Stevan Sinđelić Slovenija
Припремио: Мр. Слободан М. Чуровић
Српскoj култури је потребан здрав ,националан пројекат, истинитог идентитета и представљања.
Концепт постмодерне (као тренутне стилске формације, умногоме је удаљен од традиционалних вриједности српске културе , од оног изворног и српског предзнака, све више кокетирајући са европским сервисима културе, културног изобличавања и наметања квази естетског. Српска култура данас је урушена, намјерно бачена у запећак пред лажним културама и културњацима. Какав је наш однос према мајчинској српској култури и шта она подразумијева? Јесмо ли ми дорасли том питању? Зашто се туђинска култура имитација и квазиквалитета проглашава нашом изворном културном понудом? Зашто смо фолклор и гусле, игре, пјесме, предања потиснули, зашто смо стидно поклекли, а све у име опијености јевропским понудама. Зар да заборавимо народног гуслара Танасија Вућића који је 1927. год. у Прагу на Универзитетском славистичком центру пјевао пред студентима а касније и пред Масариком. Годину дана касније од њега је добио Орден бијелог лава први степен. У Берлину је снимио двадесет грамофонских плоча на Фонографском одјељењу од којих су двије златне ,проносећи славу и свјетлост подвиговања овог нашег светог инструмента. Зар нам више нијесу умилни звуци наше пјевајуће историје, зар блуз и џез да наше српско „бити“ укрље ионемијеме.
Јесмо ли ми вјерни културници или понављачи, додворници друге новоколонијалне културе, несрасле са нашим постојањем и историјским ходом.Зашто се стидимо својег?
Јесмо ли ми ћирилична, изворна српска култура или хрватска, наметнута латинична култура, јер битно је и писмо на којем ћемо саопштавати духовни садржај, наше религиозно, морално и умјетничко „вјерују“. Да не пролазимо поред гробова предака, као непознатих и хладних писмена.
Српски језик је кућа, писмо је ћирилични (али само оно) кров.Језик је бивство, писмо је ков, најсроднија ковча којом смо везани за прошлост, да би закорачили у будућност. Да не будемо гола раскултурњена ледина, да будемо своји, они Срби, али бивши прави Срби.
Кафкијански процес је само процесић у односу на непрестана расрбљавања, расписмењавања, рашћиличарења (нарочито у српској негдањој Спарти, Црној Гори ).
Изгледа да се код нас сваких педесетак година појачава та бруталност гашења свега српског, намјерне заборавности, јер ковачи лажних злослутних писмена и несрпских писама не мирују у настојању да се ругају свим српским(читај најбољим својим ) културним, духовним вертикалама , да их пониште и преграбуљају.
– Зар је Његош, још увијек обурдани владика и владар Црне Горе заслужио, да буде утамничен у ледној фараонској извјештаченој гробници (по укусу комуњарско- ватиканском ) да нема мира колико су га пута декретима селили, не поштујући његов аманет скромне капеле , да ту почине на језерском врку ближи звијездама, мисли луче и мучеништву.
И његов јубилеј желе смандрљати и представити га као неко страно тијело у бићу „ваљатне српске Црне Горе“ , а не као њену кичму и жилу, осунчану генијалност тајночувца ловћенског , отргнутог у свесвјетија са стегом земног. Хоће да га представе и карикирају као другачијег непознатог, а не обилићевског, крваву сузу српског наднебесја и најдалековидније српско слово.
– Дан Светог Симеона, државотворитеља, ср(б)ског светородитеља и првосвеца готово се и не помиње (да није литије наше свете цркве улицама Подгорице ) не би ни зали да је на обалама Рибнице рођен отац Светог Саве, а да зидине његовог града дјелују сабласно пусто, зарасле у коров и контејнеризацијом заточене.
– Од Подгорице до Зете (некада ср(б)ске поносите, до центра Голубоваца, на неких 15 километара само су два ћириличнас натписа (ресторан „Златибор“ и Ресторан код Милете ).
– Подгорица тоне по новорјеку у латинично пријевођење, јер је до те мјере осакаћена ћирилица, са мрзилом српског и форсирањем латинице да се осјећа нелагода, по једном подло заумљеном плану, чији су центри кроатоцентрични, дозирани евроатлантским извозницима назови културе.
– Тв и већина штампаних медија изузев опозиционе новине „Дан“ стварају карикатуру од српског језика, у форсирању неког непостојећег лингвистичког, политичког језика, црногорског, сочно обогаћеног хрваштином(ђетињство, сенчење (страствена изведба, кућански послови, мобител, укњижба, извана. Реторика нарочито спортска је препуна тих новотарија (поравнат резултат, неко је забио гол, казнени ударац …
– Шта тек рећи за наставне програме гдје је пребрисан , искључен Свети Сава, јер је непожељан, јер је „освајач“ (иако се некада пјевало у оквиру светосавских свечаности:
„Све што нама треба добијамо с неба.“
Али завладале су земне категорије, јер ако се грколико присјетимо неких прошлих шездесетак година, били смо обогаљени и људски престрављени особеном атеистичком инаџијском матрицом, која је бога прогласила за партијског непријатеља а цркве и манастире претварала у нужнике. И нигдје погубније ни разорније рашчепљење свега српског није било као у Црној Гори. Митрополит црногорско-приморски Арсеније Брадваревић је осуђен за вербални деликт на 11 година затвора само што је поменуо српске муке и страдања у извитопереној Ендехазији.
Двадесетак година уназад новокоскојевски љубитељи култа бравара (што је Србље био забравио да не знадоше ко су) острашћени дукљани позивају приликом избора бираче да ће се уништавањем српског коријена Црне Горе остварити „повијесни сан о Црној Гори као саставном дијелу Црвене Хрватске.
-Ради кратког подсјећања странци су некада говорили о Црној Гори :
„Језик којим се говори у Црној Гори је српски.“
(А. Делари ,Црна Гора ,ЦИД, Подгорица ,2003.)…
Наше писмо је наша култура памћења и постојања. Нама се сумњива субкултура сведена на кич и ужасавајућу порнографију (под видом перформанса) непрестано сервира и трује нас, под етикетом „културе“ (тог мртвог мора европске културе, како је говорио Аве Јустин Поповић)
Куда гледају креатори културе, самозвани естетски законодавци , која је то количина културе и какве, која је наша лична карта и како дефинисати српску културу данас?
Мислим да нам свима недостаје већи проток информација и културна сарадње одоздо. Кад кажем одоздо не мислим пежоративно, али је чињеница нажалост да претплатници културе ведре и облаче и стварају један изоловани културни миље, гледајући са парнасовских висина ,произашли из комунистичке мустре, вјешто се прилагођавајући тренутку, укусима ,„снобовски“ под видом саморекламације и самопозивања , јер они су вјешто приграбили ту титулу вјечитих културних умијетника, чудесно опстајући у свим режимима.
Српска култура у Црној Гори је заробљена култура, од појединаца и српских закупника идентитетских питања . Она је рашивена и племенски и концептуално, она је сведена у поједине кружоке, који су закупили и медијски и књижевни простор у Србији, позивајући се да су неприкосновении произвођачи српске културе и аутентични, богом позвати пјесници, без којих би наш простор био сиромашнији, а ми пуно несретнији да није њих.
Нажалост у питању су углавном похађивачи и сакупљачи индекса и неположеници семестара, који су ухљебили итекако своје призивање Ср(б)ства, јер оно постаје за њих уносни рудник наплаћивања Српства.
.Из наставних програма нестају српске величине, уводе се минорне величине ,локални писци у покушају, а све са циљем стварања новог дукљанског човјека, истргнутог из коријена, нестварног, грађеног по профилу наметнуте „испразне“ културе и културисања.
Такве су и манифестације, фестивали, пјесничка посијела по постмодернистичком рецепту, мутне, магловите слике, проглашене су за вриједности , затетурао се неки нови Рембоовски пијани брод.
Литерарна продукција је углавном полатинињена и покатоличена, у свјесном одрицању и дистанцирању, по партијским директивама од свега што је српско, истински православно.
Нама је потребна култура српске самосвијести. српског кроја, израз и снага нашег бића, које је током свих вјекова својом усменом и писаном књижевношћу свједочило о томе да смо Срби, несретни, черечени , колчени на непочин- страшном пољу, свакоме на сметњи, замршени у нашим наравима, невични да градимо свој врт културе, као своју одбрану и своје преимућство. Сваки дио гдје су Срби јесте један омладак, једно грлиште врлине и надања.
А заиста се имамо подичити, кроз свјетлосни средњи вијек, кроз романтичарски занос, кроз наш реализам обојен фолклорним, предањима, вјеровањима, кроз савремену књижевност, кроз игру и пјесму, обичаје, кроз братобраништа, јер се није само саборнички пјевало, већ и живјело.
И у томе је наша снага била, онај витализам који је толико тражио у књижевности Скерлић, што нама данас, дјеци овог вијека некако ишчезава, јер смо учаурени у успорени у флоскулама атомског доба и глобалне књижевности, коју покушамо неуспјешно да имитирамо, не водећи рачуна о заштити свог културолошког кода, не знајући, нити препознавајући своје мјесто у породици европске културе, јер некако са снебивањем и потцјењивањем комуницирамо са „демократским“ свијетом. Ако не поштујемо себе и своју духовност неће нас ни други поштовати.
Зато су и овакве трибине, неопходне да сачувамо вјеру у себе, да „прогледамо“ и да своје културне вриједности са поносом показујемо свијету, чувамо као аманете своје непролазне пјесничке, умјетничке ведрине ,да их оставимо неокрњене, неукрадене за генереције које долазе. Читава наша култура је својеврсна дивотна фреска, која је издржала све бодеже и паљевине, миомирисна пјевалница и лелекница. Док смо загледани у њено лице, имамо се у шта огледнути.