PESME PESNIKA UDRUŽENJA SRPSKIH KNJIŽEVNIKA SLOVENIJE

 

PRAVOSLAVKA

JA SAM MALA PRAVOSLAVKA,
OD PONOSA JA SAM JAKA.

JA JOŠ MALO LETA BROJIM,
POSLE SVOJIH PRADEDOVA, JA DOSTOJNO UVEK STOJIM.

UČILI ME RODITELJI, TRADICIJI VERE NAŠE,
DA DOSTOJNO MI ČUVAMO,

ŠTO NAM PRECI SRPSKI DAŠE.

MI I DRUGE RAZUMEMO, SVUDA DOBRIH LJUDI IMA,
SVE NAS JEDNO SUNCE GREJE, POTREBNO JE ZNATI SVIMA.

SVAKO SVOJE NEKA VOLI, DA MU MIRNO SRCE BIJE,
JER NACIJU PRED DRUGIMA, NEPOŠTENI SAMO KRIJE.

JEZIKOM SE SVOJIM SLUŽI,
A I DRUGIM POMOĆ PRUŽI.

NEKA ŽIVE DOBRI LJUDI I VERNICI CELOG SVETA,
DA IH SREĆA, ZDRAVLJE SLUŽI, SVAKOG DANA, SVAKOG LETA.

Pesnik: Saša Gajić

PRAVOSLAVNA CRKVA

U LJUBLJANSKOM GRADU, ISPOD PLAVOG SVODA,
PONOS CRKVA STOJI, NAŠEG SRPSKOG RODA.

TO JE DIVNA CRKVA, NIKAD NIJE SAMA,
GDE DOLAZE LJUDI, VERNICI BEZ MANA.

PRELEPA JE OKOLINA, PARKA ŠTO JE VEŽE,
CRKVA PRIMA I ONE, KAD IM JE NAJTEŽE.

ONA NOSI NAZIV SVETOG, CIRILA I METODA,
KAO ŽIVA SLIKA, NOVOG SRPSKOG RODA.

TU DOLAZE VERNICI, DA ZAPALE SVEĆU,
SEĆANJE NA MRTVE, ILI MOŽDA SREĆU.

POMOLE SE ONI, UZ SVEŠTENA LICA,
GDE NEKADA NAVRATI  I CELA ULICA.

SREĆU, ZDRAVLJE, ZAŽELE I ZA BLIŽNJE NAŠE,
DA ZABORAV NEBRIŠE, VERU ŠTO NAM PAŠE.

ZAHVALNI SMO TAKO I SVEVIŠNJEM BOGU,
DA SA NAMA SVEŠTENICI, MOLITI SE MOGU.

U CRKVI SE OBAVLJAJU, SVADBE I KRŠTENJA,
TO JE SRPSKA TRADICIJA, KOJA SE NE MENJA.

KROV, ZIDOVE CRKVE ČESTO PERU KIŠE,
PRAVOSLAVLJE SVOJE, VOLIMO NAJVIŠE.

Pesnik: Saša Gajić

 

 

TRENUTAK ZA VEČNOST

ZA VOLJENIM BIĆEM, BRATE,
STISNI SRCE ILI PLAČI,
JER TRENUTAK RASTAJANJA
NESUMLJIVU VEČNOST ZNAČI.

NIKAD NIŠTA NIJE VEČNO,
SEM TRENUTKA KOJI TRAJE.
NA PRELOMU ŽIVOTNOME,
LJUBAV TRENU VEČNOST DAJE.

ZNAJ, UZ ČAŠU ILI TREZAN,
VREME TEČE KAO REKA,
U TOM TOKU VEČNO TRAJE
TREN LJUBAVI SRCA MEKA.

OBA REKA, IZVOR SMISLA,
BUJICA JE PREVRTANJA,
SVE SE REDOM U NJOJ DAVI,
SAMO LJUBAV NE POTANJA.

Autor pesnik: Vladimir Vukmirović

ШАРЕНИ СЕ ЦВЕЋЕ

НА ПРОПЛАНКУ РОДНЕ КУЋЕ
ШАРЕНИ СЕ ЦВЕЋЕ,
ДОК ОКОЛО ВЕТРИЋ ДУВА,
А МИРИС СЕ КРЕЋЕ.

УМРЛИ СУ РОДИТЕЉИ ВЕЋ ГОДИНА ИМА,
ТАЈ ПРОПЛАНАК ЗНАЧАЈАН ЈЕ
У ТОМ КРАЈУ СВИМА.

ОД ПАДАЊА ПРВОГ СНЕГА ТУ СЕ ДЕЦА ЧУЈУ,
САНКАЈУ СЕ И СКИЈАЈУ, РАДОСНИ ПУТУЈУ.

ВЕЋ ПО ЉЕТИ ТУ ПОНОВО РАДОСНО ДОЛАЗЕ,
ДА ЈАГОДЕ СЛАТКЕ БЕРУ, ОБИЛАЗЕ СТАЗЕ.

КАД МИРИСОМ ЦВЕТНЕ ЛИПЕ
ПРОПЛАНАК МИРИШЕ,
ЗАЉУБЉЕНИ ТУ ДОЛАЗЕ ВЕЧЕРИМА ВИШЕ.

НЕЖНОСТ, МИРИС, ОКОЛИНА
ЧАРОБНОГ ПРОПЛАНКА,
ТУ ЋЕ ЖИВЕТ УСПОМЕНА ВЕКОВИМА ЈАКА.

Аутор песник: Саша Гајић

ЛЕПОТА ЖЕНЕ

ЊЕНА ДУГА ЦРНА КОСА,
ЦРНИЈА ЈЕ ОД ГРАНИТА.
МЕКА БАЈНА КАО СВИЛА,
РАСУЛА СЕ ПО ПЛЕЋИМА.

КАДА БЛАГИ ВЕТРИЋ ПИРНЕ,
ЊЕНЕ КОСЕ ТАД ДОДИРНЕ.
ЗАЛЕПРША МЕКА СВИЛА,
ЧИНИ МИ СЕ ЛЕБДИ ВИЛА.

ЊЕНЕ ОЧИ, ДВА КЕСТЕНА ВРЕЛА,
УКРАШЕНЕ ЧАРОБНИМ ВЈЕНЦИМА.
ДУГИХ ЦРНИХ ТРЕПАВИЦА,
И СВИЛЕНИХ ОБРВИЦА.
КОГА ГЛЕДА И КОГА ПОГЛЕДА..?
РАСТОПИО БИ СЕ ДА ЈЕ САНТА ЛЕДА.

КАД ГОВОРИ И КАД ЗБОРИ,
ТАД БИСЕРИ ЗАТРЕПЕРЕ.
УСНЕ ЈОЈ СЕ У ЛИК СТВОРЕ,
НАБУБРЕНЕ, НАВЛАЖЕНЕ.
А ИЗ УСТА МЕД СЕ ТОЧИ,
ОД ПЧЕЛИЊЕГ;
МНОГО СЛАЂИ, МНОГО СОЧНИ.

НИЗ УЛИЦУ КАДА КРЕНЕ, КОРАКОМ ГАЗЕЛЕ,
ЊЕНО ВИТКО ТЕЛО КАО ВИЈОЛИНА.
ОТКРИВА СВУ ЧАР И ЛЕПОТУ ЖЕНЕ,
ТУ ВЕЛИКУ РАСКОШ ПРЕЛЕПИХ ОБЛИНА.

ЕХ ДА МИ ЈЕ БАР ТРЕНУТАК ЈЕДАН,
ДА ПРИЛЕГНЕМ ПОРЕД ЊЕНОГ ТЕЛА.
ДА ДОДИРНЕМ ЊЕНЕ ГРУДИ ВРЕЛЕ,
СЈЕДЕ БИ МИ КОСЕ ПОЦРЊЕЛЕ.

Песник – Петар Стојановић – Петрија

СТАРА ВОДЕНИЦА

У ДОЛИНИ ВОДЕНИЦА СТОЈИ,
МНОГО ЛЕТА, ОНА СТВАРНО БРОЈИ.

НЕДАВНО ЈЕ ПРЕНОВЉЕНА,
ОБЛИК ЈОЈ ЈЕ НОВИ,
НЕКАД ДАВНО ТУ СУ МЛЕЛИ,
СТАРИ ПРАДЕДОВИ.

ЗА ТУ ДИВНУ ВОДЕНИЦУ,
БРИНУ ЉУДИ СЕЛА,
ДА ПОНОСНО ЈОШ ПОСТОЈИ,
ИСПРАВНА И ЦЕЛА.

ЧИСТИ ПОТОК ТУ ПРОТИЧЕ,
ИЗ КОРИТА ВОДА ПАДА,
УЗ ЈАЧИНУ КОЛО КРЕЋЕ,
ОДЈЕКОМ СВОГ РАДА.

ПОДЈЕДНАКО КОЛО КРЕЋЕ,
МОЧИ  ГА У ВОДИ,
ДОСТА БРАШНА УВЕК БУДЕ,
КАД КУКУРУЗ РОДИ.

НО, ИПАК СЕ ТУ ПОНЕКАД,
САСТАЈУ И МЛАДИ,
ДА САМЕЉУ СИТНО БРАШНО,
ЧЕКАЈУ У НАДИ.

ДОК СЕ КОЛО КАМЕНИТО,
ТАКО БУЧНО ЧУЈЕ,
ПАРОВИ СЕ МЛАДИХ ЉУБЕ
И МАШТА СЕ КУЈЕ.

Аутор песник: Саша Гајић

ПРОЉЕТНИ САН

НИЗ ПРОЗОРЕ, КИШЕ ЗАСПАЛЕ.
УСТАЛЕ ЗОРЕ ПРОЉЕТНЕ.
МИРИС РАСЦВЈЕТАЛИХ ВОЋЊАКА
ОПИЈА СЕ ДО БЕСВЈЕСТИ.

НА БИСЕРНА ПОЉА,
СУНЦЕ ОСМЈЕХ ПРОСУ.
ВЈЕТРИЋ КРАДЕ ОСМИЈЕХ ДЈЕВОЈАКА.
РАЗМРШЕНЕ КОСЕ.
ДЈЕВОЈКЕ УСТАЛЕ ДА ПРЕВРЋУ ДАНЕ
ИЗ КРУТОГ ОКОВА НЕМИРНЕ НОЋИ.

МИРИШУ ПОЉА.
РАЗПУПАЛИ ЦВЈЕТОВИ.
МИРИШЕ МЛАДОСТ ПО РАДОСТИ.
ОКО СУЗНО ЗАИСКРИЛО.
ПЛАВО.СРЦЕ МАЛО,
ПРОЉЕЋУ СЕ РАДОВАЛО.

Аутор песник: Драго Шмитран

 

 

У НЕДЕЉУ

ПОШАО САМ У НЕДЕЉУ ДА СЕ МОЛИМ БОГУ,
АЛ’ ДО ЦРКВЕ НИСАМ СТИГ'О
СЛОМИО САМ НОГУ.

КЛИЗАВ ТЕРЕН И УЛИЦА,
ПРАТИЛА МЕ ЦИЦА,
ОКЛИЗНУХ СЕ ПА САМ ПАО
ЦРВЕНОГА ЛИЦА.

ЦЕЛИ ЖИВОТ САМО РАДИМ И
ТАКО СЕ МУЧИМ,
ДА Л’ САМ ГРЕШАН ИЛИ НИСАМ,
ЈОШ УВЕК СЕ УЧИМ.

ТАКО НЕШТО ЈА РАЗМИШЉАМ
ПА И ХИТНА СТИЖЕ,
ДА МЕ ВОЗИ НА КЛИНИКУ,
ДОСКАКУТАХ БЛИЖЕ.

ДОК БОЛОВИ УЗДУЖ НОГЕ

СВЕ ВИШЕ МЕ СТЕЖУ, СЛИКАШЕ ЈЕ,

НАМЕСТИШЕ И ГИПСОМ ЈЕ ВЕЖУ.

ЈЕДИНО СЕ СЕТИХ РЕЋИ,
ОПРОСТИ МИ БОЖЕ,
КАД СЕ НОГА ТАКО СЛОМИ,
ХОДАТ СЕ НЕ МОЖЕ.

ЦЕЛОГ ПУТА ДО КЛИНИКЕ
ПРАТИЛА МЕ ЦИЦА,
ЈЕДИНО ЈЕ ОНА БИЛА
НАСМЕЈАНА ЛИЦА.

ПОНОВО ЋУ ЈА У ЦРКВУ,
КАД МЕ ПРОЂЕ НОГА,
МОЛИЋУ СЕ ЈА ЗА ЗДРАВЉЕ,
СПОМЕНУЋУ БОГА.

НОЋАС СУ МЕ У СНУ ПОХОДИЛИ ПРЕЦИ

КАО ШТО ТО БИВА, КО И СВАКОЈ ДЈЕЦИ
НОЋАС СУ МЕ У СНУ ПОХОДИЛИ ПРЕЦИ.

НА ЈАСТУКУ ГЛАВА, ДУША У БЕЗНАЂУ
КАКО СУ ТУ САМО МОГЛИ ДА МЕ НАЂУ.

НИСАМ ЈА ЈЕДИНИ КОЈИ ЛИЧИ НА ЊИ
ЗА ГЛАВУ САМ ВИШИ, САМО ЗА СМРТ МАЊИ.

ПОБРАТИМА ГАВРАНА ЉУБИМО КО СЛАВУ
ЈЕДИНОГ ШТО НЕ БИ ДА НАМ СКИНЕ ГЛАВУ.

НОЋАС СУ МЕ У СНУ ПОХОДИЛИ ПРЕЦИ
ОШТРИ КАО САБЉЕ, ВРЕЛИ КАО МЕЦИ.

СКРУШЕНОГА ОКА, СКУПЉЕНИЈЕ ВЈЕЂА
ДОЛЕТЈЕШЕ ОТУД, С ПРЕОРАНИХ МЕЂА.

СА СТРАХОМ У ОКУ, ОРОШЕНА ЧЕЛА,
С РУКОМ НА БАЛЧАКУ, КРВАВОГ ОДИЈЕЛА.

И НА СЕБЕ ЉУТИ ШТО СУ У НЕМОЋИ,
ШТО НИСУ НИ БЛИЗУ, ДА МОГУ ПОМОЋИ.

НЕМОГУЋЕ КОЛИКО ПОДСЈЕЋАЈУ НА МЕ,
КАО ДА И НИСУ СТАНОВНИЦИ ТАМЕ.

ТАКО СУ БЛИСКИ, ТОЛИКО ИХ ИМА,
ПА МИ ПРОСТО МИЛО, ШТО САМ С ЊИМА.

КАО ДИЈЕТЕ ЗБУЊЕН, ЈЕДВА СЕ СНАЛАЗИМ,
САМО ИЗ СНА ОВОГ, НЕЋУ ДА ИЗЛАЗИМ.

Аутор песник: Милан М. Врањковић

 

RAJSKI BLED

OTOK RAJA IN VRHOVJE,
SIVE SKALE IN ROBOVJE.

V DOLINI VODA TU JE,
KI JO CVETJE OBKROŽOJE.

PRELEPA JE TU NARAVA
IN JEZERSKA VODA PLAVA.

TUKAJ NEBO VSE OBJEMA,
NARAVA JE TU VESELA.

MLADI PARI TU HODIJO,
KO SE PTIČKI ŠE ŽENIJO.

CVETNI PARK JE V BLIŽINI, KI GA KRASI LEPO CVETJE,
SLIŠATI JE PTIČJI ODMEV IN NJIHOVO DIVNO PETJE.

LABODI SO KOT REDARJI, NA OTOKU TE KRASOTE,
TUDI RAČKE TU PLAVAJO, DA KAŽEJO TE VREDNOTE.

NA OTOKU TEGA RAJA, STARA CERKEV ŠE STOJI,
TU SO NEKOČ PRIHAJALI, BABICE IN DEDKI MOJI.

TA JE CERKEV ŽE ZASPANA,
LETA ŠTEJE SKUPAJ Z NAMA.

PRI NJEJ ZVONEC OBRATUJE
IN ZA MLADE SREČO KUJE.

TU ZA MLADE V OBJEMU, UTRIPATA SRCA DVA,
IN PRAV TU SE SREČA VIDI, KO JE TEMA ZASPANA.

TU SO ALPE KOT VERIGA IN VRHOVI SKALOVITI,
KI JIH VETER NEŽNO BOŽA V OKOLNJI TEJ KRASOTI.

Avtor pesnik: Saša Gajić

 

Združenje srbskih književnikov v Sloveniji

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*