Temelji AVNOJ-a uz večnu stražu Srba u Jasenovcu

Pripremila dopisnica: Zorica Dragović

,,Možda bi trebao da ih mrzim, ali ne mogu. Ja nemam dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav. Ovo što imam sad zna samo za tugu. Moja molitva i moja pokora, moj život i moja smrt, sve to pripada Bogu, stvoritelju svijeta. Ali moja žalost pripada meni,, (Meša Selimović).
29-ti novembar, kruna laži velike zajedničke države slovenskih naroda sa tri veroispovesti. Postelja srpske ,,smrti,, koja je razastrta i pre nego su se Srbi počeli radjati u AVNOJ-evskoj državi.
Na današnji dan osvnanule su objave sa teritorije bivše Jugoslavije. Srca, potopljena u prljavoj AVNOJ-evskoj bari, sa svojom nacionalnošću i veroispovesti, uputili su čestitke nekada slavljenog datuma.
Verujem da je bilo iskrene sete u dušama onih koji svoja naivna srca gledaju u toj bari, niže potopljena od vrhova svojih cipela.
I srpski trezveno znam da su mnoge čestitke izašle iz radosnih duša kojima je AVNOJ-evska kruna laži donela lakoću da se šire kao i zaraza u ,,svojim,, etnički očišćenim državama.
,,Možda bih trebao(la) da ih mrzim, ali ne mogu. Ja nemam dva srca, jedno za mržnju, drugo za ljubav. Ovo što imam sada zna samo za tugu…,,. Ovo što imam sada zna da su mi koreni srpski čisti, jer da nisu, ne bih u sebi nosila srpsku naivnost i lakovernost, da su mi svi, od Vardara pa do Triglava, bili braća bez krvi po materi, ona nekada veća od braće po materinskoj krvi.
Da su mi bili braća, danas nebi oštrice svoje mržnje zabadali u arteriju Srbije i odvajali je od srca Kosova. Osvrnuli bi se na prljavštinu koja je padala sa njihovih dlanova dok su gradili ,,svoju,, etnički očišćenu državu, i pustili bi srpsku želju da im se pravo na državu ne preseca otkidanjem arterije od srca.
U moju državu danas nebi gledali pogledom kojim gledaju prostor zoološkog vrta, ili porugom koju osećaju prema ,,rasno,, nevažnim ljudskim bićima. Podsetili bi se, zastideli istinom, da AVNOJ-evske djerdane kojim ukrašavaju svoja prsa, nebi imali čime nizati da ih požrtvovanost srpska nije dovela do AVNOJ-a. Okrenuli bi stranicu istorije u kojoj bi pronašli zastrašujuće brojeve jasenovačkog pepela, ,,nadjubrenom,, zemljom srpskim kostima, gde su nestale dečije stopice, očevi i majke im, kao zalog i preskupa cena kojom je kupljen AVNOJ.
Ako su rasparčali AVNOJ-evsku Jugoslaviju, kao čopor vukova nevinu ovcu, onda neka razaberu brojeve žrtava od kojih se zasedanje AVNOJ-a smestilo na vrh piramide, spomenik nad današnjim životima Srba rodjenih od malog broja koji su preostali da bi AVNOJ mogao da se rodi. Od broja žrtava, koje pripadaju ovom ,,bezumnom,, srpskom narodu, narodima koji su besramno došli do ,,svoje,, etnički očišćene države, istina bi slepi vid zaslepila. Kao alergija koja guši ka hrani koju ne želi naš organizam, tako bi i njih zagušila istina koju njihove duše za istinu ne žele.
,,Možda bih trebao(la) da ih mrzim, ali ne mogu……..moja žalost pripada samo meni,,….mojoj duši, praznih dlanova, danas su pripadale misli o pohabanim ,,djonovima,, mojih predjenih koraka, od pionirske zakletve koju ni danas nisam napustila, i u tupim zvucima praznih ,,creva,, utrobe moje duše, nisam posegla za onim što je kamen nekad nam zajedničke države, i nisam stala na pravo živeljenja ni jednom od braće bez materinske krvi, pa ni poželela punije im propasti, iako su oni prerovili moju Srbiju da bi svakom od nas Srba grob nestajanja iskopali. Iako satanski ples neumorno po Kosovu polju plešu.
Današnji, nekada slavljeni dan, podsetio me je na sve pionire, koji su dečijim zvonkim glasom izgovarali zakletvu, i ne štedeći sebe krenuli u svom odrastanju u nametnuto da odbrane novo rušenje Jugoslavije, pa i svog ljudskog prava da hrane koren na zemlji predaka, a danas, iza njih nije ostala ni pionirska marama, ni zakletva AVNOJ-a, već grobovi naivnih Srba da su dužni Jugoslaviju sačuvati i još jednom zaštiti svoje domove i pravo na život svoje braće bez materinske krvi.
Na današnji dan, nekada slavljeni dan, odlazeći u dućan po namirnice koje bi i miš u laganom hodu doneo do svoje rupe, jer šoping danas pripada braći bez materinske krvi, koji su umeli da etnički očiste ,,svoju,, državu, posmatrala sam poluprazne ulice, tako i poluprazan dućan. Upijala izraze na licima retkih prolaznika, skupljenih pred suhomrazivom, i pitala se u peni nemog uzdaha, koliko danas zebu srpska deca u kosovskim enklavama, da li manje od drhtaja gladne etiopijske dece?, da li više od malene ptičice koju je orao zarobio svojim kandžama.

,,Možda bih trebao(la) da ih mrzim, ali ne mogu….moja žalost pripada meni,,. (Meša Selimović)

CVET STRADANJA

ZELENO POLJE UZ HUMKE BDIJE,
GDE TAMA PROĐE, PA SUNCE SIJE.

NASRED POLJANE KAMENI CVET,
NAJVEĆE ZLOČINE, VEĆ PAMTI SVET.

TE STRAŠNE BROJKE SEDAMSTO HILJADA,
ISTINE PRIČA, GDE NESTA NADA.

STRADANJA DECE, UZ STRAŠNE SLIKE,
NEZAVISNE DRŽAVE HRVATSKE, BILE SU PRILIKE.

KAKVO JE LJUDSTVO U ZVERSTVU TOME,
S FABRIKOM SMRTI, NARODU MOME.

LJUDI I ŽENE, STARCI I BAKE,
STRADAŠE NEVINI BEZ VOLJE SVAKE.

UZROKE TOME PRESUDI VERA,
PA SRBE MOJE STRADANJU TERA.

UZ PET GRADOVA KOZARE MOJE,
TE ŽRTVE VELIKE, BAŠ SRBI BROJE.

SA DECOM MALOM UZ SILU JAKU,
IZGUBIH SESTRU ZDRAVKU I SAVKU.

KAMENI CVET, ZELENE RAVNICE,
BROJNA PONOVO RASTUŽI LICA.

KIŠE GA PERU, OLUJE TUKU,
ISPAŠTA I ON ZA TAKVU MUKU.

POSETE TITA TU ŽIVA NE BI,
I TU ISTINU PRENOSIM TEBI.

NJEGOVA KOMANDA NIKAD NE PADE,
NE BI PARTIZANIMA ZA JURIŠ NADE.

DA BI BAR NEKE, SRBE SPASILI,
VERUJTE, DA BI PRESREĆNI BILI.

DOK MAGLE MILUJU POLJA I HUMKE,
UZ ŽIVA SEĆANJA NA STRAŠNE MUKE.

ŠARENA POLJA OD CVETNOG MAJA,
RAĐANJE SUNCA DO TOGA KRAJA.

VERUJTE, AKO POSTOJI RAJ,
NEK IM JE SLAVA, UZ SUNČEV SJAJ.

USKS autor pesnik: Saša Gajić