НАГРАЂЕНА ИСТРАЈНОСТ

мр. Ђорђе У. Крстић – увод у издања

Ако кажемо да је човек сувише ситан да би општио са Богом, морамо бити веома велики да судимо о томе. Блез Паскал
Светом којег сам вам дао на располагање владају хохштаплери и разбојници. Од свих добрина које вам плачкају, је најтрагичније што вам желе узети и хумор. Г. Свевишњи.
Нас двоје, Џо и Тоза, дружили смо се интензивно још од раних ђачких дана после завршетка Другог светског рата – играли смо се и забављали, а пре свега шалили и смејали. Једна од омиљених игара била нам је да пишемо духовите кратке текстове на папир, којег смо потом савијали тако, да је остала видна само задња незавршена реченица. Свитке смо наизменично међусобно замењивали у круг и ту процедуру понављали све док нисмо дошли до краја расположивог простора за писање. Са највећим нестрпљењем, у некој врсти комичне грознице, једва смо чекали да наглас прочитамо “колаж садржину” обично пуну, бар нама смешних обрта. Неких, од тих апсурдних колажа, се још и дан-данас добро сећам. Ево једног који је проузроковао буру смеха: Наводно, никад ни мрава није згазио!?! А ево сада, док грме каћуше у близини Рајхстага, Хитлер је био у страшној дилеми, да ли да прво опали у Еву а онда у себе, или прво у себе а онда у Еву.
———————————————————————————————————————————————————
Од нервозе је пуштао гасове у великим количинама … зато су савезнички војници ставили гас маске и кренули у незадржив јуриш. “То је задњи Хитлеров покушај, да мимо свих војних конвенција, преокрене крај рата у своју корист,” рече Черчил свој секретарици, брћкајући се у кади, и настави …
… да пије виски. “Показаћу ја том монструму и хохштаплеру Хитлеру своје на бојном пољу зато што се дере преко радија да смо Стаљин и ја алкохоличари.”
——————————————————————————————————————————
Пишите следеће наређење: ” …. “Сваки војник, који не опере ноге пре спавања и не изгланца цокуле биће стрељан! Хоћу да видим да се све сија на првомајској паради,” рече Стаљин Молотову и поглади ноншалантно своје бркове… који су му ишли страховито на живце. Зато је одлучио да их обрије за сва времена и да радије пусти браду. Идеал му је била Марксова марксистичка брада јер су тако густе длаке идеалне … за пуњење мадраца, а сви његови мадраци у куплерају већ су били отрцани од силног промета. Искрено се бојао завршетка рата и беспослених курви. Тешило га је једино да ће вероватно на власт доћи комунисти који тврде да нико неће остати без посла и да ће свако моћи дати свој део за обнову отађбине. Чуо је чак да комунисти уводе бонове за рационализована следовања и зато је припремио “своје даме”, да се у будуће ј… на тачкице. Ко буде хтео Лизику мораће дати чак седам тачкица.Тачка – крај, “тхат’с алл фолкс”.
———————————————————————————————————————————————————
Други вид дружења било је цртање карикатура, комичних ситуација, препричавања и састављања вицева те ћаскања о смешним доживљајима из школе. Та врста дружења у духовитом тону су се наставила за време студија а и касније када смо основали своје породице. Нарочито смо се радовали црквеним празницима. Тада смо по цео дан обилазили рођаке, којих није било мало, и који су нас увек лепо угостили и с којима смо разговарали у ведром тону. Ходајући од једног до другог рођака често смо расправљали о неким нашим религиозним дилемама а нарочито о томе, да ли Бог постоји или не. У школи су нас учили, да је друг Лењин научно доказао да бога (са малим почетним б) нема и да је “религија опијум за народ”. Како смо обоје били синови лекара, били смо веома престрашени да не постанемо хронични опио-наркомани, јер смо код куће редовно славили Господа Ствараоца. Науку смо ценили од раних дана и зато смо се “бацили на тражење научног контра доказа Лењину, да Бог (са великим Б) постоји”, како смо записали у наш лабораторијски дневник, који смо организовали по Фарадејевом узору. Када смо дневник показали мом стрицу, да би нам и он помогао са саветом, он га је, непитајући нас, одмах спалио рекавши: “Зар вас двоје мангупа не знате да ми живимо у држави у којој се сме псовати Бог а за најмање противречење Марксу, Лењину, Стаљину и Титу и ви и ваши родитељи отићићете на робију. Али ја ћу вам ипак помоћи. Можда ћете наћи тражени доказ у старим црквеним књигама које су на тавану.” Ми смо послушали стрица и једно време смо редовно кришом одлазили на таван да у полутами тражимо кјучни доказ. Можете нам веровати да смо одлазећи на таван, имали осећај да одлазимо у Небеса, не само зато што је таван ближе небу (и Мојсије се морао пењати на Синајску гору), него и зато што смо били убеђени, да ће нам Бог, ако стварно постоји, сам помоћи да дођемо до необоривог доказа о Његовом постојању. И гле чуда! Када смо већ прегледали, да не кажемо прочитали, десетак прашњавих књига и ништа пресудно нисмо нашли, и када смо већ почели мислити, да је можда ипак довољан доказ да је друг Лењин у праву по томе што има свој маузолеј који чувају наоружани војници, и што се “због њега” иде у затвор, у задњој књизи која је остала, на њеној првој страни смо, и то у првом реду, прочитали на старослованском:

ЈЕСТ ЛИ БОГ? У ТО НИКО НЕ СУМЊА РАЗВЈЕ БЕЗУМНИКА – ЈЕСТ ДАКЛЕ БОГ!

Пуни дилеме одјурисмо до једног од наших очева, који је иначе био познати венеролог (и за којег је син у школску рубрику о занимању оца, написао да је “лекар за цинци-линци”). Обоје задихани, “ко из неба па у ребра”, у дуету га запитасмо: “Јели то могуће, да је Лењин био безумник?”
“Тише, тише, да неко случајно не чује! Ми, истина, имамо на папиру слободу говора, али ипак је много сигурнија слобода шапутања. Рећи ћу вам, али не дај Боже, да то неком кажете, јер је опасно, ви већ знате зашто. Лењин је био сифилистичар, а у задњем стадијуму то често води у лудило. А и док је био нормалан, нисам сигуран да није био луд”.
“Али ми смо у школи учили, да је Лењин имао најтежи мозак којег је икад ико имао на свету?”
“Е видите, драги моји, да је био паметан онда би му то било идеално, али како вероватно није био, онда му је то лудило било сразмерно са количином мозга.”
“Трипут хвала! Данас смо нас двоје, први на свету коначно научно доказали да Бог постоји!”
“Како? Шта причате? Какве везе има Лењинов мозак са Богом?”
“Сада немамо времена. Касније ћемо ти објаснити. Идемо у посластичарницу да са сладоледом прославимо наше епохално откриће. Ајде зБогом!”
Тада још нисмо знали да у науци, као и у животу, често решење једног проблема отвара серију нових проблема, а и нових идеја. Већ у посластичарници смо резоновали приближно овако:
“Сада када смо доказали да Бог постоји, не треба више да верујемо да Бог постоји, треба само да верујемо да су људи и свеци који су разговарали са Господом Богом чули од Бога приближно оно што је записано у Светим књигама. А у тим књигама нигде не пише да и нас двоје можда не би могли поразговарати са њим, ако Он то буде хтео.”
Никад у животу, до тог момента нам сладолед није толико пријао као тада. Зато смо без размишљања наручили још по две порције сваки. Тако смо тог летњег дана, осим постојања Бога доказали на популацији две особе, и то без непотребног плацеба (данас би рекли виртуалног сладоледа), а противно мишљењу наших мајки, да се од три порције сладоледа не добија пнеумонија, сем ако се то баш жели, зато да се не би ишло у школу, па се претходно игра фудбал.
Месеци су пролазили, а нас двоје смо на све могуће начине покушавали да ступимо у контакт са Господом Свевишњим. Нажалост неуспешно. Молили смо га за то код куће и у црквама разних религија и секти, те синагоги. Једног дана смо гледали атлетски митинг и један доста познати тркач на 100м је пре трке извео краћи молитвени ритуал, сигурно само зато да би му Бог помогао да буде први. На нашу срећу тркач је стигао убедљиво задњи на циљ и то нам је у тренутку “отворило очи” већ на самом стадиону.
“Смисао религије и живота сигурно не може бити у томе да се људи моле Богу и да траже од њега различите услуге. Можда је Господу то чак несимпатично, јер он сигурно није такав диктатор или небески властодржац па да жели церемонијале, параде, клањања и слављења,” резоновали смо ми. “Вероватно је Господу Богу најважније да људи живе у хармонији и поштењу и да помажу једни другима. А можда и он воли да разговара о свакодневним стварима и да се шали, а не само да говори о узвишеним темама и да издаје директиве као неки фелдмаршал. Отишли смо још корак даље: Свевишњи Стваралац мора да је велик духом, а то би можда могло значити да је чак самокритичан, да жели добронамерне савете, а можда, чак воли и шале на свој рачун. Шта, ако је Бог шаљивђија па је створио Свет такав какав јесте, да би се могао слатко смејати кад му се то прохте?”
И тако се нас двоје касније одлучисмо да дамо Господу Богу савет да и људима удахне много више хумора и ведрине за решавање земаљских проблема уместо превладавајућих напетости, претњи, застрашивања, бомбардовања, убијања и ратовања, ако је већ људе створио по свом обличју. И тек што смо изрекли горње претпоставке и обликовали савет или боље речено нашу велику жељу, зачусмо неки пријатан, релативно тих, умиљати смех и речи:
“Драги моји, Свевасељна небеска ентропија тера вас људе у драматику – која настаје такорећи ‘сама по себи’. То што вас двоје желите од мене више хумора за људе – е, за то је потребна воља и напор вас људи. Тешко је бити добронамеран, поштен, ведар и духовит, много лакше је бити разбојник, диктатор, хохштаплер, терориста, злобан, грабљивац. Нажалост, ви људи, а нарочито ваши државници и властодржци, углавном сте превише комотни и идете линијом мањег отпора. Лакше вам је чак да угњетавате једни друге и да ратујете, уместо да опуштени и кроз ‘шаљиве двобоје’ решавате текуће, па чак и међудржавне проблеме. Зато вам светску историју пишу хохштаплери и џелати. То је стварно смешно – прави црни хумор! А ја сам хтео, када сам протерао Еву и Адама (даме имају предност) из раја, да ви људи у муци и зноју стварате хумор и ведрину и тако пишете историју. Погледајте само око себе: ту хиперпродукцију криминалних романа и бруталних филмова и те силне руље људи које читају и гледају те бљувотине. А да би написали и направили нешто стварно смешно, е, то вам је превише тешко, па се и не исплати. Сем тога да би написали нешто смешно морате и сами бити мало луцкасти а већина вас људи у цивилизованим земљама сте глупаво озбиљни у тежњи да намлатитите што више пара или да владате другим људима, а мени су баш такви слепци у својој ограничености најсмешнији.” Слушали смо Господа запањени а он закључи свој монолог:
“Драго ми је, да сте били истрајни у тежњи да ми се приближите и да сте без моје помоћи, него уз помоћ Лењина, себи доказали, не само да постојим, него да не марим уопште за празна клањања мени, већ да више волим ведрину и здрав хумор. Чак шта више: баш Ведрина и oптимизам ми одржавају вечност! Када ви људи у далекој будућности будете толико паметни да се сви пре свега смејете, да волите и откривате Свет таквог, каквог сам га створио, е тада Рај неће више бити само у Небесима него и на Земљи. Хвала вам и з Богом, то јест самном!”
РАНА СЕЋАЊА НА СВЕТОЗАРА МИЛИЋЕВА (1934 – 2001)

Да би читаоцима било јасно зашто се присећам Светозара, морам већ на самом почетку напоменути да ми је Тоза преко четврт века моје младости био далеко најбољи пријатељ. Међусобни афинитет је био толики, да је чак и наше познанство у Новом Саду било необично. Новембра 1944 ја сам имао осам и по а Тоза десет и по година, а од ослобођења Београда и Новог Сада једва да је прошло месец дана, док се рат настављао свом жестином још преко пола године. У то време сам сваки други дан у кантици носио млеко од своје баке из једног краја града кући у други део, а пут ме је водио кроз сам центар. Елем, тог поднева о којем је реч, ходајући, опазио сам на застакљеној кафани хотела Слобода (касније Војводина) овећи плакат са карикатуром Хитлера, који је имао у леђима забивену каму. Таман сам почео да се дивим успелој карикатури, када је приступио мало старији и много виши дечак. Почели смо се заједнички смејати и коментарисати карикатуру, нашто смо се претставили и наставили пут у истом правцу. Кад после једно 200м ступисмо у познату Железничку улицу, утврдисмо да обоје станујемо у истој улици. Ускоро сам рекао Този „здраво!“ и завио у капију велике двоспратне куће на броју 13, где смо становали тек око месец дана на првом спрату. А гле, и Тоза је завио замном, што ме је наравно зачудило, нашто ми је он објаснио да су се баш тог јутра доселили у приземље (баш испод нас) из Београда, где су провели окупацију. Кад смо се као прави Срби припитали за Славе, нашем изненађењу није било краја: наиме, обоје смо имали исту Славу – Лазареву Суботу. У породицама смо касније говорили да је то „најпаметнија“ Слава, јер увек пада у суботу, па се може „поштено“ прослављати – у оно време само недеља није била радни дан.

Обема нама су очеви били лекари. Мој отац, др Угљеша Крстић (1902-1980) био је дермато-венеролог и у то време је лежао већ извесно време болестан код куће. Светозарев отац, др Владимир Милићев (1896-1968) беше у то време војни лекар са високим чином, будући да се истакао већ у Првом светском рату при пробоју солунског фронта, а био је и носилац највећег предратног ордена, Карађорђеве звезде са мачевима. А и супруга, др Стојанка, му беше лекарка – стоматолог, кћерка чувеног српског политичара прве трећине двадесетог века, Светозара Прибићевића (1875-1936).
Тако је ето, зацветало наше пријатељство које се убрзо развило у креативну пристност и свакодевно вишечасовно играње, било по нашим становима или на кућном, великом „брдовитом“ дворишту, прикладном чак и за санкање и на којем смо током више година организовали властите „Олимпијске игре“ и били главни такмичари, пре свега у атлетици, коју смо страстно волели. Велик део игара смо измишљали сами и сами правили одговарајуће реквизите при чему је лављи део био на Тозиној страни, који је био више него одличан цртач, док сам се ја некако боље сналазио у бојадисању. Повремено смо у игре укључивали и његову млађу сестру Радмилу (*1937), која је иначе већи део времена посвећивала клавиру и мог млађег брата Душана (*1938), с којим сам се повремено, наравно, свађао. Једном таквом приликом ми је приступила мама (Јованка, 1914-1996), и благо ме укорила: „Ђорђе, дај мачку брату да се и он игра са њом. Ти си старији и паметнији, а паметнији попушта!“. Нашта сам ја енергично одговорио: „Нисам луд да сам увек ја паметнији!“, па сам наставио да се играм са мачком, најчуднијег имена, Михуром.

Иначе смо обоје током целог гимназијског школовања у Новом Саду били одлични ученици. Па ипак нас је повремено требало потсетити да је учење важније од играња. Ја сам тако већ од ране младости био под Лењиновим пресингом. Кадгод је мама сматрала да је потребно да учим, само је дошла до мене и припитала ме: „Ајде сине, реци шта каже Лењин!“, нашта сам ја изрецитовао: „Учитъ! Учитъ! Учитъ!“, и прионуо на књигу. Као што то бива у историји, да ‘ничија свећа није до зоре горјела’, што кажу у Босни, тако ме је Тоза добро теоретски потковао да се револуционарно побуним против просветитељског терора. И тако једном, бејах стар око дванаест година, на већ стандардно питање, енергично рекох мами, да Лењин каже: ‘Никакве милости са тим непријатељима народа, непријатељима социјализма, непријатељима радног народа! Бој на живот и смрт … – буржоаским интелектуалцима!’, па још додадох: „Е, баш нећу да учим, да постанем интелектуалац, па да ме после још укокају због тога!“ Мама је најпре пребледела, а онда поче да ме вошти по гузици, говорећи: „Ти сад бирај, дали више волиш батине и тај твој и Лењинов бој на живот и смрт или учење. Па зар не видиш какав мазгов је то био, не зна од силне мржње ни паметно да се изражава? Луда једна!“ А ја опет: „Јелда, а паметан ти је био, кад си ми сваки дан свирала оно ‘Учитъ! Учитъ! Учитъ!,’ што је маму потпуно деморалисало. Тако сам тог дана постао човек: то су ми биле задње батине, видео сам да се знам борити за своја права, мама никад више није спомињала Лењина, а ја сам и без тога вредно учио. И Тоза је био задовољан мојом победом јер смо се од тада још лакше договарали, када и где ћемо се играти. А још да напоменем: колико ми је било познато, Тоза (скоро) никад није добио батина од својих родитеља. Мени је касније у историјском смислу постало јасно, да је Лењин заборавио да заврши безвезничку реченицу о учењу јер је он у сваком случају имао у виду само учење марксизма-лењинизма.
Нас двоје смо често правили експерименте из хемије и физике и слали решења математичких проблема у средњошколску математичку ревију. Обоје смо се већ рано у гимназији одлучили у вези студија: Тоза за хемију, а ја за физику. Тако је он после матуре, ујесен 1952 г., отишао у Љубљану, на технолошки факултет. За време студентских распуста ми је много причао о својим студијама и о познатом професору физике, академику, Антону Петерлину (1908-1992). Па када је дошло време, после моје матуре 1954 г., и ја се одлучих за Љубљану, за студиј техничке физике. Тако смо имали још више прилике да продубимо наше искрено пријатељство. Али о томе и још понешто о Проф. др. Светозару Милићеву, великом патриоти, можда неком другом приликом. Овом згодом, за оне које то интересује, само још једна цртица из наше младости – „Награђена истрајност“.
Неки биографски подаци о мр. Ђорђу У. Крстићу

Мр. Ђорђе У. Крстић рођен је априла 1936. године у Новом Саду где је завршио и гимназију. Студирао је техничку физику у Љубљани. Бавио се техничком физиком, историјом физике, рачунарством, информатиком и вођењем пројеката. Из свих наведених области је публиковао стручне чланке и/или опширније радове. Преко десет година предавао је на Економском факултету у Љубљани више програмирање и рачунарско вођење пројеката. Био је регистрован стручњак при Унесцу за вођење пројеката. У пензији је од 1999. године. Ожењен је и живи у Крању са женом Славицом. Има две одрасле кћерке, Адриану и Дору. Велики је љубитељ природе, разноврсне популарне научне литературе и добрих духовитих текстова jош пре више од 50 година почео је да се занима за живот и рад Алберта и Милеве Ајнштајн. Одлазио је у “Ајнштајнову кућу” у Новом Саду, разговарао с људима који су лично познавали Милеву и Алберта, прикупљао грађу и писма која су се односила на њих, по архивима проучавао разнолику документацију која се тиче њиховог заједничког живота те одржавао (и одржава) контакте са њиховим потомцима и другим истраживачима. Спада међу најбоље познаваоце њиховог заједничког живота и рада на свету. Мр Крстић је један од пионира – истраживача Милевиног школовања и сарадње с Албертом. Његова књига на ту тему: »Милева & Алберт Еинстеин: љубезен ин скупно знанствено дело« изашла је 2002 године код Дидакте, Радовљица. Превод на енглески изашао је 2004 г., а на српском су изашла већ два издања: 2005, Матица српска и 2007, Академска књига.

Велика, дугогодишња љубав Ђорђа Крстића је хумор па је још од студентских времена повремено сарађивао са Јежом и Павлихом. Одласком у пензију је интензивирао писање духовитих садржина, па је редовно неке своје текстове објављивао у хумористичкој ревији Оса, која је излазила све до 2002 године. Објавио је и неколико књижица са подручја хумора, а две хумореске су биле прочитане и на првом програму Радија Словенија. Пише пре свега хумореске, духовите афоризме, сатире и песмице, а има чак и једну комедију (В транзицији). Скоро искључиво пише под псеудонимима, а најчешће се потписује Џо или Џорџ Крстић – Џо. У јесен ове године треба да му изађе лепо илустована збирка разноврсних духовитих текстова под насловом »Одмеви искривости«.