Gospode pomiluj ili Lord Have Mercy


Pripremio: prof. Milenko Vakanjac

Ne samo zbog toga, što smo na internetnoj stranici Saveza srpske dijaspore Slovenije ove godine, u opširnom tekstu pod naslovom Rehabilitacija ili nešto drugo dosta opširno i nadam se objektivno pisali o: tragičnoj sudbini NJKV Kneza Pavla Karađorđevića i naravno svim oblicima istorijske nepravde koja je, kako za vreme Drugog svetskog rata, a pogotovo posle završetka Drugog svetskog rata, nanesena tom velikom i plemenitom srpskom državniku. Zanimljivo je i to da se, hteli mi to ili ne, sviđalo se to nama ili ne, kroz sudbinu NJKV Kneza Pavla Karađorđevića, ogledaju i ukrštaju takođe sva: tragična lutanja, kratkoća istorijskog pamćenja pogotovo srpskih elita, kao i jedna zaista neshvatljiva srpska osobina za koju mi prosto nedostaje reči. Radi se o maniru prihvatanju nametnutog tuđeg, i lakoumnog i jevtinog odricanja od svog.

Kada govorim o spomenutoj osobini, moram ilustracije radi pomenuti tri osobe koje su, po mom skromnom mišljenju, imale presudan uticaj na tok novije srpske istorije. Te su osobe: pored NJKV Kneza Pavla Karađorđevića, još i đeneral Dragoljub Mihailović komandant JVuO i ministar vojni u vladi gospodina Slobodana Jovanovića, i doživotni predsednik svih ”zbratimljenih jugoslavenskih naroda” drug Josip Broz, okićen sa mnogim ilegalnim imenima i nadimcima koje je bilo, i težko popamtiti, a bogami još teže dešifrovati, šta ustvari predstavljaju. Kada bi, kojim slučajem postojao šifrant, možda nešto slično i postoji u arhivama nekadašnje: ČEKE, GPU, NKVD, KGB, i još mnogih drugih formacija ruskih obaveštajnih službi, bilo bi nam lakše ustanoviti, zbog kojih su se uzroka davala ta silna ”revolucionarno-konspirativno-obaveštajna” imena? Da li je to možda bilo zbog toga da bi se ”zavarao trag klasnom neprijatelju” ili je možda uzrok bio možda mnogo jednostavniji. Recimo da su agenti: ČEKE, GPU, NKVD ili KGB, sem zvaničnih ”revolucionarnih biografija”, imali i nešto manje blistave ”građanske biografije”, o kojima je recimo dosta znala ruska (carska) OHRANA? Ko bi to znao, ali kada se ukrste ”revolucionarne biografije” nekadašnjih ”revolucionera” agenata ili obaveštajaca, sa naknadno sročenim i naručenim, a pre svega istorijski  alsifikovanim, ”državničkim biografijama”, onda nikako njihov rezultat nemože biti, jasan uvid u pravi, i koliko toliko provereni identitet, tih ljudi. Upravo pitanje identiteta, kako ličnog, tako i svih ostalih komponenti koje čine identitet nekog čoveka, prosto mi se neumoljivo nametalo, prilikom prenosa zemnih ostataka NJKV Kneza Pavla, Karađorđevića, kneginje Olge i kneževića Nikole, ovih dana, prvo iz švajcarske Lozane, u Beograd i kasnijeg prenosa u crkvu Svetog Đorđa na Oplencu. Prenosom zemnih ostataka NJKV Kneza Pavla Karađorđevića, u Srbiju, posle neverovatno dugog i neoprostivog sakrivanja i zavereničkog ćutanja, kao i insistiranja na istorijskim falsifikatima kao ”proverenim dokazima”, srpske su elite, ipak, kako tako, odužile svoj dug prema NJKV Knezu Pavlu Karađorđeviću, i barem delimično
skinule sa sebe, hipoteku priglupog istorijskog, političkog i zaslepljenog ideološkog kukavičluka koji je pre svega njihovom krivicom bio nočna mora celokupnog srpskog naroda. Međutim, vratimo se pitanju identiteta. Verovatno je drug V.I.Lenjin, ”veliki vođa” i ”mozak” Oktobarske revolucije, bio taj koji je prvi osetio potrebu da iz, dosta problematičnih, građanskim rečnikom rečeno, avanturistički nastrojenih pojedinaca, konstruiše jednu sasvim ”novu” revolucionarnu klasu ”ljudi posebnog kova”, za koju je trebalo takođe iskonstruisati ili prosto izmisliti njihov, identitet. Tako je drug Lenjin, prihvatio i osmislio jednog J.V. Džugašvilija, kao protip ”novog čoveka, vođe i revolucionera” koji je nešto kasnije izgradio i svoj impresivni ”kult ličnosti”, i to upravo uz pomoć subjekata sa nadimcima: Tito, Stari, Valter, ing.Babić itd, itd. Izuzetne analize, o tom ”revolucionarnom fenomenu” mogu se pročitati u delima pokojnog srpskog filozofa profesora Nikole Miloševića (1929-2007), pogotovo u delu Marksizam i jezuitizam (1985).
Postavlja se pitanje, zašto treba prilikom prenosa zemnih ostataka NJKV Kneza Pavla Karađorđevića, otvoriti i pitanje identiteta ličnosti koje su uticale na noviju srpsku istoriju? Nije to neodgovorno ili nepristojno preturanje po biografijama ljudi, u trenucima, ajde recimo i to, pokajanja srpskih elita, prilikom prenosa zemnih ostataka NJKV Kneza Pavla Karađorđević u zemlju Srbiju. I kada nas pojedini ”novi ideolozi” uveravaju, kako bi se trebali okrenuti budućnosti,i što pre zaboraviti prošlost. Više bi to nazvao prepotrebnom katarzom srpskog istorijskog zaborava i vaskresenjem srpskog povratka, upravo u sam tok (savremene) istorije, a ne istrajanje na beskonačnom ponavljanju istrošenih ”ideoloških istina” u koje nema nikakve potrebe više, verovati. Ustvari je tragikomično, kako je u pogotovo u Srbiji, došlo do fenomena ”identitetske inverzije”, u kojoj su najnormalnija pitanja, o tome; kakvom se političaru/ čoveku poverava sudbina nacije i milijona ljudi, i to na dosta neodređeno vreme? Nikada se nije postavljalo pitanje; šta se ustvari zna o čoveku, o kome se na kraju ispostavilo da se nezna ništa, a i ono malo, što se zna, bilo je više plod fikcija i maloumnih ideoloških nebuloza. A zapelo je već kod određivanja datuma rođenja, kao grešku je napravio katolički sveštenik prilikom upisivanja podataka u knjigu rođenih. Da, pogodili ste, govorim o drugu Josipu Brozu. Kada se  onstruisanja njegove kasnije ”revolucionarne biografije” pristupilo ”pomoću” proverenih metoda obaveštajnih službi pod čijim je patronatom radio, sve je ispadala gola rutina. Setite se samo, kakva je panika nastupila unutar jugoslavenske partijske elite, kada se ”stvorio” odjednom, reklo bi se direktno iz arhipelaga gulag, Karlo Štajner. Kasnije se proslavio sa knjigom 7000 dana u Sibiru koja je jedno vreme bila pravi bestseler u tadašnjem izdavaštvu. Čudi jedino, kako Štajner nije imao ”priliku” progovoriti nešto više, o moskovskim godinama druga Josipa Broza, pogotovo onom čuvenom periodu iz još čuvenijeg hotela Luks i uz čiju su pomoć vršene staljinističke čiste 30’ godina prošlog veka. ”Zaboravni” drug Broz doživeo je i potpunu anamnezu kada je u pitanju njegovo učešće u Španskom građanskom ratu, barem zvanični istoričari, o tom periodu njegove NKVD karijere nisu znali ništa.

Sa druge strane, kada govorimo bilo o NJKV Knezu Pavlu Karađorđeviću ili đeneralu Dragoljubu Mihailoviću, njihov je identitet, bio i proveren, i poznat. Bilo da se radi: o njihovom mestu rođenja, njihovim roditeljima, njihovom školovanju ili ako hočete o najznačajnijoj srpskoj identitnoj tačci, krsnoj slavi. Takođe nisu bila upitna njihova politička ubeđenja. I nije se, u slučaju NJKV Kneza Pavla Karađorđevića ili đenerala Dragoljuba Mihailovića, nagađalo da li su jednom: ili Hrvati, ili Slovenci, ili mađarski ili poljski Jevreji, ili neznam ni sam šta već. Možda je upravo to da su bili Srbi, bilo ono ”najproblematičnije”. Naravno da je bilo srpskim, pogotovo političkim, a i ostalim elitama, skoro svejedno, šta stoji iza ”mitskog i herojskog lika” druga Josipa Broza. Suština je bio ”proleterski  ternacionalizam”, u kome stvarno i nije bitno, kojoj naciji ko pripada. Bitno je bilo pripadanje ”proleterskoj revoluciji”, sve je ostalo bila ”buržuazna klasna svest i klasa” koju je trebalo razoriti. I to je učinjeno pomoću svih mogućih in nemogućih političkih zahvata, istorijskih laži i diskvalifikacija, po potrebi, kada se ukazala prilika i montiranih sudskih procesa. U tim i takvim istorijskim okolnostima iskovane su dve najčuvenije sintagme i to: ”o kolaboraciji sa okupatorom” (đeneral Mihailović) i ”o narodnom izdajstvu” (NJKV Kneza Pavla Karađorđevića). I tekstovima u kojima smo se bavili tim pitanjima, na našoj internetnoj stranici, mislim da smo sa dosta argumenata, opovrgli spomenute dve, ustvari ideološke sintagme. Zbog toga ih neću ponovo ponavljati. Međutim, iznenađuje nešto drugo.  ”Najveći sin naroda i narodnosti Jugoslavije”, umro je 1980.godine u Ljubljani. Opravdano se očekivalo da će, posle njegove smrti, barem istaknutiji i neopterećeni, predstavnici srpske, pogotovo političke elite, smoći hrabrosti i započeti procese ispravljanja istorijskih falsifikata, stvorenih u vreme njegove vladavine. Srpska je elita ćutala i mazohistički trpela uvrede na račun ”velikosrpskog nacionalizma”. Posle toga došle su 90’ prošlog veka, raspad zajedničke države Jugoslavije, i srpska elita, opet je neshvatljivo ćutala. Došle su i tkz.oktobarske promene 2000.godine koje su iznedrile demokratiju, i sa njom predsednika Zorana Djindjića, i opet ništa. Konačno, nešto se pokrenulu, u pravcu shvatanja novije srpske istorije, najpre sa zvaničnom rehabilitacijom NJKV Kneza Pavla Karađorđevića, vraćanjem njegove lične arhive iz SAD, i njegovom sahranom na Oplencu. Nisam siguran da je termin rehabilitacija, dobar termin, kada se radi o ispravljanju istorijskih nepravdi ili naprosto sudbonosnih ali pogrešnih odluka. Naime, rehabilitacija, neke ličnosti u dosadašnjem skroz ideologizovanom kontekstu, ipak znaći, u slučaju NJKV Kneza Pavla da je on na bilo koji način pripadao samozvanoj ideološkoj strukturi koja ga je proglasila ”izdajnikom”. Pa se, eto sada, opamećeni deo te iste nomenklature, konačno setio da je napravio grešku. Treba krenuti, sasvim drugačijim putem razumevanja novije srpske istorije. Kao preduslov, potreban je jedan sasvim novi politički kontekst i struktura političkog i ostalog života koja će jasno da se distancira, ne od istorije koju je nažalost preživeo srpski narod, nego od rešenja koja mu je ta i takva, ideologizovana istorija i njeni protagonisti, nametala. Po onome, što su na Oplencu govorili, najveći utisak na mene učinio je govor patrijarha Irineja. Bio je jasan i nedvosmislen. Drugi govor, bio je kratak, i u najboljem smislu, dramatičan. Izrekla ga je ćerka NJKV Kneza Pavla Karađorđevića, Princeza Jelisaveta Karađorđević koja je svoj govor završila rečima: ”Živela Srbija!”. Nije to, nikakav prenaglašeni, monarhistički ili etnički poziv  građanima Srbije, duboko povređene Princeze Jelisavete. To je u suštini apel Srbima da se (konačno) vrate svojoj istinskoj istoriji i da ubuduće izbegavaju one  predstavnike svojih elita, pre svega političkih, koji nikada nisu u stanju prepoznati, šta srpski narod želi, hoće, i u čemu se prepoznaje. Možemo li, za kraj, ovog teksta, sa opravdanjem očekivati, i drugi čin, srpske istorijske drame. Vraćanje, ne suvoparne sudske presude o rehabilitaciji đenerala Dragoljuba Mihailovića, komandanta JVuO, to nam nije potrebno, nego izgubljene časti i dostojanstva čoveka i rodoljuba?

Skepsa koja se rađa, prilikom tog očekivanja, zagorčilo je nekoliko stvari. Prvo, jedno, i više nego promašeno traženje, posmrtnih ostataka đenerala Mihailovića, po raznim lokacijama u Beogradu koje je dugo trajalo i nije donelo nikakve konkretne rezultate. Drugo, još je mučnije bilo, pravno natezanje i cepidlačenje, oko utvrđivanja ”činjenice” da je đeneral stvarno mrtav, čime bi ustvari mogao da započne formalni deo sudske rehabilitacije. Vrhunac tog nemuštog traganja za ”objektivnošću”, bio je jedini ”uverljivi dokaz” kog je ”pronašao” sud, unatoč obilatoj pomoći britanskih međuratnih, a pogotovo posleratnih arhiva, o đeneralovoj smrti, tekst iz Borbe iz 1946. godine, u kome je javljeno da je đeneral pogubljen. Treće, upravo pred sudsku ”konstataciju” da je đeneral mrtav, Ustavni sud Srbije poništio je uredbu iz  005.godine kojom su izjednačeni borci JVuO i borci NOV. Da li se tom odlukom Ustavnog suda Srbije, opet vraćamo u olovna vremena, ideološkog jednoumlja, tek će da vidimo. Mada bi prema govorima, predstavnika najviših srpskih vlasti, na Oplencu, trebali biti ubuđeni u suprotno!

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*