Intervju

Ovaj put je za naše članove, simpatizere,  prijatelje i verne čitaoce srpskog elektronskog medija »SRPSKA DIJASPORA« i »OTADŽBINA« obavljen razgovor sa prof. Milenkom Vakanjcem predsednikom Stručnog saveta naše srpske dijaspore Slovenije, inače dobrim poznavaocem svih dosadašnjih srpsko-slovenačkih događanja, a posebno srpske etične skupnosti u Sloveniji. Dakle, čovekom koji je svih ovih zadnjih dvadesetak godina, svoj veliki doprinos srpskoj naciji u Sloveniji, takoreći ugradio kroz razumevanje, dostojnost, poštenost i objektivnost,  tako na kulturnom, kao i političkom identitetu. Pošto je naš srpski jezik uz svoje pismo veoma specifičan. Dakle, bez to dvoje nije moguće govoriti o bilo kakvom očuvanju (kulturnog ili verskog) srpskog identiteta u Sloveniji.

 

 

I N T E R V J U

 

Profesore šta nam možete reći o sadašnjim odnosima između Republike Srbije i Republike Slovenije, i gde se u tim odnosima nalazimo mi, pripadnici srpske etničke zajednice u Republici Sloveniji?

Postavili ste mi pitanje na koga je teško odgovoriti u jednotavnoj formi novinarskog intervjua, i to zbog više razloga. Određeni odnosi među državama, a Srbija i Slovenija, su danas dve samostalne države, i to ne treba više, a i nepotrebno je, brkati sa političkim odnosima koji su postojali u bivšoj, zajedničkoj državi, a bili su karakteristični za takozvane međurepubličke odnose. Raspadom bivše, zajedničke države, nisu se ugasile samo forme međurepubličkih komunikacija (ekonomskih, političkih, pravnih, kulturnih itd), nego je i zvanično stvoreno, pogotovo u političkom životu, nešto novo i drugačije. Jedan politički sistem je zamenjen drugim, politički sistem »samupravljanja« , zamenjen je, i u Srbiji, i u Sloveniji, kakvim takvim, političkim sistemom »kapitalizma«. Sasvim je drugo pitanje: da li taj, novi/stari »kapitalizam«, kao društveni model i dobro funkcioniše?

Moje je skromno mišljenje da je srpska politička elita u našoj matici, pošteno govoreći, pogrešno shvatila spomenute političke promene, i to uglavnom na način, nastavka odnosa na koje je navikla. Pogotovo je to očito u takozvanim »privrednim odnosima«. Za razliku od srpske, slovenačka politička elita, skoro u svim segmentima svog delovanja (državnim, političkim, nacionalnim i svim ostalim), apsolutno je shvatila, radikalnu promenu koja se desila.

Kao ilustraciju promena, u »privrednim odnosima« mogu navesti dva primera koji na najbolji mogući način potvrđuju, moju teza. Slovenija se prema visini ulaganja (investicijama) u Srbiji, nalazi među tri najjača investitora. Srpski deficit u robnoj razmeni sa Slovenijom je zabrinjavajuće visok već duže vremena, a sa druge strane potencialnim srpskim ulagačima ili
onome što pretstavlja »srpski kapital«,vrata za ulazak u Sloveniju su, više manje zatvorena.

Takođe je i ustavno definisanje jedne i druge države, Srbije i Slovenije, različito. U  članu 1. Ustava Republike Srbije stoji: » Republika Srbija je država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive….«,  u članu 3. Ustava Slovenije stvar je definisana na sledeći način:« »Slovenija je država svih njenih građanki i građana, a temelji se na neotuđivom pravu slovenačkog naroda na samoopredeljenje..« To su ustavno, dve različite koncepcije, sa sasvim različitim ustavno-pravnim rešenjima, time da Ustav Republike Slovenije u svom 64. članu, u kome se definiše status nacionalnih manjina, izričito spominje samo dve manjine: talijansku i mađarsku, a u sledećem 65.članu govori se i o Romima, ali ne na način statusa manjine, nego zajednice. Srpska etnička zajednica u Sloveniji je najbrojnija etnička zajednica, samo broj pripadnika srpske etničke zajednice daleko nadmašuje ukupan broj pripadnika; i Talijana, i Mađara, i Roma. Međutim. Srpska etnička zajednica, za razliku od Talijana, Mađara i Roma nije, ni u jednom delu, predmet dikcije Ustava Republike Slovenije.

Spomenuto stanje je, ako se vratim na drugi deo Vašeg pitanja, » gde se nalazimo mi, pripadnici srpske etničke zajednice, u odnosima Republike Srbije i Republike Slovenije«. Naše je realno mesto, na kome se nalazimo, apsolutna je pravna proizvoljnost koju tumaće, i naša matica, i Republika Slovenija, kako im to odgovara u određenom momentu.  Svako drugačije tumačenje, tog »našeg mesta i naše uloge u njemu«, nepotrebno je idealizovanje, zamena teza, a dosta puta i svesno ignorisanje, te i takve, realnosti. Najznačajnija posledica takve »realnosti« je asimilacija srpskog življa u Republici Sloveniji na kraći rok, a na duži rok, naše nestajanje.

Virtuelni međudržavni odnosi….

Osnovna karakteristika dosadašnjih srpsko-slovenačkih državnih odnosa, a i svih ostalih konkretnih odnosa, je jedna virtuelnost tih odnosa. Ako želimo, što precizniju sliku te virtuelnosti, onda bi ona izgledala na sledeći način. Prepostavljam da srpska država, njene institucije i činovnici, dobro znaju našu ovdašnju situaciju, pogotovo to važi za pretstavnike srpske političke elite, bilo onih na vlasti ili u opoziciji koji su u dosta čestim  kontaktima sa pretstavnicima slovenačke politike. Međutim, otvorno pitanje statusa srpske etničke zajednice u Republici Sloveniji, za njih je očito, drugorazredno pitanje. I nemogu se setiti da je to, za nas pripadnike srpskog naroda u Sloveniji, jedino relevantno pitanje, u bilo kojim srpsko-slovenačkim političkim razgovorima, ozbiljnije pokrenuto. Uvek i po pravilu, na prvo mesto srpsko-slovenačkih odnosa, kao poseban i (skoro jedini moguć!) kvalitet, stavljani su takozvani (zašto takozvani, mislim da sam objasnio, prethodno!) »privredni odnosi«. I ne treba se zavaravati, nisu to, čak unutar deklarisanih, obostranih, kapitalističkih odnosa (tržište, kapital, protok i razmena robe) partnerski odnosi, nego klasični kapitalski odnosi, centra i periferije. Gde je srpskoj strani, kroz duži vremenski period (nije od raspada nekašnje države!) rezervisano mesto, periferije. Znači,srpska, i slovenačka strana, svaka na svoj način i zbog svojih interesa, ignorišu naše postojanje u Republici Sloveniji. I u tom su smislu, obe političke elite, i virtuelnost svog dijaloga i problema, dovela do savršenstva. Stvoren je »okvir budućih srpsko-slovenačkih odnosa« iz kojih u izbačena »neprijatna pitanja prošlosti«, a ostavljeno mesto, mnogo mesta, »realnosti«. I mi, pripadnici srpske etničke zajednice trebali bi, kao rešenje našeg statusa u Republici Sloveniji, da oberučke prihvatimo, tu »realnost«….

Srpska Pravoslavna Crkva, kroz sve istorijske periode  i uglavnom nevolje i patnje srpskog naroda, bila je i ostaje, jedina i najpouzdanija, vekovna institucija i oslonac srpskog naroda. Njeno, ne samo duhovno, nego i sva druga iskustva, ne mogu se meriti, ili se mogu meriti tek uz određene rezerve, sa ostalim političkim i ostalim institucijama koje je stvorio srpski narod. Sve su se ostale institucije pokazale, i trošne, i izgubljene, i podložne, raznim istorijskim, državnim, ideološkim ili političkim promenama. Zbog toga, rekao bih, teško je govoriti ili praviti komparacije, između metafizičko-duhovnog karaktera jedne vekovne mudrosti i iskustva, sa bilo institucionalnim ili individualnim sposobnostima koji proistiću iz našeg svetovnog, prolaznog bitisanja. 

Međutim treba konstatovati i sledeće. Kako pripadnici srpske etničke zajednice, tako i Srpska Pravoslavna Crkva u Sloveniji, u promenjenom državnom i društveno/političkom sistemu, pogotovo prvi, našli su se, tim promenama, zatečeni. Srpska Pravoslavna  Crkva možda i ne toliko, koliko su spomenute promene pogodile pojedince. Crkva je nastavila sa svojm delatnošću i u novim uslovima, bez nekih većih smetnji ili prepreka.  Najgore je ustvari prošao, civilni deo srpske etničke zajednice koji se ustvari, kroz različite oblike, (civilne) organizovanosti tek trebao konstituisati. Taj deo srpske etničke zajednice morao je proći/preboleti sve najgore, ni kriv ni dužan, »dečje bolesti«, srpskog etničkog korpusa koji se našao u vrtlogu raspada nekadašnje, zajedničke države. Spomenuti raspad zajedničke države, pokrenuo je i radikalizovao, neka elementarna pitanja celokupnog srpskog nacionalnog korpusa i to, u novom, nesrpskom državnom okruženju. Verovatno je najteže bilo pitanje, kako i na koji način, a pre svega kojim sredstvima, očuvati nacionalni identitet u okruženju koje nije iskazivalo ni najmanje razumevanje, za negovanje ili održavanje srpskog nacionalnog identiteta. Već sam spomenuo slovenački Ustav i njegov odnos prema srpskoj etničkoj zajednici, što je, hteli mi to ili ne, veoma otežavajuća okolnost. Srpska etnička zajednica svedena je isključivo na (građansku) privatnost, u kojoj je nacionalni identitet, privatna stvar svakog pojedinca, bez mogućnosti njegove realizacije, obzirom na brojnost pripadnika srpske etničke zajednice u Republici Sloveniji, i političkog udruživanja. Čak i gore, svaki mogući skromni nagoveštaj, političkog organizovanja, tretiran je kao »neprijateljski akt«, uperen protiv slovenačke države. Što je bilo i još uvek je, potpuno besmisleno. U situaciji, u kojoj se našla srpska etnička zajednica u Sloveniji; bez organizovanog školskog sistema elementarnog obrazovanja na maternjem jeziku; bez drugih potrebnih institucija i bez političkih organizacija (političke stranke), jedino sa dosta velikim brojem »zavičajnih kulturnih društava«, i čiji se smisao iscrpljivao, i još uvek se iscrpljuje, u neumornom izvođenju folklornih aktivnosti/priredbi.

Profesore šta je crkva mogla ponuditi srpskoj etničkoj zajednici u takvoj situaciji?

Postavljeno pitanje: šta je crkva mogla ponuditi srpskoj etničkoj zajednici u takvoj situaciji?
Odgovor je dosta jednostavan. Dala i uradila je mnogo, ali to što je nudila i još uvek nudi, je onaj deo nacionalnog identiteta koji je vezan isključivo uz i kroz veru.Taj deo nacionalnog identiteta je oduvek bio značajan ali (više) nije jedini, a šta je najbitnije, ne može i nije njegov zadatak da u civilnoj sferi života, zamenjuje ostale značajne segmente koji čine nacionalni identitet. Naravno da to nije, u ovako kratkom razgovoru, ni teoretsko, ni teološko rasčlanjivanje problema, nego iskljućivo pokušaj njegove praktičke aplikacije u datim (političkim) prilikama….

Profesore, Vaše mišljenje, šta će za Srbe doneti sastanak na Brdu kod Kranja?

Sastanak političara Zapadnog Balkana 20.marta na Brdu kod Kranja….

Tačno je da je spomenuti sastanak na Brdu kod Kranja, nagovešten na zajedničkom sastanku predsednika Boruta Pahora, Jadranke Kosor i Borisa Tadića, prošle sednice na Ptuju. Mediji su, sa uočljivom ironijom, sastanak na Ptuju, nazvali SHS Trilateralom, što je u određenom smislu, nepravedno.  Naravno, moguća je asociacija na državu SHS, pre Drugog svetskog rata, ali samo kao, asociacija. Mnogo je pozitivnije to da su predsednici Slovenije, Hrvatske i Srbije, otvorili put razgovorima koja tek trebaju pokrenuti sva otvorena pitanja, a ima ih mnogo.
I ne treba sva, ili većinu otvorenih pitanja, posmatrati, isključivo kroz prizmu »privredne saradnje u regiji«. Prosto bi trebalo strpljivo sačiniti evidenciju svih otvorenih pitanja Zapadnog Balkana, i to ne samo onih koja su se dosada, ili pokušala neuspešno rešiti ili privremeno rešila, kao u Rambujeu ili Dejtonu, a sada se rešavaju u Briselu. Očito je, kako je raspad nekadašnje zajedničke države pokrenuo mnoga pitanja koja su svetskim velesilama, izgledala, ili nebitna ili čak neprimerena vremenu u kom živimo, ali ta su pitanja ostala nerešena i potencijalno su žarište novih sukoba i razmimoilaženja. Vreme je da političke elite, Slovenije, Hrvtske i Srbije, kao i sve ostale naravno, konačno ispolje i nešto više političke zrelosti koja pretpostavlja njihove realne sposobnosti, a ne samo potencijale u funkciji interesa drugih…Zadnja je vest kako je održavanje sastanka na Brdu kod Kranja dosta neizvesno i pod velikim upitnikom….

 

 

Profesore, puno Vam hvala, da ste našli vremena, te nama i našim cenjenim čitaocima odgovorili na postavljena pitanja.

  • Razgovor vodio: Saša Gajić.

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*