DALEKO OD RODNOG KRAJA I OTADŽBINOM U SRCU

Pripremila: Zorica Dragović

Odlučila se da u jutru u kom se na put sprema, patuljku neda da je obeshrabri. Krenula je sa sinom i njegovom devojkom ka velikom srpskom gradu, u kome se odvijaju sva srpska zbivanja, gde svi putevi vode i iz kog se istim putevima svi vraćaju na neke svoje strane. Dugo bez putovanja, kroz predele kojima retko ide, Senka je posmatrala slike koje su se menjale brzinom kojom je i auto žurio ka velikom gradu. Senki se nije žurilo da stigne u grad. Želela je još malo neke druge slike da primi u sebe. Iz misli se trgla ulaskom u zbrku velikog grada. Osetila je trzaj neizvesnosti u stomaku. Znala je da je još samo malo kilometara deli od zaustavljanja pred hotelom u kom je čeka neznanac. Senka je poželela da se vreme vrati, da se sve ovo zaboravi i da se skloni u tišinu doma svog. Auto je bio brži od njenih želja i ona se našla pred hotelom. Gledala je to visoko zdanje i pitala se da li je vek njegovog postojanja jedino mesto gde je Srbija sakrila sebe, sakrila ono što danas gubi sama i što joj otimaju drugi.

Skoro dvadeset godina u Srbiji se živi život otimanja, gubljenja, laži i patnje. Život koji je nepoznat i tvorcu i onima koji moraju kao takav da ga žive. Zbog života, bez života, Senka je odavno prestala da oseća ukus dana kada si imao pravo kao čovek da živiš. Jedino vapaj njene duše „da se samo na tren vreme vrati i sa njim kultura…da čovek ponovo bude čovek…“, nije izgubio ukus istine. I onda, u tom visokom zdanju, ona pronalazi taj trenutak. Stojeći pred hotelom osetila je nežni povetarac izgubljenog. Taj dobro poznati miris slobode, dostojanstva i prava na prošlost, sadašnjost i budućnost.
„Čudno“, pomislila je, „da li dobrota anđela unosi mir u mene ili dobrota čoveka“, ne sluteći da je dobrota neznanca spremno čeka u odajama gde zidovi nose istinu nekadašnjeg života. Tek pred ovim zdanjem Senka je prvi put osetila istinu u sebi. Kiselina koja je krenula ka njenom umu nosila je tu istinu da su sve godine ovakvog života iz nje izvukle dostojanstvo, sigurnost i pripadnost. Uvek je prezirala da neko nekome kaže da je mali ili da od nje prave malo biće. Mnogo toga  kroz život je izgubila, propatila, ali je uvek znala šta hoće. A htela je, i mogla je, da nikada nikome ne dozvli da je naprave malom. I sada, pred ovim vekovnim zdanjem, stoji kao mali čovek.

Dok je vodila bitku sa neljudskim življenjem i zatvarala pukotine na svom životu, da joj to neljudsko u unutrašnjost ne uđe, lukavi trijumf se šunjao iza njene bitke i čekao da ona iz nje izađe i da ugleda svoje smanjeno biće. I sa tim pravom je pitala sebe, „šta će mi susret sa svetski nepoznatim bićem? Još jedna obmana? Još jedno razočarenje? Još jedno uludo potrošeno vreme?“

I onda, kao da je sve to trebalo da se desi, Senka se saplela od sopstvene noge. Gospodin na vratima hotela pružio je svoju ruku i zaustavo njen gubitak ravnoteže. Gest pružene ruke Senki je ulio nadu. Ušla je u hotel, stala pred recepciju i primetila razdragana lica mladih recepcionara. Njihova razdraganost je bila nova snaga da ne drhti, strepi i stidu da se ne preda.

„Dobar dan“, jedva da je i sama sebe čula.
„Dobro veče“, mladalački razdragano, ne sluteći da greši, odgovorio je mladić za recepcijom. Na trenutak je zavladala tišina. Mladić u neverici da je u odpozdravljanju pogrešio, Senka i ostali za recepcijom da su baš tu pogrešku čuli. Sekund se njen pogled zadržao na mladićevom licu. U toj sekundi je videla svu paniku njegove unutrašnjosti „kako se izvući iz greške pred gosotom, pred zadirkivanjem kolega“. Zatim je pogledala njegove kolege i videla njihova crvena lica od prigušenog smeha u sebi. Taj prizor je razveselio Senkino srce koje je uvek, pored svog tereta, kroz šalu najlakše živelo. Samo što je pomislila „ovaj je zbunjeniji od mene“, svi skupa, pa i ona sa njima, prasnuli su u smeh. Čula je sebe kako se grohotno smeje, onako kako davno nije, onako kako ume samo njeno srece kada teret iz njega izađe ili ona na trenutak na teret zaboravi.

„Hajdemo ponovo, i ja vama dobro veče“, obratila se zbunjenom mladiću, „Reći ću vam svoje ime i vi ćete znati kod kog gospodina da me odvedete“. Čim je izgovorila svoje ime, počela je ponovo da se smeje mladiću koji je pogrešio, njegovom crvenom licu i kolegama koji su se prevrtljivo našli u nekom poslu, samo da mogu za sebe da se smeju. Prihvatio je mladić šalu i odgovorio „dobro veče još jednom. Meni je mrak jer noćas nisam spavao, a što li je vama već veče?“
„Šta me još neznanog čeka, volela bih i sama da je već veče, da je sve ovo iza mene i da legnem da spavam“, veselo mu je odgovorila.

Mladić ih je poveo do sale gde ih je čekao susret sa neznancem.

Na predzadnjem stepeniku sprata do sale, taman kada je pomislila da sada više za bežanje vremena nema, mladić se sapleo od svoju odvezanu pertlu i prigušenom psovkom samo za sebe, Senku ponovo zasmejao. Nespretna mladost i toplina hotela, ona koja te čeka kad u dom svoj udješ, ona koja te podseća da si u njemu rastao, Senka je ponovo počela da se smeje. Već sledećeg trenutka našla se pred širinom sale i ugledala neznanca za stolom. Gledajući ka njemu setila se da je njegovu sliku već negde videla i da on za nju nije potpuni stranac. Zaneta smehom, zaboravljena u vremenu i trenutku da treba da se upozna sa neznancem, u njenoj glavi je samo bio lik sa slike, i ona, da li kao kazna što se smejala nespretnom mladiću, ili je tako trebalo da bude, podigla je ruku ka neznancu i počela da mu maše kao starom znancu. Kada je postala svesna da to čini, mesto da stane sa mahanjem, ona je mahala brže kao da je tim mahanjem želela da sakrije stid koji je buknuo njenim licem.

Neznanac kome ništa neznano nije, pa tako ni njegov narod ni ono što može u jednom trenutku da mu se desi, ustao je od svog stola i kao svaki domaćin raširenih ruku, širokog osmeha na radosnom licu, krenuo ka gostima svojim i nežno savio ruke oko njih. Ovakvu pripadnost Senka je osetila samo u zagrljaju svoje dece, ili neku drugu, ali po emociji istu, kada bi se svom gradu vraćala, u svoj hram ulazila, ili na grob brata spuštala cveće, gde je u datumu rodjenja na ploči videla i sebe.

Tako je i zagrljaj sa znanim neznanecem u njoj stvorio osećaj pripadnosti. Taj neznanac, znan i svom i tudjem, započeo je šale sa njima i tim šalama pokazao da samo svoj svoga tako dočekuje, da se samo duše koje se poznaju pri susretu odmah šalama zadirkuju. Šale koje su iz njega izlazile, spontano i spremno su bile dočekivane njenim šalama i šalama njenog sina. Kako to samo gospodstvena duša ume, nije neznanac dozvolio da tiha ostane skromna devojka kraj Senkinog sina. I kada je obe mladosti šalom ugostio, neznanac je počeo toj mladosti da priča savete za život i zajedničku budućnost, onako kako otac priča pred svojom decom.

Nije trošio mnogo reči da ih tim ne zbuni i ne zamori, da njegovo rečeno kroz mladost bez traga prohuji, već je uzeo dve čaše i primerom njihovog pomeranja pokazao kako se traži sredina puta tolerancije i sloge. Onda je mislima koje nikada iz njega ne blede, gde god da ga put dovede, ispričao svoju ljubav prema svojoj porodici. Kroz tu priču je krenuo i putevima ka svojoj majci, bratu, svojoj ljubavi prema Srbiji i narodu njegovom. I prekorom koji za mržnju ne zna, osudio sve moljce koji mu grizu odelo srpskog tkanja. Sve ono što voli i što ga boli, on je pred svoje goste izneo kao i ćilim po stolu kada se širi.
Taj ćilim je bio slika njegove priče. Sve niti utkane u jednu celinu i nije dangubio da bi iz ćilima niti izvlačio i tim izvučenim  pričao o njihovoj vrednosti ili njihovoj štetnosti.
Došo je trenutak pred kojim je Senka najviše drhtala kada se sa neznancem o susretu dogovorila. Nervozna nelagodnost je gušila njenu dušu zbog pristanka da neznancu budu gosti na ručku. Nikada Senku niko nije pozvao na ručak poznanstva, pa ni na ručak koji će biti u čast njenog zalaganja da do poznanstva dodje.

„Šta će mi ručak sa svetskim čovekom? Nisam zaboravila ni sve svilene ručkove u kući mojih roditelja. Sva ta uštirkana hladnoća je kočila zalogaje u mom grlu. Kao da nismo mogli sa kiflom u ruci upoznati se na gradskom trgu, ili nekom znamenitijem mestu, gde bi na klupi jednakosti po staležu bili isti“, bunile su se njene misli.
„Da li on želi nas male i gladne da nahrani?“, prelivao se njen ponos preko uplašene duše i smirivala je tu kipeću masu rečima da čovek koji zna da nosi, gladan nikada nije.
„Koliko će on zbog nas potrošiti?“, bilo je pitanje od koga je Senka tonula u nervozu dublje i prezirala život koji je od nje napravio malo biće.

Neznanac kome ništa neznano nije, pa tako ni misli naroda od kog on nikada otišao nije, započeo je ručak kao da ga zajedno godinama ručaju. Znao je da njegov narod godinama trpi svetsku izolaciju i da u tom trpljenju bez prava na umor, skida sa sebe kamenice koje iz sveta na njega padaju. Poznata je njemu narodna istrošenost u kojoj se gubi osećaj da je prirodno da se ljudi sastaju uz ručak, šoljicu kafe ili čašu vode. Posmatrala je Senka pojavu preko od sebe. Dovitljivim šalama i rečenicama koje će reći svu istinu ozbiljnosti, ali uvek meko i nežno, kao i majka kad čini ponovljene radnje dok povija svoje čedo, neznanac je Senku poslužio srpskom vrlinom. Kada bi joj crv zlobe u misli ušetao, da bi je od ovog trenutka odvojio, sa pomislima „koštaćete ovog čoveka“, ona je tu pokretnu, crvljivu, sitninu gurala iz svog uma i smireno sebi govorila „sutra ćeš o tome razmišljati“.

Dvoje mladih, kako u mladosti i biva, prvi su završili sa ručkom. Kao što mekost roditeljska pred decom popušta, tako je neznanac pustio mlade od stola da ustanu i da se slobodno prošetaju dok on i Senka ne završe sa ručkom. Ručak se završio. Senka je zamolila da joj donesu kafu. Samo da srkne tu lažnu tečnost za koju se kaže da uvek izgubljenu sigurnost vraća. Uz posluženu kafu, neznanac se okrenuo Senki i uputio joj rečenicu koju ona od detinjstva čeka. Izgovorio je reči za koje je uvek bila spremna da trpi i dalje, ali da ne gubi nadu da će se jednom pojaviti čovek koji vidi čoveka kraj sebe. Okrenuo se tiho i smireno ka njoj. Prebacio nogu preko noge, spustio ruke na njih, i čudesno mirnim pokretom Senki ličio na vidara rana naroda svog.

„Šta ja mogu da učinim za tebe? Deca su otišla i sada mi slobodno sve reci.“, bile su reči neznanca za koje se Senka i danas pita, da li ih je čula ili je to samo senka mašte njene.

„Odakle da krenem, šta pred njega da iznesem? Kako da biram između svojih praznina? Kako nekoj praznini da dam pravo ostvarenja, a neku i dalje u praznini da držim? Sve te patnjom ispunjene praznine su moje, ja sa njima živim, o njima brinem. Ako jednu pustim na slobodu, a drugu u okovima ostavim, za mene je isto kao da se od mene traži da biram kom ću detetu pružiti sreću, a kom tugu“, cvrčala su pitanja u Senkinoj glavi, kao što cvrči siročad u domu „čiko uzmi mene…uzmi mene“… I samo u nečem je bila jača od neznanca. U osmehu iza kog se ne vidi šta je u duši i srcu. Senka i pamti samo svoj osmeh u tom trenutku. Šta je kao odgovor neznancu dala da bi ga odvukla od istine svog života, to nije pamtila ni u trenutku dok je obmanjivala i njega i sebe.

Stranice susreta su se zatvorile. Ta priča nikada neće moći do kraja da se ispiše, ni njen kraj da se pročita. Kada jednom Senkina ruka zanemoća, o tom susretu će pričati njen sin svom sinu. I da neće, a hoće, Senkin sin će uvek pamtiti susret sa neznancem i svoju ruku u njegovoj ruci. U njegovom srcu će uvek ostati ukus lepog trenutka u velikom gradu, jer mu je otac sve srpske dece, zaštitnik zemlje koja samo njima i pripada, nesebično poklonio taj trenutak. Senka se sama vraćala svom domu. I kako već dugo nije, pejzaže svoje zemlje je ponovo videla kao svoje. Priča posvećena velikom prijatelju g. Nikoli Janiću.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

*