UTISAK O BUDUĆOJ (POLITIČKOJ) SUDBINI SRBIJE

Verovatno dobar deo čitaoca naše Srpske dijaspore zna za tv emisiju B-92, Utisak nedelje, koju već dugi niz godina vodi gospođa Olja Bećković. Još reč ili dve o generalijama spomenute tv emisije. Emisija je kao ”hipotezu” ispostavila pitanje: Da li je moguća vlada bez Mladjana Dinkića? Gosti emisije su bili: gospođa Verica Kalanović, članica predsedništva URS (Ujedinjeni regioni Srbije), gospodin Nebojša Katić, ekonomista i gospodin Miodrag Zec, profesor ekonomije na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Utisak nedelje, bio je na programu 24.6.2012 i nalazi se u elektronskoj arhivi B-92, i dostupan je svima koje interesuje: šta je bilo rećeno u spomenutoj emisiji. Neka za kraj ovih generalija dodam i brojku od 60 komentara dosada upućenih na spomenutu emisiju, od ljudi koji emisije B-92 prate preko interneta, i ostavljaju svoje komentare. Možda još jedno potrebno objašnjenje uz program B-92, kako ne bi ispalo da pravim, sasvim (nepotrebnu) reklamu, stanici B-92. O ulozi B-92, i njegovim programima, kao i politici koju je zagovarao i još zagovara, postoje dosta velika sporenja na srpskoj, kako medijskoj, tako i političkoj sceni. Zavisno od toga kojoj političkoj opciji (”Prva” ili ”Druga” Srbija) pripada čovek koji iznosi svoj sud, o programu B-92. Nije moja namera da se upuštam, u spomenuto sporenje, oko B-92, nego da se usredsredim na ono, što je bilo rečeno u emisiji: Da li je moguća vlada bez Mladjana Dinkića? Samo pitanje, ako ga posmatramo iskljućivo kao provokativni uvod, u jedan televizijski ”talk show” (tok šou), na prvi pogled deluje, koliko naivno, toliko i politički dvosmisleno.

Znamo naime, u kakvim je sve, pre svega političkim kombinacijama i okolnosti; od guvernera NBS, pa do ministra finansija u skoro svim dosadašnjim vladama Srbije (od 2000.godine dalje!), delovao gospodin Dinkić. Treba se potsetiti i njegovih tekstova, pisanih, pre 2000.godine, još u vreme Slobodana Miloševića. Uzeću kao primer njegov tekst Ekonomska destrukcija: velika pljačka naroda iz 1995.godine da o njegovim tekstovima iz perioda obavljanja, bilo ministarske, bilo funkcije guvernera NBS, i ne govorim. Spomenuti tekst gospodina Dinkića, Ekonomska destrukcija: velika pljačka naroda, imao je težinu ekonomske analize, sa svim mogućim političkim implikacijama, u kojima se nalazila Srbija u vreme sankcija i vladavine režima Slobodana Miloševića. Tada, mislim na period, sredine devedesetih prošlog veka, taj tekst odigrao je značajnu ulogu u rasvetljavanju ”ekonomskih mehanizama” delovanja Miloševićevog režima, i bio je neke vrste manifest DOS-a. Verovatno, u to vreme gospodin Dinkić i nije bio svestan, kako će se čitati njegov tekst, recimo posle (samo) 12 godina vladavine srpske političke elite (DOS-a) i posmatranja njenih rezultata, a kojoj je celo vreme aktivno pripadao, u svom delovanju. Ako smo sasvim precizni, teško je izbeći konkretnu odgovornost, za ekonomsku situaciju u kojoj se srpska država nalazi (neću navoditi statističke podatke, pošto sam to radio već u više navrata!), a pri tome ne prepoznati ulogu gospodina Dinkića. Ne tvrdim da su zasluge za stanje, u kome se danas nalazi Srbija, iskljućivo delo gospodina Dinkića, ima tu, sem njega, još i drugih ”kreatora” ekonomskog kolapsa zemlje, ali jedna je stvar nesumnjiva. Pitanje: da li je moguća vlada bez Mladjana Dinkića, apsolutno je legitimno pitanja, sa svim implikacijama koje proizlaze iz tog pitanja, i to u situaciji u kojoj se danas nalazi Srbija, nikako nije samo-retoričko pitanje. Mislim da bi se moglo, spomenuto pitanje i preformulisati u pitanje: može li sebi Srbija, i dalje dozvoliti, da je vode političke elite, koje će na kraju svoje vladavine narodu ispostavljati takav račun, sa kakvim se Srbija suočava danas. I nije na odmet upozorenje gospodina Katića, u toku emisije,upućeno gospođi Kalanović koja je bila u vreme predsednika srpske vlade Mirka Cvetkovića, jedan od podpredsednika vlade: Znate, gospođo Kalanović, vlada je kolektivni organ! Kada, se već govori, o nečijoj odgovornosti. I nije baš zgodno, u ekonomskoj situaciji koja po mnogim parametrima, ne samo da potseća na kolaps, nego to stvarno jeste, nonšalantno pričati, kao što je to uporno radila gospođa Kalanović, o kvalitetima i zaslugama gospodina Dinkića, kao nekoj ”nesumnjivoj” činjenici. To je uvredljivo i posvađano sa pristojnošću, kako za oba njena sagovornika, tako i za brojni televizijski auditorijum B-92. Dobro, to su moguće asociacije na naslov same emisije, međutim mnogo značajnija su neka, barem po meni dragocena upozorenja, koja smo ćuli, kako od gospodina Katića, tako i od gospodina Zeca. Budimo zbog toga barem malo, i objektivni. Jedan od brojnih komentatora spomenute emisije, primetio je, kako je šteta da takve emisije, nisu bila na programima srpskih televizija, u vreme predizbornih sučeljavanja. Smatram da je ta primedba apsolutno tačna, jedino bi dodao da je tome, doprinela i jedna dosta primetna cenzura, u srpskim medijima, nametnuta od vladajuće političke elite, koja jednostavno nije dopuštala, ni pitanja, a još manje analize koje bi se bavile uzrocima krize u kojoj se našla Srbija.

Ali uzmimo samo kao primer gospodina Katića. Ljudima, koji prate srpske medije, poznato je da je u vreme kada je urednica Politike bila gospođa Ljilja Smajlović, gospodin Katić imao svoju redovnu kolumnu u Politici. Priznajem da sam ju čitao sa velikim zadovoljstvom, kao i neke druge, i kolumniste, i novinare koji su dolaskom urednika gospodina Bujoševića i gospođe Sonje Liht, ”postepeno i brižno”, uklonjeni iz Politike. Imena neću navoditi, a ima ih podosta. Srećom gospodin Katić svoju je delatnost preneo na svoju web stranicu nkatic wordpress.com pod naslovom Iz drugog ugla. Gde smo mogli i dalje pratiti njegova razmišljanja. U svojim biografskim podacima gospodin Katić navodi da je samostalni poslovni konsultant koji živi i radi, od 1992.godine, u Londonu. Završio i diplomirao, kao i magistrirao je, na beogradskom Ekonomskom fakultetu. Ne bez doze samoironije svoje biografske podatke završava sa konstatacijom:” Sve to, veoma, veoma davno!” Mada je to, na prvi pogled, uzgredna primedba, meni je delovala izuzetno razumno. Uostalom kao i njegovi eruditski tekstovi o: Karlu Šmitu (Carlu Schmidtu), Kriza kapitalizma i novi početak istorije?, Moć novca i nemoć države, Finansijske krize, faktografija, mitovi, zablude, Kraj epohe i sumrak imperije, Statistički šok i šokantna statistika, Izdaja intelektualaca i još mnogi drugi. Ne nabrajam značajne tekstove gospodina Katića, zbog toga jer sam ”zaboravio”, o čemu se govorilo u Utisku nedelje, nego zbog toga da bi naši čitaoci lakše shvatili, njegov način razmišljanja.
Nešto slično mogli bi konstatovati i za profesora Miodraga Zeca, čiji brojni nastupi umedijima bili su dosta zapaženi, kao i područja kojima se bavi u okviru predmeta sociologija, na Filozofskom fakultetu u Beogradu. A to su privatizacija i tranzicija. Bilo bi smešno, kada bi pokušao reprodukovati, baš sve, šta su u spomenutoj emisiji rekli, i gospodin Katić i profesor Zec. Međutim dovoljno je, po mom skromnom mišljenju, skrenuti pažnju na dve osnovne premise. Kako je urađena/uređena i kako funkcioniše srpska država (prof.Zec), i ozbiljna upozorenja gospodina Katića; kako je vladajuća srpska elita, godine 2008, kada se rasplamsala svetska ekonomska kriza, reagovala na odnos unutrašnjeg i spoljnog duga Srbije. Prema mišljenju gospodina Katića, spoljni dug Srbije, bio je, i još uvek je, ”zastrašujuće velik”. A to naravno iziskuje mnoge stručne analize; kako se to desilo, ko je tome najviše doprineo i šta treba preduzeti da bi se izbegao grčki scenario. Ta pitanja ne rešavaju promene političkih elita na vlasti.Teško je poverovati da je to mogućno postići, onakvim tipom dijaloga koji je vođen između predstavnika srpskih političkih elita, pogotovo u vreme izvođenja predizbornih vašarskih obećanja, i obraćanja narodu. Jedno od mogućih rešenja, koje predlaže gospodin Katić, dato je u njegovom tekstu Državne menice za investicije (Politika 23.6.2012). Interesantno je primetiti da tom prilikom gospodin Katić spominje, ko je prvi primenio mehanizam izdavanja državnih menica. Bio je to nemački kancelar Kurt fon Šlajher (Kurt von Schleicher) 1932.godine.

Za razliku, i od profesora Zeca, i gospodina Katića, gospođa Kalanović diplomirala i magistrirala je na Tehnološko-metalurškom fakultetu u Beogradu, ako je verovati podacima sa zvanične internetne stranice srpske vlade. Bila je zaposlena u fabrici Prva petoletka u Trsteniku, pa profesor na Višoj tehničkoj školi u Trsteniku, u periodu od 2003-2006. godine bila je šef poslaničke grupe G-17 plus, bila je predsednik Odbora za unutrašnje ekonomske odnose i finansije, bila je i član Parlamentarne delegacije u Savetu Evrope, funkciju državnog sekretara u Ministarstvu ekonomije i regionalnog razvoja obavljala je do 2008. godine, od tada do 2011. godine bila je ministar u vladi Srbije, i to ministar za Nacionalni investicioni plan. To su zvanične referencije gospođe Kalanović. Iz spomenutih referencija jasne su jedino njena školska sprema i njena struka; kako i kada, a pre svega na koji način je došlo do njene metamorfoze u političara, ostaje obavijeno maglom srpskih političkih ne-prilika. Ipak su metalurgija i ekonomija dve različite naučne struke, pa svidelo se to kome ili ne. Kada se rasplamsala diskusija, U utisku nedelje, o značijnim pitanjima ekonomske krize u Srbiji i naravno statističkim podacima koji bi recimo konkretno ilustrovali sve dimenzije krize u kojoj se Srbija nalazi, gospođa Kalanović, nonšalantno je izjavila, pazite a bila je potpredsednik vlade, kako ne raspolaže relevantnim podacima. Što je izazvalo opravdanu reakciju gospodina Katića koji je to vrlo kratko komentarisao sa :” To je (zaista) nečuveno!”. Ipak, sve se sretno završilo, ”pomoću” voditeljice emisije Olje Bećković. Gospođa Bećković davala je utisak čoveka koji se ne snalazi najbolje, kada se u njenim emisijama povede diskusija koja nadilazi politički diskurz, omiljen među srpskom političkom elitom. Samo kao primer naveo bi, Utisak nedelje, u kome su učestvovali bivši ministar gospodin Dragan Šutanovac i članica rukovodstva SNS gospođa Jorgovanka Tabaković. Bilo je govora, o svemu i svačemu, najmanje o nekom političkom ili ekonomskom konceptu izlaska iz krize. Ponajviše sam zapamtio, međusobno nipodištavanje i vređanje, u kome je apsolutnu ”pobedu” odneo, gospodin Šutanovac.

Ako sam dobro razumeo profesora Zeca, Srbija u ovom trenutku, nema ni obim proizvodnje, još manje proizvod koji bi bio karakterističan za samu državu, i sa kojim bi mogla da se konkurentno pojavi na svetskom tržištu. Mislim da profesor Zec nije ”u pravu”, ustvari profesor čak i ”greši”. Srbija ima ”proizvod” sa kojim se redovno pojavljuje na svetskom tržištu, a to je prvi teniski reket sveta, gospodin Novak Đoković. Jest da je taj ”proizvod” ograničen na sport, ali je, kao da je uzet iz one reklame: ”Naše, a svetsko!”. Poštujem i cenim sve šta je postigao dosada Novak Đoković u teniskom sportu ali Novak, ma koliki patriota bio, ne može biti pokriće, ni za lošu ekonomsku politiku, ni za politiku uopšte. Dimenzija njegovih uspeha i prepoznavanja Srbije kroz iste, nalazi se u nekoj drugoj sferi koja nema mnogo veze sa ekonomskom ili privrednom situacijom u Srbiji. Čak i više od toga, da je Novak bio ”proizvod” samo srpskih ekonomskih prilika, verovatno bi još i danas vežbao (tavorio) u onom legendarnom bazenu, kojeg spominje u svojim mladalačkim uspomenama, i gospođica Ana Ivanović. I dobro reče jednom prilikom košarkar gospodin Marko Jarić; kako je vezivanje sportskih uspeha za lične frustracije i loše ekonomske prilike, jedna opterečujuća činjenica. Jarićeva je primedba prošla prilično nezapaženo, a neki su postavili i ono klasično ”dubokoumno” pitanje: gde to (Jarić) živi, i gde plaća porez?

Možda za sam kraj i to. Posle mesec dana, od završetka izbora, usledila je faza: pregovora, natezanja, političke glume i smicalica, Srbija je konačno dobila mandatara (gospodina Ivicu Dačića), a velika je verovatnoča da će gospodin Dačić, uskoro javnosti pretstaviti i članove nove vlade. U razvijenim političkim demokratijama, red nalaže da se posle osnivanja vlade, istu ne dira kritikama, sto dana. Mislim da je to sasvim u redu, međutim mnogo je bitnije nešto drugo. Posle evidentiranja većine, pre svega ekonomsko finansijskih problema, sa kojima će se vrlo brzo suočiti, nova vlada, treba se upitati sledeće. I sasvim je svejedno, ko i kakvu političku koaliciju predvodi. Ima li Srbija dovoljno kvalifikovanih i kompetentnih ljudi (političara) koji imaju barem približnu strategiju; šta ponuditi kao model ponašanja društva, za izlazak iz krize? Ako govorimo o vladi koja je još u nastajanju, teško je, unapred, donositi sudove. Međutim, držeći se pravila sto dana, bude li gospodin Dinkić, a sva je prilika da će ta uloga pripasti upravo njemu, glavni arhitekta, ekonomskog oporavka Srbije, slobodno možemo konstatovati da će sve krenuti onako, kako se kretalo dosada. Sa ili bez saveta i uslova MMF ili Evropskih banaka, srpska politička elita mora konačno sama shvatiti, šta joj je činiti i na koji način da bi se izbeglo najgore, a to je bankrot države, sa nesagledivim posledicama.

M.V.

Ljubljana, dana: 03.07.2012

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*