I POBEDNICI, I GUBITNICI, ILI NEŠTO TREĆE

Ako posmatramo, bilo ishod, bilo raspoloženje srpske javnosti, posle održanih srpskih parlamentarnih izbora na Đurđevdan 2012.godine, i nešto kasnije i predsedničkih izbora, onda je potrebno konstatovati nekoliko činjenica koje upućuju, više na jednu ozbiljnu krizu, kako samog političkog sistema, tako i protagonista tog političkog sistema, samih političkih stranaka. Zbog toga je nebitno raspravljanje, o samom ishodu i novoj/staroj distribuciji političke moći kroz učesnike srpskih parlamentarnih izbora. Suštinu promena ili ”promena”, koje su najavljivale pojedine političke stranke, naravno pod uslovom da ih njihov izborni rezultat kvalifikuje kao sastavni deo političkog odlučivanja o sudbini srpskog društva, u pretstoječem periodu, nikako nisu ”razotkrivale”; ni kojim sredstvima, a još manje na koji način žele postići svoj cilj.

Opšta mesta, kao što su naprimer: zalaganje za skorašnji ulazak i članstvo u Evropskoj uniji ili regionalna saradnja ili saradnja sa uticajnim svetskim političkim i privrednim centrima, naravno da ne daju odgovor: o stvarnoj kondiciji u kojoj se nalaze predlagači ”promena” koje su nudili, još je manje jasno, šta bi predlagane ”promene” trebale ustvari promeniti. Izostaje ključna analiza političkog sistema parlamentarne demokratije koji je sproveden u Srbiji, bilo posle raspada nekadašnje zajedničke države, bilo posle petooktobarskih dešavanja 2000. godine. Bez jedne sveobuhvatne analize političkog sistema parlamentarne demokratije u Srbiji, i njegovih dosadašnjih rezultata, nemoguća je koliko toliko ozbiljna rasprava o konsekvencijama koje proizvodi taj i takav politički sistem. A u red takvog razmišljanja idu i rasprave o kvalitetu upravo održanih parlamentarnih izbora u Srbiji. Dosadašnje, bilo ”rasprave” u predizbornom, kao i po izbornom periodu, bavile su se perifernim pitanjima, kao što su: optužbe o izbornoj krađi, obmanama birača, sastavljanju političkih koalicija svih vrsta i tome slično, manje ili skoro nikako nije bilo govora o tome: šta
ustvari generira duboku krizu u kojoj se nalazi sam sistem političke parlamentarne demokratije u Srbiji.
Verovatno treba poći od nekih sada već ”istorijskih” pretpostavki koje su početkom 90’, a u još većoj meri početkom 2000. godine, stvorile oblik političkog sistema parlamentarne demokratije kome smo danas svedoci u Srbiji.

Jedna od osnovnih tačaka koje su generirale politički sistem parlamentarne demokratije danas u Srbiji je svakako proces tranzicije. Možda i ne toliko sam proces tranzicije koji je bio, posle pada berlinskog zida, raspada Sovjetskog saveza i drugih promena u svetu, prosto imperativ, građenja nekih novih, drugačijih temelja i odnosa, države i društva, od onih koje smo poznavali u sistemu ”socijalističkog samoupravljanja”. Taj, novi, drugačiji politički sistem, nazovimo ga njegovim pravim imenom kapitalizam, trebalo je, što je uostalom urađeno, kako u državama nekadašnje Jugoslavije, tako i u nekadašnjem Istočnom bloku, uspostaviti sinhrono sa vlasničkom tranzicijom/transformacijom. Ekonomski analitičari na Zapadu koji su se bavili problemom (vlasničke) tranzicije zemalja Istočne Evrope, kao i njenim političkim konsekvencijama, jedinstvenog su mišljenja da tranzicija u velikoj većini slučajeva o kojima je reč, nije uspela. Nije ispunila očekivanja koja su polagana u nju. Čak i više, kako u ekonomskom, tako i u političkom smislu, stvorene su loše kopije političkih parlamentarnih demokratija, koje postoje na Zapadu odnosno u Evropskoj uniji. Uzelo bi i suviše vremena, kada bi se upustili u celokupnu analizu, kako svih elemenata ekonomsko/privredne tranzicije, njihovog funkcionisanja i rezultata, tako i političkih promena koje su usledile. Međutim, značajno je konstatovati sledeće.
Ako je za politički sistem ”socijalističkog samoupravljanja”, kada govorimo o zemljama bivše Jugoslavije, bila karakteristična takozvana ”društvena svojina” na koju su bili nakalemljeni utopijski principi političkog sistema samoupravljanja, onda na politički sistem parlamentarne demokratije nastale na ruševinama ”socijalističkog samoupravljanja”, nemožemo gledati drugačije kao na političko hibridnu tvorevinu. Ta hibridnost se ogleda pre svega u formiranju kako samih političkih stranaka, tako i političke konfiguracije u kojoj nastupaju i deluju spomenute političke stranke. Stvaranju današnjeg (kapitalističkog) ekonomskog i privrednog okruženja u Srbiji, prethodilo je stvaranje političkih stranaka. A to sigurno nisu dva odvojena ili autonomna, procesa. Mnogo je tačnije da su u tranzicionim procesima oformljenim vlasničkim strukturama trebale upravo takve političke stranke, kakve se javljaju na današnjoj srpskoj političkoj sceni. Kakvu i koliku moć odlučivanja u sferi funkcionisanja društva i države, su na taj način određene strukture ”rezervisale” sebi, mimo institucija političkog sistema palamentarne demokratije, centralno je pitanje celokupnog političkog sistema koji je na delu u Srbiji. Ipak, nemože se izbeći pitanje: kakva je ustvari politička, a pogotovo privredna realnost današnje Srbije koja nije ni slučajno nalik izbornim ”obećanjima”, bilo koje od srpskih političkih stranaka.

Teško je naime poverovati da je moguće, bukvalno preko noći, ”pretvoriti” percepciju zagovaranja utopijskih principa ”socijalističkog samoupravljanja” u pluralizam višestranačja, koji karakteriše politički sistem parlamentarne političke demokratije. Ipak, pogledajmo pobliže, kako stoji stvar sa opštim mestima ”obećanja” vodećih srpskih političkih stranaka: o skorašnjem i bezalternativnom ulasku Srbije u EU, Srbiji kao regionalnom lideru ili saradnji sa svetskim centrima moći. Kao prvo, treba konstatovati sledeće. Bez obzira na svu slatkorečivost, kada je u pitanju, pridruživanje EU, od strane srpskih političkih čelnika, kao i ”nemerljivi” ekonomski učinci tog pridruživanja, treba biti i više nego pesimista kada je reč o tim i takvim preterivanjima. Takođe nije na odmet pesimizam, u pogledu, koliko srpska politička elita uopšte i dublje poznaje probleme i otvorena pitanja sa kojima se danas suočava EU. Više nego očito jeste da ne postoji (više) ni neki minimalni konsenz među članicama EU kada se radi o pitanjima budućnosti EU i kako njenu budućnost vide države članice koje ustvari odlučuju, u kom će se pravcu kretati, Evropska Unija.

Teško je ne uočiti, skoro dijametralne razlike, između stavova Nemačke, Francuske i Velike Britanije, sa jedne strane, i evropskog Juga, sa druge strane, ili recimo grupe koju čine skandinavske zemlje. U takozvani ”evropski Jug”, gde se nalaze, i Grčka, i Italija, i Španija i Portugal, uslovno bi mogli smestiti i Srbiju.. Srbija je mnogo bliže, što se tiče otvorenih pitanja: privrede, prezaduženosti, nezaposlenosti, školskog i zdravstvenog sistema, penzijskog sistema ili korupcije, spomenutim zemljama, nego recimo konceptu jedne Nemačke koja insistira na stavovima: radikalne štednje, reformisanom javnom sektoru, čvrstoj i jedinstvenoj evropskoj valuti, uvođenju tkzv. ”zlatnog pravila” čak u Ustav zemalja članica, itd, itd. Zbog toga, veoma je upitno, mada se to srpskim političarima tako čini, kako možemo govoriti o nekoj ”jedinstvenoj politici” EU. Pretnja državnog bankrota Grčke, nije samo krah grčkih političkih elita koje su zemlju dovele u situaciju u kojoj se nalazi, nego je otvorila i mnoga pitanja vezana upravo za pitanje: šta je to što povezuje Europsku Uniju u celinu koja bi mogla da bude efikasna i konkurentna u svetskim razmerama. Teško je poverovati da će taj odgovor pronaći glomazni evropski parlament ili njegova ”udarna pesnica” u oličenju briselske birokratije, mnogo je izvesnije da se EU tek nalazi u procesu traženja svih tih odgovora, ali bi bilo naivno ne videti jednu dosta snažnu tendenciju diferenciacije, zemalja koje čine članstvo EU. Nije to isključivo diferencijacija, na razvijeni evropski Sever i nerazvijeni evropski Jug, nego se tu radi i o određenim geo strateškim koncepcijama i njihovoj primeni. Sasvim je otvoreno pitanje, šta će se ubuduće dešavati sa prijemom novih članica.

Dilema koje se postavlja pred Srbiju, i njene političke elite, nije toliko u pro ili contra ”bezalternativnom” ulasku u EU, kako se često isticalo u poslednje vreme, pogotovo u predizbornim ”obećanjima”. Dilema je mnogo složenija. U procesu pridruživanja EU će od Srbije, vrlo verovatno zahtevati da uradi mnogo više radikalnih zahvata i reformi, u svom privrednom sistemu, pravosuđu, javnoj upravi, finansijama, suzbijanju korupcije i sličnog, nego su to morale uraditi recimo Slovenija ili Hrvatska.
Slovenija i Hrvatska trebale su se, više manje prilagoditi evropskim merilima, pogotovo u sferi pravnih standarda, EU je u to vreme (pridruživanja Slovenije i Hrvatske) bila mnogo manje rigorozna u pogledu zaduživanja obe  zemlje, pošto problemi koji su izbili sa: Grčkom, Italijom, Španijom ili recimo Irskom, tada još nisu bili aktualni do te mere da bi zahtevali intervenciju takvog tipa, kao što je to kasnije, bio slučaj sa Grčkom. Svetska ekonomska kriza još nije počela. Suština svega spomenutog jeste: da li su srpske političke elite (bez obzira na konkretnu političko-stranačku identifikaciju!) u stanju ispuniti uslove koje će pred njih postavljati EU, naravno ako je to put koji nema ”alternativu”? Imaju li srpske političke elite, kapacitet i intelektualne resurse, za taj, dug i težak proces?

Nije to više isključivo hipoteza koja se nameće kada nismo u stanju izmeriti naše (stvarne) mogućnosti, a pre svega konačni ishod tih mogućnosti. Takođe nije upitno da će Srbija morati kroz takav ili drugačiji oblik ozbiljnog preispitivanja posledica koje su usledile kroz period društvene i pogotovo privredne tranzicije/transformacije. Ne radi se toliko o golicanju prilično sluđene javnosti, putem medija: koliko će tajkunskih ”podviga” završiti na sudu ili koliko će to zavisiti od jedne ili druge (pobedničke) političke opcije, mnogo je ozbiljnije sledeće pitanje. Koliko ”kapitalistički sistem” stvoren na temeljima tranzicije/ transformacije u Srbiji, uopšte odgovara srpskom društvu, njegovim potrebama, funkcionisanju i razvoju, kada znamo da su, zasada teoretske rasprave, na tu temu, nemogućnosti ili iscrpljenost kapitalističkog sistema, pogotovo u Evropi i svetu, već počele. Spomenimo da se, povodom tih pitanja, ovih dana, u neposrednom srpskom okruženju, konkretno u Zagrebu, održao skup: filozofa, politologa, analitičara i ekonomista u organizaciji Subversive foruma (13-19.maj 2012) i pod naslovom Budućnost Evrope. Od poznatijih učesnika ovog skupa u Zagrebu bili su prisutni: filozof Slavoj Žižek, istoričar Tariq Ali, profesor prava Costas Douzinas i mnogi drugi.

Mada prenošenje pojedinih stavova može izgledati, i necelovito ili istrgnuto iz konteksta, ipak vredi videti, šta o određenim pitanjima, pitanjima koja tište i današnje srpsko društvo, u jednakoj meri, kao i ostale evropske zemlje, misle učesnici skupa Budućnost Evrope. Tako naprimer istoričar Tariq Ali smatra: “Parlamenti sami po sebi ne mogu ponuditi rešenja. Sadašnji oblik demokratije ne može ponuditi i doneti odgovore, koje traže ljudi. Zbog toga su mladi ljudi otuđeni od politike”. Još je kritičniji Costas Douzinas: ”To, šta se danas dešava mladim Evropljanima jeste genecid (reč koju ne treba brkati sa genocid!) namerno uništavanje celokupnih generacija mladih, obrazovanih ljudi od Portugala do Rumunije i Grčke”. O problemu reprezentativne demokratije Slavoj Žižek kaže:” Reprezentativna, institucionalna demokratija koju imamo, nije dovoljno jaka, kako bi se mogla uhvatiti u koštac sa ekonomskom krizom i ponuditi odgovarajuća rešenja. Izborna pobeda nije dovoljna. Potreban je jasan pritisak građana sa ulica. Ako ne budemo pronašli zajednički demokratski odgovor, postoji opravdan strah da čemo dobiti totalitarizam. Pošto kapitalizam azijskog ili mađarskog tipa već poznajemo. Imamo i kapitalizam talijanskog tipa, kojeg oličava Mario Monti”.
Još jedna usputna primedba. Nisam primetio da su srpski mediji, zaokupljeni izbornom groznicom, nešto više pažnje posvetili zagrebačkom skupu. Takođe, mada nemam pouzdanih informacija, u kojoj meri su dešavanje pratili srpski političari. Ne radi se toliko o tome, kako bi srpska politička elita, trebala pedantno pratiti baš sve privredne i političke ”trendove”, bilo u svetu ili Evropi, mada, ako se već negde upućujemo ili želimo ići, treba se informisati, gde to (mi) idemo i šta nas tamo čeka. Politički pogled srpskih elita, barem prema onom što smo slušali i gledali u predizbornim i postizbornim ”mudrovanjima”, lišen je svake (iole) teoretske refleksije. To je ignorantsko dogmatski pogled na svet oko Srbije, kao da svet ili Evropa, stoje u mestu, ne menjaju se, i jedva čekaju da Srbija (konačno) uđe u EU, i da svi ili barem veći deo problema budu rešeni. U tom političkom, da ne kažem grotesknom pogledu, od ”znoja,
suza i krvi”, za srpsku političku elitu bila bi ”rezervisana” jedino funkcija prepoznavanja sopstvenih, parcijalnih interesa, ostalo bi uradio ”automatizam” učlanjivanja u EU. Sem retkih izuzetaka, kada govorimo o političkim strankama, srpske političke elite koje su nekakav nusprodukt tranzicije/transformacije srpskog društva, kasni kapitalizam i njegovu ideološku doktrinu neoliberalizma, doživljavaju kao večitu, nepromenjivu doktrinu koja zaista nema ”alternative”. Sve šta se sa kapitalizmom dešavalo 30’ godina prošlog veka sa velikom ekonomskom krizom i Ruzveltovim Nju Dilom njenim posledicama, ili idejama Majnarda Kejnsa ili Hajeka ili kasnije Miltona Fridmana (čikaška škola) ili današnjim upozorenjima Pol Krugmana, Džozefa Stiglica, Nuriela Rubinija i ostalih, sve je to luk i voda, u poređenju sa visprenom ”ocenom” sada već bivšeg premiera Srbije Mirka Cvetkovića; ”kako Srbiju neće pogoditi ekonomska kriza i recesija”.
Slično ponašanje mogli smo primetiti i u oktobru prošle godine u toku pokreta Occupy Wallstreet (Zauzmimo Volstrit). Srpski mediji su o dešavanjima u Vašingtonu izveštavali, ustvari bez nekog svog stava i procene, kao da se u Zuccoti (Cukoti) parku dešavao neki, tipačan američki performans, a ne da je menađersko-vlasničkoj eliti na Volstritu upućeno jedno ozbiljno upozorenje američke mlade generacije, sadržano u poruci We are 99 %.(Mi smo 99 procenata!). U spomenutim demonstracijama bilo je mnoštvo slogana i poruka ali jedno je sigurno, ali ne samo u Vašingtonu, već i u drugim američkim gradovima, večina se poruka svodila na efekte funkcionisanja kapitalističkog sistema. Nepravednu raspodelu društvenog bogastva i jedno dramatično upozorenje američke mlade generacije da im je upravo takav sistem (kapitalistički) upropastio bilo kakvu pristojnu životnu perspektivu.
Mada se srpske društvene prilike ne mogu uspoređivati sa američkim ili prilikama u razvijenom delu Evropske unije, ipak ima dosta dodirnih tačaka. Uzmimo samo visok stepen nezaposlenosti pogotovo mladih, mogućnost pokretanja privrede, bekstvo ”sive materije” i slično. Neumoljivi negativni statistički podaci svrstavaju Srbiju na dno, ne samo evropskih statistika, nego ju svrstavaju među zemlje takozvanog Trećeg sveta. U takvoj je situaciji ključno je pitanje, kako pokrenuti privredni ciklus, kojim sredstvima i na koji način. I u takvoj situaciji sasvim je uzaludno očekivanje realnih promena od smenjivanja jedne ili druge političke opcije, beskonačnih ”konstrukcija” političkih koalicija, sastavljanja vladnih koalicija ili terora kojekakvih političkih i ekonomskih mera koje u suštini ne daju rezultata. Zanimljivo je kako su mnogi analitičari u predizbornoj trci konstatovali jednu poražavajuću činjenicu. Većina političara koja se preporučivala biračima; bilo svojim ”obećanjima” ili prognozama ”šta će sve uraditi!!!!”, ustvari je jedan je isti, dosta uzak krug ljudi, koji se sada već dugi niz godina smenjuje na značajnim funkcijama u rukovođenju države. Rezultati njihov rada uglavnom su negativni.

Stvoren je zatvoren institucionalni sistem koji parališe uvođenja novih ljudi i ideja. Zbog svega spomenutog nužno je, sviđalo se to sadašnjoj političkoj nomenklaturi ili ne, postaviti pitanje samog temelja funkcionisanja političkog sistema parlamentarne demokratije, stvorenog u Srbiji, posle društvene tranzicije/transformacije. Nije to poziv na ”obaranje ustavnog poredka” ili ”revoluciju” ili ”uvođenje totalitarnog sistema jedne od poznatih ideoloških proviniencija”, ne to je prosto konstatacija da sadašnje ustrojstvo političkog sistema parlamentarne demokratije, kakvo je stvoreno i primenjuje se u Srbiji, ne daje odgovarajuće rezultate koji bi opravdali njegovo dalje održavanje. Mnogo bitnije od primene tehnologije političke veštine, kome smo bili svedoci u predizbornim ”bitkama”, bilo bi uspostavljanje dijaloga među svim društvenim subjektima, o nužnim promenama vođenja društva države i kreiranju nove društvene paradigme.

Ljubljana, dana: 26.05.2012 – M.V

 

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*