Slepi rođeni

Pripremio dopisnik: Radovan B. Milić

Radoje Domanović u satiričnoj pripovetci  »Vođa« još davne 1901. godine je zapisao sledeće: »Mi se tebi poverismo, da bi po tom dodao,  dve stotine porodica povedosmo za tobom, a sada prebroj koliko nas je još ostalo«
Tako bih od prilike započeo moje današnje razmišljanje na temu nerešenog statusa Srba u Sloveniji i slovenačkog  nepriznavanja  nacionalne manjine Srbima.  Ali da krenem redom.
Slovenija je članica Evropske Unije od 2004 godine na koju se danas na kraju 2013, iz vrha te organizacije gleda sa velikim podozrenjem. U poslovanju sa njima Slovenija iz godine u godinu beleži  negativne rezultate, dok na drugoj strani ti rezultati knjiže uzastopni rast. Slovenci su samo u prošloj godini zabeležili izvoz u Srbiju u vrednosti 654 miliona dolara, a uvoz iz Srbije je sve manji.  Ako spomenem da je slovenački  uvoz srpskih proizvoda u iznosu od 416. miliona dolara u 2011, spao na 363. miliona evra  u 2012 godini, brojke, a posledično i slovenački odnos prema Srbiji će govoriti sami za sebe. Pokazatelji  da je Slovenija u stalnom plusu poslovanja sa Srbijom, da sve više investira u  nju, a da su pri tom slovenačke granice zatvorene za srpsku privredu, Srbiju apsolutno ne zanima.  U tom slučaju nije čudo da Srbi u Sloveniji nemaju  nikakva prava, osim prava da plaćaju porez, da im se suđenja završavaju na prvom stepenu i bez bilo kakvog prava na odbranu.  Zbog toga su slovenački zatvori puni Srba, o čemu i Srbija ćuti.  Na slovenačkim sudovima Srbi nemaju apsolutno nikakve šanse za odbranu. Ako tome dodamo  rezultate istraživanja koje je sproveo Savez srpske dijaspore Slovenije, po kojima samo deset posto od dvesta hiljada Srba u Sloveniji živi relativno dobro, svi ostali slabo ili jedva sastavljajući kraj sa krajem, nije čudo što je situacija ovakva kakva jeste.  Srbi se kažnjavaju na svakom koraku,  za najmanje prekršaje,  često nasilno, protiv ustavno a vrlo često i bez razloga. Dovoljno je da je Srbin. Ako pri tom nije u stanju platiti kaznu  zbog situacije u kojoj se nalazi celokupno slovenačko društvo, pa i on sam kao deo društva  neminovan  mu je odlazak u zatvor.
Kako se u takvoj situaciji uopšte može očekivati od Slovenačke Vlade da Srbima u Sloveniji dodeli ono što im još od vajkada pripada, a to je  taj famozni status manjine.  Ako tome dodamo i izjavu Predsednika Odbora Skupštine Srbije za dijasporu Aleksandra Čotrića, koji je na poziv Saveza srpske dijaspore Slovenije boravio u Ljubljani početkom decembra ove godine,   mnogo toga će biti jasnije. Gospodin Čotrić je tom prilikom ukazao slovenačkim vlastima na  inicijativu Saveza srpske dijaspore  za dobijanje statusa nacionalne manjine i to obrazložio činjenicom  da bi priznavanje statusa  Srbima dovelo do njihovog boljeg položaja u Sloveniji.  Prema njegovim rečima, Srbi bi morali imati status nacionalne manjine, jer bi samim tim imali i pravo na obrazovanje na sopstvenom jeziku, informisanje, finansiranje drugih aktivnosti, kao i pravo na poslanika u slovenačkom parlamentu. Inicijativa Predsednika Odbora Skupštine Srbije nije naišla na razumevanje slovenačke  vlasti  uz obrazloženje da  je za priznavanje statusa  potrebna promena Ustava, “čemu bi se protivile stranke desne orijentacije”. Pri tom su propustili priliku nagovestiti da je Slovenija od svojeg nasilnog protiv pravnog i protivustavnog odvajanja od SFRJ  dvanaest puta menjala taj isti Ustav i nikada nije našla za shodno da u njega ugradi i dodeljivanje statusa manjine Srbima. Po Čotrićevoj izjavi slovenački zvaničnici smatraju i da je dovoljno to što Srbi koji žive u Slovenije imaju Savet za nacionalne zajednice preko koga ostvaruju svoja prava, a takvog su mišljenja i »šefovi«  Saveza srpskih društava Slovenije.
Podsećanja radi, u nastavku ovog pisanja bih se na kratko osvrnuo na položaj Slovenaca u Srbiji. Po popisu stanovništva 2002. godine u Republici Srbiji je živelo 5104. Slovenca, što je činilo 0,07% od stanovništva. Bez obzira na njihovu malobrojnost u odnosu na Srbe u Sloveniji, Slovencima u Srbiji je priznat status nacionalne manjine. Na osnovu zakona o Savetima nacionalnih manjina iz 2009. godine, slovenačka nacionalna manjina u Srbiji je  izabrala svoj slovenački nacionalni savet od 15. članova. Taj savet je partner države pri donošenju odluka na području obrazovanja, kulture, obaveštavanja, upotrebe jezika i drugih područja u njihovom interesu. Ako bih tome dodao da je Srbija pored slovenačke priznala još 15. nacionalnih manjina, i da te manjine broje 400.000 pripadnika, onda to sasvim dovoljno govori o demokratičnosti zemlje Srbije koju mnogi u Evropi, pa i Slovenija osporavaju. Važno je napomenuti da su sve te etničke zajednice organizovane u  19. nacionalnih saveta i da su svi saveti finansirani iz državnog proračuna. Svaki od 19. Saveta dobija 30% raspoloživih sredstava, a preostalih 70% se deli prema veličini pripadnika određene manjine, broju društava i njihovih aktivnosti.
U situaciji u kojoj se nalazi 200.000 Srba u Sloveniji, upoređujući sa mogućnostima 5.000 Slovenaca u Srbiji i nihovom očuvanju kulturnog i svakog drugog vida identiteta, izgleda da je Slovenija polupala lončiće, ili još gore, da se sa Srbima igra mačke i miša. Do duše Slovenci  nisu sami za to krivi. Ogroman deo »zasluga« za ne rešavanje statusa upravo pripada i delu srpske populacije u Sloveniji.
Naime slovenački parlament  je krajem 2010. prihvatio Deklaraciju o politici Slovenije prema nacionalnim zajednicama koju čine pripadnici naroda nekadašnje zajedničke države SFRJ, a koji danas žive u Sloveniji i koji »deluju« kroz organizaciju EXYUMAK. U sastavu te organizacije su bili, a i danas su: Albanci, Bošnjaci, Crnogorci, Hrvati, Makedonci, i malobrojni Srbi, šefovi Saveza srpskih društava Slovenije. Na osnovu te Deklaracije, Vlada Republike Slovenije je 2011 godine  prihvatila predlog da se formira Savet za pitanja etničkih zajednica i položaju naroda bivše SFRJ u Republici Sloveniji. Taj Savet je brojao 12. članova, tako što je u njemu bilo šest predstavnika državnih organa Slovenije i šest predstavnika etničkih zajednica bivše SFRJ (tkzv. EXYUMAK) koji je osnovan u  Sloveniji. Manjinski deo Srba, u takvom exyumakovskom Savetu je imao i ima još uvek jednog predstavnika, dok, kao što napisah, slovenački nacionalni savet u Srbiji broji 15. članova.
Savet za rešavanje pitanja etničkih zajednica, koji je i tako postojao samo na papiru nije funkcionisao, niti je imao ikakvih rezultata, pa je i pored toga što nije iziskivao nikakva sredstva za funkcionisanje, ukinut, već u maju 2012. godine, da bi ga opet uspostavili u toku ove 2013. godine.
Hteo ne hteo, samo od sebe se nameće pitanje: Ako budu sutra ponovo slovenačku Vladu činile neke druge političke grupacije, da li će ukinuti Savet i dokle tako. Od kada su to Srbi postali miševi, a svi ostali narodi  koji su dobili slobodu zahvaljujući »miševima« odjednom  su se pretvorili u mačke? Imaju li Srbi u Sloveniji vremena za čekanje s'obzirom da su svih prethodnih godina od osamostaljivanja Slovenije spavali tvrdim snom? Mislim da ne!
Ako bi bilo po mom mišljenju, Srbi pa makar se radilo o toj šačici apsolutista željnih lične promocije, ne bi imali šta tražiti u EXYMAKU.
Činjenica da je udruženje Exyumak nastalo još davne 2003 godine, i da ga između ostalih čine i Šiptari sa Kosova i Metohije, moralo bi biti zabrinjavajuće za »srpskog predstavnika«.
Na dan osnivanja Exymaka Kosovo i Metohija koje je činilo sastavni deo Srbije, sve do nasilnog i jednostranog otcepljenja 2008. godine nisu bili manjina ni u državi Srbiji, a kako su tom slučaju mogli biti manjina u Sloveniji? Iz toga proizilazi da je diskutabilno i  pitanje magistrature »srpskog predstavnika« u tom Savetu, kada ne poznaje osnovne stvari. Međutim, ja neću tog čoveka osuđivati za nešto što ne zna, jer  nisam ni sam znao dok sam bio indoktriniran Ustavom eks-Jugoslavije, ali sam kasnije učinio sve da to ne znanje  ispravim, što gospodin Magistar očito nije ni pokušao.
Pa evo: »Nacionalnom manjinom se nazivaju (treba da se nazivaju!) oni koji su zatečeni na jednoj teritoriji, kad je tu jedna druga etnička celina, nacija, stvorila svoju državnu tvorevinu, ili ih na bilo koji način teritorijalno prisajedinila toj svojoj državi, ostavljajući van granica ove države većinu njih, koji su se tamo, pre ili kasnije konsolidovali kao zasebna država. Za razliku od nje, dijaspora (emigracija) su ljudi, pripadnici jedne druge etničke celine, jedne druge nacije, jedne druge teritorije, koji su tu, kod nas, stigli posle stvaranja državne tvorevine od strane našeg etnosa, naše nacije. Znači oni koji se aktuelno nalaze tu, žive sa nama, na našoj teritoriji, ali nisu bili tu kad su naši pradedovi izgradili u tim prostorima svoju državu«.
Zbog toga bih se usudio postaviti pitanje gospodinu Magistru: »Šta su Albanci na teritoriji eks-Jugoslavije? Nacionalna manjina ili dijaspora?! Kad su Albanci stigli u Srbiju (Kosmet)? Pre konsolidovanja na toj teritorji srpske države, ili posle?!«
Ako je ipak znao odgovor na ova pitanja, a sumnjam, kako to da sa ljudima koji su i u Srbiji dijaspora, i koji su na najkrvoločniji način otcepili od nje 15% teritorija, zajedno sa njima, ruku pod ruku, zahteva od slovenačke Vlade status nacionalne manjine između ostalih i za 200.000 Srba? Kako to da »šefovi« Saveza srpskih društava Slovenije već godinama bojkotuju iskrene napore Saveza srpske dijaspore Slovenije u konačnom rešavanju tog problema? Ako se setimo bojkota konferencije 2008. pa mirnih demonstracija 2013. u avgustu mesecu  i zadnjeg bojkota sastanka u Ambasadi Srbije u Ljubljani 06. decembra 2013, mnoge stvari postaju jasne.
Savez srpskih društava Slovenije, njegovo delovanje i aktivnost u tkzv. Savetu za pitanja etničkih grupa, apsolutno nema nikavog smisla, osim lične koristi koju u svemu tome vide za sebe, a na uštrb kvaliteta življenja 200. 000 Srba kojima je Slovenija namenila preko 700.000 evra, a sa kojima su raspolagali i još uvek raspolažu samo »šefovi« Saveza srpskih društava.  Nije li prirodnije da Srbin bude uz Srbina u teškim situacijama, ili je za »srpskog« predstavnika  u Savetu i člana Exyumaka, izjava njegovog šefa Makedonca, ovogodišnjeg predsednika Exyumaka, prirodnija da kaže novinarki Mojci Pišek kako samo deo slovenačkih  Srba želi status, a da ostali nisu za to, naročito ne za proteste.  Zašto na takvu izjavu niko iz Saveza spskih društava nije reagovao? Verovatno zbog toga što čovek ništa nije slagao, i zna, da Savez srpskih društava Slovenije čini sve da se situacija ne reši.  Ako tome dodamo i izjavu bivšeg visokog crkvenog dostojanstvenika, da bi dobijanjem statusa Srbi postali meta, onda je više nego jasno ko koči srpski prosperitet u Sloveniji.
Ili, ako se rukovode time da i u Srbiji postoji nacionalni Savet, kao što postoji i Savet u Sloveniji, onda je to čisto bacanje prašine u oči Srbima i Vladi R. Srbije. Zašto otvoreno i javno ne kažu da srpski nacionalni Savet u Sloveniji ne postoji, dok  slovenački u Srbiji ni manje ni više predstavlja partnera u razgovoru sa srpskom Vladom.  Ako niko drugi, a ono Magistar, ne bi  smeo dozvoliti sebi luksuz da prenebregava činjenicu, o razlikama koje navodim. Nadam se da su šefovi Saveza srpskih društava to konačno razumeli i shvatili da učešćem u kvazi Savetu Slovenije nanose nemerljivu štetu svom narodu u Sloveniji.
Ipak ostaje nejasna i ćutnja  srpske Antropologinje koja ni jednom jedinom rečju, nigde i nikada nije kao stručnjak naglasila da Srbi na ovim prostorima obitavaju od 1530. godine i da su oni  ti koji su zatečeni na teritoriji, kad je tu jedna druga etnička celina, slovenačka nacija, stvorila svoju državnu tvorevinu 1992. godine. Nikada i nigde, ni jednom rečju se nije pojavila, kako bi upozorila slovenačku Vladu na kršenje osnovnih ljudskih prava i pravo na priznanje ststusa nacionalne manjine Srbima zagaranotovano Evropskim konvencijama o ljudskim pravima i slobodama. Ali zato nije propustila priliku da Ambasadoru R. Srbije u Sloveniji, i srpskoj pravoslavnoj crkvi Svetih Ćirila i Metodija u Ljubljani ne uputi »Zabrinuto pismo« u kome kaže:
»Mi, članovi Srpskog kulturnog centra “Danilo Kiš” sa velikom zabrinutošću pratimo događaje u Srbiji, koji su kulminirali ponovnom zabranom Parade ponosa u Beogradu. U zabrani, koja naizgled štiti ranjive grupe među građanima, krije se velika opasnost za građanske slobode, slobodu izražavanja i kulturu tolerancije:
Zar ne bi bilo korisnije da je napisala: »Mi, članovi Srpskog kulturnog centra “Danilo Kiš” sa velikom zabrinutošću pratimo događaje u Sloveniji, koji su kulminirali ponovnom zabranom dodeljivanja statusa nacionalne manjine Srbima, i njihovo potpuno brisanje kao naroda iz statistike R. Slovenije, koja bi morala kao potpisnica štititi ranjive grupe među građanima, a ne da izaziva opasnost i ugrožavanje građanske slobode, slobodu izražavanja i kulturu tolerancije.
Da je ta Antropologinja makar jednom i bilo gde, pa makar i u Peščaniku, tako napisala i javno istupila sa zahtevom, lako bi se oprostilo neumorno iscrpljivanje gladnih usta Srbije uzimajući im i crno ispod nokta uz pomoć tog centra na čijem čelu stoluje.
Ako pažljivo sagledamo, da su prethodnih godina samoizabrani pojedinci iz Saveza srpskih društava,  Skc. Danila Kiša, Štajerske zajednice i ko ti ga zna ko sve ne, pretstavljali u Srbiji Srbe iz Slovenije, a to isto rade i u Sloveniji, ulizujući se, ulagujući i pri tom klečeći i brojeći sospstvenu zaradu, ne mogu a da se ne vratim Radoju Domanoviću i njegovom Vođi.
-Pa zar niste svi na broju? – procedi vođa ne dižući glave.
-Kako to pitaš? Digni glavu, pogledaj, prebroj koliko nas ostade na ovom nesrećnom putu!
Pogledaj kakvi smo i mi što ostadosmo. Bolje da nismo ni ostali nego da smo ovakve nakaze.
-Ne mogu da pogledam!.
-Zašto?!
-Slep sam!
-Nastade tajac.
-Jesi li u putu vid izgubio?
-Ja sam se rodio slep.

Na sve to, Šojić iz Belu ladju bi rekao: Ćirko slepatju jedan, a ja bih dodao.

Vođe! Vi koje  niko od nas nije birao da nas pretstavljate nigde, i koji ste slepi rođeni, umaknite se dok ne bude kasno. Ostavite poštene ljude da se izbore za svoja prava, ne ometajte ih. Dignite glave i pogledajte ako možete, da nam je zahvaljući vama asimilacija već za vratom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*