера, запутио а да не
стигне, јер са врха се само може обурдати , нема даље .

Остаје само мукло, промукло тајење у свему.

То препунано, несагледно, нашло је одзив  у Његошевом
пјесничком дјелу, у том трпилишту ума , гдје је свака мисао била  по
једна земна смрт а небно уздизање, један степеник ближе Светворцу .

То дјело је исповиједна философија која је само за трен отклон а
стално свједочење о мучилишту духа, пред разбољеном сликом Црне Горе
и мајке и маћехе .

Његошево дјело је сан, за сумануту јаву, сублимација најдаљег пута,
сметену унутрашњим старим зађевицама и пакосницима, сталним пријетњама турског рса.

Његошев дух се никада није предавао , ма колико тијело било тијело
намученика, повученика у Биљарду, који је бар  пред странцима отмено
умирао.

Мисао у “Лучи” је ослобођена мисао , продирућа до свих сфера.

Оно питање из монолога владике Данила  у грком “Горском вијенцу”, док
је све успавано , потврђује тај непомирни огањ који је владар Црне
Горе носио у себи:

“А ја што ћу …?

У свијету испретураном , у наметнутој мисији , то је владичин
егзистенцијализам , питање постојања које је оправдано ако има пуноћу,
“цељ”.

То “што ћу ” није само крик, него и запитивање, загледање у себе,
премјеравање колико је човјек слабашан у устројству вишег Створитеља.

Ако је било тог одметања  а било га  је у грчењу , злопатишта
оно је начето земним страшним стегама средине у којој је живио.

Умно дејствовање трошило се у још заклетном народу ког је једино тако
сузбијао Патар Први. То је био више ирационалан страх слабовјерујућих,
са укоријењеним традиционалним поимањем правде и кривде, у несмиру.

Прикован тјескобом морања Његош се враћа у првотно, у оно бивство
чисте мисли, ненавикнут на владичанско рухо, ни на световно
столовање.

Небесно је за њега ослобођање, и гдје је престајао управитељ
избразданог живота, започињао је Његош -философ који отвара небеса и
твори поезијом, философском поезијом и поетском философијом. И ту је постајао геније
који је тражио осаму а жигала га је свака непотпуност , дисхармонија,
сиромаштво духа и нимало питка питања опстанка , чемерница гладотиње
коју је гледао својим паметним очима.

И онда би се рађала сумња, куда би из тог пакла, јер је мисао
постајала драматичнија ,страшна витешка српска драма.

Та луча са којом је горио морала се смјестити у несмјестиви систем
гдје је Бог аутор етичких закона.

Његош је из метафизичке студени “сирака тужног”, цетињског
грудоболника, морао разбуктати у ломачи свих  шарова, духова
наднебеснице .

Згушито му бијаше на земљи а туђиник и на небу. Сав  тај невелики
живот је окапао у раздирању , у мучионици свих дамара  хоће ли паша
скадарски ударити , потплатити вазда лакомне , поред празна вагана ,
старих племенских злопогледа и попречивања.

Тровала се  Његошева мисао тим прозаичним скапавањем а морало је тако
,гушила га је та љеса свакодневних обавеза, запало га је да буде
челник, а био је и остао издвојеник.

“Друкчије се рачуна на небо

Но на земљу што ми рачунамо.”

(“Лажни цар Шћепан Мали ” )

Те рачуне није измирио ни са земним , ни са небеским.Доље на земљи су
сталне напуклине а на небу порозност. За шта се ухватити , за коју
мисао?

“Шта ће мудрост ,

Кад јој врјеме није .?”
(исто  )

Ламентира Његош, јер:
“Чеса није може ли се дати?”
(исто)

Његов долазак, његова генијалност је била нешто несвакидашње у
огрубјелој, крвавој историји , туђе тијело, у народу гдје се и његов
стриц често осјећао да је залутао…

“Ко вјечито хоће да живује
Мученик је овога свијета.”
(исто)
“душа лети горе изнад сунца
а прашина лети испод сунца .”
(исто)

Доље је само блато, окови , невиднина, заточништво, јер шта могу
очекивати очи смотреће :

“од ђеце једне распуштене

Штогод друго до вјечите муке.”
(исто )

“јер ми смо Срби народ најнесрећни.”
Та земна оивиченост грцала је владиком, као кост у грлу и завапио би:

“човјек је минута бића
А вјечност ништожности.”
(из “Биљежнице “)

Она Рилкеовска констатација из Девинских елегија нашла је том
раздирању одговор:

“клонећи се судбине чезнути за судбином .”

Јер “човјек је трунак којега ток времена једном проз зраку непостићним
намјеенијем пронесе.”

(из “Биљежнице” )

“човјек је умно зрно бачен у прозрачну бразду времена ,но бесмртност
његову сазријевају другога сунца луче.”

(исто )

Једино пјеснички гениј има то бажаствено, да своју ништожност
обесмрти, али другим , неизмјерним мировима. Ако су доље тегови
баналног, то је само једно привиђеније.Права слика јесте у
наднебесном :

“ум је само уједан без границе
Сви су други кратковидни уми .”
“сновидјење једно плачно и лажљиво .”

А какво је то било сиротињско сновидјење, у камену, из камена што да
никне до мучења и до смрти бар  људске, да се замијениш прије но те
нема.

У писму руском конзулу Јеремији Гагићу црногорски суверен вели
отрежњујуће, својски :

“ми немамо што никоме дат до камена студенога .”

А шта је друго могао , како да буде друго, да махнито утече у ноћ,
коју то свеноћ скупља  вијека , када није ни једна од лијека .

Зато ће завапити из крви што је бацала прољећа, као у писму Осман-
паши Скопљаку :

“ја сам инокосан, ја сам сирак.”

Та супротстављеност пратила га је као зла коб:

“јербо мени сопуствује противни вјетар, и прибјежиште
за мене по прилици не има до у гробу .”

(из писма Јеремији Гагићу ).

Јер куд год да се одаљи бар малчице у огледалу Српском је исти ,
призив суров, нимало романтичарски :

“о судбино, судбино рашта си мени  тако строга, ја сам твој
великомученик .”

(исто писмо )

Јер шта је тијело , само испразна љуштура, заробљавање, терет гадни,
или како Његош потврђује :

” тијело је само” глибина” ништавно, наше тијело без душе, ни за
шта не служи .”

(у писму П. Маринковићу  )

Његош је остао раскућен, сувише велики За глиб земнога а опет незвани
гост , испрепадани, свих мирова, Богом творитељних. Богомказаних.

И ту је само остала двострука трагедија, генија и човјека, тек атома
у свевеликом космосу. И ту нерјешиву драму је пренио у небеско,
неугошћен а жудан , најжуднији кристал у српској књижевности пред
најнегостољубивијом трпезом.

Само огањ чисте мисли гријао му је крста у ладним цетињским зимама ,
тек нејачак пламичак у бесконачној буктињи, треперава воштаница пред
сунцима свих сунаца, свемогућег, свемјерног.

Тај унутрашњи расцјеп Његош је подигао на скалу универзалног, у арену
Творца етичких закона које су битности и смисао живота  уколико су у
мјери са природним законима, у хармонији , (а било је и сувише
мрзовоље неприличне владици ).

У суровој главосјечини, ти осунчанији простори били су противтежа да
се одмори то препаћено тијело ,а није било лијека, јер на земљи није
никад било равнотеже, нити ће бити.

Ту пуноћу није достигао Његош пред језивом ареном из које је бјежао а
да не побјегне, пред лукавим играма великих, када мркне  и стисне
ноћ свијет и гдје стално ужасава  свобода.

У Подгорици , на Петровдан 2013.