STVARNI UZROCI SVETSKE KRIZE

Pripremio: dr.sci. Saša Gajić

Svet je ušao u najveću ekonomsku krizu u celokupnoj svojoj istoriji i, kako izgleda, stvar se na ovom neće završiti.
Ništa nam bolje od aktuelnih tumačenja uzroka, nastanka, razvoja i posledica svetske ekonomske krize ne odslikava protivrečnosti postojećih pogleda na krizu iza kojih se projavljuju jednostranosti u poimanju složenih procesa u stvarnosti. Saglasnost, dakle, uglavnom postoji samo oko pojavnih oblika izbijanja krize i njenih neposrednih uzroka; sve ostalo tumači se iz različitih teorijsko-ideoloških vizura, koje na korene i dimenzije krize bacaju potpuno različita svetla i gledaju ih iz posve različitih perspektiva.
Neki stoga uzroke ekonomske krize vide u ponašanju pojedinih ekonomskih subjekata; drugi razloge poremećaja pronalaze u neadekvatnoj ekonomskoj politici kao pogrešnom upravljanju u više ili manje dobro struktuiranom sistemu; treći, pak, uzroke krize pronalaze u samom sistemu, to jest u inherentnoj nestabilnosti privreda koje – u vidu privrednih ciklusa – osciluju usponima i padovima kao svojim prirodnim manifestacijama. Kritičari neoliberalizma uzroke vide u nezajažljivoj pohlepi aktera ekonomske politike, imperfektnosti tržišta i inherentnoj nestabilnosti kapitalističkog sistema koji produkuje razorne privredne cikluse sa sve većom amplitudom. Ovi biznis ciklusi ugrožavaju i opstanak samog sistema ukoliko se propusti da se vrši pravovremena ekonomska politika stabilizacije potencijalno razornih fluktacija. Vraćajući se teorijama poslovnih ciklusa, od kejnzijanskog objašnjenja (odsustvo agregatne tražnje), kreditno-dužničkog ciklusa nastalog usled fluktuacije kredita („hipoteza finansijske nestabilnosti“ Hermana Minskog), preko marksističkog tumačenja krize zbog tendencije pada profitne stope usled promenjivosti ponude i tražnje, sve do revitalizacije „teorije dugih talasa“ Nikolaja Kondratjeva – zastupnici ovih pogleda ukazuju na to da su unutrašnje protivurečnosti, potpomognute i pojačane neoliberalnom ekonomskom politikom inaugurisane Vašingtonskim konsenzusom doprinele samoj krizi.
Vašingtonski konsenzus počivao je na deset tačaka, svojevrsnih temeljnih dogmi neoliberalizma: budžetskoj (fiskalnoj) disciplini; usmeravanju javne potrošnje u visokoprofitabilne oblasti; poreskoj reformi koja smanjuje poreske stope a proširuje osnov za oporezivanje; ukidanju ograničenja kod formiranja kamatnih stopa; politici kompetetivnih deviznih kurseva; liberalizaciji trgovinskih tokova; liberalizaciji stranih deviznih ulaganja; privatizaciji; deregulaciji tržišta i zaštiti privatne svojine.

VAŠINGTONSKI KONSENZUS

Dok se većina od deset tačaka Vašingtonskog konsenzusa u ekonomskom životu mogu kontekstualno postavljati i prema prilikama pokazati ekonomski manje ili više opravdanim, jasno je da su tri teorijska stuba idealtipske apstrakcije koje ne odgovaraju postojećem tržišnom, i realekonomskom i finansijskom životu, već predstavljaju svojevrsnu ekonomsku fundamentalističku sholastizaciju koja idealizuje racionalnost i pristupe kvantifikacije. Sa njima kao premisama, i deset tačaka Vašingtonskog konsenzusa, umesto da se prilagode kontekstu stvarnih ekonomskih procesa, doživljeni su kao „univerzalni recept“ ne samo na ceo ekonomski već i na politički okvir, imajući dakle sveobuhvatne, zamalo totalitarne pretenzije suzbijanja države u „minimalne okvire“ i njihovu radikalnu reformu u cilju služenja dogmatski-normativno poimanom tržištu zamišljenom isključivo u dimenzijama koje smo naveli. Stoga ne treba da nas čudi što su rezultati ekonomskih politika zemalja koje su se kroz priklanjanje principima Vašingtonskog konsenzusa privolele i njegovom teorijskom vjeruju i upodobile mu se – bio je krajnje porazan. Identična sudbina kraha privreda i država mnogih zemalja u razvoju koje su postupale u skladu sa neoliberalnim receptom, kao i dramatičan uspon a potom sunovrat zemalja Dalekog Istoka, pokazao se više nego zabrinjavajućim. Ove zemlje su liberalizovale tokove kapitala i, uprkos vođenju restriktivne, odgovorne budžetske politike – doživele da izgube kontrolu nad svojim finansijskim sistemima i upadnu u monetarnu i finansijsku krizu. Njihov postepeni oporavak je omogućen tek kada su uvidele svoje zablude i počele da vode samostalnu ekonomsku politiku, povratile kontrolu nad tokovima kapitala, obezbedile suficit u platnom bilansu a devizne rezerve počele da obnavljaju na zdravoj osnovi, iz realne proizvodne ekonomije.
Neoklasičari pak uporno brane teorijske premise liberalizacije predviđene Vašingtonskim konsenzusom, sve njegove mere i instrumente te slepo istrajavaju u odricanju tržišne imperfektnosti i cikličnosti kriza. Zagovornici neoliberalizma izbijanje krize uvek vide kao posledicu spoljnih uzroka, uplitanja vanekonomskih sila u tržišne odnose: mešanja države i centralnih banaka (manipulisanje kamatnim stopama), njihovo stimulisanje i pogrešno usmeravanje tržišta. Uzroke cikličnih oscilacija oni uvek pronalaze u vantržišnim uplivima, smatrajući da, u skladu sa zaključcima Hajeka i Mizesa, biznis cikluse i lomove prouzrokuju Centralne banke monetarnom ekspanzijom. Drugim rečima, ovaj teorijski model postulira nemogućnost makroekonomske neravnoteže usled idealtipskih premisa racionalnog funkcionisanja privrednih subjekata i savršenog fukcionisanja robnih i faktorskih tržišta koje otklanjaju svaku neravnotežu. Kada se neravnoteža pojavi – ona se uvek vidi kao spoljni uticaj koji narušava perfektnost tržišnog modela. Tako se, od izbijanja krize, već mogu nazreti radovi napisani u prilog odbrani fundamenta neoliberalnog univerzuma, koji u činjenicama vezanim za njenu eskalaciju ponovo pronalaze u onom posve očekivanom – u kritici uticaja vantržišnih aktera. „Samokritička korektura“ biće usmerena na iznošenje opravdavajućih stavova kako su matematički modeli kojima su objašnjivana tržišna dešavanja bili nedovoljno precizni da omoguće potpuno racionalno delovanje, tj. da kvantifikativna odredivost kao jedna od premisa racionalnog izbora uopšte nije sporna – već samo da dosadašnji instrumenti za merenje i procenjivanje nisu bili dovoljno precizni i pouzdani; drugi će upirati prstom da je generator krize ležao u nedovoljnoj kapitalizaciji banaka koja se da otkloniti podizanjem kapitalnog racija, dok će treći, sasvim predvidivo, za sve „nedaće krize“ optužiti, a koga drugog nego državu kao „vrhovnog, zlog uzročnika“ svake, pa i ove krize, a ne privatni sektor. Sve to nas utvrđuje u stavu da liberalno modelsko mišljenje sa ideološkim slepilom propušta da vidi da u stvarnosti postoji mnogostruka, višesmerna povezanost tržišnih i svih ostalih društvenih procesa, da privredni subjekti nisu savršeno racionalni, da deluju u okruženju koje je daleko od perfektne konkurencije, gde se stvaraju, u tesnoj sprezi političkih i ekonomskih organizovanja – monopoli i oligopolske strukture, i gde, u zavisnosti od konkretnih prilika, dolazi do simbioze u kojima države i privatni interesi deluju u sprezi koja je često, iza modelskog mišljenja koje se diči sopstvenom racionalnošću – krajnje iracionalna.

KRIZA KAPITALIZMA

Treći pristup, različit od dva suprotstavljena „mejnstrim“ pogleda, smatra da je aktuelna finansijsko-ekonomska kriza simptom duboke sistemske krize samog kapitalizma – odnosno istorijske demisije postojećeg svetskog kapitalističkog sistema. Konstantno opadanje rasta BDP u zemljama koje pripadaju epicentrima kapitalističkog sistema još od početka sedamdesetih godina prošlog veka, prema teoretičarima kao što su Samir Amin i Džon Belami Foster, upućuje na tržišnu zasićenost. Ona je pokušala da se nadomesti u finansijskom sektoru umesto u proizvodnim investicijama, što je posledično dovelo do fenomena globalnog „naduvavanja balona“. Zastupnici teze o sistemskoj krizi ukazuju na dug predistorijat globalne krize (od recesije iz ranih devedesetih, kriznih talasanja na poluperiferiji i periferiji svetskog sistema – Meksiko 1995, Istočna Azija 1997, Argetina 2002, pada „dotcom“ tržišta, tj. internet investicija 2000. godine), koji su ukazivali da aktuelna kriza nije periodična turbulencija koja se može otkloniti instrumentima kriznog menadžmenta iz domena ekonomske politike, već da je ovo „velika kriza“ generisana finansijskim kapitalom koji je imao supstancijalnu ulogu u neoliberalnoj globalizaciji, a sa čijim se naličjem sada suočavamo.
Mi ne zastupamo ni jedan od tri navedena koncepta kriznog objašnjenja, već smo bliži kombinovanju i ukrštanju argumenata kritičara neoliberalnog koncepta i zagovornika pristupa „sistemskog objašnjenja“ krize, uz uvažavanje liberalnih primedbi da su u ovoj raboti svoj doprinos dali ne samo privatni i špekulativni sektor već i pojedine države. No nas pre svega interesuju konkretni procesi sazdani od mnogobrojnih poteza mnogobrojnih aktera koji dovode do sistemske krize i još više od njih – uverenja na kojima su ova ponašanja i iz njih proistekli procesi proizišli.
Višedecenijsko generisanje svetske krize počivalo je na racionalizaciji uverenja kako je permanetni brzi privredni rast imanentan slobodnom tržištu, koga je kao dogmu inaugurisala još kejnzijanska ekonomija. Predviđajući nemogućnost beskonačnog razvoja u sistemu gde su granice definisane kao konačne, ovaj se kredo, sa ignorisanjem činjenica ograničenosti resursa (rezerve većine osnovnih dosadašnjih energenata dovoljne su, pri ovom obimu eksploatacije i potrošnje, za svega par narednih decenija), roba i kupovne moći, tj. potražnje, hranio virtuelizacijom, tj. veštačkim napumpavanjem svetskih finansija i preko njih svetske ekonomije. Ovaj „uticaj mita o beskrajnom progresu“ primećuje i Maks Ote: „Mit o progresu izgleda za modernog čoveka kao bezuslovan sastavni deo njegovog pogleda na svet i onoga što on veruje da taj svet jeste. Bez ovog verovanja mnogo ljudi bi izgubilo svoju poslednju orijentaciju“ – dodajući da on u stvarnosti – „može biti blagoslov ali i prokletstvo: ekonomske promene proizvode dobitnike i gubitnike. Još nikada nije živelo toliko bogatih ljudi na Zemlji, ali nikada u isto vreme nije bilo toliko pukih siromaha bez ikakve nade ili dostojanstva (1).“
Napuštajući klasičnu Sejovu perspektivu kvantitativne jednačine novca (koja polazi od toga da je masa novca u opticaju pomnožena sa brzinom opticaja novca jednaka vrednosti društvenog proizvoda, tj. realnom društvenom proizvodu pomnoženom sa opštim nivoom cena) (2) kako bi se izgubila namena novca kao „neutralnog dobra“, što služi razmeni svih drugih dobara, i tako monetarnim uplivima stimulisali realni tokovi proizvodnje (kejnzijanizam), ova disproporcija, stvorena emisijom novca bez pokrića i finansijskih derivata, pokrivala se dislokacijom proizvodnje u procesima globalizacije na prostore gde je nadnica bila višestruko niža, kao i ubrzavanjem novčanih transakcija savremenim informatičkim sredstvima.
PUCANJE BALONA Međutim, raskorak između virtuelnog i stvarnog na kraju je doveo do naprsnuća prenaduvanog globalnog ekonomskog balona. To jest, virtuelizacija novca i profita radi održavanja uverenja o beskrajnom ekonomskom progresu, a u cilju hranjenja pohlepe koja se sve jače sudarala sa realnošću i činjenicama ekonomskih limita, pokušala je da ih prekorači i opovrgne po principu „Utoliko gore po realnost!“. I realnost je, baš zbog toga, posledično stvarno postala gora, jer je pre toga virtuelni globalni finansijski kazino proigrao i progutao i mnogo realnih ekonomskih dobara onih koji su u njega verovali.
Svet je tako ušao u najveću ekonomsku krizu u celokupnoj svojoj istoriji i, kako izgleda, stvar se na ovom neće završiti. Jer intervencionističke mere administracija razvijenih zapadnih država kroz „upumpavanje“ para u finansijski sektor ne samo da suštinski ne otklanjaju, nego samo trenutno odgađaju drastičnu eskalaciju finansijske krize, koja će se fazno odigrati u narednom periodu. Tako se u stvari od bliske propasti spašavaju (i za svoju pohlepu nagrađuju) berzanski špekulanti, dakle upravo oni koji su generisali krizu – a na račun dodatnog poreskog opterećivanja građana, umesto da se špekulanti puste niz vodu i sačuvaju koliko-toliko zdravi principi poslovanja na tržištu. Antikrizne mere upumpavanja svežeg novca (koji je zapravo inflatoran, bez pokrića) pokušavaju da spreče izduvavanje balona globalne ekonomije i isparivanje njenog virtuelnog finansijskog dela, kako bi on radio po starom sve dok se ne nađe neko novo rešenje, novi model koji bi omogućio zadržavanje pozicije hegemonije onih aktera koji su do sada sedeli na ekonomskom tronu sveta. Privremeno zaustavljanje izduvavanja ubrzo i neminovno će dovesti do novog, nerealnog naduvavanja koje će dovesti do definitivnog i drastičnog pucanja, dok će u međuvremenu ceh ove kvazispasilačke operacije snositi poreski obveznici; sektor proizvodnje i usluga će doživeti dodatni, usporeni ali dugotrajni sunovrat, sa još težim posledicama nego da „antikrizne mere“ nisu preduzete. Mada se gotovo niko ne usuđuje da stvari nazove pravim imenom, na delu su državne mere „socijalizacije dugovanja“ staranjem za hipotekarne kredite kojim se pokušava očuvati vrednost zemljišno-knjižnog kapitala, i to kroz otkupe tržišno obezvređenih cena nekretnina i akcija firmi čija je vrednost pala, ili pak nacionalizacije preduzeća radi spašavanja od bankrota.

Ovakvim intervenciozmom se bankarska kriza prenosi na fiskalni nivo. To neumitno vodi od povećanja poreza ka racionalizaciji i u administraciji i u privredi, tj. otpuštanja zaposlenih, a na kraju do propadanja i stanovništva i proizvodnih delatnosti.

Napomene:
1.Isto,str.36                                                                                                                                                     2. O osnovama spora kenzijanaca i monetarista vezane kvantitativne jednačine novca videti Labus Miroljub, Osnovi političke ekonomije, Nomos, Beograd, 1992, str. 26–28

3.(Iz knjige Aleksandra Saše Gajića „Duhovne osnove svetske krize“)

Ljubljana, dana: 26.05.2012

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*