ČEFURJI RAUS!* (Forget it, Jake. It's Chinatown!)

Pripremio: prof. Milenko Vakanjac

Ovih dana zaokuplja pažnju slovenačkih ljubitelja filma delo gospodina Gorana Vojnovića pod naslovom Čefurji raus! Gospodin Vojnović poznat je široj slovenačkoj javnosti pre svega kao:
reditelj, scenarista, pisac, kolumnista, a možda mi je promakla još neka od njegovih ”uloga” na slovenačkoj društveno-kulturnoj sceni. Međutim, kako nebi bilo ni najmanje zabune ili dvoumljenja, gospodin Vojnović je prevashodno slovenački pisac, bez obzira kako on doživljava samog sebe ili možda kako ga doživljava već spomenuta slovenačka društveno-kulturna javnost.

Zašto je potrebno posebno istaći, kojoj nacionalnoj literaturi, pripada gospodin Vojnović? Prosto zbog toga,  jer u današnje vreme, vreme ”novog” određivanja i pre svega nastajanja, bilo novih nacionalnih identiteta, bilo stvaranja ”apsolutno novih” jezika i jezičkih praksi, na prostorima nekadašnje države, nije, uz sve poznate jezičke proturečnosti koje sa sobom nose spomenuti ”novi” nacionalni identiteti, stvarati od jednog slenga karakterističnog za ljubljansku gradsku četvrt Fužine, posebnu jezičku kategoriju u koju se mogu strpati sve jezičke osobenosti bilo: srpskog, hrvatskog, bošnjačkog, crnogorskog ili možda i nekog drugog ili trećeg jezičkog projekta koji je tek u pripremi. Novi jezički projekt koji će i dalje ”usavršavati” ćerećenje srpskog jezika kao specifičnog oblika jezičke i kulturne ”dominacije” i ”tlačenja” kojeg provodi ”perfidna velikosrpska politika”.
Već je rečeno, kako je gospodin Vojnović, za polaznu tačku, bilo svog romana, bilo svog filma, uzeo reč iz slenga koji koristi pre svega omladinska populacija ljubljanske gradske čevrti Fužine, a njihov sleng prihvatio je i deo slovenačke omladinske populacije, tako da je nemoguće govoriti o slengu karakterističnom isključivo za generacije mladih, čiju su roditelji većinski iz bivših republika nekadašnje zajedničke države. Svakako nije na odmet pitanje: zašto generacije mladih iz spomenute ljubljanske gradske četvrti, osećaju potrebu za stvaranjem svog, specifičnog, jezičkog izraza i identiteta? Odgovor na to pitanje i nije jednostavan, mada mu gospodi Vojnović želi, kako u svom romanu, tako i u filmu, nametnuti iskljućivo crno-humornu dimenziju, kako bi se njegovi junacilakše nosili sa (slovenačkim) okruženjem neprihvatanja i stigmatizacije. Slovenačko neprihvatanje i stigmatizacija, kao i pretvaranje gradske četvrti Fužine u svojevrsni geto, u koji pristojni Slovenci retko i navraćaju, namoli da bi u njemu živeli. Znači, matrica data u njegovom romanu, i filmu, Čefurji raus, funkcioniše u svakodnevnom životu, i to kao jedna već mnogo puta viđena i prepoznatljiva asociacija, pogotovo u američkim filmovima. Meni recimo, pada na pamet čuveni film Romana Polanskog Chinatown (Kineska četvrt)  u kome glumi detektiva J.J Gittesa (Jack Nicholson) i prevarenu ženu Evelyn Mulweray (Faye  Dunaway). Svi koji ste gledali spomenuti film, znate da se na kraju filma nalazi i jedna, pomalo antologijska rečenica koja glasi:” Forget it, Jake. It's Chinatown!” (Zaboravi Džejk, to je Chinatown!). Isto bi mogli da kažu i junaci filma
Čefurji raus. Ali pošto naši čitaoci nisu najupućeniji u specifiku slovenačkih prilika, bilo bi dobro objasniti i neke pojmove iz slenga kojim govore junaci filma.

”Geneza” oznaćavanja ljudi iz republika nekadašnje zajedničke države, koji žive u Sloveniji, a Slovenci bi (svakako!) želeli da se distanciraju od njih, ima više faza i stepena netrpeljivosti. Ima u tim fazama ponajviše nacionalnih i ostalih stereotipa. Prvo su ti ljudi ”kršteni”, iskljućivo kao: ”Južnjaci” ili ” Balkanci” ili ”Vizantinci” šta bi moglo biti čak i prihvatljivo kao neka geografska odrednica, ako se na istu nebi kaćilo i bezbroj vrlo neprijatnih stereotipa i odbojnosti. Posle toga, pošto Slovenci, nisu imali i još uvek nemaju, neki posebno istančan osečaj za poznavanje geografije nekadašnje zajedničke države, ”Južnjaci” su se postepeno, sve više pretvarali u ”Bosance”, da bi posle raspada zajedničke države definitivno postali ”Čefurji”. Kao neki nacionalno sveobuhvatni, pogrdni izraz, za ljude koji nikako nisu u stanju da ”prihvate slovenačku realnost, jezik i slovenački životni stil”. Zbog toga su Čefurji i stvorili svoj jezički izraz, mešavinu svojih ”domaćih dijalekata” (srpskih, hrvatskih, bošnjačkih, crnogorskih itd) i slovenačkog jezika. Jezičke tvorevine, koje nastaju na taj način, tipičan su sleng koji je karakterističan za sve urbane populacije, od Nju Jorka do Tokija i šire, i nisu nikakav poseban slovenački specijalitet, na kome bi trebalo vežbati slovenačku ”nacionalnu samosvest” i ”različitost”.
Mada nisam lingvista, ipak bi se usudio tvrditi da jezik kojim govore mladi naraštaji, druge i pomalo treće generacije ljudi koji žive u Sloveniji, ne samo u fužinskom getu, ima kao osnov srpski jezik ali tome ću se vratiti nešto kasnije. Ima sem jezičke komponente, u Čefurji raus, i jedna sasvim nedvosmislena rasistička poruka, preuzeta iz NSDAP propagandnog arsenala. Setite se samo onih ”simpatičnih” slogana iz 30’ godina prošlog veka, bilo iz Nemačke ili Austrije, gde je na izlozima jevrejskih radnji bilo krupnim slovima ispisano: Juden Raus! (Jevreji napolje!). Ako me pamćenje dobro služi grafit/slogan Čefurji Raus, počeo se intenzivno pojavljivati na ljubljanskim zgradama, posle 90’ godina prošlog veka, znaći posle raspada nekadašnje zajedničke države.  Da li je to bila grafiti reakcija, mlađahnih slovenačkih nacionalista, teško bi se moglo utvrditi ali sam uveren da je pozajmica iz NSDAP propagandnog arsenala bila verodostojna i bliska. Takođe je iz tog konteksta bilo i drugih nadasve ”simpatičnih” poruka, recimo jedna od njih je bila ispisana, i dugo je stajala na samom ulasku u fužinski geto. ”Fužine, gibanje na lastno odgovornost!” (Fužine, kretanje na vlastitu odgovornost!). Bilo je i komičnih epizoda, sveža je recimo ona, u koju je upleten i ljubljanski gradonačelnik gospodin Zoran Janković, odnosno njegov tast, u nešto poodmaklim godinama. Sinu, gospodina Jankovića, Juretu Jankoviću, došli su poverioci da mu plene imovinu (kuću) pošto nikako nije bio u stanju da izmiri svoj dug.

Na licu mesta našli su se: uterivači duga, tast gospodina Jankovića i novinar dnevnih novina Finansije, gospodin Novica Mihajlović. Pošto se tastu, gospodina Jankovića učinilo kako gospodin Mihajlović mnogo liči na Bosanca, počeo je zazivati svoju ženu da mu donese pištolj, kako bi se odbranio od bosanske ”nepogode”. Bila je to bruka  za gospodina gradonačelnika koja se srećom skoro završila. Drugi je primer iz tajkunskih afera koje su potresale i još potresaju Sloveniju. Jedna od glavnih aktera, iz poprilične plejade, malih i velikih slovenačkih tajkuna, gospođa Hilda Tovšak nekadašnja prva dama bankrotirane građevinske firme Vegrad iz Velenja, nalazila je za shodno da upozorava radnike svoje firme: ”…da ne vrše nuždu, gde god stignu, kao i da ne puštaju isuviše glasno svoju muziku koja bi mogla uznemiriti okolno slovenačko stanovništvo, pošto u Sloveniji vrede drugačiji principi ponašanja, od onih na koje su navikli u svom rodnom kraju!”. Ako se zna da većinski sastav radnika u Vegradu nije bio slovenački, onda je savršeno jasno, kako gospođa Tovšak nije bila samo osoba koja je davala posao radnicima, nego i ”prosvećeni kapitalista” koji je pokušao, svakako neuspešno, ”uljuditi” Bosance, kako bi barem malo osetili ”svu širinu slovenačkih etičkih vrednosti”. Na stranu to, što je gospođa Tovšak pre stupanja na mesto prvog čoveka Vegrada, obavljala i funkciju sekretara SKD (Slovenske krščansko demokratske partije-Slovenačko hriščanske demokratske partije) koju je tada vodio gospodin Lojze Peterle, prvi predsednik slovenačke vlade posle 90’ prošlog veka, i sada evropski poslanik. Jeste da je i SKD propala, kao i Vegrad ali zato gospođu Tovšak nije smetalo da je Bosancima, sem ”korisnih” uputa o ”civilizovanom ponašanju”, sasvim ležerno otimala i njihove nikada isplaćene plate, a nije se baš proslavila ni time da je, sasvim nehrišćanski otela i pare koje su radnici sakupljali za smrtne slučajeve koji i nisu tako retki u građevinskoj struci.

Verovatno je to gospođa Tovšak radila u ”dobroj nameri”, kako bi što više doprinela ”integraciji” spomenutih radnika u slovenačko društvo. Ako se, zbog tih i sličnih ”civilizovanih radnji”, gospođa Tovšak danas nalazi u zatvoru, to se može tumačiti jedino i samo, ”kolateralnom štetom”.
Ali da se vratimo romanu/filmu gospodina Gorana Vojnovića Čefurji raus. Nikako nije moja namera ocenjivati/analizirati literarnu ili umetničku vrednost dela spomenutog gospodina. Učinila je to slovenačka struka, kako literarna, tako i filmska, i nije moje da im se mešam u (njihov) rad, kada ocenjuju svog pisca. Uostalom gospodin Vojnović dekorisan je za svoj prevashodno literarni rad, i to Nagradom Prešernovog sklada (2009) i nagradom Kersnik (2009) koju dodeljuje slovenački časopis Delo.
Ono što smeta, barem moju malenkost, nije književna forma ili psihologija njegovih geto junaka iz Fužina ili recimo crni humor njihovog nesnalaženja u slovenačkom okruženju, nego je pretvaranje odrastanja mladih ljudi i njihovih mladalačkih ”jada i nevolja”, u literaturu. Kada se život, i to ne baš prijatan i ugodan, nego više tegoban, mućan i sveden, više manje na društvenu marginu, onda se treba upitati i sledeće: tko je zapravo krivac za takvo stanje i šta su slovenačko društvo i država učinili da bi došlo do, koliko toliko prihvatljive integracije, ili hrvatski rečeno, ”suživota”, recimo u takvim geto naseljima, kao što su ljubljanske Fužine? Budimo iskreni, ništa! Mladoj generaciji ponuđena je samo jedna opcija, a to je asimilacija, mada nije jasno, ni zašto, ni čemu bi ta asimilacija uopšte služila. Mada je, više manje jasno, kako i oni mladi ljudi, nije važno koje nacionalnosti, koji su svojom ili voljom svojih roditelja, prihvatili da se asimiluju, ustvari time ništa nisu promenili u svojim životima. Nacionalna distanca ostaje čvrsto postavljena, i retki među njima, uspeli su da svoju asimilaciju nekako zamene slovenački shvaćenim načinu života. Recimo da su to vrhunski sportisti koji brane boje raznih slovenačkih sportskih reprezentacija.

I tako dolazimo do one tačke, kada se treba upitati: zašto je od asimilacije potrebno praviti literaturu? Odnosno, zašto i čemu može poslužiti fenomen asimilacije u literaturi? Nikako nije sporno da je mogućna i literatura koja uzima kao svoju osnovnu pretpostavkuasimilaciju, koja se više i ne dovodi u pitanje i koja je inkorporisana i sastavni deo načina razmišljanja pojedinaca. Na to, kao pojedinci, imaju apsolutno pravo. Nešto je drugačija situacija, ako se sa asimilacijom ne slažemo ili ako se zalažemo barem za to da nam se kao pojedincima, recimo srpske nacionalnosti, pruži mogućnost školovanja na maternjem jeziku, upoznavanju sa našom istorijom i književnošću, za običaje i tradiciju (folklor) nekako brinemo i sami. Sve
spomenuto, slovenačka država, nikako nije u stanju da nam obezbedi, mada je potpisnica mnogih međunarodnih konvencija i ugovora koji ju, očito ne sasvim ubedljivo, obavezuju na zaštitu svega onog, što su njeni predstavnici potpisali i obećali.

To je problem, a mnogo manji je, kako sve to vidi i opisuje u svojim delima gospodin Vojnović. Naravno da gospodin Vojnović mora izmišljati: i ”čefurski jezik”, ”čefursko ponašanje” ili ”čefurski kosmos”, kako bi izbegao govoriti o pravim stvarima. Ne mogu se oteti jednoj paraleli koju su izmislili koruški Nemci, a koja neverovatno potseća na način na koji gospodin Vojnović, kao legitiman oblik jezičke komunikacije nudi ”čefurščinu”. Koruški Nemci, su se svojevremeno ”dosetili”, kako negirati slovenački jezik i uopšte postojanje Slovenaca u austrijskoj Koruškoj time da su se javili nemački jezički ”teoretičari i stručnjaci” koji su tvrdili, kako jezik kojim govore koruški Slovenci, i nije slovenački, nego vindišarski. Kao i da oni koji govore tim jezikom nisu Slovenci, nego Vindišari. Postupak neobično potseća na, recimo pretvaranje srpskog jezika u ”čefurski”, i Srba koji žive u Sloveniji u ”Čefurje”. Ako neko nalazi sličnost između grafita, Juden Raus i Čefurji raus!, njemu će gospodin Vojnović objasniti da je to samo šala, šegačenje, pravljenje viceva i dobre atmosfere, i ništa više. A mogao bi na temu Vindišara i koruških Slovenaca, nešto više da kaže i Visoki komesar u BiH, gospodin Valentin Inzko, kome su kao lingvistu i austrijskom
diplomati, kao i predsedniku Narodnega sveta koroških Slovencev (Nacionalni savet koruških Slovenaca), spomenuta pitanja itekako dobro poznata. Da tom prilikom spomenem još jednu epizodu, sa nekadašnjom austrijskom ministarkom inostranih poslova gopođom Ursulom Plasnik (Ursula Plassnik), onom visokom gospođom za koju bi se pre reklo da je košarkaški centar, nego diplomata, i sa kojom su se tako voleli susretati, i nekadašnji slovenački ministar inostranih poslova gospodin Rupel, i njegov srpski kolega, proslavljeni pisac, gospodin Vuk Drašković. Gospođa Plasnik naravno je koruška Nemica, i to od glave do pete i takođe se zalaže za ”miran suživot koruških Nemaca i Slovenaca”, što je u svaku ruku, i lepo, i za svaku pohvalu. Međutim, u jednom biografski nadahnutom govoru koji bi trebao ilustrovati njenu tezu ”o mirnom suživotu” u austrijskoj Koruškoj, gospođi Plasnik, verovatno se omaklo, kako je njena baba rodom iz Windisch Bleiburga (koruški Slovenci zovu ga samo Pliberk!) i kako se u kući govorilo vindiš. Da li je simpatična gospođa Plasnik, mislila da je vindiš isto kao slovenački, to stvarno neznam, ali bi
svakako vredelo to priupitati gospodina Inzka.
Kada govorimo o ”mirnom suživotu” u višenacionalnim getima, diljem Slovenije, onda bi svakako slovenački pisci, kao što su primerice gospodin Goran Vojnović ili gospodin Boris A.Novak trebali objasniti: da li oni smatraju da su asimilacija ili brisanje ljudi drugih nacionalnosti iz slovenačkog društva, bez najmanje mogućnosti ostvarivanja prava na nacionalni identitet, jezik ili kulturu, samo ”čefurski štos” ili ”kapric” ili je to možda samo slovenački doprinos rešavanju pitanja nepriznatih nacionalnih manjina u slovenačkoj državi? Ili će možda da zamole svoje kolege iz austrijske Koruške da im dozvole/pozajme repliku onog čuvenog spomenika koji ukrašava Vrbu (Velden) kraj Vrbskog jezera (Woerther See) i na kom piše: Bis hierher und nicht weiter kamen die serbischen Reiter-Anno 1919. (Dovde, i ni korak dalje, stigli su srpski konjanici godine 1919!).

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*