Stevan Sinđelić Slovenija
Својим младим Србима
припремила проф. Јована Вујичић
01. Облици споразумевања међу људима у свакодневном животу те код образовања и оспособљавања приликом школовања треба се споразумевати: у дијалекту, у говорном језику, збирном језику, затим у правилном књижевном или правопису као и и жаргону.
02. Дијалекти су различити говори у разним крајевима
-познајемо: екавски, ијекавски, кајкавски, чакавски, штокавски …
03.Језик конверзације је управо говорни облик књижевнога језика, мада се познају утицаји различитости наречја. Ту подразумевамо осанове споразумевања на свим подручјима.
04.Збирни језик сачињава облик књижевнога језика.
05.Језик који се употребљава за међусобно писање и говорно споразумевање који дуже време распостреније заједнице људи употребљавају називамо писмени или књижевни језик.
06.Жаргон је разговорни језик нижих популација. 
07.Значај људског говора:
а) Практични: За разумевање других и изражавање својих мишљења и осећања,
б)Културни: прихватање душевног богатства појединаца (породица или родбина).
08.Настанак и развој људског говора
Сваки језик је обликован на основи одређене старостне структуре развоја. То обликовање се никада уистину не заврши, из разлога јер се језик непрестано мења. Тако из вана долазе нове речи, старе одумиру. Мењају се правописни (граматички) облици.
09.Корен је део речи на основи које добијамо нове речи са префиксом »пре«
Корен – препона
Млад – ост, и, има префикс – премлад
10. Настанак писама и његов значај – писани знакови из Рима из којих се развила латиница.
Прва звучна писма су састављали Феничани 22 слова из Феничког писања развила се и Грчка из малих слова Грчке абецеде су браћа Ћирило и Методије саставили глагољицу. Они су тако забележени као праоци између осталог и ћириличног писма. Латиницу је у различитим облицима преузела Европа. Једна од тих облика је готика. Човек је најпре изражавао мисли у ликовима. Сваки по своме.
11. Почетак и развој српских слова и ћириличног писма
Ћирилично писмо је настало крајем ИX века у Бугарској, њен аутор је непознат а име је добила по Ћирилу, творцу првог словенског писма. Бугарска ћирилица је пренешена у Македонију и Рашку а одатле се постепено ширила према истоку. То писмо је доживљавало значајне обликовне промене (по укусима појединих националних средина) које се нису много удаљавале од основе.За Србе је веома значајна владавина Немањића, када је српска држава постала економско и политички уистину водећа у региону. Управо тада су остварена и културна достигнућа Српског народа. Тако се године 1198 Немања закалуђерио те заједно са својим сином Савом подиже манастир Хилендар, који постаје центар српског књижевног, културног и посветитељског рада. Баш за потребе манастира Хилендар и Кареју Сава је написао црквени устав. Након тога тачније године 1219 Сава долази у манастир Жичу …. Битно је за српски језик, да је од Ћирила и Методија до Светог Саве, Вука све до данашњих дана је српска књижевност како епска тако и ауторска – дала је бројне великане чија су дела превођена и штампана на многима светским језицима те као таква штампана у бројним накладама. Веома је значајно свој матерни језик очувати за нас као и будућа поколења. Онај који се стиди своје вере, обичаја и језика никада неће имати светлу будућност својих младих нараштаја. Дакле не китимо се туђим перјем, конкретније избегавајмо турцизме у употреби свога матерњег језика и будимо доследни својим поколењима. Верујте, да је уистину сиромашан сваки Србин који није научио цењено ћирилично писмо.
12.Значај скраћеница и скраћивања и употреба наведених
То су слова и знакови који се код писања не мењају, читају се као да постоје.
13.Речи туђега порекла долазе у наш језик у вези употребе и писања туђих речи за које на брзину неналазимо прави назив.. Хтели то признати или не, избећи их у потпуности није могуће.
14.Најчешћи облик писменог обавештавања су: писмено, честитке, захвалнице, саучеснице, оправдања, позиви, изјаве, овлаштења, уверења, помирења, захтеви, молбе, обнове, записници, вести, репортаже, огласи, чланци, подлисци, (фељтони) и расправе (научни радници).
15.Код писмених порука морамо пазити на садржај и логични врстни ред тематике, градјење целине и језични слог писања.
16.Логичност писаног обликовања
Садржај и логични врстни ред тематике, градјење целине, језик, стила писања и логичности писменога обликовања.
17.Делови поруке – свака порука има три дела и то:
Увод, Језгро т.ј. главни део и Закључак.
а ) Увод – о чему намеравамо писати?
б) Језгро – (концепт или главни део) обухвата главни део поруке.
ц) Закључак – сваку поруку морамо примерно завршити.
18.Обнова је обнављање садржаја књижевнога рада – чланка, говора, суочење (расправљање), драме или филма.
19. Биографија (аутобиографија) – опис свога живота, концепт мора бити кратак, истинит и разрађен.
20.Записник пишемо о: седницама, састанцима, изборима, конференцијама, конгресима, симпозијима, јавних дискусијама и судским процесима. Записници су уводни документи који садрже главу (концепт), главни дио и закључак.
21. Говори гласовне творевине – прошла су многа столећа пре него што је човек разчланио говор у гласовне првине и потражио за њих писмене ликове. Језик су такве писмене ликове преузимали једни од других и прилагођавали их својим гласовним творевинама и укусу. Средства за међусобна споразумевања су гласови – крепљања (гестикулације) и игра образа мимика.
Све те изразе налазимо у људском и животињском говору. Ипак, само човек је остварио језик.
22. Гласове делимо на:
– самогласнике (вокали) и, е, о, а, у, е.
– сугласнике – шумеће и нешумеће
б, д , г, ј а, ц, и , к
л, м, н,
о, б, з, ж
23. Проналазком штампе постао је писмени облик језика веома значајнији од говорног.
Развио се правописно уређенији писмени језик
Српски језик има свих осам самогласника обичајно са пет слова.
24.Изговор слова Л – као Л изговарамо на почетку речи: ледина, лубеница, леп, ловац, лукав, луд итд. На средини речи пред самогласником дла, блед, произлазе из самогласника на. Ла, ло на крају речи – шал, табла. Множина у речи новијег извора: бол, спол у страним речима: генерал, филм, маршал. У Завичајним именима: Цирил, Карол
25.Слово у читамо пред самогласницима као што су Ц и Р – у ваљу, у ногама, у возу,
у снегу. Другдје двоустично: прстов, кров…
26. Говор делимо
27.Реченице постоје просте, проширене, сложене и непотпуне.
28.Просте реченице имају један субјекат, сложене имају више субјеката, а сложене имају више простих и проширених реченица у себи.
29.Везници су веза две или више личних реченица.
30.Придеви су
31.Глаголи су
32.Предлози
33.Реченични падежи су
Субјекат – главна реч у реченици »Сашо пише књигу« Сашо –субјекат (ко?)
Пише- глагол (означава радњу)
књигу-објекат (шта)
падежи – кога али чега, кому али чему, кога али шта, код кога али код чега, с ким или с чим.
32. присловно одређивање образлаже субјекат гледање на крај, време, начин,и узрок поступка..
Железо се брзо загреје и полако охлади.
Субјекат објекат објекат
Падеже називамо: номинатив, генетив, датив, акузатив, вокатив, локатив…
1.САМОГЛАСНИЦИ (ВОКАЛИ)
Самогласници су гласови при чијем изговору ваздух из плућа пролази кроз душник и у гркљану покреће гчасне жице, затим слободно тече кроз усну дупљу и излази у простор око говорника. Треперење гласних жица преноси се на ваздушне честице, које због тога и саме равномерно трепере. Како ваздушна струја не наилази на препреке, самоглсници се чују као чисти, звучни тонови. У нешем књижевном језику има пет самогласника (вокала): и, е, а, о и у.
a) самогласници средњега реда су и, е. Оба се изговарају тако што се врх језика ослања на сектуће (доње), језик се покреће у правцу предњег дела усне дупље, издижући се према тврдом непцу, и то према изговору вокала и – високо, а при изговору вокала е – до средње висине. Зато се и назива високим, а е средњим вокалом предњег реда. Усне су при изговору и мало развучене и растављене, док су при изговору е отворене, али скоро непокретне. Вокал и је затворени вокал, јер је размак између вилица при његовом изговору врло мали, а вокал е је средње отворености, јер је размак између горње и доње вилице средњи (уста су мало отворена).
b) Самогласници задњега реда су а, о, о и у, јер се при њиховом изговору језик креће према задњем делу усне дупље. При томе, а је ниски вокал задњег реда, јер језик остаје ниско на дну усне дупље, вокал о је средњи вокал задњег реда, јер се језик – повлачећи се уназад – подиже од средње висине према непцима, и вокал у је високи вокал задњег реда, јер се језик издиже високо према непцима.
Према величини угла који чини горња и доња вилица, то јест према томе колико су уста отворена, одређује се најотворенији вокал (а), средње отворен (о) и затворени вокал(у). У изговору вокала задњег реда види се да су усне при изговору а отворене и скоро непокретне, да при изговору о добијају елипсаст облик, док се при изговору вокала у истурају напред и заокружују.
Сви самогласници су звучни гласови, чисти тонови и сви су носиоци слога, јер се због њиховог тонског карактера могу изговарати у једном артикулационом захвату, у којем може, али и не мора, бити неки други глас из групе сонаната, али сугласника.
2.СОНАНТИ (ГЛАСНИЦИ)
Сонанти су гласови при чијем старању ваздушна струја, која је покренула гласне жице у гркљану, пролази неометано и упркос препрекама које представљају делови говорног апарата. Неометани проток струје, уз звучност, главна је црта која их чини у извесном смислу сличним самогласницима (вокалима). Сонанти српскога књижевног језика су гласови: б, р, ј, л, љ, н, њ и м. Пошто пређе преко затегнутих гласних жица и изазове треперење ваздушних честица, ваздушна струја наилази на друге делове говорног апарата, пролази између њих и ствара различите сонанте.
a) снено- зубни сонант б настаје тако што ваздушна струја пролази сразмерно слободно поред препреке коју чине горњи секутићи са влажним делом доње усне.
b) Албеоларни сонанти р, л и н изговарају се тако што се врх језика налази на алвеолама горњих секутића, а ваздушна струја има различите путове. При изговору сонанта р ваздушна струја вибрирајући (треперећи) излази преко врха језика, који и изазива то треперење; при изговору сонанта л ваздушна струја пролази вокалима језика, док при изговору сонанта и ваздушна струја излази у две фазе: прво кроз нос, а затим кроз уста, када се врх језика уклони са алвеола.
Сва три алвеоларна сонанта могу бити у књижевном језику носиоци слога и то најчешће цонант р:1) када је у средини речи између два сугласника (прст, крв, трчати); 2) када је на почетку речи пред неким сугласником (рт, рђати, рвати се); 3) када је иза самогласника у сложеницама типа зарђати, порвати се ( за-р-ђа-ти, по-р-ва-ти) и 4) испред о које је постало од л: отро (отрла, отрло) застро (застрла, застро), гроце (из народне песме према савременом грлце). Друга два алвеоларна сонанта, л и н, могу бити носиоци слога у властитим географским именима из наших дијалеката: Стлп (Ступ), Влча глава (Вучја глава), Жлне, или из страних језика: Влтава, Плзен и сл., па не и само у географским именима: Игн, Ибн-Сауд (енглеска, односно арапска и друга имена лица), бицикл.
ц)Предњонепчани сонанти ј, љ и њ изговарају се тако што је врх језика притиснут на доње секутиће, а горња површина језика уз предње (тврдо) непце, при чему ваздушна струја има различит пут. При изговору сонанта ј струја пролази кроз удубљени средњи део језика, слично као при изговору вокала и, којем је зато врло близак (нпр. када се изговори чији према чија, прва реч се изговара скоро као чии али чû), при изговору сонанта љ она пролази по боковима језика, а при изговору сонанта њ, као и код н, пролази у две фазе: прво кроз нос, а затим кроз уста.
Уснени сонант м изговара се тако што се усне целом својом дужином приљубљују једна уз другу, стварају преграду а ваздушна струја почиње да пролази кроз нос, јер се задње (меко) непце спушта и то омогућује. У другој фази усне се растављају, па преостали део ваздуха излази и кроз уста. По месту и начину изговора сонант м је, дакле, двоуснени носни сугласник.
3. СУГЛАСНИЦИ (КОНСОНАНТИ)
Сугласници чине групу гласова који се стварају настајањем препрека у усима али на уснама, при чему ваздушна струја нема другог пута осим савладавања те препреке. Према деловима говорног апарата који учествују у њиховој артикулацији, српски књижевни језик има следеће групе сугласника.
a) Уснени (лавијални): в, п и ф, од којих се прва два артикулишу тако што се усне привијају једна уз другу, стварајући потпуну преграду ваздуху, затим се преграда уклања (усне се растављају) и ваздух нагло излази, уз прасак, па се ова два гласа називају, по том акустичном утиску праска, експлозивним сугласницима, од којих је в звучни (јер су гласне жице затегнуте и терпере), а п безвучни (јер су гласне жице опуштене и не трепере). Трећи сугласник је, заправо, уснено-зубни, јер настаје као производ трења ваздушне струје кроз теснац, који чине горњи секутићи и унутрашња влажна страна доње усне: ф је безвучан сугласник (јер гласне жице нису затегнуте).
b) Зубни (дентални): д, т, з, с и ц, од којих се д и т стварају тако што се врх језика налази на секутићима, ваздушна струја се гомила иза препреке и при наглом отклањању препреке излази из уста, такође уз прасак, д је звучно, т безвучно (према треперењу/нетреперењу гласних жица у гркљану). Сугласници з и с настају на истом месту, тако што ваздушна струја пролази кроз теснац при чему се таре о зидове теснаца и тако производи пискав звук, звучно з (уз треперење гласних жица), односно безвучно с (брез треперења гласних жица). Због тога се називају и тесначним сугласницима. Сугласник ц настаје на препреци коју ваздушној струји чине секутићи и врх језика, и то тако што се потпуна преграда, у две фазе, претвара у теснац кроз који проструји ваздух дајући пискави, сливени сугласник (африкату) ц.
c) Предњонепчани (палатални): ђ, ћ, ч, ц, ж и ш. Њих чине две подгрупе: сливени сугласници (африкате) – ђ, ћ, ц и ч и струјни (фрикативни) –ж и ш. Први се стварајо тако што препрека ваздушној струји настаје од предњег (тврдог) непца и горње површине језика. При изговору ђ и ћ врх језика је на доњим цекутићима, а горња површина језика приљубљена уз непце, цела, па су за то (акустички) меки сугласници. При изговору ц и ч препреку чине предње (тврдо) непце и врх језика са делом горње површине, па су то (акустички) тврди сугласници. Од њих су ђ и ц звучни (треперење гласних жица, а ћ и ч безвучни сугласници (гласне жице не трепере). Трећи пар, ж и ш, од којих је први звучни а други безвучни, настаје тако што се вокали језика опиру о стране задњег и предњег непца, врх језика је на тврдом непцу а ваздушна струја се пробија кроз теснац између тврдог непца и језика. Они су шуштави струјни сугласници.
d) Задњонепчани (беларни): г, к и х, који се стварају тако што ватдушна струја наилази на препреку створену помоћу задњег дела језика и задњег (меког) непца. Сугласници г и к су праскави (експлозивни) јер настају тако што се препрека нагло отклони, па ваздух нагло излази кроз уста; први је звучан а други безвучан (треперење/нетреперење гласних жица). Сугласник х је струјни (фрикативни), јер настаје трењем ваздуха кроз теснац који чине задњи део језика и задње (меко) непце, а безвучан је јер гласне жице нису затегнуте, те не трепере.
4. АРТИКУЛАЦИОНЕ И АКУСТИЧНЕ ОСОБИНЕ ГЛАСОВА ВАЖНЕ ЗА ПОСМАТРАЊЕ ГЛАСОВНОГ СИСТЕМА СРПСКОГА КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА
А) ЛОКАЛИЗОВАНОСТ/НЕЛОКАЛИЗОВАНОСТ ГЛАСОВА
Према томе дали ваздушна струја пролази слободно (неометано), сразмерно слободно или уз препреке, које чине делови говорног апарата, стварајући гласове, сви гласови српскога језика се деле на:
a) вокале: и, е, а, о и у;
b) сонанте: м, н, њ, р, л, љ, ј и в и
c) консонате: б, п, г, к, д, т, ж, ш, џ, ч, ф, х, ц, ћ, ђ, з и с.
При изговору вокала (самогласника) ваздушна струја слободно пролази кроз уста, претходно покренувши затегнуте гласне жице, па се они сматрају нелокализованим гласовима. Извесно локализовање (одређивање по месту изговора) врши се узимањем у обзир положаја језика у устима, па се самогласници деле на оне предњег (и и е) и задњег реда (а, о и у); ниске (а), средње (е и о) и високе (и и у).
Сонанти (гласници) и консонанти (сугласници) према могоћности локализовања чине једну групу. Они се сматрају локализованим гласовима, па се по месту изговара и деле на:
a) уснене (лабијалне): б, п, в, ф и м;
b) зубне (денталне): д, т, з, с и ц;
c) предњонепчане (палаталне); ј,ђ, ћ, ж, ш, љ, л, ч и џ
d) алвеоларне: р, л и н;
e) задњонепчане (веларне): г, к и х.
Пошто при изговору сугласника х, њ и м део ваздушне струје пролати кроз нос, н се одређује још и као алвеоларно-носни, њ као предњонепчано-носни и м као уснено-носни сугласник.
НАПОМЕНА – Сугласник н, који припада сонатама и који је по месту творбе алвеоларно-носни сугласник, има нестабилан алвеоларни део артикулације. Наиме, у речима нека, Ана, ништа, мени, инострани, интелект – врх језика је заиста на алвеолама горњих секутића, па је то алвеоларни сонант. Али у речима као што су Анка, банка, ангина, паркинг, тј. када се налази испред к и г, н је сонант задњнепчано-носне артикулације.
Б) ЗВУЧНОСТ/БЕЗВУЧНОСТ ГЛАСОВА
Треперење или нетреперење гласних жица у гркљану основа је физиолошко-акустичке особине гласова која се назива звучност или безвучност. Када је треперење гласних жица саставни део изговора (артикулације) гласа, добија се звучни глас, а кад асу звучне жице опуштене, па ваздух пролази између њих не изазивајући треперење, добија се безбучни глас. Звучни гласови су сви вокали (самогласници) и сви сонанти (гласници). У групи сугласника (консонаната), међутим, има два низа:
– звучни сугласници: б, г, д, ђ, ж, з, џ,
– безвучни сугласници: п, к, т, ћ, ш, с, ч, ф, х, ц.
Први сугласници (консонанти) имају седам пари гласова у којима је један глас звучан а други безвучан (б/п, г/к, д/т, ђ/ћ, ж/ш, з/с, џ/ч) и три безвучна сугласника: ф,х,и ц, којима не одговара ниједан звучни сугласник.
Ц) МЕКОЋА ГЛАСОВА
У књижевном језику о мекоћи гласова говори се само у вези са сугласницима, односно гласницима (сонантама). У нашем језику има пет меких сугласника – два права сугласника: ђ и ћ, и три сонанта: ј, љ и њ, за чију је артикулацију карактеристичан физиолошко-акустички утисак мекоће. Физиолошки, мекоћа се заснива на сужавању ваздушног пролаза под тврдим (предњим) непцем, које иде од делимичног сужавања (при изговору сонанта ј), до потпуног приљубљивања горње површине предњег дела језика уз тврдо непце (при изговору ђ, ћ, љ и њ). Акустички, мекоћа се огледа у високим тоновима тих гласова. У опису система ова појава је важна нарочито када је реч о ђ и ћ, јер се у неким областима наше говорне територије ч изговара као ћ и обрнуто (ћаша уместо чаша / печ уместо пећ), те се условно употребљавају термини меко ћ уместо ђ, чиме се упућује да их треба разликовати од ч и џ (ђак:џак; ђар:чар).
5. СЛОГ И ПОДЕЛА РЕЧИ НА СЛОГОВЕ
Слог је гласовна језичка јединица која се остварује једним изговорним (артикулационим) захватом. Може га чинити и један глас, под условом да је то самогласник. На пример, у предлозима се могу наћи они слогови који се састоје од само једног гласа: у /граду/, /говорим/ о /граду/ и сл. Ове речи (предлози) састоје се само од једног слога, и то само једног гласа – вокала. У речима од више гласова, сугласника и самогласника, носилац слога може бити само вокал, однос. сонант р, понекад и л и н (в.т.696), било сам било са једним или са више сугласника, а граница слога у речи је изза самогласника, а испред сугласника: а-ви-он, а-ви-о-ни, а-ви-о-ни-ма, ба-ба, де-да, ма-ма, та-та, ли-ва-да, ра-ди-ти, чи-та-ти, о-ва-ко, ни-ка-ко итд.
Према завршетку слога, он може бити отворен: ма-ма, а-ви-о-ни, када се завршава вокалом, и затворени: под-јед-нак, ин-ва-лид, слом-љен, када се завршава сугласником.
Уз општо правило да граница слога долази изза самогласника, треба знати још и следеће:
a) Када се у средини речи нађе више сугласника од којих је на првом месту неки струјни или сливени, граница слога ће бити испред те групе сугласника: ла-ста, по-шта, гро-жђе, зве-зда, у-са-хну-ти, на-фта, во-ћка, ма-чка, че-шћи, у-зми-те и сл.;
b) Испред сугласничке групе биће граница слога и ако се у групи сугласника у средини речи на другом месту налази неки од сонанта в, ј, р, л или љ, а испред њега било који други сугласник сем сонанта: то-пла, то-пло-та, све-тлост, то-пљен, до-бра, пре-бра-нац;
c) Ако групу сугласника у речи чине два сонанта, граница слога долази између њих, па један припада претходном, а други следећем слогу: трам-вај, дим-љив, лом-љен, мар-ва, мар-љив, ав-ли-ја, ин-ва-лид;
d) Ако групу сугласника чине праскави сугласник на првом месту и неки други сугласник осим сонаната ј, в, л, љ и р, граница слога долази између сугласника: леп-тир, лоп-та, сред-ство, при-по-вет-ка, ве-рид-ба, јад-ни;
e) Ако је у групи од два сонанта на другом месту сонант ј из је које у речима њекавског изговора одговара екавскоме е, граница слога долази испред те групе: чо-вјек, жи-вје-ти, у-мје-ти, у-вје-рен, го-рје-ти.
Дата подела речи на слогове заснована је на природи слога и сугласника. Граница међу слоговима зависи од те природе и она је гласовна (фонетска). Слогове једне речи, међутим, може условљавати и значење. Граница слога коју је условило значење не мора се поклапати са оном гласовном. Таква граница се назива семантичком или психолошком, а најчешће се види у сложеним речима. Тако ће, на пример, у сложеним глаголима с префиксом разљутити, одузети, истерати граница првог слога
(a) уместо фонетске: ра-зљу-ти-ти, о-ду-зе-ти, и-сте-ра-ти, бити
(b) психолошка: раз-љу-ти-ти, од-у-зе-ти, ис-те-ра-ти.
Томе је разлог чињеница да се префикси раз-, од-, из(с)- осећају као посебни делови сложених речи, који имају своје значење. Правилна подела речи на слогове дата у фонетици само су опис слога као гласовне јединице у језику, дакле његове гласовне и комуникацијске (фонолошке) природе и не треба јих мешати са правилима која даје правопис. Правопис, природно, узима у обзир природу гласова и слога описану у фонетици. Али како писање (и нарочито штампање текста) зависи од техничких могућности, Правопис српскога језика из 1993. године (са школским издањима) за поделу речи на слогове и преношење делова речи у следећи ред даје много слободнија решења.
Задатак. – Поделитр, према фонетским правилима, речи на слогове у следећем тексту: Бледи и узбуђени људи на капији стадоше насред моста, лицем према официрима који су наилазили. Један од млађих официра притера коња до пуковника и нешто му рече. Сви успорише ход. На неколико корака пред »законошама« пуковник нагло заустави и сјаха, то исто учинише и официри изза њега, као на знак. Дотрчаше војници који прихватише коње и поведоше неколико корака уназад.
(И. Андрић, На Дрини ћуприја, Просвета, Београд, 1981, 158).
6. ФОНОЛОГИЈА – ФОНЕМА И ГЛАС
Фонологија је део науке о језику који проучава гласове као говорне јединице за обележавање разлике у значењу. Глас с том функцијом у језику зове се фонема. Наш књижевни језик има 30 фонема, шт означи да сви у његовој фонетици описани гласови, супротстављени (стављени у опозицију један према другом у најмање два скупа гласова који чине речи) – служе за разликовање значења. На пример, ако би у речи тата уместо првога вокала а био изговорен вкал е, добила би се реч тета, дакле – скуп гласова који значи нешто друго а не оно шт означи скуп гласова тата. Тако ће избор фонема у опозицији а:е дати у одређеном распореду, или план или плен, избор фонема у опозицији а:и ће дати или паљење, или пиљење, избор између е и у, у комбинацији са п и т, даће или пет, или пут.
Исто је и са сонантама и консонантима. Иманице, на пример, ваза и Лаза разликују су у почетној фонеми, прва је са в, друга са л, сув и сур разликују се у завршној фонеми, прва је са в, друга са р. Именице топ и поп разликују се у првој фонеми, слама и слава у предпосљедној (м:в) итд. У истом распореду фонема (с-л-а-м-а), уношење друге фонеме (г-л-а-в-а) даје и разлику у значењу. Наравно, и друкчији распоред фонема доноси друкчије значење, на пример: сив-вис-сви; град-драг; гума-шуга; пут-туп.
Фонолошки систем (састав) нашег књижевног језика утврђен је физиолошко-акустичким (фонетским) описом 30 гласова којима он располаже. Свака утврђена фонема се у највећем броју случајева јавља изговорена увек на исти начин. Једино фонема н има два начина изговора и они зависе од фонеме која долази после ње. Тако је н у речи нана, нена, нећу, нисам – алвеоларно-носна, а у речима банка и паркинг, тј. испред к и г – задњенепчано-носна фонема што се за њену функцију обележавања значења без утицаја. Зато се и каже да и има две позиционе варијанте.
Дијалекатске или индивидуалне варијанте неких других фонема, на пример, употреба џ (тврдог) уместо ђ (меког), могу довести до ометања у разумевању значења (»чак« уместо »ђак« = »ученик«), па различите фонетске вредности треба добро уочити и схватити као вредноцти које су одлучујуће за разликовање значења речи.
Фонема обележава разлике међу речима својом целином, тј. свим деловима артикулације и акустичног утиска, или делом своје артикулације. На пример, у односу двеју речи роб – боб почетно р у првој речи је сонант који се потпуно, у свим елементима артикулације, разликује од почетног експлозивног усненог б у другој речи. С друге стране, између речи гад – кад разлика је само у звучности прве фонеме, тј. г и к имају све артикулационе елементе једнаке, осим звучности ( г је звучно, а к безвучно). Зато ће и само део артикулације овде бити фонолошки важан (релевантан).
Дистинктивна (разликовна) обележја фонема заснована су на артикулационо-акустичким осовинама гласова. За фонеме српскога књижевног језика битне су артикулационе особине (одређене по начину и месту изговора), звучност/безвучност гласова и мекоћа/тврдоћа гласова. С обзиром на то, фонеме се у потпуности разликују (на пример, б и к – јер је б експлозивни, двоуснени звучни сугласник, док је к експлозивни, задњонепчани безвучни сугласник), или се разликују најмање у једној артикаулационо-акустичкој особини (на пример и б и п – су експлозивни, двоуснени сугласници, различити само у елементу звучности – први је звучни, а други безвучни.
Као и на примерим аса сугласничким финемима, исто се може уочити и на самогласницима. Целином самогласничке фонеме разликују се речи, на пример, кад и куд, јер је у првој а – ниски вокал задњег реда, акустички отворен, а у другој је у – високи вокал задњег реда, акустички затворен. Када су вокали у питању, треба рећи да и акценат и квантитет вокала (дужина и краткоћа њихова) имају службу означавања разлике у значењу речи. Рецимо, због различитог акцента град и град су различите речи (прва значи »туча« лед из облака, друга значи »насељено место«), тако исто досада (»досадност«) – досада (прилог) седети – седети. Због различитог квантитета вокала е у наставку, различити су облици куће (номинатив-акузатив множине) и куће (генитив једнине); у првом случају е је кратко, у другом је дуго. Може се рећи да су акценат и дужина, односно краткоћа код вокала дистинктивно обележје, често и оно минимално. Дијалекатске и појединачне (индивидуалне) разлике у изговору појединих вокала (нпр., затворенији или отворенији изговор самогласника е) у књижевном језику се не узимају у обзир.
7. МОРФОФОНОЛОГИЈА
Морфофонологја (или морфонологија) је део граматике који проучава и описује гласовни (фонолошки) састав речи и понашање гласова (фонема) у промени облика речи и у творби речи. Сам термин морфофонологија настао је као сложена реч од термина морфологија и фонологија, а као део граматике природно повезује фонетику (и фонологију) са деловима који описују промену облика речи (морфологију) и творбу речи.
У поглављима овог дела граматике (морфофонологије) систематично је: понашање акцентованих слогова у речи, понашање гласова (фонема) у системима гласовних алтернација (сугласника, самогласника, сонанта л и вокала о, алтернација а: ø, асимилација и дисимилација, губљење сугласника, покретни вокали, понашање сонанта ј и сугласника x у књижевном језику, као и правила везана за некадашњи глас ћ (јат) у књижевном језику, – све то, природно, везано за промену облика, односно за творбу речи.
8. ПРОЗОДИЈА (АКЦЕНАТ И КВАНТИТЕТ) СРПСКОГА КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА
Нарочито истицање јачине и висине једног слога у речи или једносложне речи у реченици назива се акценат тих речи. Ово јаче наглашавање или акценат има три елемента: јачину, висину и трајање. И узимајући то у обзир, при изговору, на пример, речи: песма, слобода, сунце, глава налазимо да се у свакој од њих по један слог нарочито истиче, а да се то истицање у сва четири случаја разликује. У речи песма изговор првог слога је кратак и тонски нагло пада; у речи слобода изговор слога који се истиче је кратак, а тонски расте; у речи сунце изговор наглашеног слога је дуг и тонски пада; у речи глава изговор наглашеног слога је дуг, а тонски расте. Дакле, по дужини изговора слога прва два акцента су кратки, а друга два дуги, по висини тона акценти у песма и сунце су силазни, а у слобода и глава – узлазни, први зато што тонски падају, а други зато што тонски расту.
Сваки од ових акцената има свој назив и знак којим се бележи када је то потребно, па тако у нашем књижевном језику постоје четири акцента.
Краткосилазни акценат имају речи: пас, лав, кућа, поље, радост, певам, жалостан, истина, пријатељ.
Краткоузлазни акценат имају речи: нога, вода, капетан, ширина, играти, развеселити, шарен, мене, телефон.
Дугосилазни акценат имају речи: пећ, кост, правда, радник, суша, кажем, лепи, бели, тужан.
Дугоузлазни акценат имају речи: глава, рука, слепа, гладан, генерација, сељаци, доказивати, досађивати, радити.
У вези са јачином, висином тона и трајањем наглашеног слога, може се закључити следеће:
1) слог са краткосилазним акцентом изговара се кратко, јачина и висина тона нагло и једновремено падају: час, кућа, пријатељ;
2) слог са дугосилазним акцентом изговара се дуго, тон је у почетку висок, а затим се, једновремено са јачином изговора, упадљиво спушта, пада; пећ, правда, радник;
3) слог са краткоузлазним акцентом изговара се кратко, висина тона расте, а јачина изговора опада пре завршетка изговора тако наглашеног слога: нога, вода, капетан;
4) слог са дугоузлазним акцентом изговара се дуго, висина тона стално расте и то тако да га јачина изговора готово не може пратити (дах се готово губи): глава, рука, радити, генерација.
Као што акцентоване једносложне речи и акцентовани слогови у вишесложним речима по трајању (квантитету) могу бити кратки и дуги, тако и неакцентовани слогови у нашем језику могу бити кратки и дуги. Кратак може бити сваки слог испред акцентованог слога или иза њега: генерација, телефонирати, песма, косац, сенка и сл. Дуги слог, међутим, може се налазити само изза акцентованог слога: певам, кажем, јунак, клечим. Дуги неакцентовани слогови су и стално обележје неких речи и неких облика речи (на пример, облика генитива множине свих именица: /много/ ученика, /много/ ливада, /много/ једара, /много/ ствари; облика одређеног вида придева: добри, добра, добро и др.). Зато је дужина слога део облика, па припада и морфологији. Укупан овај систем: тон (узлазни и силазни), јачина изговора, дужина или кртакоћа слогова (акцентованих и неакцентованих) у речи и реченици – чини прозодију српскога књижевног језика.
Главна правила акцентовања речи српскога књижевног језика су следећа:
а) једносложне наглашене речи могу имати само силазне акценте, дуге или кратке:
зуб, зид, вез, век, лист, крај, гас, плин, знам, чуј, брод, мој, свој, ја, ти, он, леп, слеп, дар, дај, знај, дан, снег, наш, ваш, час, лав, брат, топ, миш, кош, лош, нов, коњ, сав, сва, све, врт, врх, воћ, већ, крш, сад, прст, рат, тих, сноп;
б) вишесложне речи могу имати било који од наша четири акцента, с тим што силазни акценти могу бити на било којем слогу вишесложних речи, осим на последњем њиховом слогу:
сељак, капетан, развеселити, радити, тетива, генерација.
Ова правила акцентовања показаћемо на једном кратком одломку из Андрићевог романа На Дрини ћуприја:
Крњ месец наранждасте боје, пливао је у дну видика. Дизао се прохладан ветар. Шум воде у дубини постао је гласнији. Милан је опипао пажљиво камен на коме седи, настојећи да се прибере и разазна где је и шта је то са њим, затим се тешко дигао и као на туђим ногама кренуо кући на Околишта.
Јечећи и посрћући једва је стигао до пред кућу, ту је пао као рањеник, ударивши тупо телом о врата. Пробуђени укућани су га унели у постељу (Сабрана дела, И, Просвета, Београд, 1981, стр. 182).
Проклитике и енклитике. – Као што се у наведеном одломку види, поред речи које имају своје акценте у нашем језику има речи које су без икаквог акцента. Такве су у датом тексту: је, у, се, на, да, и, као, до, о, су, га. Те речи чине акценатску целину или са речима испред себе, или са речима иза себе.
Речи које немају свога акцента већ чине акценатску целину са речју изза себе су проклитике: у дну, у дубини, о врата.
Када такве речи стоје уз речи са силазним акцентима, оне често могу превући на себе тај акценат, и то било као краткосилазни, било као краткоузлазни акценат:
у дну (од у дну), од куће (од од куће), међу њима (међу њима), у зору (од у зору), на воду (од на воду), у град (од у град), уз дана (од уз дана) и сл.
Узлазни дуги акценти никада се не преносе на проклитике.
Проклитике су обично предлози, речце (партикуле) и везници.
Енклитике су речи које немају свога акцента а у говору чине изговорну целину са речју испред себе.