Данас вам од песника представљамо симпатичну Бојану Радовановић са њеним песмама

Бојана Радовановић рођена  у Београду, 27. јула 1980. године.  Дипломирала је на Филолошком  факултету у Београду, на Катедри за српски језик и књижевност. Радила као Наставник српског језика и књижевности у Барајеву.

Прве објављене песме на српском и енглеском језику:  ,,Зоро рана”, Бели плашт” и песма ,Боље да си за чергом кренуо”, која је добила посебне похвале жирија на Конкурсу српске библиотеке у Лондону, 2015. На истоименом конкурсу 2020. године  песма:  „Иду ли нам гости” је првонаграђена и објаљена.

Живи у Америци са супругом и сином и ради као васпитач и Тутор српског језика.

 

РОЈ

Годинама јурим за ројевима пчела

и од истих бежим.

Годинама,

најбољу матицу, за најбољи нектар

сабирам.

Годинама с пролећа  кошнице  затварам

не дам ројеве поленима.

Годинама,

жмурим пред нектарима, глувим пред зујевима

да мед потекне не дам.

Годинама јурим за ројевима пчела

и од истих бежим.

Бежим од жаоке бола.

 

Како ћеш с‘ тим?

Кад све прође и све буде

Кад све кажеш и проживиш

Кад осетиш све

Израдујеш и изболујеш

Лако ћеш с’ тим.

 

Кад си крај неког ходао, за руку га држао

Иако можда ниси волео

Или ипак јеси

Лако се заборави

Кад јеси, лако ћеш с’ тим.

 

Кад све исплачеш

Испљујеш и испсујеш

Кад осудиш и опростиш

Промрсиш и испостиш

Кад учиниш, лако ћеш с’тим.

 

Ал’ то што си само слутио и у себи оставио

Никада изговорио

Никада проживео

И  лепо и ружно никад доречено

Све на пола остављено

Како ћеш с’ тим?

 

Хоћеш ли?

 

Хоћеш ли ми звезду скинут’

и на јастук спустит тихо,

да ми збори о слободи

да ме у сну срећи води?

 

Хоћеш ли се свити овде

где ја ноћас санак ткам,

и пустити да облаке

око тебе ушушкам?

 

Хоћеш ли ми руку дати

и пред месец са мном стати,

и осмех ми један тргнут’

да са мојим месец прати?

 

Хоћеш ли у ноћи овој

своју руку мени дати,

да кроз снове прошетамо

да научиш сан сањати?

 

Ишчупан живот

Ево већ година има како онемех

занавек изгубих глас.

Мрак је притиснуо кочницу

речи моје проклизаше

не дочекавши нову зору.

 

И сад лица искривљеног од бола

седим испред себе саме.

Чекам да испијемо кафу и да ми се насмејеш.

 

А ти као и ја ћутиш.

И та ми ћутња немоћ отвара

Огромну

непомичну, неутешну  немоћ,

неправедно ишчупаног живота.

                                                  ПОЛЕН

 

Разнобојно као полен

падају године.

Расуле се по коси

прошарале.

Попадале по лицу

разборале.

Па се сећају и радују

неким новим поленима

до меда и до неба.