Правници саветују

ПОЛИЦИЈИ НА КИМ

У току је, или је већ извршена достава Решења о престанку радног односа запослених у Министарству унутрашњих послова на територији АП Косово и Метохија. Како су појединачна Решења донета на бази подзаконских аката Владе као носиоца извршне  власти која није надлежна да уређује односе у области радних односа нити прописује  услове за престанак радног односа, те како није испоштован Законом предвиђени  поступак за доношење одлуке о престанку радног односа, то је неопходно да сви који су незадовољни одлуком, благовремено уложе жалбу и тиме отворе пут ка преиспитивању Решења и у судском поступку пред Управним судом.
Текст који следи указује на основне разлоге незаконитости Решења о престанку радног односа са циљем да се свим запосленим помогне у доношењу одлуке о томе да ли ће  уложити жалбу, те у образлагању исте. Приложен уз текст је и модел жалбе (Напомена:неопходно је попунити тачне личне податке подносиоца жалбе (запосленог), навест тачан број Решења који се налази у горњем левом углу и својеручно потписати жалбу).
Правни тим удружења “Никад граница” 05.01.2014.
РАЗЛОЗИ НЕЗАКОНИТОСТИ РЕШЕЊА О ПРЕСТАНКУ РАДНОГ ОДНОСА ЗАПОСЛЕНИХ У МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА НА ТЕРИТОРИЈИ АП КОСОВО И МЕТОХИЈА
Решење којим се одлучује о поједначном праву, обавези или одоговорности државног службеника има карактер управног акта који мора бити донето у писменој форми и  мора садржавати све саставне делове у складу са чланом 196. Закона о општем  управном поступку (ЗУП). У том смислу, Решење би морало да у образложењу  садржи, између осталог и, позивање на правне прописе на основу којих је конкретна  управна ствар решена. У овом Решењу се не наводи ни један правни основ престанка радног односа који прописују важећи Закони који регулишу област радних односа.
Ради се о престанку радног односа запослених у Министарству унутрашњих послова. Положај, права, обавезе и одговорности запослених у МУП­у регулисан је Законом о  полицији, Законом о државним службеницима, Законом о раду. Ни једна одредба наведених закона није цитирана у Решењу о престанку радног односа па одлука не садржи правни основ.
У Решењу се наводе разлози за престанак радног односа, а то су следећи разлози:
­ организационе промене тј. доношење Правилника о изменама постојећег Правилника  о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у МУП­у у циљу имплементације Закључка Владе 05 број 02­3570/2013 од 22.04.2013. године којим је прихваћен Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа; ­ запослени у МУП­у је на дан 09.12.2013. године живео односно имао боравиште на територији АП Косово и Метохија.
1. Законом о државним службеницима је у Глави 11 (Права државних службеника при  промени уређења државних органа) у чл. 133 предвиђа да ако Правилник буде тако измењен да нека радна места буду укинута или број државних службеника смањен,  прекобројни државни службеници премештају се на друга одговарајућа радна места, а предност имају они са бољим оценама у последње три године. Уколико одговарајуће радно место не постоји, прекобројни државни службеник може, уз своју сагласност, бити премештен на ниже радно место које одговара његовој стручној спреми, а ако ни такво радно место не постоји постаје нераспоређен. О нераспоређености државног службеника руководилац држаног органа обавезно доноси посебно решење о нераспоређености, а тек након протека рока од два месеца од дана настанка нераспоређености радни однос престаје по сили закона, те  надлежни орган може донети решење о престанку радног односа, које решење је декларативног карактера. Иначе, нераспоређен државни службеник има право на накнаду плате, сва права из радног односа оставарује у државном органу у којем је до тада радио. Радни однос нераспоређеном државном службенику престаје ако у  року од два месеца, не буде премештен у други државни орган. Према чл. 139 Закона о државним службеницима коначно решење о нераспоређености ме морало бити достављено Служби за управљање кадровима ради завођења у евиденцију интерног тржишта рада и испитивања премештаја нераспоређених државних службеника.  Нису примењене одредбе чл. 46 и 47 Посебног колективног уговора за полицисјке службенике које предвиђају да је послодавац пре поступка смањења броја запослених услед технолошких, организационих, економских или неких других разлога (рационализација) направи анализу стања и размотри могућност премештаја запосленог на друге послове; преузимање запосленог од стране другог министарства;преквалификације и доквалификације запослено и рад са непуним радним временом запосленог. У Решењу о престанку радног односа руководилац није ценио ни један од услова предвиђаних чл. 47 Посебног колективног уговора.

Приликом доношења Решења, руководилац органа није применио одредбе Закона о државним службеницима (чл. 133, 138, 139), а које одредбе недвосмислено регулишу управо ову правну ситуацију. Тиме је послодавац избегао законску обавезу премештаја запосленог, односно доношење решења о нераспоређености. Имајући у виду да су прекршене наведене законске одредбе, те да је услед тога дошло до кршења Законом прописане процедуре која претходи доношењу појединачне одлуке о престанку радног односа, то је јасно да је Решење незаконито. 2. Систем у области радних односа, заштите на раду, запошљавања, социјалног  осигурања и других облика социјалне сигурности; друге економске и социјалне односе од општег интереса је надлежност Републике Србије (чл. 97 ст.1 тач. 8 Устава) па је  искључиво Народна скупштина надлежна да законима и другим општим актима уређује ту област. Влада, као носилац извршне власти нема надлежности да својим актима   уређује област радних односа и одређује услове за престанак радног односа мимо  разлога и услова прописаних законима: Законом о полицији, Законом о државним  службеницима, Законом о раду, и другим актима Народне скупштине. Ни једним  законским прописом није одређено да чињеница живота и боравка на територији АП  Косово и Метохија на дан 09.12.2013. представља разлог за престанак радног односа,  па се не ради о законском разлогу за престанак радног односа.
3. Решењем се утврђује престанак радног односа са правом на посебну пензију коју прописује Уредба о условима за остваривање права на посебну пензију запослених у  МУП на територији АП Косово и Метохија 05 број 110­11250/2013 од 25.12.2013 (Сл.гласник  РС бро 115/2013 од 26.12.2013). Услови за стицање права на пензију се не могу уређивати подзаконским актима органа извршне власти, већ је у искључивој надлежности Народне скупштине да законима или евентуално другим актима уреди ову област. Закон о пензијском и инвалидском осигурању не познаје наведене услове за стицање права на пензију. Закон не предвиђа могућност стицања права на пензију запосленима у МУП­у којима услед «организационих промена» престаје радни однос и то само из разлога што им се место рада налази на територији АП Косово и Метохија! 4. Решењем није утврђена обавеза послодавца из чл. 186 Закона о раду која се односи на посебну обавез послодавца да је до дана престанка радног односа дужан  исплатити запосленом све неисплаћене зараде, накнаде зарада и друга примања која  је запослени остварио до дана престанка радног односа, а која се исплата има извршити најкасније у року од 30 дана од дана престанка радног односа (чл. 186 Закона о раду). 5. Решење не садржи одлуку о праву на отпремнину. а) Према одредби чл. 38 Закона о платама државних службеника и намештеника државни службеник (и намештеник), коме престане радни однос због протека шест месеци откад је постао нераспоређен има право на отпремнину. Висина отпремнине  је регулисана Уредбом о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и  намештеника. Према чл. 50 Уредбе отпремнина се исплаћује запосленом за сваку  навршену годину рада у радном односу у висини трећине његове плате, с тим да се  под том платом сматра његова просечна месечна плата која му је исплаћена за  последња три месеца која претходе месецу у коме је донесено решење којим је утврђено да је постао нераспоређен, односно решење о отказу уговора о раду. Ове одредбе би се морале применити на запослене у МУП­у који имају статус немештеника. Када су у питању полицијски службеници, Посебним колектнивним уговором је  предвиђено да је послодавац дужан да запосленом за чијим радом је престала потреба, пре престанка радног односа исплати отпремнину у висини три просечне    плате за сваку годину рада код послодавца. При том се платом сматра се просечна плата запосленог остварена у три претходна месеца пре исплате отпремнине, или  просечна плата у Министарству унутрашњих послова, ако је то повољније за  запосленог. Право на ову отпремнину се везује за нераспоређеност односно престанак потребе   за радом запосленог, а пошто у овом конкретном случају није испоштована законска процедура и није ни донето решење о нераспоређености запосленог пре доношења решења о престанку радног односа, то није испоштована ни законска одредба о праву на отпремнину. Право на ову отпремнину се може истицати у жалби на Решење о престанку радног  односа. У случају да се не искористи правни лек, Решење постаје коначно, те се накнадно не би могла потраживати исплата отпремнине по овом законском основу. б) Поред отпремнине услед престанка радног односа услед протека законског рока  од настанка нераспоређености, Закон о полицији предвиђа да полицијском службенику који оствари право на пензију припада отпремнина у висини плате без пореза и   доприноса из плате премљене за последњих шест месеци (чл. 141 Закона о полицији). Дакле, право на ову отпремнину је условљено остваривањем права на пензију. Посебан Колективни уговор за полицијске службенике у чл. 35 да запослени има право   на отпремнину при одласку у пензију у висини 6 просечних плата, примљених за  последњих шест месеци, с тим што она не може бити нижа од три просечне зараде у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа за  послове статистике на дан исплате. За запослене у МУП­у који немају статус полицијских службеника, право на отпремнину при одласку у пензију је регулисано одредбом чл. 51 Уредбе о накнади трошкова и  отпремнини државних службеника и намештеника која предвиђа да се намештенику  који одлази у пензију исплаћује отпремнина у висини једне и по плате коју би остварио за месец који претходи месецу у коме се исплаћује отпремнина, с тим што она не  може бити нижа од три просечне зараде у РС. Решење о престанку радног односа са правом на пензију је морало да садржи и одлуку о праву на отпремнину везано за право на пензију. Решење не садржи одлуку о  праву на отпремнину, па се та манљивост може отклонити улагањем жалбе на решење. Исплата отпремнина пада на терет послодавца. У случају да се не уложи  правни лек и Решење постане коначно, потраживање исплате отпремнине постаје  неизвесно, посебни и из разлога што се ради о «посебној пензији» која није ни прописана Законом о пензијском и инвалидском осигурању. Међутим, посебно је важно нагласити да се према Уредби о условима за остваривање права на посебну пензију, иста се може остварити искључиво подношењем захтева од стране самог запосленог. Остваривањем права на пензију, стиче се услов за престанак радног односа по сили закона. Сви они који намеравају  уложити жалбу на Решење о престанку радног односа, не би требало да потписују  захтев за пензију. Уколико је неко од запослених поднео захтев за пензију, а није се одрекао права на жалбу на одлуку, у сваком моменту може да повуче свој захтев за  пензионисање, све до доношења одлуке по том захтеву. Повлачење захтева за  оставаривање пензије, не спречава да се исти такав захтев касније евентуално  поново поднесе. Подношење захтева за оставаривање пензије није везано за рок. 6. У случају да се пропусти рок за улагање правног лека тј. у случају одрицања од   жалбе, дефинтивно се губи могућност покретања управног спора у којем би Суд  одлучивао о законитости коначног управног акта. ЗАКЉУЧАК: Решење о престанку радног односа запосленим у МУП­у на територији  АП Косово и Метохија није засновано на Закону. Ради се о незаконитој одлуци, па је  неопходно да сви који су незадовољни одлуком уложе жалбу у остављеном року. Пропуштањем улагања жалбе односно одрицањем од права жалбе, Решење постаје  коначно без могућности покретања управног спора и преиспитивања одлуке пред  Управним судови.

РЕПУБЛИКА СРБИЈА

ЖАЛБЕНА КОМИСИЈА ВЛАДЕ

11000 БЕОГРАД

Булевар Михаила Пупина бр.2

ПОДНОСИЛАЦ ЖАЛБЕ: _______________________________, из име и презиме _______________________, ул._____________________бр._____, ЈМБГ___________________

ЖА Л Б А
против Решења Министарства унутрашњих послова, Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова, Управа за људске ресурсе 06/2 број__________/2013 од 31.12.2013. године
примерака: 1
Решењем првостепеног органа број _____________ од 31.12.2013. године утврђено је да _________________ запосленом у Министарству унутрашњих послова, Полицијска станица ________________, Полицијска управа за_________________  престаје радни однос са 31.12.2013. године, са право на посебну пензију.
Одлука првостепеног органа није донета на основу важећих законских прописа који регулишу област радних односа полицијских и других државних службеника и намештеника, првостепени орган није водио рачуна о правилима поступка која су од утицаја на законито решење ствари, нити је утврдио одлучне чињенице које су од утицаја на решење ствари на законит начин, те дошло до погрешне примене материјалног права.
1. Решење којим се одлучује о поједначном праву, обавези или одоговорности државног службеника има карактер управног акта који мора бити донето у писменој форми и мора садржавати све саставне делове у складу са чланом 196. Закона о општем управном поступку (ЗУП). У том смислу, Решење би морало да у образложењу садржи, између осталог и, позивање на правне прописе на основу којих је конкретна управна ствар решена. У овом Решењу се не наводи ни један правни основ престанка радног односа који прописују важећи Закони који регулишу област радних односа.
Ради се о престанку радног односа запослених у Министарству унутрашњих послова. Положај, права, обавезе и одговорности запослених у МУП-у регулисан је Законом о полицији, Законом о државним службеницима, Законом о раду.

Ни једна одредба наведених закона није цитирана у Решењу о престанку радног односа,па одлука не садржи правни основ.
У Решењу се наводе разлози за престанак радног односа, а то су следећи разлози: – организационе промене тј. доношење Правилника о изменама постојећег Правилника о унутрашњем уређењу и систематизацији радних места у МУП-у у циљу имплементације Закључка Владе 05 број 02-3570/2013 од 22.04.2013. године којим је прихваћен Први споразум о принципима који регулишу нормализацију односа; – запослени у МУП-у је на дан 09.12.2013. године живео односно имао боравиште на територији АП Косово и Метохија.
2. Законом о државним службеницима је у Глави 11 (Права државних службеника при промени уређења државних органа) у чл. 133 предвиђа да ако Правилник буде тако измењен да нека радна места буду укинута или број државних службеника смањен, прекобројни државни службеници се премештају се на друга одговарајућа радна места, а предност имају они са бољим оценама у последње три године. Уколико одговарајуће радно место не постоји, прекобројни државни службеник може, уз своју сагласност, бити премештен на ниже радно место које одговара његовој стручној спреми, а ако ни такво радно место не постоји државни службеник постајенераспоређен.
О нераспоређености државног службеника руководилац држаног органа обавезно мора донети посебно решење о нераспоређености, а тек након протека рока од два месеца од дана настанка нераспоређености радни однос престаје по сили закона, те надлежни орган може донети решење о престанку радног односа, које решење би било декларативног карактера.  Иначе, нераспоређен државни службеник има право на накнаду плате, сва права из радног односа оставарује у државном органу у којем је до тада радио. Радни однос нераспоређеном државном службенику престаје ако у року од два месеца, не буде премештен у други државни орган. Према чл. 139 Закона о државним службеницима коначно решење о нераспоређености је морало бити достављено Служби за управљање кадровима ради завођења у евиденцију интерног тржишта рада и испитивања премештаја нераспоређених државних службеника.
Као што нису примењене одредбе Закона о државним службеницима, тако нису примењене ни одредбе чл. 45, 46 и 47 Посебног колективног уговора за полицисјке службенике (Сл. гласник РС број 18/2011). Првостепени орган уопште није спровео поступак нити је утврђивао чињенице и околности наведене у чл. 45 Посебног колективног уговора, нити је тражио сагласност запослених обухваћених том одредбом за престанак радног односа. Није направљена анализа стања и разматрана могућност премештаја запосленог на друге послове, преузимање запосленог од стране другог министарства; могућност преквалификације и доквалификације запосленог и рад са непуним радним временом запосленог, а што је била обавеза послодавца пре него што је приступио поступку смањења броја запослених услед технолошких, организационих, економских или неких других разлога (рационализација). Приликом утврђивања запосленог за чијим је
3 радом престала потреба и доношења Решења о престанку радног односа руководилац није кумулативно ценио ни један од услова предвиђаних чл. 47 Посебног колективног уговора, нити је утврђивао чињенице наведене у наведеној одредби Посебног колективног оговора.
Јасно је да је приликом доношења Решења нису примењене одредбе Закона о државним службеницима (чл. 133, 138, 139), које регулишу ову правну ситуацију. Тиме је послодавац избегао законску обавезу премештаја запосленог, односно доношење решења о нераспоређености тј. није спроведен Законом прописани поступак који претходи доношењу појединачне одлуке о престанку радног односа, што Решењео престанку радног односа чини незаконитим.
3. Систем у области радних односа, заштите на раду, запошљавања, социјалног осигурања и других облика социјалне сигурности; друге економске и социјалне односе од општег интереса је  надлежност Републике Србије (чл. 97 ст.1 тач. 8 Устава) па је искључиво Народна скупштина надлежна да законима и другим општим актима уређује ту област. Влада, као носилац извршне власти нема надлежности да својим актима на другачији начин уређује област радних односа и одређује услове за престанак радног односа, мимо разлога и услова прописаних законима: Законом о полицији, Законом о државним службеницима, Законом о раду, и другим општим актима. Ни једним законским прописом није одређено да чињеница живота и боравка на територији АП Косово и Метохија на дан 09.12.2013. представља разлог за престанак радног односа, па се не ради о законском разлогу за престанак радног односа. Шта више, наведени разлог за престанак радног односа представља основ по којем је извршена дискриминација запослених у Министарству унутрашњих послова у односу на друге запослене код истог послодавца, а и у односу на све друге запослене. Ожалбеним решењем прекршена су одредбе чл. 18-20 Закона о раду којима је изричито предвиђена забрана дискриминације запослених, између осталог и приликом доношења одлуке о престанку радног односа (отказ послодавца) по било ком основу, у конкретном случају по месту живота и рада.
4. Решењем  се утврђује престанак радног односа са правом на посебну пензију коју прописује Уредба о условима за остваривање права на посебну пензију запослених у МУП на територији АП Косово и Метохија 05 број 110-11250/2013 од 25.12.2013 (Сл.гласник РС бро 115/2013 од 26.12.2013). Услови за стицање права на пензију се не могу уређивати подзаконским актима органа извршне власти, већ је у искључивој надлежности Народне скупштине да законима уреди ову област. Закон о пензијском и инвалидском осигурању не познаје наведене услове за стицање права на пензију. Закон не предвиђа могућност стицања права на пензију запосленима у МУП-у којима услед «организационих промена» престаје радни однос и то само из разлога што им се место рада налази на територији АП Косово и Метохија! Нарочито, Закон о пензијском  и инвалидском осигурању право на пензију не везује за место живота и рада, нити то право условљава тим чињеницама. Право на посебну пензију које се признаје Решењем, према Уредби се губи у случају престанка живота и рада на територији АП Косово и Метохије, а чиме се крши  основно људско право и слобода кретања и настањивања, зајемчено одредбом чл.  39 Устава Републике Србије  и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода.
4 5. Решење је мањкаво и због тога што истим није утврђена обавеза послодавца из чл. 186 Закона о раду која се односи на посебну обавез послодавца да је до дана престанка радног односа дужан исплатити запосленом све неисплаћене зараде, накнаде зарада и друга примања која је запослени остварио до дана престанка радног односа, а која се исплата има извршити најкасније у року од 30 дана од дана престанка радног односа (чл. 186 Закона о раду).
6. Решење не садржи одлуку о праву на отпремнину, нису примењене одредбе Закона о платама државних службеника и намештеника и одредбе Посебног колективног уговора за полицијске службенике, везано за праву на отпремнину запослених којима престаје радни однос услед нераспоређености тј. за чијим радом је престала потреба.
а) Према одредби чл. 38 Закона о платама државних службеника и намештеника државни службеник (и намештеник), коме престане радни однос због протека шест месеци откад је постао нераспоређен има право на отпремнину. Висина отпремнине је регулисана Уредбом о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника. Према чл. 50 Уредбе отпремнина се исплаћује запосленом за сваку навршену годину рада у радном односу у висини трећине његове плате, с тим да се под том платом сматра његова просечна месечна плата која му је исплаћена за последња три месеца која претходе месецу у коме је донесено решење којим је утврђено да је постао нераспоређен, односно решење о отказу уговора о раду. Ове одредбе би се морале применити на запослене у МУП-у који имају статус немештеника.
Када су у питању полицијски службеници, Посебним колектнивним уговором за полицијске службенике је предвиђено да је послодавац дужан да запосленом за чијим радом је престала потреба, пре престанка радног односа исплати отпремнину у висини три просечне плате за сваку годину рада код послодавца. При том се платом сматра се просечна плата запосленог остварена у три претходна месеца пре исплате отпремнине, или просечна плата у Министарству унутрашњих послова, ако је то повољније за запосленог (чл. 49).
Право на ову отпремнину се везује за нераспоређеност односно престанак потребе за радом запосленог. Првостепени орган није на правилан начин применио одредбе Закона о државним службеницима и одредбе Посебног колективног уговора за полицијске служенике, везано за поступак који се има применити при промени унутрашњег уређења државног органа, те из тог разлога није ни донето решење о нераспоређености запосленог, а самим тим нису примењене одредбе које се односе на  право на отпремнину.
б) Поред отпремнине услед престанка радног односа услед протека законског рока од настанка нераспоређености, Закон о полицији предвиђа да полицијском службенику који оствари право на пензију припада отпремнина у висини плате без пореза и доприноса из плате премљене за последњих шест месеци (чл. 141 Закона о полицији). Дакле, право на ову отпремнину је условљено остваривањем права на пензију. Посебан Колективни уговор за полицијске службенике у чл. 35 да запослени има право на отпремнину при одласку у пензију у висини 6 просечних плата, примљених за последњих шест месеци, с тим што она не може бити нижа од
5 три просечне зараде у Републици Србији према последњем објављеном податку републичког органа за послове статистике на дан исплате.
За запослене у МУП-у који немају статус полицијских службеника, право на отпремнину при одласку у пензију је регулисано одредбом чл. 51 Уредбе о накнади трошкова и отпремнини државних службеника и намештеника која предвиђа да се намештенику који одлази у пензију исплаћује отпремнина у висини једне и по плате коју би остварио за месец који претходи месецу у коме се исплаћује отпремнина, с тим што она не може бити нижа од три просечне зараде у РС.
***
На основу свега напред наведеног подносилац жалбе предлаже да другостепени орган жалбу _____________________ из ____________________ УСВОЈИ и У ЦЕЛОСТИ ПОНИШТИ Решење Министарства унутрашњих послова, Сектор финансија, људских ресурса и заједничких послова, Управа за људске ресурсе 06/2 број__________/2013 од 31.12.2013.
Подносилац жалбе