MOŽE LI NOVAK?

Pripremio: prof. Milenko Vakanjac

Naravno da se ne radi o hipotetičkom pitanju, pitanju u kome bi odgovor u svakom slučaju bio, i pozitivan, i nastavak jedne zahuktale euforije, povodom svih: trofeja, nagrada i priznananja kojima, prema poslednoj nagradi Laurens (najbolji sportista sveta) obasipa srpsku naciju, Novak Đoković. U svakom slučaju, Novakovi sportski uspesi, nisu samo sportski, ma koliko bilo ko od nas želeo da se sve skupa zaustavi u okvirima sportske dimenzije, to je sada već, potpuno nemoguće. Kao svaki svetski fenomen današnjice, bilo da se radi o: tehnologiji, muzici, politici, filmu, literaturi ili sportu, ne postoje čvrste i oštre granice koje bi dešavanja u jednoj od spomenutih sfera, razdvajale ili apsolutno smeštale unutar unapred zadate percepcije koji obuhvata određeno područje. To je donekle bilo moguće, u 19. ili 20. veku, međutim u periodu Postmoderne, takav bi pokušaj bio sasvim, promašen i bez smisla. Ako pokušamo razumeti osobine Postmoderne unutar jedne ili više od premisa koja određuju Postmodernu, a iste govore o: ”prihvatanju teze da svetom dominiraju mas mediji kojima nedostaje originalnosti, što izaziva satiričan način izražavanja” ili ”prihvatanje svetske globalizacije, decentralizacije i pluralizma” ili samo ”smatra da je sve relativno i subjektivno, na primer iskustvo, moral i kultura!”. Znači, svaki pokušaj (moguće) interpretacije fenomena Novak koji bi imao ambiciju, ostajanja ili tumaćenja unutar, recimo isključivo poznavanja teniske igre, bilo bi jedno sasvim jednodimenzionalno shvatanje. Ustvari, takav način interpretacije vratio bih nas u period Moderne i njenog poimanja: ”kao reakcije na težnju za napretkom, objektivnošću i razumnošću…”. 
Moju je pažnju u okviru razmatranja fenomena Novak, privuklo više autora, u više svetskih medija koji se pravashodno bave drugim, a ne sportskim temama. Međutim njihova zajednička crta je svakako fenomen Novak i njegova interpretacija teniske igre. Pošto je ipak nemoguće, takvu interpretaciju smestiti isključivo unutar teniske terminologije: forhenda, bekhenda, riterna, servisa, igre na crti ili mreži, skraćenih udaraca, taj brejka i sličnog, ostaje nam naravno da razmotrimo i neke ostale elemente koji se javljaju u spomenutim tekstovima. Radi se o elementima koje bi se mogli svrstati u percepciju bilo: antropologije; psihologije;određenih, medijskih stereotipa i stigmatizacija o Srbima stvorenih pogotovo posle 90’ godina prošlog veka, a i ranije; određenih razmatranja o nasleđu vizantijske civilizacije, pogotovo u delu engleskog istoričara Edvarda Gibona (Edward Gibbon); određenih predrasuda o pravoslavlju (ortodoksnom hriščanstvu)  koje su vekovima stvarane na Zapadu; određenih stigmatizacija nastalih pomoću propagandnih mašinerija, pogotovo posle stvaranja tkzv.”gvozdene zavese”, kao posledice ideoloških podela posle Drugog svetskog rata, pa sve do S.Hantingtonovog (Samuel Huntington) ”sukoba civilizacija” itd. Skoro svaki pisac ili novinar ili možda sasvim slučajni opservator, ne vodeći računa, toliko o njegovom konkretnom obrazovanju ili ”intelektualnom pedigreu”, pristupa fenomenu Novak sa određenim saznanjima da ne upotrebim reč, predrasudama, možda čak i emocijama koje su posledica slike koja je stvarana, bilo o Balkanu, bilo o njegovoj kulturi i civilizaciji, a pogotovo ljudima kao protagonistima, i jednog i drugog. I ne vladaju baš svi spomenuti pisci, sasvim korektno, pojmom kojeg često koriste-”balkanizacija”. Ima, u večini spomenutih tekstova, sem retkih izuzetaka, ponajviše opserviranja o sporednim stvarima ili stvarima koja se nama, Novakovim sunarodnicima, čine smešnim ili barem manje važnim.
Upravo zbog svega toga bio sam prilično iznenađen tekstom u Politici (8.2.2012), autora Marjana Kovačevića-Pouke iza londonskih zavesa. Nije naravno upitan kvalitet spomenutog teksta, lično smatram da je tekst kvalitetan, da u poplavi neumerenih i preteranih oda kojima obiluju srpski mediji povodom fenomena Novak, predstavi srpskoj javnosti i jedan nešto drugačiji pogled. Radi se o tekstu objavljenom u londonskom The Economist (Ekonomist)-nadnaslov Marketing tennis stars- The Djok's on the sponsors (27.9.2011). Nisam se naravno zadovoljio, sasvim korektnim citiranjem pojedinih pasusa iz spomenutog teksta, koje je preneo autor Kovačević, pa sam prosto iz radoznalosti potražio original u Ekonomistovoj arhivi. Da se razumemo, tekst je prosto toliko subjektivan i uvredljiv da to premašuje manire iole normalnog novinarskog zapisa, bilo koje novinarske škole ili neke druge proviniencije. Na stranu da je autor u Ekonomistu bio toliko ”skroman”, pa nam je uskratio svoje ime i prezime, mnogo je ”interesantnije”, gledajući sa sportske strane, sam stav autora. Ipak, smatram to opravdanim zahtevom, pošto je Ekonomist ozbiljna novina (samo 170 godina postojanja), i mešanje sportskih dostignuća sa jeftinim i ciničnim opaskama koje se odnose bilo: na sasvim engleski ”shvaćeno skraćivanje” prezimena Đoković (The Djoker), nešto slično se dešavalo i sa imenom srpskog košarkaša Darka Miličića kog su navijači Detroita takođe ”krstili” taman onoliko su ga razumeli  (dark-mrak/tama), ili Novakovu ”sličnost” sa likom Beakera iz poznate dečje tv serije The Muppet show (Mapet šov). Sasvim uzgred, ako u Guglovu tražilicu ukucate Beaker muppet (Biker mapet), Gugl vam izbacuje mnoštvo poznatih ličnosti koje su različiti autori upoređivali sa likom Beakera. Tako da bi i u tom slučaju teško govorili, o posebnoj ”duhovitosti”, anonimnog autora.
Prilično je tužno da anonimni autor, pri tome, nije ostavio na miru, ni Novakovu majku pripisujući joj uzgred rečenicu koju gđa. Đoković nikada nije izgovorila:” The King is dead. Long live the king!(Kralj je mrtav, neka živi kralj!)”. Ne postoji nijedan valjani dokaz, video snimak ili zvučni zapis, posle meča između Novaka i  Federera na Australian Openu iz 2008 koji je završio pobedom Novaka, a u kome je gđa. Đoković izjavila nešto slično. Kada bi se, spomenuti anonimus hteo obavestiti, o istorijskom kontekstu rečenice koju je pripisao gđi.Đoković, onda bi trebao znati da se radi o engleskom prevodu, francuske rečenice iz daleke 1422. godine, date povodom smrti Šarla VI. i dolasku na presto Šarla VII, a rečenica glasi: ”Le Roi est mort, vive le Roi!”.
Mogu razumeti ambiciju redakcije Ekonomista da u seriji tekstova čija je zajednička nit tkz. Game theory (Teorija igre), pokuša dati neka razmišljanja na temu marketinga u vrhunskom sportu, u tom slučaju tenisu, ali zaboga, pri tome bi trebao malo više voditi računa o tome da se ne ispadne priglupo navijački nazivajući Novakove suparnike ; kao naprimer Federera ”Swiss master” ili ”artist” (švajcarski majstor ili umetnik) ili Rafaela Nadala ”matador”, a za Novaka, anonimni, nije se nikako mogao  setiti ”there are no easy metaphors to apply to Mr.Djokovic” (nema jednostavnih metafora za gospodina Đokovića). Ima tu takođe i ”opservacija” u stilu:” Nor does his nationality help. Serbia's international image is still tarnished by the wartime atrocities of the 1990s and its difficult relations with neighbours…”( Ne pomaže mu ni njegova nacionalnost. Slika srpskog međunarodnog ugleda i dalje je ukaljana ratnim zločinima iz 90’, isto je i sa (srpskim) teškim odnosima sa susedima…) . ”Smeta” takođe i Novakova ”arogancija” ili ”his chest-thumping”( udaranje u grudi) ili T -shirt –ripping (cepanje majice) itd.
Bilo bi možda neobjektivno neprimetiti da su se, uz pomenuti (anonimni) tekst javili i mnogi čitaoci elektronskog izdanja Ekonomista, negodujući na iznesene stavove, navodeći svoje argumente i ”argumente”. Neki kao ”opravdanje” nalaze u: Djokovic is an actor (Djoković je glumac) ili His name is a major barrier to US sucess. I believe it is too complex…Hard to spell, hard to pronounce, and hard to remember.. I recommmend he shorten and simplfy his name. Something like Nova Dokic..( Njegovo prezime, glavna je prepreka (njegovom) uspehu u SAD. Uveren sam da je (njegovo prezime) isuviše složeno…teško za izgovor i teško za pamćenje..Preporučio bi da skrati i pojednostavi svoje prezime. Nešto kao Nova Dokic.
Nešto slično se dešavalo i našem košarkašu Predragu Stojakoviću, pogotovo na početku njegove karijere u Sakramento Kingsima (Sacramento Kings). Izveštači, kako velikih medijskih kuća, tako i malih, lokalnih novina, recimo negde u Kansasu, Arizoni ili gde sve su već izveštavali o Stojakoviću, u osnovnoj odrednici davali su neke vrste fonetskog uputstva: kako korektno izgovarati prezime Stojaković. Normalno, sve skupa se kasnije pretvorilo u smejuriju, pošto su navijači i ostali došli na ”sretnu ideju skraćivanja imena” Predrag u Peja, i problem je bio ”rešen”. Čudi me, kako se slični ”problemi” sa fonetskim uputstvima nisu javljali kod legende američke košarke, srpskih korena, Pete Maravicha (poznatog kao Pistol Pete)?
Na početku teksta spomenuo sam Postmodernu i premise koje ju određuju. U tom kontekstu interesantno je određeno poređenje, u pisanju i pristupu, između engleskog The Economista i američkog The Wallstreet Journal (Volstrit Džornal). U oba slučaja se radi o novinama koje se prvenstveno ne bave sportom, odnosno bave se pre svega: ekonomijom, novcem, berzom, berznim indeksima, bankama, deonicama, privredom itd. Koliko se sećam, Srbija u spomenutim kategorijama, nije spomenuta, ni mnogo puta, a nikako sa toliko prostora, koji je dat Novaku. Međutim, upadljiva je razlika u pristupu, koja na neki način iznenađuje. I u The Economistu i The Wallstreet Journalu, autori se bave fenomenom Novak. Ipak, u The Wallstreet Journalu  angažovali su čoveka koji se podpisuje sa imenom i prezimenom, a to je gospodin Tom Perrotta (Tom Perota) i koji se, za razliku od anonimusa u The Economistu, ne ”bavi”: As an individual sport, tennis needs highly marketable winners if its commercial sponsors (Kao individualni sport, tenisu su potrebni, kao komercijalni sponzori, pobednici, u vidu visokih tržišnih pobednika). Ne, gospodin Tom Perrotta, ako uzmemo kao primer samo njegov tekst iz The Wallstreet Journala od 15.4.2011 pod naslovom The Next King of the Court (Sledeći kralj igrališta), skoro da nigde ne spominje u svom tekstu: tržište, marketing, ili kompanije koje se bave istraživanjem tržišta ili merenjem/pretvaranjem sportskih rezultata u marketing potencijale na američkom tržištu. Što je ustvari centralna tema teksta u The Economistu , gde se citira  model merenja i rezultati, agencije Nielsen. Gospodin Perota, u prvom redu, koliko to naravno omogućuje novinski tekst, želi upoznati čitaoce The Wallstreet Journala; koliko je ustvari velika Srbija (kao američka savezna država Mejn), koliko ima stanovnika (cca. 7mio), očito iz pristojnosti izostavljeni su privredni ”potencijali” i ”mogućnosti” Srbije. Ustvari, g. Perotu interesuje, Novakov teniski fenomen, a pre svega sve okolnosti koje su dovele do stvaranja ”srpskog teniskog čuda”. Bez obzira na svu, iznenađujuću, blagonaklonost g. Perote, teško se može izbegnuti utisak da autora interesuje nešto drugo, a ne toliko samo ”srpsko tenisko čudo”. Recimo, poređenja, koja pravi g. Perota, između ”srpske produkcije” teniske veštine i uspešnosti u svetskim merilima, i ”američke produkcije”, su istinski komplimenti upućeni ”srpskom načinu produkcije”, a velika su kritika domačih,tojest američkih prilika. Što je i shvatljivo, obzirom na rezultate, koje postižu američki profesionalni teniseri u zadnje vreme. Posle iznošenja svih ”srpskih”, ustvari nedostataka, koje Perota daje na simpatičan i humoran način, po meni su najbitnije dve stvari.
Prvo.” If Serbia's lack of system gave its best players the freedom and desire to develop into top juniors ( Mada u Srbiji ne postoji sistem (mišljen je sistem odgoja vrhunskih igrača tenisa), ipak je (Srbija) dala svojim igračima slobodu i želju da se razviju u vrhunske juniore). Drugo. Još je u neku ruku, kao svojevrsna mešavina dramatičnosti i ironije, Perotina konstatacija sa samog početka teksta. Autor ukazuje na neke najbitnije pretpostavke, značajne za uspeh u današnjem vrhunskom profesionalnom teniskom sportu. To su pre svega:  atletska (spremnost), ambicija, kao i mentalna snaga i sreća.
A pomaže i to, ako ste iz Srbije (It also helps if you're from Serbia!).
Kada govorimo o fenomenu Novak, trebalo bi striktno izbegavati, odnosno razdvojiti više stvari koje su danas, zbog preterane, pogotovo medijske euforije, nepotrebno, čak i štetno, međusobno izmešane.
Kao prvo, izdvojio bi srpsku državu, bez obzira na političku provinienciju koja se trenutno nalazi na vlasti. Razumem želju da se fenomen Novak, još jednom, bez obzira na političku provinienciju, upotrebi za: podizanje, mobilizaciju, identifikaciju, okupljanje i jačanje nacionalne svesti. Neznam nijednu političku stranku na vlasti koja bi tome odolela. Shvatljivo je i vezivanje slogana o: ”Lepšem licu/predstavljanju Srbije u svetu, preko Novakovih uspeha!”. Međutim, treba se upitati, koliko takva upotreba fenomena Novak, odgovara realnim dometima i mogućnostima, kako srpske države, tako i velike večine srpskih političkih stranaka? Ubeđen sam da je to velika iluzija i štetno stvaranje privida, ” kako su srpska država i njena politička elita u stanju iznedriti i fenomen Novaka”. To je jednostavno zabluda. Već je g. Perota u svom tekstu konstatovao da ”srpsko tenisko čudo”, nije ”proizvod” sistema iza kojeg bi stajala organizovana država, nego je više slučajni produkt, g. Perota to naziva ”anomalijom”. Na prvi pogled, možda to deluje uvredljivo, ali je ustvari tačno. Pravi tvorci fenomena Novak i ”srpskog teniskog čuda” su porodice: Đoković, Ivanović, Tipsarević, Janković,Troicki i još mnoge druge, što sve nema nikakve ili izuzetno male veze sa svim onim oblicima, gde je obično javlja država sa svojim aparatom i finansijskim sredstvima. Spomenute porodice, kroz sav haos raspada bivše države, rata, odsustvo finansijskih sredstava, smogle su izuzetnu, pre svega: psihološku snagu, samopouzdanje, veru i podršku svojoj deci koje su rezultirale time, čemu se danas svi mi divimo. Naravno, radi se i o talentu ”srpskog teniskog čuda”, o tome nema sumnje, ali o tome tek treba da se izjasni struka. Kakve su ili kakve sve posledice ostale na spomenutim roditeljima, a pre svega njihovom zdravlju, o tome se jednostavno, i malo zna, i još manje govori. Mada mi nisu poznati detalji, skoro je nemoguće da bi roditelji ”srpskog teniskog čuda” ostali netaknuti. Izaći na megdan, izaći na crtu, pretvoriti se u ozbiljnu konkurenciju,  velikim i moćnim svetskim kompanijama i njihovim milijardama, to je misija nemoguće, sa izuzetno malim mogućnostima na uspeh. Danas se njihova: vera, podrška i ljubav, ostvaruju na najbolji mogući način ali mi, svi ostali, trebali bi iz njihove psihološke čvrstine i samopouzdanja samo učiti, a mnogo manje robovati kojekakvim fantazmama. Ubeđen sam, kada bi bilo kog, prosečno zdravog srpskog mladiča ili devojku, koji se danas iskreno dive Novakovim uspesima, samo na određeno vreme podvrgao,  delu onog fizičkog napora (o tehnici teniske igre ne govorim!) kog je Novak demonstrirao na ovogodišnjem Australia Openu, da bi vrlo brzo odustali od bilo kakve pomisli, na bavljenje tenisom, ne samo vrhunskim.
Hteo bi skrenuti pažnju još na jedan element, prisutan u fenomenu Novak, a odnosi se na internetne mreže Fejsbuk(Facebuk) i Tviter (Twitter). Kada se pogleda, recimo Novakov Fejsbuk ili Tviter, ako govorimo o broju ”prijatelja” i porukama koje ostavljaju, onda ne možemo ne primetiti, ”strukturu” koja čini ”prijatelje” i njihove poruke. Ako možemo biti zadovoljni činjenicom da se velik broj, pre svega mladih ljudi u Srbiji identifikuje sa Novakovim sportskim dostignućima, njegovim odnosom prema radu i životu uopšte, onda ne treba ispustiti iz vida ni to, da velik da ne kažem izuzetno velik broj mladih ljudi, širom sveta, nalazi u Novaku, veoma sličnu tačku identifikacije, kao mladi u Srbiji. Novaka, kao ”svog sportskog junaka”, vide i doživljavaju mladi ljudi u: Africi, Južnoj Americi, u Aziji. Teško bi tom prilikom propustio, i prošlogodišnje gostovanje Rafaela Nadala i Novaka, u Kolumbiji, prilikom održavanja jedne od dobrotvornih priredbi. Mislio sam prvo da se radi prvenstveno o eksibicionom meču, bez nekih popratnih manifestacija, nešto kasnije snimak je pokazao mnoštvo hendikepirane dece u invalidskim kolicima koja su došla da vide Rafu i Novaka.
I za sam kraj, još samo sledeća primedba. I u The Economistu, i u The Wallstreet Journalu, fenomen Novak, nije primećen, toliko zbog  interpretacije same teniske igre, ili unošenja novih elemenata u igru, ili podizanja same igre na jedan dosada neviđen nivo. Skoro jedinu, stvarno stručnu analizu Novakove igre, šta je i shvatljivo, dao je njegov nekadašnji učitelj, gospodin Nikola Pilić. U večini natpisa, elementi igre, nekako su u drugom planu, mada se dosta barata, i teniskom terminologijom. Ne, fenomenu Novak se prilazi i pokušava se ga analizirati kao pojavu u svetu marketinga koja je itekako značajna, pogotovo u tenisu. Novak je pretstavljen kao ” svetski brend” koji se u svojoj branži (tenisu) takmiči sa ostalima. Što je, van svake sumnje tačno, ali je ujedno i tačka, na kojoj se razlilaze: ”srpsko” poimanje igre kao možda najznačajnijeg vida ljudskog bitisanja, kao afirmacija ljubavi prema igri, i svega šta se u takvoj igri odkriva, i viđenje igre, kao isključivog sredstva u kome se bez nekih posebnih emocija ili estetike, pokušava analizirati fenomen Novaka kao sastavni deo globalnog kapitalističkog poretka i marketinga.

Ljubljana, februar, 2012

Korišteni izvori:
Marjan Kovačević: Pouke izza londonskih zavesa- Politika, 8.2.2012,
The Djok's on sponsors, The Economist, 27.9.2011,
Tom Perrotta: The next King of the Court, 15.4.2011,
Wikipedija.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*