СВЕТИ СИМЕОН –ДРЖАВОТВОРИТЕЉ СРПСКИ СВЕТОРОДИТЕ И ПРВОСВЕТАЦ

Припремио: мр. сци. Слободан М. Чуровић

Прошло је 813 година од када се упокојио у огледалу свевјечног Христовог лика (некада страшни и велики жупан) Стефан Немања у монаштву наречен Свети Симеон.
Рођен у Рибници(данашњој Подгорици) 1144. као син великог жупана српског Првослава , и прво крштење које је примио било је латинско (гдје тада није било других свештеника до латинских“(Ђорђе Сп. Радојичић).Друго крштење православно задобио је у цркви апостола Петра и Павла у Расу.
Његова  бурна  биографија открива један нелагодан  живот, са мноштвом  искушења, између Истока и Запада ( јер је увијек стјешњива судбина малих народа). Прошао је и лична искушења и искушења којеа су му наметали други, често и најближи. Зна се да је 1189. овај дочекалац, оштровидац и гостопримац угостио Фридриха Барбаросу приликом проласка крсташке војске са циљем да освоји тзв. свете земље (Палестину, Јерусалим ) са којим је склопио савез против Византије.
Топлицу ће одредити да тамо буде његов двор и у њој зида два манастира Св. Николе и Богородичин, јер је схватио значење и моћ црквене подршке . То је засметало његовој браћи .Тихомиру, Страцимиру и хумском кнезу  Мирославу (сину Завидином), Немањином брату по мајци.
Разбратна браћа (вођена сујетом гордољубивом ) затварају брата а са њиме и „избране слуге његове“ како казује Доментијан. Из „пештере камене“ ослобађају га његови људи и он излази још јачи , крепкији , одлучнији  и 1168. год. заузима великожупански престо. У славу св. Ђорђа подиже у Расу манастир овом свецу који га је по легенди ослободио  тамновања .
1172. год. заробљен је од цара Манојла и провео је неколико бесаних дана у манастиру Богородице Добротворке у Цариграду, у чију је славу подигао Цркву у Студеници.
У овом периоду (од 1172. до 1180) буди се код Стефана осјећај дубљи за религиозна питања  и жестоко се обрачунава са богумилским покретом .
Његов син Стефан Првовјенчани(касније и сам вјенчан монаштвом) свједочи у „Животу Светог Симеуна“:
„И он изобличи безбоштво њихово, и једне попали, друге разним казнама казни, треће прогна из државе своје, а домове њихове и све имање сакупив, разда прокаженим и убогим.Учитељу и начелнику њихову језик уреза у грлу његову, што не исповеда Христа, сина Божјег, и књиге његове нечисте спали, и изагна га, запретив да исповедају и помињу по свим странама проклето име. И на све стране искорени ту проклету јерес, да се и не помиње у држави његовој, него да се слави једнобитна и нераздељива и животворна Тројица:Отац и Син и Свети Дух , свагда и сад увек на веке векова.Амин. „и даље вели:“ Порази крстом оне које се боре с нама , да науче Нечастиви непријатељи , како је моћна вера твоја, господине.“
То је важан моменат јачања самопоуздања  и отклањање потенцијалних опасности за опстанак државе, гдје се Стефан показао непоколебљив. И та црта ће обиљежити његов даљи живот. Стефан ће ујединити „Српско Загорје (Рашку) са Зетом (Дукљом)“ и после 38 година успјешне владавине, на Благовијести, 25.марта 1197. сакупио је своју дјецу, црквене великодостојнике и своју дјецу, код Петрове цркве у Расу на свечаном сабору.
То је један од најдирљивијих момената у српској историји ,(и не само у српској) величајан, гдје се Стефан Немања показује у најузвишенијем свијетлу.
Кратковјечно, земаљско рухо одбацује , јер и највећа слава је залудна и крта , и благим гласом, очинским, старатељским, (али одлучним) саопштава ту своју одлуку: “Све вас , као и своју децу , однеговах , ево досад, и научих вас како да се држите правоверне вере…“ а сада отпустите мене, господара свога, с миром , да виде очи моје спасење…“ јер кратак је пут којим ходимо, дим је живот наш, пара, земља и прах. Замало се јавља па брзо пропада .“
290px-Hilan2Те ријечи су ријечи најдубљег утишења и спознања у српској књижевности, истинске хармоније народа и владара, ријечи љубави, слатке ријечи заједничарења, којима се појединац „смјерношћу унизује, да би себе узвисио у многобожијем. Он некадашњи казнилац непослушних лаживјераца ,ожалошћује свој вјерни народ док се заистински радује одласку на свету воду богостолну, на Светој Гори, гдје га чека онај који је старији у вјери и послушању, првотнији, његова узданица и многовољена особина, Свети Сава.
Савјетује синове да живе у љубави, да се придржавају његових савјета, одриче се престола  и прелама да за свог насљедника  постави млађег Стефана, умјесто прворођеног Вукана. “ Како Свети Сава  каже у житију Светог Симеона: “Јер ја вам ову заповед дајем:да љубите брат брата, немајући никакве злобе међу собом. Овоме, као и од Бога и од мене посађеном на мој престо , ти се покоравај буди му послушан.А ти који ћеш владати не вређај брата својега него га поштуј.“
Опрашта се од властеле и бољара и оставља им мир говорећи да чувају своју вјеру и да буду послушни. Доментијан (његов биограф истиче: “да су многе велможе велике(касније гануте његовим ријечима пошле за њим на Свету Гору, а Теодосије да су неки од њих постали „искусни иноци“ , као што су раније, поред Немање „ увојинству земаљском …просијали.“
Одлази у Студеницу , миран са собом , покоривши своје земне амбиције и заувијек их остављајући , на пропутовању од себе новог незнана , ка оном свих нас , свему знаном , живом спаситељу, Исусу Христу.Добија монашко име Симеон а његова жена Ана која се замонашила именом  Анастасије одлази у молитвену манастирску тихоту. И то је једна од највећих побједа над гордошћу, отресивање свега земног, непоновљиви чин духовне части и надјачавања злата, сребра и украса господарења.
Тиме је Симеон постао добилац духовних имања, а ми Срби имаоци у драгоцјеном и тешкодобивом сасуду боготражног .Старац одлази у Студеницу, Радосницу, Гдје ће и сазидати манастир, Свету Богородицу добротворку, да се намладићује у Оцу, Сину и Светом Духу, да се упути духовном подвиговању и боговољењу и најпотпунијем човјековољењу .Он одлази, да би  га народ његов задобио и Симеоново богоимено дјело . Свети Саво увијек истиче из дубоког поштовања, да је Симеон Господин, и у државништву  и у духовном животу, као што је Ана Госпођа.  “Јер, уистину, отац наш господин Симеон учини по писаном у Јеванђељу;Продаде све што имађаше , и купи само скупоцени бисер Христа, којега ради, све ово учини…“
Али жуд за висинама утјехе и синовљевог чекајућег гледа, монаха Симеона одводи на Свету Гору, у манастир Ватопед, гдје долази 2. новембра 1197. године а„богоносни и пречасни оци … примише га с радошћу и с почашћу великом .“
Он некадашњи „светилник своме отачаству“, хита ка видионику свих нас Срба, да загрли  сина , „да као пастир добри потражи побегло јагње“ ,у богородном Светогорју, сада брата у Христу, Светог Саву, најсветијег сина једне српске мајке и најдаљепристиглог.
Сусрет Оца и Сина је најчеканије грљење и најплеменитије сузе радоснице , Светог Симеона Света Гора усињује , милосније умонашује , а његовог сина Саву, још више оснажује. „Велим у Светој Гори, у којој, као слаткогласну птицу и грлицу која љуби пустињу, нађе једног жељеног монаха, милу утеху христољубивоме старцу, и никад њиме неговано јагње, грану од плода његова и цвет корена његова. “(казује  скромно Свети Сава) и да ће
Отац његов , „испросити“, од кир-Алексе, пријатеља свога, место ради подизања манастира, истичући у прва план оца , иако је немјерљива улога била и Савина у подизању Хиландара, 1199. год.
Тако су два духовника захиландарила у српском памћењу, и оставили најдуховнију, најосмишљенију, најчвршћу колијевку којом се наше постојање одњихало и одваспитало у свевјечно.
У фебруару, 1200. год. свједочи Сава: „поче нешто мало да поболева часна старост његова .“ Осјећа се тренутак растајања и Симеон призива сина свога Саву, са утјешитељским ријечима : “Чедо моје слатко и утехо старости моје , сине , слушај моје речи, к мојим речима приклони своје ухо, и, да не оскудевају извори живота твојега, сачувај их у својем срцу …“ Право ходи ногама својим и путове своје исправљај.“ Те ријечи Симеонове, јесу тиховање и вјековање у радости, најопроштајнија пјесма тепања и бола : “Чедо моје омиљено, светлости очију мојих,  и утехо и чувару старости моје, ево већ приспе време да се растајемо …А ти не тугуј, чедо, гледајужћи мој растанак , јер је ово чаша за све општа. Јер , ако се овде растајемо, онда ћемо се опет састати, где више нема растајања .“
Даје му упутства како да га припреми за сам чин смрти , ка упрошћењу свега видљивог, да га метне на расу, да простре рогозину на земљу.“ И положи ми камен под главу, да ту лежим док ме не походи Господ да ме узме одавде! А ја, све испунив, учиних што ми је заповедио.“
То дочекавање смрти умним очима, неплашење,  највећа је  свемирноћа, врхунски чин мудрости и спасења. Ускоро чиле  и задњи тренуци којима је Симеон уз своје најрођеније чедо, своју  монашку братију, које је поштовао и љубио благошћу и кроткошћу.
Благосиљајући ожалошћене, Симеон умире 13. фебруара 1200. год .као великосхимник, са највећим и најтежим монашким завјетом, пред ликом Богородице Евергетидске .
Сава напомиње да и смрт тако великог човјека и монаха јесте  велика , „а ја, павши на лице његово, плаках горко за дуго часова , и уставши, захвалих Богу што сам видео такву смрт овога предостојног мужа.“
У метежним и тешким годинама Сава ће мироточивим моштима Светог Симеона, које ће пренијети у Србију измирити два брата , Стефана и Вукана, а Свети Симеон иако давно упокојен, ван овог  свијета, наставио своју далековидну, доброљубиву и христољубиву мисију, служења Богу и своме народу.
И та мисија се још није уморила, или како други син Стефан Првовјенчани,  каже у Похвали свом оцу:
“Радуј се пастиру добри,
Радуј се светлолични листе
Радуј се учитељу новаго завета
Радуј се преподобни
Радуј се победитељу супротивним варваром
Радуј се лествице(взводешти) и људи своје чеда в небесније крови.
Радуј  се цвете вери небеснаго вртограда.“

Јер то је уистину он , Св. Симеон, свети, а наш,с рпски.

У Подгорици , 13.2.2013.