ПРИНЦИП ИЛИ ПРИНЦИПОВАЊЕ ПО ГАВРИЛУ

Припремио: Мр. Слободан М. Чуровић

И би Принцип. Именом, Гаврила. Презименом муке .
И би принцип. Био и остао поносни зауст и збир свих ср(б)ских ријечи, најоштријих, најхрабријих.
Принцип изговорна бројка за заум опаких намјера КиК –а, којима је Србија била сметња да остваре Дранг нацх Остен (продор на Исток).
И би Принцип у Сарајeву граду, плотуни слободе, символ подвиговања и страшног избора, части и дате ријечи. Рука затегнута, Гаврила жишке ,прва је стријела слободница у Европи, против тиранског, ауторитарног система, који је млио и понижавао мале народе, под видом демократског удешаја.
Гаврило из куће гласите, чији надимак некад бјеше Чека, вребао је и дочекао најстаријег престолонасљедника Европе, са пријетећим ратничким амбицијама, који баш на Видовданак, то најдаље небо Србиново, хтједе да војним маневрима застреца Србље, Пијемонт и тада узданицу свих Словена, измучену, уморну балканским ратовима, да би демонстрирали силу, на Дан завјетовања Обилићевског, баш на тај Дан, а како рече Џон Рид…..
Све се закувало раније, иако би многи данас да наметну слику ревизије историје, да побједнике проглашавају залуталима, да губитнике чашћавају, ко да је наш изгиб њина прћија  и још увијек, као свекада ср(б)ском крвљу и да на костима Ср(б)ским, гради новоколонијалне вавилонске куле, лажијезика и лажичињеница.
Како велики латиноамерички писац, творац „магијског реализма “Хорхе Луис Борхес вели: “ Аустрија је по сваку цену хтела рат. Атентат је био само изговор.“(Др Младен Мирић , Српска баштина , Београд , 2013, стр.33).
Све је раније договорено у Конопишту у лагодним буржујским шетњама, освједоченог мрзитеља Срба,Кајзера Вилхелма II и крутог клерикалисте Франца Фердинанда, јер: “нису због Принципа „заратиле највеће државе, већ због тежње немачког Рајха  и К и К за премоћи у свету и пута на Исток.“

Зар у Аустрији већина учених људи није била за рат.
Зар у ратничком прогласу Ки К – а није пријетећи истакнуто: “Србија мора умрети.“
Зар први логор у свијету у I свјетском рату, али за Србе није увела Ки К-а.
И није тада умрла Србија (но се вазнела у истинску епопеју). Али је касније и као вазда умирала (али и васксавала) на рате, јер нам је кућа на друму, па смо у њу пуштали чуму, да останемо на беспућима од немила до недрага, у безуму, у суровој истини да ниједан народ нијесу толико кажњавали као нас, што јесмо имали принцип, што принциповасмо  и лобањама свијетлисмо, што се наше синђелићевање, гавриловање, тепићевање, саичићевање, гавриловићевање, претвори  у мит, у жучну пјесму трагичницу, мученицу.

И би Принцип, са укоријењеним стопама, којих више  нема поред Миљацке, а вода протиче и не каже ништа, али она зна, за најширу стопу, натврђу петљу младобосанаца, на чијим уснама бијаше као аманетски припјев ријеч жеравица, Богдан Жерајић.
„Ко хоће да живи нека мре“ , ко хоће да јесте, нек не буде није, ко хоће сад нек не буде послије. Ко хоће, ко смије, коме баста, коме је мрети као и жељети.
Тај хитац и данас путује Јевропом, старом усидјелицом, напудерисаном прекрајањима, пребрајањима, превртљивостима.
И би хитац. И би добар. Од Гаврила. Из Обљаја, који се нама јавља, глувој дјеци, па не видимо стопе, ту пест од зора, јер да би ушло у пјесму „аутоматика“ , кроз погибију се мора.
И много касније од тог хица други су хитачинама  осиромашеног уранијума поранили да нас чашћавају, умјесто барутног повјетарца Гавриловог, изручивали су торнада ратних ђаконија, да се још освете, јер нијесу се никад нама осветили, док кивно нас попречују, условљавају, јер недовољно су нас убили.
И би Принцип, и јесте и биће принцип.
Онај вјечни, из Терезина, мученик у ледној тамници, од гуја и акрепа, завезан за алку, да не утекне, а он им утекао, но не знају, у бесмртност се преселио, иако му једна рука на земљи остала, другом је Бога пригрлио.
И сад је сен што светли, па наврати каткад у Беч, да још једном упише своје име ср (б) у књигу жалби и опомена. Истргнуће је они, поцијепати, но потпис части Гаврилов је остао, не могу га препрати, ни његов тајни код.
(Кажу да је  мемљива  тамница после паћеничке смрти Гаврилове  а по тијелу му бијаху гнојне ране величине тањира), да је након исељења из овог свијета, кажњавања најбестидбнијег и најбездушнијег, та тамница била окречена у црвену боју, са букетима цвијећа. И ма колико би је пута прекречили, остајала је та боја, млазница Гаврилове крви, како је говорио послије затворски чувар.
Та млазница, та омладница, та тужна српска јасика, још и данас чудесношћу херојства жила , но је ли у нама остало још ,  и колико  колико оног смијемо ли, колико је у нама остало још Гаврила.
 
У Подгорици , 21. 3. 2014.